Rusija i Ukrajina: Od „gde ste bili pre osam godina” do „nije sve tako jednostavno” – kako Rusi pravdaju rat, analiza ruske antropološkinje

Mesecima od početka invazije Rusije na Ukrajinu u ruskoj javnosti ne jenjava diskusija o tome kako da se prema tome odnose.

Iako se argumenti protivnika rata svode u glavnom na to, da je odluka o slanju trupa u susednu državu bila zločinačka i nemoralna, oni koji podržavaju „specijalnu operaciju“, kako je naziva Kremlj, opravdavaju tu odluku na različite načine.

Neko se seća kako je „NATO bombardovao Jugoslaviju„, drugi govore da se rat nije mogao izbeći, ali o njemu ionako niko ne zna istinu, a treći postavljaju pitanja „gde ste bili osam godina dok su ljudi ginuli u Donbasu“, istočnom regionu Ukrajine.

O tome, kakvim sve frazama Rusi pokušavaju da opravdaju invaziju Rusije na Ukrajinu, i odakle dolaze te fraze, BBC je razgovarao sa Aleksandrom Arhipovom, socijalnom antropološkinjom, autorkom kanala „(Ne)zanimljiva antropologija“ na platformi Telegram.

• Da li Rusi podržavaju rat u Ukrajini? Zavisi koga i kako pitate
• Cena istine u Rusiji: Život u strahu ili zatvoru
• Bivši kapiten ruske fudbalske reprezentacije: „Možda će me ubiti zbog stava o ratu“

BBC: Zbog čega ste odlučili da proučavate argumente koje ljudi koriste kako bi nekako racionalizovali rat u Ukrajini? U postu ih nazivate pravdajuće-zaštitnim klišeima.

Aleksandra Arhipova (u daljem tekstu AA): Ljudi ne razgovaraju samo o svetu koji ih okružuje i vlastitom odnosu prema njemu, oni stvaraju i sopstveni svet.

Upravo zbog toga, sada se u govoru ljudi, što usmenom, što na društvenim mrežama, pojavljuje tako velika količina identičnih fraza.

Mi za njih kažemo da su klišei. Kao što su na primer „nije sve tako jednostrano“.

Ponavljanje tih klišea stvara utisak da mnogo ljudi misli na isti način.

A kada ljudi žele da se pridruže većini (a to je ljudska osobina, da svi želimo da smo deo grupe), oni počinju da izgovaraju klišee, koje, prema njihovom mišljenju, upotrebljava većina.

Naravno da nosilac jezika tom prilikom neće osećati ove fraze kao kliše.

Zato smo koleginica iz Amerike Guljnaz Šarafutdinova i ja napravile rečnik klišea iz razgovora sa Rusima o ratu koje se često upotrebljavaju, najmanje hiljadu puta.

Ostale smo odbacile kao nerelevantne, i kao one koje se ne smatraju klišeima.

Sada ne pričam o klišeima koji iskazuju antiratno stanovište, takvih ima mnogo.

Na primer, uprkos svim represijama i progonima prema članu 20.3.3. Zakona o upravnim prekršajima Ruske Federacije], broj ljudi koji pišu „ne ratu“ i „ja sam protiv rata“ na ruskim društvenim mrežama je neobično veliki.

Mi se bavimo sakupljanjem klišea, koji na neki način štite ili pravdaju samu činjenicu rata.

Koliko god da to zvuči odvratno, važno nam je da shvatimo kako se stvara „svet ruske retorike“ koji pravda situaciju.

Pogledajte video: Protest ruske novinarke uživo u programu državne televizije u Moskvi

BBC: Kako ste organizovali vašu pretragu?

AA: Pronađemo određeni broj izjava, zatim pogledamo koje fraze se ponavljaju, a onda bukvalno pokrenem pretragu varijacija te fraze.

Na primer, „da li vam je žao dece iz Donbasa?“ Ili druga varijanta: „Zar vam nije žao dece iz Donbasa?“.

Zatim pogledam koliko tekstova se pojavljuje kada se pretražuju takvi klišei, i onda ocenjujem njihovu zastupljenost.

