„Prvi put sam čuo za moju dijagnozu PTSP-a (posttraumatski stresni poremećaj) od doktora u Kijevu“, rekao je ukrajinski vojnik u intervju za BBC Njuz na ukrajinskom.
U Ukrajini ne postoji zvanična statistika o broju vojnika i civila koji pate od PTSP-a.
Ali mnogi ljudi u zemlji izloženi su visokom riziku od PTSP-a i potrebna im je profesionalna pomoć.
Letos je ukrajinski ministar zdravlja Viktor Lijaško izjavio da otprilike 15 miliona stanovnika ima potrebe za psihološkom pomoći zbog negativnih posledica rata, a do tri-četiri miliona njih bi trebalo da ima terapiju lekovima.
Zajedno sa Ministarstvom zdravlja i partnerima, supruga predsednika Ukrajine Olena Zelenska u junu je pokrenula nacionalni program mentalnog zdravlja i psihološke pomoći.
Cilj je pomoći ljudima da izađu na kraj sa stresom izazvanim ratom i posledicama traumatskih događaja, kao i sprečavanje mentalnih bolesti.
Pročitajte ispovest ukrajinskog artiljerca koji je patio od PTSP-a tokom rata u Ukrajini.
On je želeo da ostane anoniman, iz bezbednosnih razloga.
Ovo je njegova životna priča, ispričana njegovim rečima.
- „Više ne idem tamo“: Ruski vojnici po ugovoru koji odbijaju pozive da se vrate u rat
- Ruski vojnici koji odbijaju da se bore u Ukrajini
- Ruske majke se bore da spasu sinove od Putinovog rata
Upozorenje: Ovaj članak sadrži pominjanje samoubistva i osetljivi sadržaj koji bi mogao da uznemiri neke čitaoce.
„Imam 35 godina. Nisam služio vojsku pre rata u Ukrajini, jer sam bio oslobođen služenja zbog zdravstvenih problema. Moj posao je bio u sasvim drugoj oblasti.
Ne verujem u boga. Ali, važne su mi neopipljive stvari kao što su sloboda i demokratija.
I verujem da, za razliku od Rusije, mi uspevamo da sačuvamo te vrednosti čak i u ratu.
Trebalo je da pođem da se borim još 2014.
Bio sam spreman to da uradim, ali je moja žena bila trudna.
I posle dugih razgovora sa porodicom, odlučio sam da ostanem kod kuće sa ženom i detetom.
Često sam preispitivao tu odluku.
Kako su drugi, koji su bili u istoj situaciji kao i ja, mogli da odu da se bore, a ja ne?
Imao sam problema da pogledam druge vojnike u oči i mrzeo sam sebe.
Obećao sam sebi da ću, ako dođe do novih borbi, sigurno otići.
Moja žena nije bila srećna, ali je prihvatila to.
- „Havanski sindrom“, agenti CIA i misterija mikrotalasa
- Misterija Havanskog sindroma – mogući uzrok je „pulsirajuća energija“
Adrenalin
Javio sam se kao dobrovoljac u vojsku početkom marta i dospeo u artiljeriju.
Prošao sam obuku i već bio na bojištu početkom aprila. Bio sam veoma motivisan.
Pamtiću prvu borbenu dužnost do kraja života. Bio je to ogroman nalet adrenalina.
Osećate se kao počinjete da se svetite. Sa prve dužnosti se vraćate izuzetno srećni. Vremenom to postane rutina.
Posao nije bio komplikovan. Samo sledite naređenja.
Glavni zadatak je da budete oprezni i da sve proveravate dvaput.
Imao sam artiljerijski koordinacioni tim i bilo je uzbudljivo raditi sa njima.
Još smo u kontaktu.
Prekretnica
I ruske snage su granatirale nas. Dvaput su bile veoma blizu da nas pogode.
Kažu da ti čitav život proleti pred očima kad ti je život ugrožen. To je glupost.
Jedina stvar koja mi je proletela pred očima bilo je moje dete. U sebi sam se oprostio od porodice.
