Rusija i Ukrajina: „Nisam mislila da ću ostati živa“ – svedočenje Ukrajinke o ruskim nedelima

Hrpa krvavih nosila stoji spremna ispred ratne bolnice u Bahmutu, u istočnoj Ukrajini.

Bolničari su na pauzi, a vojnici koji su doneli ranjene drugove stoje u dovratku i puše, slušajući uporno dobovanje teške jesenje kiše, koju prekidaju oštre detonacije i tupi udari granata.

Na ulici napolju svuda su spaljene ljušture automobila i kombija.

Slomljeno staklo i razbijene cigle nagomilani su pored zgrada koje su pogođene.

Par pasa, nekad porodičnih kućnih ljubimci sudeći po njihovoj želji za ljudskim društvom, šćućureni su u uglovima verande.

Jedan od njih leži drhteći, nezainteresovan za ostatke hrane koje mu nude vojnici.

Većina civila u Bahmutu odavno se preselila na neko bezbednije mesto.

Živa bića koja su još tu pod vatrom dele izvesnu solidarnost među sobom.

Pas je, objašnjava jedan od iscrpljenih pripadnika bolničkog osoblja, istraumatizovan zvucima eksplozija.

Na putu od Bahmuta u Donbasu na istoku do drugog kraja fronta u Hersonskoj oblasti, očigledno je da su Ukrajinci umorni, izmrcvareni, zatočeni u otupljujućoj rutini rata, ali i dalje čvrsto rešeni da se bore protiv Rusa kako bi ostali nezavisni.

Odluka ruskog predsednika u februaru da izvrši invaziju, da pokori ljude za koje tvrdi da su isto što i Rusi, pojačala je njihov osećaj državnosti.

• Čovek koji se vratio iz mrtvih
• „Ostaćeš bez bubrega“: Mučenja ljudi u delovima Ukrajine pod ruskom kontrolom
• „Zidovi puni bola“: Ruske ćelije za mučenje u Ukrajini

Hirurg

Jedan od hirurga u ratnoj bolnici u Bahmutu Vladimir Pihulevski pristao je da govori za BBC.

On je radio na hitnim slučajevima u civilnoj bolnici sve dok nije mobilisan 24. marta.

Razgovarali smo u improvizovanoj operacionoj sali, sa dva stola.

Sala je čista i dobro opremljena, ali monitori i oprema za oživljavanje u njoj su bazični.

Bolnica je bila tiha, dok je kiša dobovala iz niskog oblaka koji se nadvio nad Bahmutom – vremenski uslovi koji obično znače smanjeni obim granatiranja.

Operativna sala nije bila u upotrebi, pa je Vladimir imao vremena da govori sa nama.

„Srećom, ovog jutra nema mnogo ranjenih. Ali bilo je dana, pa čak i nedelja, kad je bilo mnogo ranjenih, bilo je i onih sa ranama od šrapnela, traumatičnih amputacija nogu kao posledica granatiranja ili eksplozije mina, ali i od rana od metka.

„Morali smo da radimo 24 sata dnevno, čak i dva dana zaredom, bez prilike da prisednemo – stali bismo samo da prezalogajimo nešto ili odemo do toaleta.“

Vladimir takođe radi smene na frontu, pružajući hitnu medicinsku pomoć ranjenima.

„To je veoma teško. Ponekad je pitanje izbora između rizikovanja vlastitog života i života tih ranjenih momaka.

„Nikad još nisam sreo nikoga ko se plašio da umre. Niko ne sedi i ne čeka čak ni dok je granatiranje u toku. Svi odlaze do ranjenih, da im ukažu prvu pomoć. Zatim ih stavljamo u vozilo i prebacujemo ovamo.

„Nije toliko psihološki teško koliko je strašno… samo mentalno oboleli ne osećaju strah.“

Hirurg je rekao da su u ratnoj bolnici morali da saniraju rane koje bi pre invazije viđali jednom ili dvaput u nekoliko godina.

„Radeći na hitnom prijemu, viđao sam mnogo smrti. Ali to je bilo u doba mira. Ovde vidim kako se naši momci bore. Rane koje zadobijaju uništavaju im živote. To me deprimira više nego bilo šta drugo.

„Strašno je gledati bol naših vojnika. Videti traumu koju doživljavaju u ovom ratu. Najgora stvar je videti patnju naše zemlje. To je najstrašnije od svega. Ostalo je samo ionako naš posao.“

Nekoliko minuta kasnije, ulazi vojnik iz kola hitne pomoć sa šakom koju mu je razmrskao snajperski metak.