Koleginica i ja smo podelili ove klišee u četiri glavna bloka.

Postoji blok, koji mi uslovno zovemo „A u Americi linčuju crnce„.

Tu spadaju izjave kao što su „Bajden je pokrenuo rat“, „Amerika je bombardovala Jugoslaviju„, „Marijupolj je na putanji letenja NATO projektila“, „da nije bilo nas, bilo bi više žrtava rata“, „gde ste bili osam godina?“

Mesecima od početka invazije Rusije na Ukrajinu u ruskoj javnosti ne jenjava diskusija o tome kako da se prema tome odnose.

I ako se argumenti protivnika rata svode u glavnom na to, da je odluka o slanju trupa u susednu državu bila zločinačka i nemoralna, oni koji podržavaju „specijalnu“ operaciju opravdavaju tu odluku na različite načine.

Neko se seća kako je „NATO bombardovao Jugoslaviju„, drugi govore da se rat nije mogao izbeći, ali o njemu ionako niko ne zna istinu, a treći postavljaju pitanja „gde ste bili osam godina dok su ljudi ginuli u Donbasu?“.

Naš jezik je naš glavni izdajnik.

On odaje našu glavnu orijentaciju.

A iz ovih klišea proizilazi da se Amerika smatra glavnim neprijateljem, a ne Ukrajina.

To delimično otklanja neviđeni paradoks prema kojem, s jedne strane, mnogi Rusi podržavaju rat, odnosno „specijalnu operaciju“ u Ukrajini, a s druge, Ukrajince smatraju bratskim narodom.

Pogledajte video o NATO bombardovanju SR Jugoslavije

BBC: Ova vrsta argumentacije se često naziva „votabautizam“ (od engleskog what about,, „štauvezisaizam“, retoričko sredstvo koje ima za cilj da skrene pažnju sa neprijatnog pitanja kritikovanjem protivnika).

Ovo je popularno sredstvo ruske propagande: na primer, Vladimir Putin, na pitanje o mučenju u zatvorima u Rusiji, kaže da „u drugim zemljama to ne predstavlja ništa manji problem“.

Zašto je ovaj argument toliko rasprostranjen u ruskoj kulturi?

AA: Zato što je mnogo lakše da se prst uperi u neprijatelja, nego da se objašnjavaju sopstveni postupci.

To mobiliše, to je tehnika koja vas oslobađa od odgovornosti i satanizuje neprijatelja.

U nekom smislu to je retorika malog deteta.

Kada pitaju dete, zašto je udarilo Pericu, ono odgovara: „Perica je prvi počeo.“ „Zašto si krao u vrtiću?“, dete odgovara: „Zato što svi kradu.“

Kada dete nije spremno da govori o sopstvenoj odgovornosti za ono što se dešava, ono se poziva na trenutno stanje u kome postoje oni koji su jaki, i koji se isto tako ponašaju, i ono je sa njima solidarno.

Tako je i ovde: kako odgovor na bilo koje pitanje nama se ukazuje da je negde drugde još gore.

• Šifra paljanicja: Šta se dešava sa ruskim jezikom u Ukrajini
• Emodžijem protiv cenzure – kako se u Rusiji organizuju antiratni protesti
• Ruski novinar prodaje Nobelovu nagradu za 103 miliona dolara da pomogne Ukrajincima

BBC: Kakve ste još blokove sa koleginicom izdvojili?

AA: Sledeći blok je „My country, right or wrong“. (To je moja zemlja, bilo da je u pravu ili ne). „Opravdavam Rusiju, šta god da ona uradi.“

Ovo se odnosi na citate glumca Sergeja Bodrova da „se tokom rata ne sme govoriti loše o svojima“, „svoje ne napuštamo“, „Rusija ne započinje ratove, već ih završava“, „Rusija uvek sve spašava“, „nas jednostavno ne vole kroz istoriju“.

To su izjave u kojima ili idealizujemo Rusiju ili priznajemo da ima problema, ali moramo biti lojalni podanici.

Treću grupu zovem „Ja sam mali čovek“.

