A civilian north of Kyiv points to where Russian forces destroyed his home

Tri dana od početka ruske invazije na Ukrajinu, na satelitu je primećen ogroman konvoj oklopnih vozila dug 15,5 kilometara.

Istog jutra u Buči, severno od Kijeva, šezdesetsedmogodišnji Vladimir Šerbinin stajao je ispred lokalnog supermarketa kad je više od sto ruskih vojnih vozila ušlo u grad.

I Vladimir i satelit bili su svedoci početka plana predsednika Vladimira Putina da zauzme glavni grad Ukrajine i sruši vlast.

U vojnoj terminologiji – bio je to napad obezglavljivanja.

Četrdeset osam sati kasnije, 29. februara 2022. godine, konvoj je narastao na kolosalnih 56 kilometara.

Ali umesto da stigne do brze pobede, ostao je zaglavljen nedeljama.

Potom je nestao naizgled preko noći.

Šta se dogodilo?

I zašto toliko masovna sila nije uspela da stigne do Kijeva?

BBC-jev tim je razgovarao sa desetinama svedoka; među njima je vojno osoblje, nacionalne i internacionalne obaveštajne službe, civile, veterane i teritorijalnu odbranu, od kojih su svi bili u kontaktu sa konvojem.

Takođe je uspeo da dođe do ruskih mapa i dokumenata koji su rasvetlili šta je bilo planirano za konvoj i zašto je toliko spektakularno omanuo.

Prvi sati

Priča počinje na ukrajinskoj granici sa Belorusijom na severu.

Izašavši na prvi cigaretu toga dana, dvadesettrogodišnji Vladislav iz ukrajinske 80. desantne brigade video je masu jarkih svetala na noćnom nebu.

„Sećam se da sam gledao kako svetla izranjaju iz šume. Isprva sam pomislio da su farovi automobila. A onda sam shvatio da su to rakete ‘grad’. Pucali su na nas.“

Ulogorena duboko u šumi u černobiljskoj zoni isključenja, Vladislavova jedinica je bila u patroli kad su prva ruska vozila prešla u Ukrajinu.

„Zemlja se tresla. Jeste li ikada bili u tenku? Ništa ne zvuči tako. To je vrlo moćna mašina.“

Kao što je planirano u slučaju bilo kakvog napada, Vladislav i ostatak 80. brigade su digli u vazduh most koji je povezivao Černobilj sa sledećim velikim gradom Ivankivom.

Rusi će morati da gube vreme gradeći pontonski most kao zamenu, što je Vladislavu i njegovoj jedinici davalo dovoljno vremena da se povuku do Kijeva.

„Isprva sam bio iznenađen, zašto ih nismo zaustavili tamo u Černobilju? Ali morali smo da se informišemo o neprijatelju. I to smo i uradili.“

Ovako blizu beloruskoj granici, Ukrajinci nisu mogli da priušte da otvore vatru i rizikuju izazivanje novog sukoba.

Njihov prioritet bio je prvo da shvate koji je ruski borbeni plan, pre nego što pošalju svoje trupe na liniju vatre.

Putinov glavni plan

Suprotno mnogim medijskim izveštajima iz toga vremena, 56 kilometara duga kolona zapravo se sastojala od zasebnih ruskih taktičkih bataljonskih jedinica, prema tvrdnjama ukrajinskih oružanih snaga.

Jedan ruski dokument, u koji je imao uvid BBC, sadrži vremenski raspored napada.

Nakon što je prvi bataljon 24. februara prešao u Ukrajinu u 04:00 sata, njihova naređenja bila su da krenu pravo na Kijev i stignu do 14:55.

Napad se umnogome oslanjao na dva elementa – tajnost i brzinu.

Prema Kraljevskom institutu ujedinjenih službi, krijući planove za napad na glavni grad, ruski vojnici su mogli da budu brojčano nadmoćniji u odnosu na ukrajinske snage 12:1 na severu Kijeva.

Luibov Demydiv (R), a pensioner from Demydiv, points on the map to where she saw the convoy circling after a bridge was destroyed, stopping their advance

Međutim, Putinova tajnovitost imala je cenu.

Toliko je bila uspešna njegova obmana da čak ni većina njegovih vlastitih komandanata nije dobila naređenje do 24 časa pred invaziju.

Na taktičkom planu, to ih je učinilo ranjivim.

Nisu imali hranu, gorivo i mape.