Drugi pristiže na nosilima, prekriven blatom i krvlju iz više rana od šrapnela.

Vladimir brzo odlazi u trijažu da započne posao.

Svako ko očekuje histeriju sa hitnih prijema iz televizijskih serija bio bi razočaran.

Vladimir i bolničari u Bahmutu su smireni, govore tiho i kreću se brzo, da bi stabilizovali pacijente pre nego što novi ranjenici pristignu sa fronta.

Pogledajte video:

Artiljerac

Stići do mesta borbi podrazumeva vožnju po tragovima urezanim duboko u blato na beskrajnom obradivom zemljištu.

Naš tim BBC-ja dobio je dozvolu da poseti artiljerijsku jedinicu skrivenu u uskom pojasu šume u dolini.

Obećali smo da nećemo reći ništa što bi odalo položaj njihovih rovova, sem činjenice da je njihov kamp jedan od prvih linija fronta u Donbasu.

Granatiranje pravi stalnu pozadinsku buku, ponekad blisku, glasnu i oštru razmenu vatre sa Rusima, ponekad bas tonove koji potmulo grme dalje niz dugu i aktivnu liniju sukoba.

Jedinica je naoružana sa dva raketna bacača Grad BM-21.

Čovek zadužen za jedan od njih nije želeo da mu objavimo pravo ime. Zovite me Lisji, rekao je, nadimak koji znači „hrabar“.

Pre nego što je potpisao ugovor sa vojskom 2019. godine, artiljerac je bio građevinski radnik, koji je renovirao stanove.

Sada komanduje izuzetno destruktivnim oružanim sistemom, čiji su dizajneri u Sovjetskom Savezu krajem pedesetih postavili na snažni kamion duguljasti niz od 40 cevi koje ispaljuju rakete.

BM-21 je oprobana i pouzdana ubilačka mašina.

Ona može da uništi oblast od oko jednog hektara – drugim rečima, veliko polje puno vozila i vojske.

Lisji je u ranim tridesetim. On nadgleda punjenje i ispaljivanje grad raketa kao neko sa mnogo iskustva. To nije visoka tehnologija.

Njegova ekipa je rukom navrtala upaljače na vrhove raketa i zatezala ih malom kopčom da bi ostali na mestu.

Potom su rukom ubacivali rakete u cevi.

Kad jedna nije kliknula na mesto, Lisji ju je nabio svojom čizmom velington do kolena.

Svi ih nose, zato što je jesenje blato duboko i lepljivo.

Artiljerac priča o svom životu posle invazije kao da je to nešto najobičnije.

„Probudili su me 24. februara u 4:20 sati ujutro. Od tada se borim. Isto je kao što je bilo na početku. Veoma je monotono. Selimo se s mesta na mesto.

„Šta radimo? Ispaljujemo rakete na mete koje nam daju. Borimo se. Niko nije rekao da će biti lako. Ali snalazimo se.“

Dva BM-21 lansera njegove jedinice parkirana su u udubljenju koje je napravio buldožer u brdu. Ne pucaju iz svog kampa.

Kad su stigle koordinate mete, kamion i njegove rakete odvezeni su iz udubljenja, zeleno čudovište što izranja iz tečnog blata koje se diglo do polovine njegovih ogromnih točkova.

Kamion se probio kroz još malo blata, sve do široko otvorenog polja na uzvisini, koja je izgledala ružno otkriveno, što se i osetilo kad su počele da padaju ruske granate.

Lisji i njegovi ljudi su radili brzo, ignorišući udare na oko sto metara od njih i ispalili dve runde projektila.

Potom su morali brzo da se spakuju i pokrenu, pre nego što Rusi pogode njihov položaj protivbaterijskom vatrom.

Video sam dim i vatru kad je palo još nekoliko ruskih granata.

Naš hjundai 4×4, poražen u pokušaju da sledi ogromni BM-21 kroz gusto blato, odbio je da upali. Makar je blato ublažilo udare dolazećih granata.

Pre nego što su ruske topdžije stigle pravilno da naciljaju, Lisji i njegovi ljudi su stali kako bismo se popeli na njihov BM-21.

Odvezli su nas nazad na bezbednije mesto, a zatim se vratili da spasu naš 4×4 i njegovog šofera, koji je ostao pod vatrom pokušavajući da ga upali.