To su argumenti tipa „od nas se traži da ne talasamo“, „šta mi možemo da uradimo“, „mi smo mali ljudi, znaju tamo šta rade“, „pa ne sede valjda budale na vrhu, znaju oni šta pričaju“, „ništa ne zavisi od nas“.

• Bivši čelnik Formule 1 Berni Eklston: „Primio bih metak umesto Putina“
• „Zaustavite rat, lažu vas“ – urednica ruske TV kažnjena zbog antiratnog performansa
• Putin se uporedio sa ruskim carom Petrom Velikim koji je „vraćao teritorije“

BBC: Zašto su takvi klišei u toj meri rasprostranjeni?

AA: Rusija je veoma apolitična, a to je postala kao rezultat svesnog procesa održavanja političke „naučene bespomoćnosti“.

Učinili smo sve da čovek ne preduzima nikakve aktivne političke postupke, i po mogućstvu da čak i ne izlazi na izbore, već da radije ide u vikendicu umesto na njih.

U situaciji rata, ova pozicija nemešanja („a šta mi možemo da uradimo?“) mora nekako da se opravda.

A stav nemešanja se pravda potcenjivanjem sopstvene važnosti i uništavanjem subjektiviteta, ako dozvolite: „mi smo mali ljudi“.

Odnosno, stav može da se iskaže pozivanjem na ulogu Rusije kao mesije i apriori neprijateljskog Zapada, kada čovek kaže: „Nas jednostavno ne vole kroz istoriju, Bajden će nas sutra napasti“ (ovo su agresivni klišei).

A sa druge strane, može se umanjiti sopstveni uticaj i prikazati sebe kao biće koje ne može da utiče ni na šta, i tako se oslobodite krivice.

Krivice za bombardovanje Marijupolja, za ubistva u Buči, u Kijevskoj oblasti.

Uostalom, on „ne može da utiče ni na šta“.

• „Bilo bi bolje da nisam poznata”: Kako je Ukrajinka sa zastavom SSSR-a postala simbol ruske invazije
• Zašto je slovo „Z“ postalo ruski ratni simbol
• Da li u Srbiji možete da odgovarate za isticanje ruskog ratnog simbola – „Z“

BBC: Šta spada u četvrtu grupu klišea koju ste prepoznali?

AA: Četvrtu grupu nazivam „Postistina“ ili „Poricanje činjenica“.

Ovde spadaju argumenti kao što su „niko ne zna celu istinu“, „vreme će pokazati ko je bio u pravu“, „istorija će sve staviti na svoje mesto“, „oni sami sebe bombarduju“ i tako dalje.

BBC: Novinari se često u radu susreću sa ovom kategorijom.

Ne čini li vam se da ona postoji, između ostalog, i zbog toga što je tokom ovih mesec i po dana rata obezvređeno značenje reči „fejk“ (lažno) i sada se svaka neprijatna informacija tako označava?

AA: Početkom godine smo napisale članak pod nazivom „Ministarstvo pravde“ o državnim projektima koji se odnose na proveravanje činjenica.

Država je uvela reč „fejk“ u svoju upotrebu, a mnogi kanali Kremlja koriste upravo tu istu logiku da „proveravaju“ lažne vesti: „To je laž, jer je Ministarstvo iks reklo drugačije“.

U stvarnosti nema provere činjenica.

Apsolutno je tačno da je reč „fejk“ devalvirala i sada se odnosi na svaku informaciju koja se ne poklapa sa zvaničnom.

Ova tendencija nije se pojavila sada, već 2020. godine.

Mi sad imamo pet zakona o „fejk njuzu“ (lažnim vestima).

U 2020. godini često sam govorila da su to veoma strašni zakoni, ali svi su se prilično mlako odnosili prema tome.

Ali zapravo razvoj ovog trenda je doveo do onoga što sada imamo.

Moje kolege i ja smo proučili oko 350 slučajeva ljudi koji su kažnjeni prema krivičnim i administrativnim članovima u periodu 2020-2021. godine za „fejk njuz“ u vezi sa kovidom.

I apsolutno je jasno da više od 75 odsto slučajeva nema nikakve veze sa onim što nazivamo lažnim vestima, glasinama i teorijama zavere.

