Rusija i Ukrajina: Škole u Srbiji privremeni dom ili početak novog života za đake izbegle zbog rata

Jedanaestogodišnji Artjom Jona se prve nedelje letnjeg školskog raspusta preselio u Srbiju iz Rusije.

„Roditelji su rekli da odlazimo jer je rat, a to je nešto loše“, priča za BBC na srpskom dok se vrpolji u drvenoj stolici jedne od učionica njegove nove škole u Beogradu,

Aleksej Vesnin ima osam godina, a sa porodicom se preselio u Beograd tokom leta, kao i Artjom.

Mesec dana pre odlaska iz rodnog Volgograda, roditelji su mu rekli da se sele, kako kaže, „zbog rata“.

Prema podacima Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, od marta 2022, i početka invazije, u Srbiji je utočište od rata našlo oko 18.000 Ukrajinaca, a oko 104.000 ruskih državljana je prijavilo boravak u zemlji.

U osnovne škole u Srbiji upisano je 485 dečaka i devojčica iz Rusije, a srednje pohađa 52 đaka iz ove države, navodi se u dnevnim novinama list Danas. Ova deca nemaju status izbeglica.

Najveći broj dece iz Ukrajine, njih oko 800, pohađa tamošnje škole na daljinu, uz pomoć interneta.

• „Došli smo da ostanemo“: Zašto ruski IT stručnjaci otvaraju firme u Srbiji
• „Imali smo divan grad, ali ga više nema“: Kako izbeglice iz Ukrajine žive u Srbiji
• Ruski emigranti koji su gradili i promenili Beograd – priča prva

‘Malo je lakše jer sam neke stvari već učio u Rusiji’

Artjom i Aleksej su među đacima iz Rusije koji su seli u klupe sa vršnjacima iz Srbije u beogradskoj školi „Braća Baruh“.

„U školi ne razgovaramo o ratu i političkoj situaciji, tako da ne znam zbog čega su došli – razlozi mogu da idu od najlepših do najružnijih“, kaže Milica Perišić, nastavnica srpskog jezika u ovoj školi.

Aleksej pamti letnji raspust kao „veoma mučan“.

„Nisam hteo da se rastanem od bake, proveo sam sa njom ceo mesec u vikendici“, priča Aleksej.

Ovakva osećanja su normalna, jer je prisutan strah od gubitka, kaže Nevena Čalovska Hercog, edukatorka porodične psihoterapije i profesorka Fakulteta za medije i komunikacije za BBC na srpskom.

„Ideš u nešto što je nepoznato, a oni u tim godinama nisu svesni u potpunosti šta se dešava, ne dok ne dođu u novu sredinu“, pojašnjava.

Artjom ima dva omiljena predmeta – geografiju i biologiju.

Tokom leta išao je na privatne časove srpskog jezika, na kojem sada sluša nastavu.

„Naučio sam da kažem gumica, olovka, lenjir“, izgovara reči na novom jeziku.

Jezik polako uči i Aleksej, a sve što ne ume da kaže, objašnjava na maternjem, ruskom.

„Putovali smo prvo vozom, pa autobusom, pa avionom“, odgovara na ruskom na pitanje nastavnice kada je došao u Srbiju upućeno na srpskom.

Učenici sa drugih govornih područja u Srbiji uče po individualizovanom obrazovnom programu, objašnjava Perišić.

Gradivo se smanjuje, nastavne jedince su lakše i prilagođavaju se svakom detetu u zavisnosti od stepena znanja srpskog jezika.

„Na osnovu toga pokušavamo da predvidimo da li oni mogu da savladaju gradivo ili ne i tako ih ocenjujemo“, dodaje Perišić.

Bilo bi lakše kada bi bili dostupni pedagoški profili deteta i informacije šta su đaci učili u Rusiji.

„Mi to nemamo, tako da je na nastavnicima da pronađu način da individualno pristupe svakom detetu.

„Meni je mnogo lakše zato što predajem predmet, koji deca slušaju skoro svakog dana, pa ih zaista dobro upoznam i lakše mi je da pronađem način da radim sa njima, nego nastavnici koji ih ređe viđaju“, ocenjuje profesorka Perišić.

Artjom kaže da mu se dopada nova škola i da mu je „ovde malo lakše, jer sam neke stvari već učio u Rusiji“.

Za razliku od Rusije, ovde ima manje domaćih zadataka, a subotom se ne ide u školu.

U Rusiji i Ukrajini, deca kreću u školu sa šest godina, ranije nego vršnjaci u Srbiji.

„Što su deca mlađa, to im je lakše da se uklope u novu sredinu“, objašnjava psihološkinja Čalovska Hercog,

‘Ista muka ih je snašla’

Katarina Kabernjuk iz Kijeva je odlučila da sedmogodišnjeg sina upiše u Osnovnu školu „Kralj Aleksandar Prvi“ u Beogradu.

U Srbiju se preselila u martu, samo 20 dana posle početka ruske invazije na Ukrajinu i planira da ostane.

„Sin je počeo da uči srpski jezik tri puta nedeljno, igra se sa vršnjacima na igralištu i za sada to ide dobro“, kratko kaže.

Iako je prošlo tek nešto više od dva meseca od početka školske godine, zadovoljna je kako se njen sin uklopio u novi sistem.

„Moj sin uspeva da prati, počeo je malo više da priča srpski, čak i u snu, dopada mu se.

„Barijera i dalje postoji, ali mislim da će vremenom biti sve manja“, priča Katarina.

Od početka rata, škole u Ukrajini uvele su onlajn nastavu, rekao je Serhij Škarlet, ukrajinski ministar za obrazovanje.

