Rusija i Ukrajina: Osuđena zbog saradnje sa okupatorom, a ona tvrdi da „nikada nije radila za Ruse“

„Uopšte ne zaslužujem da budem ovde“ – izjava je koja se očekuje od nekog ko je iza rešetaka.

Ali, dok sedi u njenoj zatvorskoj uniformi tamno bordo boje, Tetjana Potapenko izričito tvrdi da nije ono za šta je tereti ukrajinska država.

Tetjana, koja je odslužila godinu dana od petogodišnje zatvorske kazne, jedna je od 62 osuđenih za saradnju sa okupatorom koji se drže odvojeno od ostalih zatvorenika.

Zatvor se nalazi u blizini Dnjepra, oko 300 kilometara od Tetjaninog rodnog grada Limana, u Donjeckoj oblasti na istoku Ukrajine.

Liman, koji se nalazi u blizini linije fronta u Donbasu, bio je šest meseci pod ruskom okupacijom, a oslobođen je 2022. godine.

• Hroza, ukrajinsko selo siročadi
• „Za tri meseca jednom sam videla dete“: Zašto se Ukrajincima oduzimaju deca u zapadnoj Evropi
• Muškarci koji ne žele da se bore za Ukrajinu

Dok sedimo u sobi ružičastih zidova u kojoj zatvorenici mogu da telefoniraju, Tetjana objašnjava da je 15 godina bila dobrovoljac u njenom komšiluku.

Tokom tog perioda je uspostavila veze sa lokalnim zvaničnicima, ali kaže da je obavljanje tih dužnosti skupo koštalo nakon dolaska ruskih snaga.

Ukrajinsko tužilaštvo je tvrdilo da je tokom okupacije nezakonito obavljala te zadatke, među koje je spadalo i deljenje paketa pomoći stanovništvu.

„Zima je prošla, ljudi su ostali bez hrane, neko je morao da se zalaže da im se pruži pomoć“, kaže ona.

„Nisam mogla da ostavim te stare ljude, sa njima sam odrasla“.

Ova 54-godišnjakinja je jedna od skoro 2.000 ljudi osuđenih za saradnju sa Rusima prema zakonu koji je izrađen skoro istom brzinom kojom su ruske snage napredovale 2022. godine.

Kijev je znao da mora da odvrati ljude od saosećanja i saradnje sa okupatorom.

U roku od nedelju dana, Vrhovna rada Ukrajine je usvojila izmenu Krivičnog zakona kojom se saradnja sa okupatorom smatra krivičnim delom, a o čemu nisu mogli da se dogovore još od 2014. godine kada je Rusija pripojila ukrajinsko poluostrvo Krim.

Pre ruske invazije, Tetjana je održavala vezu sa lokalnim zvaničnicima kako bi njenim komšijama obezbedila razne potrepštine, kao na primer drva za ogrev.

Kada su došli Rusi, kaže da ju je prijateljica ubedila da sa njima sarađuje da bi se ljudima obezbedili preko potrebni lekovi.

„Nisam dobrovoljno sarađivala sa njima“, kaže ona.

„Objasnila sam da ljudi sa invaliditetom nisu imali pristup lekovima koji su im bili potrebni.

„Neko me je snimio i postavio na internet, a ukrajinski tužioci su to iskoristili kao dokaz da radim za njih (Ruse)“.

Posle oslobođenja Limana, sudu su predočeni dokumenti koje je ona potpisala što ukazuje da je zvanično obavljala zadatke tokom okupacije Limana.

Naprasno se uzbudila.

„Koji je moj zločin? Boriti se za vlastiti narod?“, pita ona.

„Nikada nisam radila za Ruse.

„Uspela sam da preživim i sada sam u zatvoru“.

Zakon o saradnji sa okupatorom usvojen je 2022. godine da spreči ljude da pomažu ruskoj vojsci da napreduje, objašnjava Onisija Sinjuk, pravnica u Centru za ljudska prava Zmina u prestonici Kijevu.

„Međutim, zakonom su obuhvaćene razne vrste aktivnosti, a među njim i one koje ne narušavaju nacionalnu bezbednost“, objašnjava ona.

Krivično delo saradnje sa neprijateljem obuhvata širok spektar aktivnosti – od jednostavnog poricanja nezakonitosti ruske invazije, ili podrške invaziji u razgovoru ili na društvenim mrežama, do obavljanja političkih ili vojnih zadataka za okupatora.

Zaprećene kazne su velike – do 15 godina u zatvoru.

Od skoro 9.000 tužbi za saradnju sa neprijateljem koliko je podneto do danas, Sinjuk i njen tim analizirali su većinu presuda kojima su ljudi proglašeni krivim, među kojima je Tetjana, i kažu da su zabrinuti zbog širokog obuhvata zakona.

„Sada se po ovom zakonu i ljudi koji pružaju usluge od suštinskog značaja za život na okupiranim teritorijama smatraju krivim“, naglašava Sinjuk.

Ona smatra da bi zakonodavci trebalo u obzir da uzmu realnost života i rada pod okupacijom dužom od dve godine.