Malo je takvih slučajeva – 75 odsto administrativnih i krivičnih predmeta za „lažne vesti“ o kovidu-19 su izjave koje ocrnjuju rad lokalnih institucija ili izjave koje izražavaju sumnju u postupke nadležnih.

Na primer, slučaj u Irkutsku o poruci na Viberu tipa: „Devojke, ne idite na posao, čula sam da se glavni lekar razboleo od kovida i ide na posao, ali nam ne govore“.

Odnosno, kao da vlasti kriju informacije i dozvoljavaju širenje zaraze.

Ljudi su bivali optuženi kada su sumnjali u odluke vlasti ili u sposobnost da se izbore sa korona virusom.

Odnosno, već tada je razvijena norma po kojoj se informacije koje su netačne sa stanovišta struktura moći nazivaju lažnim.

Sada se ovaj trend širi pred našim očima (mi takođe kreiramo i takvu bazu podataka).

Vlasti su 4. marta donele Upravni zakon 20.3.3. o diskreditaciji oružanih snaga Ruske Federacije.

Kao rezultat toga, više od 1.300 ljudi je kažnjeno u najmanju ruku za poster, verbalnu frazu, značku na torbi, plave farmerke i žutu jaknu, zbog držanja praznog lista papir, Orvelovu knjigu i za natpis „ne ratu“ na profilnoj slici.

U isto vreme, postoji i članak-blizanac, odnosno krivičnia odredba o lažnim vestima o ruskoj vojsci (207.3 Krivičnog zakonika Ruske Federacije), koji nastavlja razvoj logike kažnjavanja za „fejk njuz“ iz 2020. godine.

Sada imamo 32 krivična predmeta u našoj bazi podataka koji se vode prema novom članu za „lažne vesti“ o oružanim snagama i „specijalnoj operaciji“, a koji su otvoreni u poslednjih mesec dana.

To je mnogo.

Poznat je slučaj umetnice Saše Skoličenko iz Sankt Peterburga, koja je optužena za kreiranje kontrasaopštenja.

U prodavnici je, odmah pored cenovnika, postavila informaciju o pogibiji ljudi u Marijupolju.

Ali većina krivičnih predmeta po ovom članu o „lažnim vestima“ uređena je na isti način, sve su to pokušaji probijanja informacione blokade.

Reč je o objavljivanju video snimaka iz Marijupolja, pričama o zločinima ruskih vojnika, podršci Ukrajini, antiratnim izjavama.

Sve se to smatra „lažnim vestima“.

Možda će vas zanimati i ova priča:

BBC: Ali to ne može a da ne utiče na umove ljudi?

Jer ako je granica „lažnih vesti“ toliko nejasna, kako onda zaista možete reći gde je istina?

Čak i ljudima koji misle svojom glavom može biti teško da razumeju.

AA: Da, i zapravo u tom slučaju vlast odbacuje mogućnost u „win-win“ (dobitna kombinacija za sve) situaciji.

Zato što ili onaj na koga se obruši more informacija ili ne veruje, ili ne želi da veruje, i smatra da su ubistva u Buči „fejk njuz“.

Ili se jednostavno trudi da shvati i govori kaže da „nikada nećemo saznati celu istinu“ i odustaje od analiziranja.

I tada pobeđuje zvanični stav.

Odnosno, zadatak se ne svodi samo na to da ljudi poveruju u jedan ili drugi stav.

Recimo, mi znamo da je istina uslovno rečeno „A“.

Zadatak ruske propagande nije samo u tome da mi poverujemo da je istina „B“, već i da natera ljude da odustanu od procesa i da ne veruju ni u „A“, ni u „B“.

To je takođe odlična strategija vlasti.

• Rusi oplakuju poginule vojnike i ne veruju u priče o ratnim zločinima u Ukrajini
• Preti li Rusiji odliv mozgova – hiljade beže u inostranstvo
• „Došli smo da ostanemo“: Zašto ruski IT stručnjaci otvaraju firme u Srbiji

BBC: Zbog čega se klišei o kojima pričamo uopšte formiraju i zašto su u tolikoj meri privlačni ljudima sada?

