Trinaestogodišnja Nika Selivanova je rukama napravila oblik srca, u znak pozdrava najboljoj drugarici Ini čije je lice bilo pritisnuto na staklenu pregradu koja deli ulazni hol hersonske železničke stanice od čekaonice.
Nekoliko trenutaka ranije, zagrlili su se, a suze su im navrle na oči.
Ina je poljubila Aziju, preplanulog psa jazavčara umotanog u toplo ćebe, kojeg je Nika nosila u naručju.
Devojčice ne znaju kada će se ponovo videti.
Nikina porodica odlazi iz Hersona, ne znajući gde će na kraju završiti.
Planiraju da najpre odu u zapadni grad Hmeljnicki, nadajući se da će tamo dobiti pomoć.
Proteklih nekoliko dana u Hersonu jednostavno je bilo previše za Nikinu majku Elenu.
„Ranije su nas [ruske snage] granatirale sedam do 10 puta dnevno, sada je to 70-80 puta, po ceo dan. Strašno je“, kažee Elena.
„Volim Ukrajinu i moj dragi grad, ali moramo da idemo“, dodaje.
- „Kada su Rusi zauzeli Herson, mi smo ostali i snimali život pod okupacijom“
- Ruski general Surovikin kaže da je povlačenje iz Hersona „najrazumnija opcija“
- Povlačenje ruske vojske iz Hersona: „Sloboda je u vazduhu“
- Zašto je ukrajinski predsednik tražio lubenicu u Hersonu
Elena i njene tri ćerke su među više od 400 ljudi koji su napustili Herson od katoličkog Božića, posle pojačanih napada ruske vojske.
U utorak je pogođeno porodilište jedne bolnice.
Niko nije povređen, ali je dodatno eskalirao strah među ljudima.
Elena je otišla vozom, u evakuaciji koju je omogućila ukrajinska vlada.
Stotine ljudi odlaze sami, a na kontrolnom punktu koji vodi iz Hersona napravljena je kolona automobila, prepunih preplašenim civila.
Irina Antonenko je bila u suzama kada smo prišli do njenog automobila da razgovaramo sa njom.
„Ne možemo više da izdržimo. Granatiranje je intenzivno. Ostali smo sve ovo vreme i mislili da će proći i da ćemo imati sreće. Ali jedan udar je pogodio kuću pored naše, a granatiran je i dom mog oca“, rekla je ona.
Planirala je da otputuje u Krivi Rih, grad u centralnoj Ukrajini gde ima porodicu.
Još prošlog meseca, u Hersonu su viđene scene radosti.
Ruske snage su zauzele Herson još u prvim danima invazije, da bi se iz njega povukle 11. novembra.
Kada je ukrajinska vojska ušla u Herson, mnogi su izašli na ulice i mahali zastavama.
Ali baš na mestu gde se najviše slavilo, u minobacačkom napadu prošlog vikenda bilo je 11 mrtvih i desetine ranjenih.
Tog dana, prema ukrajinskoj vladi, Herson je 41 put pogođen iz minobacača.
Rusi gađaju sa leve (istočne) obale Dnjepra, gde su se povukli; plovni put je postao de fakto linija fronta na jugu Ukrajine.
Herson je strateški važan region, koji se često naziva kapija Krima.
Mnogi analitičari kažu da je Rusija sada ovde prinuđena da zauzme odbrambeni položaj.
Teško je razumeti šta Rusija pokušava da postigne stalnim gađanjem Hersona.
Nije jasno ni da li ukrajinska vojska pokušava da povrati kontrolu nad oblastima na levoj obali reke.
U gradu jedva da postoji pauza od stalnog zvuka minobacačkih granata.
Sergej Brešun (56), ubijen je dok je spavao.
Njegov dom se srušio na njega nakon što ga je pogodila granata.
Dan posle Sergejeve smrti, sreli smo se njegovom majkom, 82-godišnjom Tamarom, koja je došla da traži njegov pasoš u ruševinama kuće.
Dokument joj je bio potreban da bi preuzela njegovo telo iz mrtvačnice.
„Imala sam osećaj da će se nešto loše dogoditi tog dana. Telefonom sam razgovarala sa njim i rekla sam mu da napusti kuću. Nije to učinio i… Moj život je uništen“, govori ona u suzama.
Tek što smo završili razgovor sa njom, čule su se nove, još glasnije eksplozije.
Želja majke da se dostojanstveno oprosti od sina je opasna, jer nigde u Hersonu nije bezbedno.
Preživeti ovde, bilo na ulici ili u kući, stvar je slučajnosti.
Tridesetdevetogodišnja volonterka Crvenog krsta Viktorija Jariško ubijena je u eksploziji minobacačke granate nedaleko od baze organizacije u Hersonu.
Njena majka Ljudmila Berežna pokazala nam je medalju časti koju je dobila Viktorija.
„Srećna sam što je pomogla mnogim ljudima. Bila je tako ljubazna. Ali ovo je za mene veoma bolno, moram da se saberem i odgajam njeno dvoje dece. Kažem im da treba da budu ponosni na svoju majku jer je ona heroj“, kaže Ljudmila.
Viktorija je živela u podzemnom skloništu Crvenog krsta sa dvoje dece – 17-godišnjom Aljonuškom i 12-godišnjim Sašom.
Oni nastavljaju da žive u skloništu, osećaju udobnost i zaštitu među grupom volontera koji su im postali porodica.
„Tepko je kada neko tako blizak umre. Ali ako odustanemo i stanemo, onda bi njena smrt bila uzaludna. Radimo na tome da ljudi žive. Sve ostalo je sporedno“, rekao je Dmitro Rakicki, Viktorijin prijatelj i još jedan volonter.
Ali to je teško, jer znate da je vaša porodica svakog minuta u opasnosti.
Kada nekoliko trenutaka kasnije eksplodira još bombi, Dmitro korača gore-dole pokušavajući da pozove ženu, a napetost mu je vidljiva na licu.
Ima dvoje dece.
„Oni ne žele da odu. Oni se brinu za mene, a ja za njih. Tako živimo“, rekao je on.
„Ono što me najviše ljuti je to što [ruske snage] uvek gađaju civilne objekte. Kuće, stambene blokove, kotlarnice. Nemoguće je razumeti logiku ovih napada“, rekao je Dmitro.
„Skoro nikada nemamo ni struje ni vode. Ponekad dođe nakratko i ponovo nestane zbog granatiranja. Noću je baš strašno. Ipak, još imamo gas i možemo da se zagrejemo“, kaže meštanka Larisa Revtova.
Desetine hiljada civila i dalje žive u Hersonu, ali ih je regionalna administracija najmanje dva puta ove nedelje pozvala da odu.
Ovo je grad koji proganjaju nemilosrdni i neselektivni napadi.
Dodatno izveštavanje Imodžen Anderson, Marijana Matvejčuk, Daria Sipigina i Sanja Ganguli.
Pogledajte video:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