Ministarstvo spoljnih poslova ove zemlje osnovalo je i međunarodnu školu sa ciljem da svaki đak, bilo gde u svetu, može da nastavi da uči po ukrajinskom planu i programu.

Samo mali broj ukrajinske dece koja su trenutno u Srbiji pohađa nastavu u ovoj školi, kažu u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Učenje na daljinu nije novitet u Ukrajini, jer su škole tokom pandemije kovida-19 bile uglavnom zatvorene, a nastava se održavala na daljinu, objašnjava Miroslava Petsa, novinarka BBC Ukrajina.

„Svako dete koje ima pristup internetu i čiji roditelji imaju rezervne uređaje može da nastavi da uči u ukrajinskoj školi.

„To može biti ova škola ili njihova matična škola ili privatna škola koja nudi onlajn školovanje“, kaže Petsa.

Ukrajinske porodice izbegle u druge zemlje nekad ipak odluče da upišu decu u lokalne škole.

„Deca tamo uče jezike, uključuju se u novi sistem školovanja koji se drastično razlikuju od onih na koje su navikli u Ukrajini.

„Tako da je to pravo iskustvo za njih i njihove porodice, i obično je prijatno“, kaže Petsa.

Osim kod rodbine i u privatnom smeštaju, nekoliko desetina Ukrajinaca boravi u Vranju, gradu na jugu Srbije, gde se nalazi jedini prihvatni centar koji prima izbeglice iz ove zemlje.

Među 73 ljudi u centru krajem oktobra bilo je i 21 dece, većinom školskog uzrasta – 14 osnovaca i šest srednjoškolaca, pokazuju podaci Komesarijata za izbeglice Srbije (KIRS) poslati BBC-ju 24. oktobra.

Oni pohađaju ukrajinsku onlajn školu, ali i Osnovnu školu „Radoje Domanović“, gde dele klupe sa decom iz Srbije.

„Imali smo jednu devojčicu u osmom razredu koja je ovde proslavila i malu maturu, deca se međusobno prihvataju, bilo je tu raznih rođendana, predstava, zajedničkih žurki“, priča Nenad Stefanović, direktor ove škole.

Među novim đacima bilo je i ruske dece.

„Deca su se lepo sprijateljila, pa ista muka ih je snašla, deca nisu ni za šta kriva“, dodaje direktor škole.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja vodi evidenciju za decu sa izbegličkim statusom, bez obzira na zemlju iz koje dolaze.

Prema njihovim podacima u junu 2022. osnovnu školu je pohađalo 31 dete, dok je troje upisalo srednju školu.

U njihovoj evidenciji je četvoro ruskih učenika osnovne škole i jedan srednjoškolac.

‘Družim se sa mojim društvom preko Vocapa’

Aleksej, đak drugog razreda, kaže da ima nove drugare.

„Upoznao sam se celim odeljenjem, imam podjednak broj drugara i u Rusiji i u Srbiji“, priča.

Nešto stariji Artjom je manje zainteresovan za druženje sa decom iz novog odeljenja.

„Ne trebaju mi novi prijatelji, ja već imam moje društvo i čujem se sa njima preko Vocapa.

„Neki su i ostali u Rusiji, ali većina je otišla u druge zemlje“, dodaje.

Za integraciju je potrebno vreme, kaže Čalovska Hercog.

„Dete staroj sredini više ne pripada, vezuju ga sećanja i virtuelni kontakti, a primećuje da je nova sredina drugačija nego stara“, objašnjava.

Ističe da je jako važno na koji način se odeljenje ponaša prema novopridošlom detetu.

U beogradskoj školi „Braća Baruh“ „nema nasilja, niti diskriminacije“, kaže nastavnica Perišić.

„Jako lepo ih prihvataju, bez uvijanja“, dodaje.

Hercog pojašnjava da deca lakše prihvataju novine nego stariji.

„Nisu opterećeni lošim iskustvima i predrasudama, za razliku od starijih ljudi“, objašnjava ona.

Nove drugare imaju i učenici Osnovne škole „Branko Radičević“ u Novom Sadu – od 550 učenika, 50 ih je iz Rusije.

„Veoma je teško raditi sa strancima koji ne poznaju jezik, a radoznali su i svašta hoće da pitaju“, kaže Milica Ilić, nastavnica srpskog u ovoj školi.

„Rusi su veoma disciplinovani, pravi mali sunđeri, koji slušaju šta mi pričamo, brzo se prilagođavaju i žele da učestvuju u diskusiji na času“, priča Ilić.

Tako se jedan đak iz Rusije, koji se priključio osnovcima u novom Sadu pred sam kraj prošle školske godine, dobrovoljno javio da odgovora.

„Nije lako da se odgovara na tuđem jeziku, ali je on to učinio bez greške i tako postao velika motivacija za drugu rusku decu, jer ako jedan može, mogu svi“, priča Milica Ilić.

U savremenim slovenskim jezicima, kojim ruski i srpski pripadaju, utvrđeno je oko 2.000 elementarnih reči koje su opšteslovenske i nasleđene iz praslovenskog.

I novi drugari u ovoj novosadskoj školi su rešili da pomognu vršnjacima iz Rusije i sami počeli da prave kratku gramatiku srpskog jezika sa prevodima.

U njoj su slikama i rečima opisane razlike i sličnosti u ruskom i srpskom ćiriličnom pismu, a tu je i priručnik o hrani, garderobi i igrama.

„Borovnica – černika, jagoda – klubnika, jabuka –Яbloko, čarape – noski, jakna – kurutka.

„Da li želiš da se igramo posle škole? Može! – Hočešь poigratь posle školы? Možno!„, ispisano je krupnim slovima na beloj hartiji.

Možda vam i ova priča bude zanimljiva

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]