Osetite neobuzdan strah. Možete da prođete milion obuka šta se radi kad zapucaju nas vas, ali vi nemate baš mnogo kontrole nad sobom.
Reagujete instinktivno – kad da zalegnete, gde da trčite.
Da li sam osećao strah?
Uvek sam osećao strah. Pitanje je samo bilo kad ću izgubiti kontrolu nad tim strahom.
Posle drugog intenzivnog granatiranja, bio sam dobro narednih šest dana.
Ali onda sam se šestog dana slomio.
Počeo sam da imam napade panike, da osećam nesputani strah bez ikakvog razloga, ruke su mi se tresle, skočio mi je pritisak.
Poslat sam u bolnicu. Ostao sam tamo nedelju dana i posle toga se vratio na dužnost. Bilo je to čisto mučenje.
Više nemate kontrolu nad sobom. Iznenadni, glasni zvuci mogu da pokrenu anksioznost. Živite u neprestanom stanju panike.
Negde u to vreme, shvatio sam da imam problem.
Bilo je teško to priznati samom sebi. Da kažem to otvoreno, više niste „kul tip“.
Svi vaši planovi da se osvetite i uzbuđenje u borbi privedeni su kraju.
Simptomi PTSP-a
- Noćne more, flešbekovi, stalno razmišljanje o traumatskom iskustvu
- Izbegavanje slika, misli, mesta koji bi mogli da pokrenu anksioznost u vezi sa traumom
- Hiper budnost – stalni oprez povodom potencijalnih pretnji vašem telesnom integritetu
- Hiper uzbuđenost – preterane reakcije na buku, mirise, pokrete
- Emocionalna rezervisanost koja može da izazove osećanje tuposti
- Naprasitost
- Depresija
Ako osećate bilo koji od ovih problema, zatražite pomoć
Komandir
Kad sam se vratio iz bolnice, nisam dobio nazad lično naoružanje.
Uradio bih isto da sam ja bio komandir.
Zašto bi neko ko praktično nema kontrolu nad sobom nosio oružje?
Živeo sam u stalnom strahu. Uzimao sam sedative (sredstva za smirenje), ali nisu imali nikakvog efekta na mene.
Zašto mi se to desilo?
Kako drugi uspevaju da izdrže, ali ja ne mogu?
Ta pitanja su mi se konstantno motala po glavi.
Jednog dana mi je prišao moj komandir i nežno rekao:
„Mislim da je vreme da pođeš kući.“
Sada razumem zašto je to rekao. Video je da se mučim.
Moj komandir je čovek sa iskustvom.
Imao je slične probleme kao i ja, i lečen je četiri godine.
Imao sam sreće što sam bio deo sjajnog tima, gde sam i dalje osećao podršku. Nije uvek tako.
Ima slučajeva maltretiranja. Ili vas ljudi pitaju: „Što se već jednom ne sabereš?“.
U ono vreme mi je lakše bilo da se ubijem nego to da trpim.
Ne znam koliko bih još dugo izdržao da me drugi put nisu primili u bolnicu.
- Majka poginulog ruskog vojnika: „Zaustavite sve ovo i zaštitite našu decu“
- Bekstvo iz Rusije u Beograd zbog mobilizacije: Kirilova priča
- Kako psiholozi pomažu ukrajinskoj deci da se izbore sa ratnim traumama
„Budite pozitivni“
U bolnici sam zavideo ljudima bez udova, zato što su imali vidljivu, „razumljivu“ povredu.
Ali moj slučaj je bio drugačiji.
A mučila su me i nova pitanja: zašto sam ostavio saborce na bojištu?
Kao što sam otkrio kasnije, nije samo moj komandir imao slične probleme ranije, već i drugi vojnici iskusniji od mene.
Ovo nije neizlečivo.
Može da se leči, ali treba mu vremena, godinu dana za neke, nekoliko godina za druge.
U Ukrajini nemamo mnogo zdravstvenih stručnjaka iz ove oblasti.