AA: Ukupan efekat o kome sada govorimo naziva se collective avoidance (kolektivno izbegavanje).

On je nadaleko poznat.

Kolektivno izbegavanje nastaje kada se ljudi suoče sa informacijama koje prete da unište jedinstvo grupe.

Upravo sam pročitao fascinantnu studiju, prilično daleko od Rusije.

Zamislite malo norveško selo, gde su svi nekada išli na skijanje i klizanje, da bi se divili hladnoj norveškoj zimi.

Međutim, dolazi do globalnog zagrevanja.

Mnogo zima zaredom nema ili skoro da nema snega, skoro da se ne formira led.

Istovremeno, celo selo jednoglasno negira globalno zagrevanje.

A kada razgovaraš sa stanovnicima, oni nerado priznaju da snega nema i da je veoma toplo.

Ali oni negiraju činjenicu globalnog zagrevanja i da je to neka vrsta ekološkog procesa koji traje već duže vreme.

Neki od njih su skloni da veruju da je reč o zaveri.

A zašto?

To proizilazi iz činjenice da je ceo identitet ovog sela izgrađen na tome koliko su kul, koliko su sjajno preživljavali teške norveške zime, kako su patili kao deca čisteći kuće od snega, kako su se smrzavali kada su išli u školu .

A za njih priznavanje činjenice globalnog zagrevanja znači da više neće postojati faktor koji ih ujedinjuje i da će se oni raspasti kao grupa.

Stoga na svaki mogući način negiraju ovu činjenicu.

U našem slučaju, samo priznanje činjenice da se odigrava rat, a ne samo neki pojedinačni napadi, već velike kopnene operacije u kojima se ne ubijaju pojedini militanti, već se odvijaju masovna ubijanja civila, ugrožava integritet ruskog društva.

Stoga se rusko društvo bori protiv toga koliko može.

BBC: A zašto protiv tog „kolektivnog izbegavanja“, o kome pričate, nisu delovali svi ti stavovi na kojima su generacije odrastale: „mir svetu“, „da nema rata“, „rat je nešto najgore što može da se desi?“

AA: Strah od rata je zaista veoma jak u Rusiji.

To čak pokazuju i prokleta istraživanja javnog mnjenja, i VCIOM-a i „Levada centra“ (ima status „stranog agenta“ u Rusiji).

Međutim, ruski pojam rata je ono što dolazi na tvoja vrata.

To je kada tvoj otac ide u borbu, kada ti u kuću dolaze strani vojnici, kada ti zapale kolibu, kada su deca ugrožena, kada nastaje glad.

E, to je rat.

I sada ljudi zauzimaju udobnu pozivciju za sebe, što im poručuje zvanični ruski stav, i podržavaju klišee o kojima mi sa vama razgovaramo.

Štaviše, ako im rođaci, prijatelji, deca pošalju fotografije bombardovanih kuća, fotografije iz Buče, onda će prihvatanje ove činjenice doći u sukob sa onim što govore sa plavih TV ekrana.

I u ovom slučaju postoji velika opasnost od kognitivne disonance.

Čovek uglavnom teži konformizmu.

To je suprotno od kognitivne disonance.

Kognitivna disonanca blokira tvoje ponašanje, ne znaš kuda da trčiš i šta da radiš, jer imaš dve veoma kontradiktorne slike sveta u glavi.

I ne znaš kako da se ponašaš.

Stoga je ljudski mozak spreman da učini sve da izbegne ovaj nesklad.

Naročito mozak konformističke osobe, a rusko stanovništvo u celini je veoma sklono komformizmu.

Kao rezultat toga, mozak odbija neprijatne informacije – na primer, da u Ukrajini zapravo ubijaju ljude.

Može biti suprotna situacija: čovek je u potpunosti utonuo u rat koji se vodi u Ukrajini, i on će da odbije sve činjenice o milosrđu.

BBC: Hajde da pojasnimo šta je to konformizam.

AA: Konformizam je sklonost osobe da se identifikuje sa mišljenjem drugih, sa onima koje smatra značajnom većinom.

