Rusija i Ukrajina: „Za tri meseca videla sam dete jednom“ – zašto se Ukrajincima oduzimaju deca u zapadnoj Evropi

Milioni Ukrajinaca napustili su svoju zemlju da bi izbegli rat. Stotine njih su se u novim prebivalištima suočile sa još jednim problemom – evropski organi starateljstva su im odveli decu. Razlozi su različiti – od sistemskog nasilja do izostajanja iz škole bez opravdanog razloga.

Zašto se to dešava i da li se roditeljstvo zaista razlikuje u Ukrajini i Evropi?

„Da sam neka vrsta narkomana ili povredila dete, ali ne“, kaže Elena za BBC Ukrajina.

Njenu desetogodišnju ćerku oduzele su nemačke socijalne službe u novembru 2022. godine, navodeći kao razlog sumnjivo ponašanje majke i rizike po dobrobit deteta.

„I sama sam radila za međunarodnu fondaciju koja se bavila zaštitom prava dece. I ovde mi oduzimaju dete. To je jednostavno strašno“, ogorčena je Ukrajinka.

• Deca sa invaliditetom u Ukrajini su zlostavljana, upozorava UN
• „Zašto nikada nisam odustala od potrage za mojom decom“ – priča hraniteljske porodice iz Ukrajine
• Ukrajinske majke prelaze opasan put do Rusije da vrate otetu decu

U leto, kancelarija komesara ukrajinske skupštine za ljudska prava prijavila je najmanje 240 slučajeva u kojima su socijalne službe u zapadnim zemljama oduzele decu od roditelja ili staratelja u zapadnim zemljama.

Konkretno, kako su ukrajinske ambasade saopštile rekle za BBC ukrajinski servis, od avgusta, 75 ukrajinske dece je odvedeno iz porodica u Poljskoj, sedmoro u Italiji i 11 u Francuskoj.

Iz ambasade u Nemačkoj nisu dali tačne podatke, ali priznaju da takvi slučajevi nisu izolovani.

Dodaju i da su uvereni da većina dece ipak bude vraćena roditeljima ili starateljima.

Posle takvih incidenata, porodice se uglavnom vraćaju u Ukrajinu.

Teška krivična dela – premlaćivanje ili seksualno nasilje – izuzeci su u ovoj statistici, kažu advokati i stručnjaci.

Razlozi zbog kojih dete može da bude oduzeto roditeljima ili starateljima, u Evropi su mnogo rigorozniji i češće izazivaju posebna pitanja socijalnih službi nego u Ukrajini.

A to baš i nije pohvalno za Ukrajinu.

„Zaključali su nas u sobi kao da smo kriminalci“

Elena je iz Luganska i već dva puta je bežala od rata.

Drugi put je morala napusti Harkov, drugi najveći grad u Ukrajini, na istoku zemlje, kada je na početku invazije grad nemilosrdno granatirala ruska vojska.

U martu 2022. našla se u Berlinu sa desetogodišnjom ćerkom.

Prema rečima majke, devojčica ima smetnje u razvoju i zahteva posebnu negu, pa prilagođavanje na novo mesto nije uvek bilo lako.

Elena odaje utisak tipične predstavnice srednje klase, dobro govori engleski, radila je u javnom sektoru u Ukrajini, odmah po preseljenju počela da pohađa kurseve nemačkog i aktivno se uključila u život lokalne zajednice.

Ono što se potom dogodilo ona naziva šokom.

U novembru 2022. godine, predstavnici Jugendamta, nemačke službe za zaštitu dece, oduzeli su joj dete.

Elena to objašnjava time da joj je zbog depresije prepisana pogrešna doza antidepresiva.

Preterana pospanost i apatija majke su očigledno alarmirali školsko osoblje, koje je kontaktiralo socijalne službe.

„Godinu dana smo komunicirali, znali su da smo normalna porodica i da smo došli zbog ruske agresije. Kažu da su mislili da se drogiram, ali su mogli samo da pitaju“, ogorčena je Elena.

Prema rečima Ukrajinke, imala je recept za lek i potvrdu lekara, ali nije uspela da ubedi nemačku službu.

Ćerka je provela više od dva meseca odvojeno od majke.

Eleni je bilo dozvoljeno da je posećuje određenim danima i samo pod nadzorom.