Terenska vozila, čak i ona koji su prethodni mirnodopski život provela prevozeći decu do škole, izuzetno su na ceni u Ukrajini.

U kampu, Lisji je rekao da bi voleli da imaju moderniju opremu, ali da gaji nevoljnu ljubav prema prastarom Gradu BM-21.

„Moj kamion je 52 ili 53 godine star. Popravljamo ga sami, udahnjujemo mu novi život, zato što su naši životi na kocki.“

A šta je s operacijom kojoj smo upravo prisustvovali, ispaljivanju raketa pod vatrom, i vožnji u vozilu starom više od pola veka preko polja zatrpanog blatom dok granate ne prestaju da padaju?

„Naravno, svi se plaše. Ali izborimo se sa strahom i idemo u borbu. Granatirali su. Ništa strašno. Pobegli smo od granata. Naša ‘stara dama’ nam je u tome pomogla. Pobegli smo.“

Učiteljica

Ljudmila Mimrikova voli njeno rodno selo.

Ono je sada uglavnom u ruševinama, ali je lako videti kako je pre rata Miroljubivka bila mirna oaza u zemljoradničkom kraju oko grada Hersona.

Sve kuće imaju vlastitu obradivu zemlju.

Divlje ptice stoje na hrpama drva za potpalu, u potrazi za insektima.

Patke, kokoške i guske lutaju po zapuštenim baštama vlasnika koji su pobegli pre više meseci.

Ukrajinski vojnici, koji su povratili selo u septembru u vreme kad su započinjali prodor ka Hersonu, zauzeli su nekoliko kuća čiji su zidovi i krovovi ostali čitavi.

Jedna je Ljudmilina, sa urednim drvoredom voćki i ružama, kojima je potrebno potkresivanje.

Sreo sam je u bezbednijem gradu skoro dva sata vožnje dalje, u kućici koju joj je pozajmila rodbina.

Dok je njen praunuk Anatolij, koji je tek prestao da bude beba, gugutao i igrao se u susednoj sobi, Ljudmila mi je govorila koliko žudi za tim da ode kući i kako je njeno voljeno selo pretvoreno u pakao kad su ga Rusi zauzeli u martu, kako je preživela višemesečni teror, i kako je bila pretučena, isečena nožem i silovana u vlastitoj dnevnoj sobi.

Ljudmila je staložena žena koja ima 75 godina, udovica koja je bila učiteljica dok se nije penzionisala i poznata među meštanima kao istoričarka sela.

Početkom godine nije verovala da će predsednik Putin izdati naređenje da njegovi ljudi pođu dublje u Ukrajinu sa tako brutalnim posledicama.

„Smatramo ih bratskim narodom. Nisam mogla da zamislim da će raditi takve stvari ljudima.“

• Cena okupacije Hersonske oblasti: „Ostavili su za sobom haos i bol“
• Jezivo putovanje Ukrajinca do ruskog zatvora i nazad: Povratak bez ijednog nožnog prsta
• „Rusi su mi rekli da će me batine prevaspitati“

Rusi su stigli 24. marta.

Prvi od njih, kaže Ljudmila, stigli su preko Krima, i dobro su se ponašali.

U ratovima su često vojnici sa prve linije fronta disciplinovaniji od pozadinskih trupa koje ih slede.

Najgori su došli sa istoka, iz paravojski koje su stvorili separatistički pro-ruski ukrajinski režimi u Lugansku i Donjecku.

Oni su terorisali selo, tražeći votku i vino, kradući automobile i gorivo, i pljačkajući kuće.

Paravojska je odvodila ljude sa vrećama preko glave i mučili ih, a najmanje jedan od njih je umro.

Ljudmila kaže da ruske trupe, koje su same po sebi strašne, „nisu smatrale ovu paravojsku ljudima“.

Navodni saveznici su se koškali, pijano ulećući u kavge jedni s drugima, čak i razmenjujući oružanu vatru.

Mesec dana od okupacije, Ljudmila je imala šansu da ode sa ćerkom Oljom na teritoriju pod kontrolom Ukrajinaca.

Ali ona je ignorisala Oljine molbe da pređe na sigurno, zato što se nadala da će moći da čuva imanje, a naročito zbirku dokumenata koju je sakupila o istoriji sela i vlastite porodice.

Jednom kad su Olja i bliska prijateljica koja je živela u blizini otišle, Ljudmila je ostala sama, uvek u strahu, uzimajući lekove za visok pritisak, ali nalazeći snagu da se izbori sa dugim, usamljenim danima.