Osoba koja je konformista nikada neće reći: „Ja sam protiv.“

Složiće se sa onim što drugi kažu, čak i ako iznutra misli da nisu u pravu.

Ovde je nedavno sproveden eksperiment koji me je oduševio.

Autori članka su regrutovali ljude da ispitaju ljude koji podržavaju Vladimira Putina i pitali ih šta misle o njemu.

Ali formulacija za različite grupe se razlikovala.

Jedna grupa je jednostavno dobila pitanje o njihovom odnosu prema Putinu, druga grupa je dobila pitanje sa preambulom da dve trećine građana podržava Putina, a treći grupa sa preambulom da samo dve trećine građana podržava Putina.

Kao rezultat toga, među onima koji su dobili formulaciju „samo“, nivo podrške Putinu je pao.

Dozvolite mi da to formulišem ovako: u autoritarnim režimima, kakav je, na primer, ruski, vlasti na sve načine pokušavaju da odviknu ljude od izražavanja političkog mišljenja.

Ovo je zamenjeno ritualnom, ceremonijalnom komponentom, koja ne sadrži nikakav pravi izbor.

Ali to ima zanimljive posledice.

One se sastoje od činjenice, da u takvim režimima ljudi koji su odučeni od bilo kakvih političkih radnji, izražavaju preferencije ne na osnovu nekakvih stvarnih preferencija, već na osnovu njihove povezanosti sa većinom.

Ako većina podržava predsednika, onda ću reći da ću podržati predsednika.

A ako vidim da nema toliko mnogo ljudi koji će podržavati predsednika, onda možda ni ja neću.

Odnosno, siguran sam da će se u trenutku kada se politička situacija u Rusiji dramatično promeni, pojaviti ogroman broj ljudi koji će reći da nikada nisu podržavali ruske vlasti 2022. godine.

Pojaviće se veliki broj ljudi koji su „uvek bili protiv“.

U krajnjoj liniji, ovo je važna osobina, čovek oseća potrebu da se identifikuje sa većinom.

To nije čak ni pitanje direktne bezbednosti, kao stoje nad tobom i plaše te pendrekom, iako ponekad ima i toga.

Ali to daje nekakav osećaj da je to ispravno.

To je ono na šta si naviknut.

BBC: U našem razgovoru o teorijama zavere u vezi sa vakcinacijom, rekli ste da su ljudi u Rusiji generalno mnogo spremniji da veruju nekome iz njihovog okruženja, na primer, uslovno rečeno „komšinicinoj sestri“, nego institucijama i istoj ovoj državi.

Rusija i Ukrajina imaju ogroman broj socijalnih veza, ali sada Rusi često ne veruju ni sopstvenoj deci ili bliskim rođacima koji im pričaju o strahotama rata, već veruju onome što se priča na televiziji.

Zbog čega se to dešava?

AA: Tačno je da se to događa. I to je suprotno od onoga što mi znamo.

Zaista je čudno: zašto su Rusi pre samo godinu dana pominjali „Mariju Ivanovnu, čija je sestra od komšinice umrla od vakcinacije“, a danas ovaj mehanizam funkcioniše upravo suprotno i mi ne verujemo u ono što nam pričaju naši bliski prijatelji i rođaci?

Ovde postoji jedna veoma važna stvar.

Kada neko kaže da je vakcina opasna jer je „komšinicina sestra ispričala kako je devojka umrla od vakcine“, on u stvarnosti već ima utvrđen stav.

Priča o komšijinoj sestri je samo izmišljena spoljašnja potvrda u šta ta osoba veruje.

On shvata da, ako kaže da „samo tako misli“, biće kamenovan.

Odnosno, potrebna je izmišljena većina sa kojom se čovek solidariše i čiji glas on prezentuje.

Ali, u situaciji rata o kojoj sada razgovaramo, čini se da je strah od kognitivne disonance mnogo jači, pa čak jači i od porodičnih veza.

Ljudi se svom snagom opiru i govore: „To je laž“.

Mnogo je takvih priča.

Nedavno sam se sprijateljila sa divnom umetnicom, njena porodica je pobegla iz Harkova.