Vozimo se do Tetjaninog rodnog grada da posetimo njenog muža slabašnog zdravlja i sina invalida.

Kako se približavamo Limanu, tragovi ratnih dejstava su sve vidljiviji.

Prilično je beživotno, a vozila su uglavnom maslinasto zelene boje, vojna.

Električni vodovi vise sa oštećenih i porušenih dalekovoda, a glavna pruga je zarasla u travu.

Polja suncokreta su ostala netaknuta, ali je grad razoren u vazdušnim napadima i borbama.

Rusi su sada ponovo stigli na skoro 10 kilometara od grada.

Rečeno nam je da obično počinju da granatiraju oko 15:30 časova, što se i dogodilo na dan naše posete.

Tetjanin muž Vladimir Andrejev, 73, kaže mi da je u dugovima, da im se dom raspada bez njegove žene, i da on i njegov sin uspevaju da prežive samo zahvaljujući pomoći komšija.

„Da sam slab, briznuo bih u plač“, kaže on.

Pokušava da razume zašto njegova žena nije sa njim.

Tetjana bi možda dobila kraću zatvorsku kaznu da je priznala krivicu, ali odbija da to učini.

„Nikada neću priznati da sam državni neprijatelj“, kaže ona.

Ali državni neprijatelji postoje, i njihovi postupci imaju smrtonosne posledice.

Prošle jeseni hodali smo krvlju natopljenom zemljom u oslobođenom selu Hrozi u Harkovskoj oblasti, u istočnoj Ukrajini.

Ruska raketa pogodila je kafić u kom se održavalo bdenje za ukrajinskog vojnika, jer je sahranjivanje bilo nemoguće tokom ruske okupacije sela.

Ubijeno je 59 ljudi – skoro četvrtina stanovništva Hroze.

Kucali smo na vrata domova u kojima su deca bila sama, jer se njihovi roditelji nisu vraćali kući.

Služba bezbednosti je kasnije otkrila da su Rusi dobili dojavu od dva lokalna muškarca, Vladimira i Dmitra Mamona.

Braća su bili bivši policajci koji su navodno počeli da rade za okupatora.

Kada je selo oslobođeno, pobegli su preko granice sa ruskim trupama, ali su ostali u vezi sa njihovim starim komšijama koji su im nesvesno ispričali o predstojećoj sahrani.

Braća su u međuvremenu optužena za veleizdaju, ali je malo verovatno da će završiti u zatvoru u Ukrajini.

To je uopštena priča o borbi Kijeva sa saradnicima neprijatelja.

Onima koji počine teža krivična dela – dojave za izvršenje napada, odavanje vojnih informacija ili organizovanje lažnih referenduma za ozakonjenje okupatora – uglavnom se sudi u odsustvu.

Ljudi koji se sumnjiče za manja krivična dela često su oni koji završe na optuženičkoj klupi.

Prema Ženevskoj konvenciji, ruski okupator je dužan da dozvoli i obezbedi ljudima sredstva za život.

Upravo ono što je Tetjana Potapenko, kako tvrdi, pokušala da uradi kada su ruske trupe okupirale Liman u maju 2022. godine.

Ona je jedan od nekoliko sličnih slučajeva koje smo otkrili širom istočne Ukrajine.

Među njima je i direktor škole koji je zatvoren zbog prihvatanja ruskog nastavnog plana i programa.

Odbranu je zasnivao na tome da iako je prihvatio rusko gradivo, nije ga koristio, kaže njegov branilac.

A čuli smo i priču o upravniku sportskog stadiona u Harkovskoj oblasti kome preti 12 godina zatvora zbog organizovanja utakmica tokom okupacije.

Njegov advokat kaže da je organizovao samo dve prijateljske utakmice između lokalnih timova.

• Ko je najmlađi čovek u novijoj ruskoj istoriji osuđen za izdaju
• Ruski pijanista koji se protivio ratu umro usamljen u zatvoru
• Tri meseca iza rešetaka u proruskom zatvoru: Vrištanje, himna Rusije i spavanje u fekalijama

Ujedinjene nacije (UN) smatraju da ovakve presude za saradnju sa neprijateljem krše međunarodno humanitarno pravo.

UN kažu da trećina presuda koje su u Ukrajini izrečene od početka rata u februaru 2022. do kraja 2023. godine nije imala pravni osnov.

„Krivična dela su počinjena na okupiranoj teritoriji i ljudi moraju da odgovaraju za štetu koju su naneli Ukrajini, ali takođe smo uvideli da se zakon nepravedno primenjuje“, kaže Daniele Bel, šefica Misije UN-a za praćenje poštovanja ljudskih prava u zemlji.

Bel tvrdi da zakon ne uzima u obzir nečiji motiv – da li je u pitanju aktivna saradnja ili pokušaj da se zaradi za život, što je po zakonu dozvoljeno.

Dodaje da zbog nejasnih formulacija u zakonu sve može da se tumači kao krivično delo.

„Postoji bezbroj primera ljudi koji rade pod prinudom i obavljaju zadatke samo da bi preživeli“, kaže ona.