Nisu imali odgovarajuća sredstva za komunikaciju. Nisu imali dovoljno municije. Nisu bili pripremljeni čak ni za zimske vremenske uslove.

Opremljeni pogrešnim gumama i okruženi snegom, Rusi su uronili pravo u blato.

Civili blizu Ivankiva pričaju kako su ruski vojnici tražili od ukrajinskih zemljoradnika da im pomognu da izvuku njihove tenkove iz bljuzgavice.

Ruska vozila su morala da koriste asfaltirane puteve da bi izbegla meko zemljište, primoravši hiljade njih da formiraju jednu kolonu.

Ali uz ograničenu komunikaciju između bataljona, oni su gotovo momentalno počeli da se nagomilavaju u jedan ogromni saobraćajni zastoj.

Kao što je to rekao jedan vojni stručnjak sa terena: „Ne putuje se na neprijateljsku teritoriju u jednom dugom konvoju. Nikada“.

Na osnovu svedočanstva očevidaca i obaveštajnih podataka ukrajinske vojske, uspeli smo da iscrtamo put koji je konvoj prevalio od 24. februara do kraja marta.

Budući da je izbegavao da putuje poljima, završio je na većini glavnih puteva severno od Kijeva.

U vreme kad je narasla na 56 kilometara, kolona je sadržala do 1.000 tenkova, 2.400 mehanizovanih pešadijski vozila i 10.000 transportera, kao i desetine kamiona za snabdevanje koji su nosili hranu, gorivo, naftu i municiju.

Ujedinjeni otpor

Zaglavljeni severno od Kijeva i ostavši bez hrane i goriva, Rusi su takođe potcenili neprijatelja.

Tri dana su se Vladimir Šerberin i njegove kolege dobrovoljci, većina njih penzioneri, pripremali za dolazak konvoja u njihovoj rodnoj Buči.

Naoružani jednim mitraljezom na njih dvanaestoro, meštani su poskidali sve znakove sa puta, podigli kontrolne punktove i spremili stotine Molotovljevih koktela.

Sve dok konačno, u nedelju ujutro, ruski tenkovi nisu ušli u grad.

Maksym (L) Volodymyr (C) and 'the colonel' (R) stand in front of their bombed out office for local volunteers — Maksim (levo), Vladimir (u sredini) i „pukovnik“ (desno)

Skoro trideset minuta, Vladimir i njegova jedinica iz naroda gađali su tenkove s onim što su imali.

„Uspeli smo da zapalimo dva vozila i usporimo čitav konvoj“, kaže Vladimir.

Ali onda je usledila odmazda.

„Kad su videli da bacamo flaše, otvorili su vatru“, kaže tridesetogodišnji Maksim Škoropar.

„Bio sam barmen. Nisam imao nikakvu vojnu obuku.“

Po isteku tih pola sata, svako iz Vladimirove grupe bio je pogođen i evakuisan u bolnicu.

Ali čak i iz bolnice, Vladimir je nastavio da se bori.

Primao je i ukrštao informacije o primećenom konvoju od civila iz čitave Kijevske oblasti i prosleđivao ih ukrajinskim vlastima.

Na drugoj strani veze je bio dvadesettrogodišnji lokalni zamenik guvernera Irpina Roman Pohorilil.

Lawyer and councillor by day, Roman searches for Russian posts on social media by night. — Danju je advokat, a noću Roman traži ruske objave na društvenim mrežama

„Nismo spavali tri dana. Moje kolege i ja smo opsluživali dežurni telefon u kancelariji lokalnih vlasti. Primali smo pozive o koloni, kao i o saboterima – ljudima koji su iscrtavali znakove na zemlji koje je konvoj trebalo da sledi.“

Odbornik po danu, Roman je takođe ekspert za rukovođenje javno dostupnim obaveštajnim podacima.

Suosnivač izuzetno cenjene internet stranice DeepState, on na jedno mesto sakuplja obaveštajne podatke i informacije sa društvenih mreža. Potom ih geolocira, pa ih ponovo postavlja na sajt.

„Na njihovom putu do Kijeva, Rusi su objavljivali video snimke na društvenim mrežama. Mi smo prenosili snimke da bismo razotkrili njihovo kretanje. Oni su se samo razmetali, ali čineći to, zapravo su naškodili sami sebi.“

Ali najvažniji tokom napada na Kijev, kaže Roman, bio je osećaj ujedinjene Ukrajine.