„Bili smo zaključani u sobi kao kriminalci i čak smo bili prisluškivani“, kaže ona.

„Devojčica je bila je zabrinuta, počela je regresija. Već je kasnila u razvoju, ali onda je počela da se ponaša kao beba, piški u pantalone, nisam mogla da je prepoznam. Stalno je plakala, a čak se i sada boji da spava sama.“

Elena kaže da nije bilo lako, posebno zbog slabog znanja nemačkog.

Ali ona je krenula u akciju, privukla javne organizacije, ambasadu i kaže da je čak kontaktirala i članove Evropskog parlamenta.

Prema Eleninim rečima, ćerku je uspela da vrati tek u januaru 2023. godine, kada je našla advokata.

Njegova intervencija u pregovorima sa socijalnom službom omogućila je da se to pitanje reši bez suđenja.

Čak i kada su sa njom razgovarali u prisustvu advokata, radnici Jugendamta su govorili drugačijim tonom, priseća se Elena.

Šest meseci posle ovog incidenta, ćerka je još pod traumom i plaši se da pusti majku, a Elena ide kod psihoterapeuta.

Pogledajte video:

Ali nije uvek moguće vratiti dete tako brzo.

Tatjana, 49-godišnja Lavovljanka, koja je tokom rata našla utočište u gradu Vajden u nemačkoj Bavarskoj, već četiri meseca ne može da vrati šestogodišnjeg sina.

Prema njenim rečima, za sve to vreme nemačke socijalne službe su joj dozvolile da jednom vidi dete.

Sada je u toku suđenje da bi se odlučilo da li će joj dečak biti vraćen.

Tatjana kaže da je bila dobra majka, ali je dete oduzeto zbog nesporazuma i porodičnog sukoba.

Kaže da ima težak odnos sa majkom.

Živela je sa njima u Nemačkoj i jednom se žalila na ćerkino nasilje, posle čega je socijalna služba oduzela Tatjaninog sina, uz obrazloženje da ona može da predstavlja pretnju po zdravlje deteta.

„Imali smo skandale sa mojom majkom, ali sam roditeljske obaveze ispunjavala kako treba. Nisam alkoholičarka, moj dom je uvek uredan, ima hrane“, ogorčena je Tatjana.

Tatjanina majka je smeštena u prihvatilište za žene koje su pretrpele nasilje, a dečak je stavljen pod privremenu brigu nemačkoj porodici.

„Za tri meseca, videla sam dete jednom i to na 20 minuta. Jednostavno je teško“, kaže Tatjana.

„Dve nedelje nisam ni jela ni spavala. Nalazite se u stranoj zemlji, ne znate jezik ni njihove zakone. Kada pomislim da više neću videti moje dete, ne želim više da živim.“

Sada je sud naložio niz postupaka, a Tatjana mora da prođe psihijatrijski pregled i individualnu i porodičnu psihoterapiju za mirno rešavanje sukoba.

Naredno ročište je 30. novembra.

„Čekam uputnicu, onda moram da nađem prevodioca ili psihijatra koji bar govori ruski. Ne znam ko će to da plati i kako, ali vreme prolazi, a ja dete ne viđam“, kaže Tatjana.

Jugendamt nije odgovorio na zahtev ukrajinskih vlast u vezi odvođenjem ukrajinske dece iz porodica.

• Prisilnom deportacijom ukrajinske dece Rusija je počinila ratni zločin, kažu iz UN
• Kako psiholozi pomažu ukrajinskoj deci da se izbore sa ratnim traumama
• Devojčica oduzeta ocu u Rusiji zbog antiratnog crteža

Alkohol, izostanak iz škole i sam kod kuće

Razlozi zbog kojih se deca oduzimaju Ukrajincima u inostranstvu su veoma različiti.

Među njima ima zaista kriminalnih priča, kada intervencija zapadnih socijalnih službi postaje spas za decu.

Konkretno, u maju je Poljska bila šokirana suđenjem visokog profila jednoj Ukrajinki iz Dnjepropetrovske oblasti, koja je imala desetoro dece uzrasta od četiri do 16 godina.

Zbog rata su otišli ​​u Poznanj, gde je poljska porodica koja je sklonila Ukrajince primetila čudno ponašanje dece.