Upravo takav primer je Dmitro Herasimenko, koji je iz Tetjaninog rodnog grada Limana.

U oktobru 2022. godine izašao je iz njegovog podruma nakon što je utihnula artiljerijska i minobacačka vatra.

Linija fronta je bila u Limanu koji je bio pod ruskom okupacijom.

„Do tada su ljudi već dva meseca živeli bez struje“, priseća se on.

Dmitro je 10 godina radio kao električar u gradu.

Okupatori su tražili dobrovoljce za rešenje problema snabdevanja strujom, i on se prijavo.

„Ljudi su morali nekako da prežive“, kaže on.

„[Rusi] su mi rekli da mogu ili to da radim ili da ne radim uopšte.

„Plašio sam se da ih odbijem da me ne bi proganjali“.

• Pobeda ume da izgleda kao pustoš: Šta je ostalo od Limana posle ruskog povlačenja
• Nastavnici u oslobođenim ukrajinskim oblastima: „Mučili su nas jer smo odbili da držimo časove na ruskom“

Sreća zbog oslobođenja grada je kratko trajala za Dmitra i Tetjanu.

Nakon što je Ukrajina povratila kontrolu nad gradom, Služba bezbednosti Ukrajine (SBU) ih je privela na ispitivanje.

Ubrzo nakon što je priznao da je pomogao ruskom okupatoru da se obezbedi snabdevanje strujom, Dmitro je osuđen na uslovnu kaznu i zabranjeno mu je da radi kao električar u državnoj službi 12 godina.

Našli smo ga u garaži gde sada radi kao mehaničar.

Po alatima koji se cakle vidi se da je prisilno promenio zanimanje.

„Ne može mi se suditi na isti način kao onima koji pomažu u navođenju projektila“, kaže on.

Njegovo nezadovoljstvo deli Tetjana.

„Šta možete da osećate kada dođe strana vojska?“, pita ona.

„Strah, naravno“.

Takav strah je opravdan.

UN su pronašle dokaze da ruske snage proganjaju, pa čak i muče ljude koji podržavaju Ukrajinu.

„Bilo je slučajeva pritvaranja, mučenja, nestanka ljudi samo zato što su izražavali podršku Ukrajini“, kaže Bel iz UN-a.

Od kada je Moskva izvršila invaziju na Krim 2014. godine, definicija „proruskog“ stava se promenila u očima ukrajinskih zakonodavaca – od toga da je to predstavlja samo favorizovanja bližih nacionalnih veza do toga da se podrška ruskoj invaziji smatra genocidnom.

Iste godine, ruske savezničke snage, koje finansira Kremlj, zauzele su trećinu oblasti Donjecka i Luganska.

Često su stariji ljudi ti koji biraju ili su primorani da žive pod okupacijom.

Neki su možda previše slabi da bi napustili njihova mesta.

Postoje i oni koji gaje nostalgična osećanja prema Sovjetskom Savezu ili simpatije prema današnjoj Rusiji.

Ali s obzirom na to da bi Ukrajina jednog dana mogla ponovo da se ujedini, postavlja se pitanje da li je Zakon o saradnicima okupatora previše strog.

Poslanik koji je učestvovao u izradi zakona je izričit: „Ili ste sa nama, ili ste protiv nas“.

Andrej Osadčuk je zamenik predsednika skupštinskog Odbora za sprovođenje zakona.

On oštro negira da zakon krši Ženevsku konvenciju, ali prihvata da su potrebne određene izmene.

„Kazne su izuzetno teške, ali ovo nije obično krivično delo.

„Radi se o životu i smrti“, naglašava on.

Osadčuk smatra da međunarodno pravo zapravo treba da se usaglasi sa ratom u Ukrajini, a ne obrnuto.

„Moramo da gradimo Ukrajinu na oslobođenim teritorijama, a ne da srećnim činimo nekoga van zemlje“, kaže on.

Posmatračka misija UN-a priznaje da je došlo do određenih promena nabolje.

Ukrajinsko javno tužilaštvo je nedavno naložilo svim kancelarijama da se pridržavaju međunarodnog humanitarnog prava tokom istraga osumnjičenih za saradnju sa okupatorom.

Vrhovna rada Ukrajine takođe planira da u septembru usvoji još nekoliko izmena ovog zakona.

Jednom od predloženih izmena predviđaju se novčane umesto zatvorskih kazni.

Za sada, Kijev smatra da su kazne koje se izriču ljudima kao što su Tetjana i Dmitro prihvatljive ako to znači da Ukrajina konačno može da se oslobodi iz kandži Rusije.

A jedino zbog čega njih dvoje žale je što nisu pobegli kada su Rusi prvi put okupirali njihov grad.

Ali s obzirom da ih država proganja i da bi Liman opet mogao da padne u ruske ruke, pitanje je koliko u takvoj situaciji mogu da budu iskreni.

Pogledajte video o selu Hrozi:

Dodatno izveštavanje: Hana Čarnus, Amir Pirzada i Hana Siba.

Sve fotografije BBC-ja: Li Durent.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]