„Svako je radio nešto. Priznajem da je bilo veoma haotično u tim prvim danima. Ali bilo je veterana koji su pomagali civilima. Svi su želeli da odbrane vlastiti grad.“

Ukrainian volunteers distributing food — Ukrajinski volonteri dele hranu

U gradovima i selima širom Kijevske oblasti, vršene su stotine napada na konvoj.

Od civila naoružanih oružjem iz kućne radinosti do mehanizovane pešadije i artiljerije.

Zastarela taktika

Za razliku od Ukrajinaca, ruske snage su iznova iskazivale veliku nesposobnost za donošenje odrešitih odluka na terenu.

„Svi Rusi su nosili velike metalne kutije obeležene oznakom ‘vojna tajna'“, kaže Vladislav iz 80. brigade.

„Zaplenili smo jednu u zasedi. Pronašli smo njihove mape obeležene sa čitavom njihovom rutom. Nakon toga smo znali čitavu njihovu strategiju.“

Zbog Putinove tajnovitosti, ruski komandanti na terenu nisu imali jasnu sliku o širem borbenom planu.

Njihovi alati za navigaciju takođe su bili nepopravljivo zastareli.

Tokom čitave godine od početka invazije, BBC je uporno pronalazio mape koje su za osobom ostavile ruske trupe, a koje datiraju iz šezdesetih i sedamdesetih.

Danas postoje čitavi gradovi koji nisu bili ucrtani na mape koje su oni koristili za kretanje.

Pronašli smo i semaforske zastave, krajnje zastareo metod komunikacije između jedinica.

Jedna uspešna taktika ukrajinskog otpora bila je da se ispred konvoja u vazduh dižu mostovi i brane, primoravajući Ruse da se preusmere.

Zaviseći od starih mapa i sa ograničenom komunikacijom sa vrhovnim štabom, ruske jedinice su često ostajale paralisane, ne znajući šta dalje da rade.

Nekoliko satelitskih snimaka prikazuje ruska vozila kako se bukvalno vrte u krug.

Okupacija

Pod pritiskom ukrajinskih vazdušnih napada i artiljerije, ruski konvoj je konačno zaustavljen na samoj ivici Kijeva.

Za hiljade civila koji su živeli blizu zaustavljenih trupa, to iskustvo je bilo stravično.

„Opljačkali su sve što su stigli. Ispraznili su prodavnice“, kaže Vladislav.

„Takođe su koristili civile kao živi štit.“

Ono što se dešavalo u mnogim selima i malim mestima severno i zapadno od Kijeva i dalje istražuju brojni organi, uključujući Međunarodni krivični sud, koji traži dokaze za ratne zločine.

„Dok sam bio na kontrolom punktu, skrivene iza redova ljudi, ruske snage počele su da pucaju na nas. Civili su bili uhvaćeni između dve vatre. Bilo je strašno“, kaže Vladislav.

Nakon četiri duge nedelje, Rusi su konačno počeli da se povlače.

Dva najveća preostala bataljona bila su poražena blizu aerodroma Hostomel.

Još 370 vojnih kamiona sa ceradom, naizgled napuštena u selu Zdviživka, uništila je artiljerija.

Ukrajinska vojska je nastavila da ih potiskuje sve do 19. marta, nakon čega su se Rusi potpuno povukli iz Kijevske oblasti.

A graveyard of Russian vehicles from the convoy piled high in Hostomel — Groblje ruskih vozila u Hostomelu

Uprkos spekulacijama o novom napadu na Kijev, većina eksperata se slaže da je on malo verovatan, jer nismo videli masovno razmeštanje ruskih trupa na beloruskoj granici.

Rusija nastavlja da prodire u istočno industrijsko središte Donbas, i da napada na jugu, u pravcu Hersonske, Melitopoljske i Zaporoške oblasti.

Ali na severu, i dalje motreći preko izviđačkih dronova blizu granice, nalaze se ukrajinski regruti.

„Uvek ću se sećati te noći u Černobilju“, kaže Vladislav.

„Izašao sam da popušim cigaretu sa prijateljem. Ali kad sam završio sa cigaretom, rat je već bio počeo.“

„Moj prijatelj i ja imamo san, da ćemo izaći u smenu, baš kao što smo toga dana, i dok pušimo još jednu cigaretu, čućemo da je rat završen. I da smo pobedili.“

Posebno hvala: Slavi Šramoviču, Markusu Bakliju, Majklu Vilenu, Alisteru Tompsonu, Benu Alenu i Timu Koiju.