Posle istrage, istražitelji su tu ženu i formalno teretili da je godinama zlostavljala decu, tukla, ponižavala, izgladnjivala i podvrgavala seksualnoj eksploataciji.

Slučaj ide na suđenje, deca su joj oduzeta i sa njima rade psiholozi.

Međutim, stručnjaci priznaju da su tako teški zločini nad decom izuzeci u statistici oduzimanja.

Istovremeno, važno je razumeti da u zapadnim zemljama postoji vrlo rigorozni propisi protiv svakog oblika nasilja nad detetom.

Ukrajinska ambasada u Nemačkoj posebno napominje da lokalno zakonodavstvo bukvalno zabranjuje svako „telesno kažnjavanje, nanošenje psihičke traume i drugi tretman dece koji ponižava ljudsko dostojanstvo“.

„Razlog za kontaktiranje Službe za decu može biti glasan plač iz stana komšije, dugotrajno plakanje deteta ili ogrebotine ili modrice na licu deteta“, objašnjavaju u ambasadi.

Ponekad nam to čak omogućava da identifikujemo nasilje koje najverovatnije ne bi bilo primećeno u Ukrajini.

Vasilisa Dibajlo, direktorka međunarodne organizacije „Partnerstvo za svako dete u Ukrajini“, priseća se jednog od slučajeva kada je otac Ukrajinac doveo dete kod zubara u Poljsku.

Doktor je primetio modrice i odmah obavestio nadležne organe.

„Kada su to počeli da ispituju, pokazalo se da to nisu modrice od pada, već da je bila upotrebljena sila“, kaže ona.

Najčešće je reč o razlici u zakonodavstvu, koju ukrajinski roditelji i staratelji često ne shvataju, i o posebnostima rada zapadnih socijalnih službi, koje se ponašaju mnogo oštrije i beskompromisnije kada je u pitanju zaštita prava dece.

Na primer, iz ukrajinske ambasade u Poljskoj su za BBC ukrajinski servis rekli da su najčešće deca u ovoj zemlji bila oduzeta jer je staratelj bio u alkoholisanom stanju.

Često ukrajinski roditelji ne znaju da je u mnogim evropskim zemljama zabranjeno ostaviti dete samo kod kuće.

Štaviše, starosna ograničenja su različita za sve – u Francuskoj i Velikoj Britaniji dete mora biti pod nadzorom odraslih do 12 godina, u Poljskoj – do sedam godina.

„Imali smo slučajeve da su majke ostavljale malu decu bez nadzora kada su išla na posao ili u prodavnicu, na primer“, opisuje ukrajinska ambasada u Poljskoj razloge zbog kojih su Ukrajinci imali problema sa lokalnim organima starateljstva.

Pored toga, u Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj i mnogim drugim evropskim zemljama pohađanje škole je obavezno.

Izostanak sa nastave bez opravdanog razloga i upozorenja roditelja dovoljan su osnov da se uprava žali socijalnoj službi, koja može odlučiti da roditelji nisu u mogućnosti da brinu o njihovoj deci.

Ninel Omeljanenko, psihoterapeutkinja i volonterka u izbegličkom centru u Ženevi, priseća se kako je u Švajcarskoj jedna ugledna Ukrajinka dobila zvanično upozorenje lokalne socijalne službe i nalog da se podvrgne testu na drogu jer njeno dete nije išlo u školu 15 dana.

„Dete je imalo boginje, bilo je nemoguće da joj zakaže pregled kod lekara, pa ga majka lečila dete kod kuće“, kaže Omeljanenko.

„Sve to vreme dobijala je pisma od škole i socijalne službe, koja je pogrešno prevodila. A onda su došli do njene kuće, vikali na francuskom, ona se uplašila i nije otvorila vrata, a onda su pozvali policiju jer je navodno držala dete pod prisilom“.

Ako dete ne može da ide u školu duže od tri dana – potrebno mu je dugotrajno lečenje ili nešto drugo – potrebno je obavestiti školu, najbolje unapred, savetuju iz ukrajinske ambasade u Nemačkoj.

Štaviše, odmor se u ovoj zemlji ne smatra valjanim razlogom za izostanak sa posla, napominje Elena Rozvadovskaja, suosnivač dobrotvorne fondacije Glasovi dece.