Muž je ostao tamo.

I oni su očajni, jer muževljevi roditelji, koji su na Krimu, ne veruju.

Kažu: „Ništa, uskoro će vas osloboditi, strpite se.“

Odnosno, vidimo suprotan efekat: ovde imaginarna većina sa kojom ovi roditelji žele da se identifikuju jeste ona koja veruje da rata nema, već da postoje nekakva antiteroristička dejstva u Donbasu.

A da bi izbegao kognitivnu disonancu, mozak odbacuje sve druge informacije, među kojima i one od rođaka.

BBC: Da li ima pozitivnih primera suprotstavljanja ovoj većini?

AA: Kultura ume da stvori mehanizme da zaštiti društvo, čak i u situaciji koja nam se čini apsolutno beznadežnom.

Ti mehanizmi dolaze odande, odakle ih često ne očekujemo.

Na primer, govorim o eksploziji antiratnih grafita.

Grafiti su, verovatno, suviše uzan pojam.

Govorim o svim vrstama natpisa u javnim prostorima.

Ljudi ostavljaju ogroman broj natpisa na ulazima, u liftovima, na autobuskim stajalištima, na oglasnim tablama.

Oni su zbog toga proganjani, sada ima dosta krivičnih i administrativnih postupaka zbog onih koji su radili grafite.

Ali ipak ne toliko kao samih natpisa.

Jutros sam razgovarala sa devojkom koja je napravila takav grafit.

Ovi ljudi imaju veliku želju da probiju informacionu blokadu.

Jasno je da ovakvi natpisi neće moći da zaustave rat, trenutno ubijanje ljudi.

Ali oni su u stanju da probiju blokadu.

Veoma je važno da se pokaže ljudima da ne postoji nikakva imaginarna većina.

Ovo je semiotički rat, rat znakova protiv njega.

Važno je da reč „rat“ bude prisutna u javnom prostoru ljudi i da se razbije blokada.

Da ljudi vide, da mnogi ostavljaju takve natpise, i da shvati da ima mnogo onih koji se ne slažu sa „politikom partije“.

Ovo je pokušaj da se imaginarnoj većini objasni da u stvarnosti to nije takva većina.

Obratite pažnju na brilijantno osmišljenu akciju, kada se antiratni slogani ubacuju u mesto za cenu.

Znamo da je za to kažnjeno šest osoba u različitim gradovima, a nisu mogli još nekog drugog da privedu.

Ovo je način da se probije signal u prostoru koji kontroliše država: starica Marija Petrovna se saginje da prouči cenu šećera, kad ono tamo podaci o ubijenima u Marijupolju.

BBC: Da li mislite da vaš stav o ratu u Ukrajini utiče na vas kao na naučnika i na vaša istraživanja?

AA: Sebe pomalo doživljavam kao sakupljača fekalija.

To je veština koju antropolog-folklorista razvija u sebi.

Navikli smo, uz osmeh, da radimo sa tekstovima koji su po sadržaju odvratni.

Međutim, mi u naučnoj sferi imamo drugi problem, koji me mnogo brine.

Rastužuje me zatvorenost mojih kolega.

Strašno su zabrinuti, ali se zatvaraju u posao i pokušavaju da se pretvaraju da se ništa ne dešava.

Oni biraju poziciju tihog neslaganja.

Da li moja pozicija opozicije utiče na moje naučno istraživanje?

Pa, u dobrim životnim uslovima u idealnom svetu, verovatno se ne bih ni bavila ovakvim istraživanjem.

Neka to urade oni koji su apsolutno neutralni.

Ali gde sada možeš da nađeš tako neutralne ljude da se bave ovim istraživanjem?

Ako sada ne napravim bazu podataka o grafitima, ko će je sakupiti?

Ili baza podataka o slučajevima onih koji su uhapšeni na osnovu člana 20.3.3 (javne akcije u cilju diskreditacije oružanih snaga) i 20. 7.3 („lažne vesti“ o oružanim snagama), koju prikupljamo koleginica i ja?

Ovo je zaista veliki problem.

Možda će vas zanimati i ova priča:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]