Njeni psi bi lajali kad god bi naišli nepoznati ljudi.

A onda, u noći 13. jula: „U pola jedanaest sam čula veoma glasno kucanje na svom prozoru.“

„Ukočila sam se. Ko bi to mogao biti? Moje lice, moje telo, moje noge, bili su paralisani. Zatvorila sam sve prozore, ali jedan je ostao odškrinut. Kroz njega sam videla vojnika. Oklevala sam da ga pustim unutra. Šta da radim? Nisam imala ništa sa čim sam mogla da ga udarim. Hoću li uspeti da se izborim s njim?“

„Kad sam otvorila vrata, odmah me je udario u lice. Izbio mi je dva zuba i slomio mi nos. Bila sam okupana krvlju. Počeo je da me tuče u grudni koš kundakom puške. Udarao me je po telu. Počeo je da me udara u glavu. Nisam znala šta sam pogrešila.

„Čupao me je za kosu. I pošto je bio mrak u kuhinji, nije mogao da vidi gde je, pa je naletao na nameštaj, a onda me je bacio na sofu i počeo da me davi. Nisam posle mogla da gutam vodu dve nedelje.

„Potom mi je svukao odeću i silovao me. Posekao me je nožem po stomaku. Sve do sada imam ožiljke. Duboki još nisu zarasli, ali manji jesu.“

Ljudmila je prepoznala čoveka, koji je imao oko 60 godina i smrdeo je na alkohol.

On je, misli ona, bio iz separatističke paravojske.

Već je bio ranije u njenoj kući, kradući dizel, a potom je doveo vojnike koji su ostali sve dok ih ona nije ubedila da odu.

Silovatelj je tražio duvan i ponovo ju je tukao kundakom kada je rekla da nema.

Otvorio je vatru, izrešetavši čitavu sobu.

Ljudmila je bila ubeđena da će umreti. Mislila je na svoju porodicu.

„Oprostila sam se sa decom, unucima, praunucima, nisam mislila da ću ostati živa.“

Nije otišao, kaže ona, sve do narednog jutra u 05:20, rekavši joj da će se, ako prijavi ovo što se desilo Rusima, vratiti da je ubije.

Ostala je kod komšija, pretvarajući se da su njene povrede posledice pada u podrum.

Na telefonu, ćerka Olja je osetila po Ljudmilinom glasu da se desilo nešto strašno.

Ona je pritiskala majku i na kraju je za Ljudmilu predstavljalo veliko olakšanje što više ne mora da krije napad.

Četiri dana posle silovanja, pridružila se drugim Ukrajincima koji su uspeli da stignu do obližnjeg većeg mesta, koje su i dalje držali Rusi, ali je makar bila daleko od napadača, i odatle je uspela da pređe liniju fronta i ponovo bude sa ćerkom i porodicom.

U kuhinji njene pozajmljene kuće, sedeći pored Olje, koja je takođe udovica, Ljudmila Mimrikova je objasnila zašto je htela da govori o onome kroz šta je prošla.

Bio je to jedini put tokom intervjua koji je trajao oko sat vremena da su joj se oči ispunile suzama.

U ruci je držala metak koji je, rekla je ona, ispustio čovek pre nego što je napustio njenu kuću.

„Želim da se proderem iz sve snage i poručim svetu da zaustavi sve ovo, da zaustavi ovaj krvavi rat što je pre moguće.

„Želim da Rusi znaju kako njihovi muževi, njihovi sinovi, njihovi roditelji muče Ukrajince. Šta smo mi skrivili? Mi smo marljiv, miroljubiv narod. Nikome ne smetamo.“

Pitao sam Ljudmilu kako je smogla snage da nastavi dalje kad je prošla kroz pakao.

„Kako sam ostala jaka? Od ljubavi prema svojoj zemlji, prema rodnom selu, prema mom narodu.

„Mi smo svi miroljubivi i marljivi u našem selu i pomagali smo jedni drugima tokom čitave okupacije. Podelili su sa mnom poslednju krišku hleba. Mnogi su gladovali. Mleli smo zrna pšenice u mlinu za kafu i pekli kolače, zato što nije bilo šta da se jede.

„Bilo je užasno, naprosto užasno“, kaže ona.

„Putinu i Rusima neće biti oprošteno do kraja sveta… zbog onoga što su uradili Ukrajincima. Neće biti oproštaja.“

Pogledajte video:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]