Dok sam bio u tranzitu iz jedne regionalne bolnice u drugu, osećao sam kao da me psihijatri posmatraju kao vanzemaljca iz svemira.
Drugi doktor mi je rekao da je moj slučaj prvi takve vrste u njegovom iskustvu, ali da će pokušati da mi pomogne.
Makar je bio iskren, zbog čega ga poštujem.
Ima mnogo ljudi koji sebe smatraju „specijalistima“ nakon što su dobili samo neki sertifikat i leče vas.
Smatraju sebe velikim „kriznim psiholozima“, ali ja mislim da nemaju pojma o PTSP-u.
Neki od njih kažu: „Budite pozitivni, udaljite se od rata, morate više da spavate.“
U Kijevu sam imao sreće da me prime u jedan centar koji se bavi baš PTSP-om.
Dobijao sam medicinsko lečenje i psihološku pomoć.
Oni tamo su mi bili kao prijatelji.
Čak i tokom mog lečenja, bilo je trenutaka kad sam pomišljao da se ubijem – to je to, vreme je da se ovo okonča, više ne mogu da izdržim.
Tamošnji psiholog i moji prijatelji pomogli su mi da se odbranim od tih misli.
Poslednji put kad sam imao slične misli, napisao sam oproštajno pismo i odneo ga prijatelju.
Zamolio sam ga da isporuči pismo na zapisanu adresu kad se ubijem.
Ali u narednih nekoliko dana moje stanje se stabilizovalo lekovima, okolnosti su se promenile i više nisam želeo da se ubijem.
Pogledajte video:
„Nisam imao nikakve emocije“
Svaki put kad idem do grada sam, to je i dalje za mene veoma stresno.
Na ulicama i dalje nesvesno tražim zaklon u slučaju da moram da se sakrijem ako se nešto desi.
Javni prevoz je za mene pakao.
Kad je mnogo ljudi u blizini, postanem anksiozan.
A postoje dve paralelne realnosti koje me pritiskaju: u toku je rat, a još ima ljudi koji se ponašaju kao da nema rata.
To ume da iritira, mada istovremeno razumem da je i to normalno. Jer, za to se borimo, da zavlada mir.
A tu je i osećanje krivice.
Dok sediš i jedeš hamburger, tvoji saborci su u hladnim rovovima i gađaju ih granatama. Ne možeš da ne mrziš sebe.
Posle nekoliko nedelja tretmana lekovima, moje emocije su otupele.
Ne osećaš više strah, ali ni radost.
Na primer, moja žena se porodila. Toliko sam dugo čekao da vidim moje dete, a ja nisam osećao nikakve emocije, nikakvu radost.
Sada mi se emocije polako vraćaju.
- Nema kritičara u ratno vreme: Stanje ukrajinske politike posle pola godine rata sa Rusijom
- Kako nam je rat u Ukrajini stigao u džepove – i koliko to utiče na psihu
„Imao sam sreće“
Najveći problem je komunikacija sa onima koji ne razumeju šta je PTSP.
Na frontu sam još više počeo da cenim porodicu i ženu.
Moja porodica i moji prijatelji su mi pomogli da guram dalje.
Mislim da rat izvuče na videlo pravu prirodu osobe.
Dobri ljudi postanu još bolji, a loši još gori.
Hvala bogu, imao sam sreće sa timom – dospeo sam u jedinicu u kojoj su svi bili sjajni.
Sada ne pijem alkohol, zato što uzimam lekove, a alkohol može da vas vrati u vaše pređašnje stanje.
A ja definitivno ne želim da se vratim u to stanje.
Jedan od problema u lečenju ovog stanja je dijagnoza.
Mnogi ne shvataju da je to problem. Sramota ih je da odu kod psihijatra.
Problem postoji i on mora da se reši. A to nije lako.
Sve u svemu, imao sam mnogo sreće sa doktorima u svim fazama.
Jedan moj prijatelj je jednom za mene rekao da sam srećković.
A izgleda da zaista jesam.
Pogledajte video:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