„Ako van raspusta policajac ugleda dete na aerodromu, pitaće roditelje zašto se tako neodgovorno ponašaju usred školske godine“, kaže ona.

Problemi su nastali i ako je dete odvela iz Ukrajine, na primer, baka.

Konkretno, u Italiji ili Francuskoj osoba koja je navršila 65 godina ne može da bude staratelj, napominje kancelarija komesara Vrhovne rade za ljudska prava.

Zakonodavstva evropskih zemalja se razlikuju i kada je reč o priznavanju statusa staratelja – i ovo može biti osnov za odvođenje dece.

Zabeleženi su slučajevi kada su Ukrajinke napuštale decu u porodilištima, njihovim starateljima su dijagnostikovane mentalne smetnje, bilo je i slučaja kada je u Francuskoj dvoje male dece odvedeno na lokalnu negu nakon što je njihova majka izvršila samoubistvo.

Ambasada sada radi na vraćanju dece i davanju starateljstva njihovoj baki.

Da li je ovo moguće?

„Kako je sve to moguće? Mi smo bili privremeno smešteni ovde, ovo je ukrajinsko dete. Ukrajina ne treba da sedi po strani dok joj oduzimaju decu“, ogorčena je Tatjana.

Ona kaže da ne razume sa kojim pravom druga zemlja oduzima ukrajinsku decu od njihovih zakonskih staratelja i roditelja.

Još ne zna kada će sledećeg puta videti sina.

Pravno, zemlje koje su pružile utočište Ukrajincima imaju ovo pravo, kaže Aleksandar Gubin, zamenik predsednika komiteta ukrajinskog advokatskog udruženja za građansko, porodično i nasledno pravo.

On napominje da između Ukrajine i zemalja EU postoji dokument Haška konvencija o nadležnosti, primenljivom pravu, priznavanju, primeni i saradnji u pogledu roditeljske odgovornosti i mera zaštite dece od 19. oktobra 1996. godine.

Prema njemu, promena zemlje prebivališta podrazumeva i promenu nadležnosti.

„Prema tome, naši sugrađani, koji žive u inostranstvu, možda ne znaju da oni i njihova deca već podležu direktnom dejstvu zakona zemlje u kojoj se nalaze“, objašnjava Gubin.

Kancelarija ombudsmana za decu u Poljskoj, u odgovoru ukrajinskom servisu BBC-ja, potvrđuje da ukoliko staratelji ili roditelji nisu u mogućnosti da se pravilno brinu o detetu, Poljska ima pravo da oduzme decu i premesti ih lokalnim starateljima.

„Mogućnost da se dete stavi pod starateljstvo kada je njegovo dobro ugroženo odnosi se na svu decu u Poljskoj, bez obzira na njihovo državljanstvo“, kažu iz kancelarije.

Istovremeno, druge zemlje treba da upamte da su deca izbeglice i njihove porodice u teškoj situaciji, rekao je za BBC ukrajinski servis Aron Grinberg, regionalni savetnik za zaštitu dece u Kancelariji UNICEF-a za Evropu i Centralnu Aziju.

U mnogim slučajevima, dodaje, moglo bi da se spreči oduzimanje dece roditeljima ako bi te porodice dobile odgovarajuću podršku od zemalja domaćina.

„Oduzimanje dece roditeljima je ozbiljna odluka sa značajnim posledicama po živote i dobrobit dece. Uvek mora biti čvrsto i vidljivo zasnovano na najboljem interesu deteta“, objašnjava on.

Ako nadležni organi ipak utvrde da je takvo razdvajanje u najboljem interesu deteta, onda treba što aktivnije promovisati kontakt sa porodicom kako bi se porodica brže spojila, napominje Grinberg.

Ograničavanje takvih susreta je moguće samo ako je to u interesu deteta, na primer, ako je u pitanju njegova bezbednost.

• Muškarci koji ne žele da se bore za Ukrajinu
• Ukrajinke na prvoj liniji fronta: Borba protiv Rusa, ali i seksizma u vlastitim redovima
• BBC u mrtvačnici u Donjecku: „Desetine ginu svakog dana“ – gubici Ukrajine rastu

Loši zakoni ili loši roditelji?

Uprkos svemu, ukrajinsko zakonodavstvo u vezi sa dečjim pravima je prilično dobro, uveravaju stručnjaci.

Ključna razlika je u tome što, za razliku od Ukrajine, u evropskim zemljama ovo zakonodavstvo zapravo funkcioniše.

Postoji regulatorni okvir i jasni i razumljivi algoritmi kako postupiti u datoj situaciji, objašnjava Vasilisa Dibajlo.

Osim toga, u Ukrajini ne postoji ustaljena tradicija da je dobrobit dece stvar ne samo njihovih roditelja, već i društva i države.

Prema njenim rečima, ako se u Evropi odmah primeti i prijavi modrica na telu ili neodgovarajući tretman dece – to radi vaspitač, lekar, vaspitač ili komšija – a u Ukrajini često zatvaraju oči na takve stvari.

Premda, i ukrajinsko zakonodavstvo takođe kaže da svako ko sazna za bilo koji oblik nasilja nad decom mora odmah obavestiti nadležne.

„To su kulturološke karakteristike ili pitanja u vezi sa primenom zakona, ali ovde to najverovatnije ne bi prijavili. Mnogi Ukrajinci misle da je bolje ne iznositi prljav veš u javnost, nego sakriti ga, prećutati“, kaže Dibajlo.

• „Avion pun trudnica“: Ruskinje masovno dolaze u Argentinu da se porode
• Ruski vojnici mogli bi besplatno da zamrznu spermu

Elena Rozvadovskaja priznaje da za ukrajinske roditelje mehanizmi u Evropi mogu da izgledaju „previše agresivni“, ali funkcionišu.

„Dete ne može da se brani pred odraslom osobom, posebno ako su roditelji“, primećuje Rozvadovskaja.

„Štaviše, on to može smatrati delom norme. Za zakon ne postoji ni manje ni veće nasilje – modrica po ruci, šamar po glavi ili vrisak. Tukli su me do pola ili me jednostavno vukli za ruku. Sve je to nasilje“.

Činjenica da se u nekim državama u slučaju i najmanjeg pitanja dete odmah udalji iz porodice deo je sistema prevencije i prevencije nasilja, kada je ključ učiniti sve da se spreči najgore.

„Ne postoji zakon u Evropi koji lovi roditelje da im oduzmu decu“, kaže ona.

„Ali oni veruju da je nagoveštaj da nešto nije u redu dovoljan da se to odmah shvati.

„A u našoj zemlji slučaj može da leži na sudu godinu dana čad i kada su roditelji prebijali dete i kada dete treba da im bude oduzeto jer postoji realna opasnost po njegov život“.

Svi stručnjaci sa kojima je BBC ukrajinski servis razgovarao savetuju roditelje koji su prinuđeni da se nađu u drugim zemljama da se dobro upoznaju sa zakonima i propisima tih zemalja.

„Apsolutno je normalno da priđete direktoru u školi i objasnite: nismo planirali da dođemo, ali hoćemo da se prilagodimo, kažite nam kako da bolje izgradimo odnose“, objašnjava Elena Rozvadovskaja.

„Postepeno saznajte sve i pitajte direktno, jer nepoznato najviše uznemirava“, dodaje ona.

Važno je shvatiti i da se u zemljama severne i južne Evrope pristupi donekle razlikuju.

Dakle, možda bi bilo najbolje izabrati koja je zemlja najpogodnija za život.

Ako socijalne službe već imaju pitanja za vas, stručnjaci savetuju da ni u kom slučaju ne pokazujete agresiju.

Svako takvo ponašanje je znak upozorenja za socijalne službe, čak i ako je to opravdano ogorčenje i ako ste vođeni željom da zaštitite dete.

„Roditelji iz Ukrajine ne razumeju zašto im se govori da se testiraju na drogu. I zato se dešava da reaguju agresivno“, kaže Ninel Omeljanenko.

„Svaka agresivna reakcija dovodi u pitanje psihijatrijsko zdravlje roditelja, onda se oni upućuju psihijatru, a to su procedure, to su prevodioci, to dugo traje“.

Ako je dete već oduzeto ili postoji takva realna pretnja, savet je da odmah kontaktiraju lokalni konzulat Ukrajine, kancelariju komesara za ljudska prava, lokalne dobrotvorne organizacije i zajednice.

Pogledajte video: Ruskinje masovno idu u Argentinu da se porode

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]