Stanovnik sibirskog grada Tomsk Denis Karagodin nameračio se da mu Federalna služba bezbednosti Rusije (FSB) preda telo pradede, koji je streljan 1938. godine i da se ubicama sudi.
Ipak, nekima se ne sviđa što on čeprka po prošlosti – žale se na njega državnom tužilaštvu i Ministarstvu unutrašnjih poslova.
BBC otkriva kako se doktorand Filozofskog fakulteta, koji je umalo zauvek napustio Rusiju, dao u potragu za istorijskom istinom o staljinističkim represijama.
- Pol Velan – turobni život američkog „špijuna“ u ruskom radnom logoru
- Kako je Solženjicin uzdrmao temelje Sovjetskog saveza
- Nije teorija zavere: Tito, Hitler i Staljin bili komšije
Čovek u belim patikama i svetložutoj kabanici parkirao je skuter u blizini pritvorske jedinice Tomska i gazeći preko gline, šina i gradilišta pokušava da stigne do brda prekrivenog korovom.
Ovaj deo Tomska nazivaju Kaštak i mesto je masovnih streljanja žrtava građanskog rata i Staljinovih represija.
Karagodin nije ovde prvi put – čak i psi koji žive po napuštenim garažama prestaju da laju kada ga vide.
Slikao se ovde, među gomilom smeća i polupanih betonskih ploča.
Ovu jarugu proučavao je i snimajući dronom.
Tu je doveo desetak stranih novinara koji su pravili priče o njemu, o usamljenom borcu za pravdu, koji je zatražio istragu Staljinovih represija – Denisu Karagodinu.
Za tridesetosmoogodišnjeg Kargodina ceo svet je čuo kada je novinarima ispričao da od 2012. traži imena pripadnika Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKUP) SSSR-a koji su streljali njegovog pradedu 1938. jer želi posthumno da ih tuži i traži osuđujuću presudu.
„Niti su me interesovale, niti me interesuju bilo kakve represije – ja se bavim ubistvom jednog čoveka“, kaže Karagodin.
„Zato se klonim svih aktivista za ljudska prava u zamašćenim džemperima iz Memorijala [Međunarodno istorijsko-obrazovno dobrotvorno društvo koje se bavi istraživanjem političkih represija u SSSR].
„Prvo što sam čuo je da diskutuju o sađenju biljaka na pun Mesec… Državno tužilaštvo je važnije od Memorijala – ono je najvažnija organizacija za ljudska prava u Rusiji“, opisuje Karagodin sopstveni pristup.
Početak 2021. za njega je protekao u znaku tužbi – prijavili su ga građani koje su razbesnela njegova istraživanja, a načelnik policije je slučaj prosledio Istražnom komitetu, instituciji koja je u Rusiji zadužena za sprovođenje predistražnog i istražnog postupka.
Dok čeka odluku istražitelja Karagodin se voza na belom skuteru po Tomsku, piše doktorsku disertaciju na temu Fenomen estetike dinamičke nedovršenosti u vremenskoj antropogenezi kulture poststrukturalističke tradicije na Tomskom državnom univerzitetu.
Voli da ruča u uzbekistanskim restoranima, gde lokalni inspektori rado svraćaju na lagman i pilav.
Karagodin je, čini se, i sam dobro ušao u ulogu istražitelja – pozdravlja operativce u civilu kada ih sretne na kasi ili tužioce na ulici.
Čak planira da iznajmi prvi sprat u zgradi Istražnog komiteta u Tomsku u Bakunjinovoj ulici, koji se na jednom od najpouzdanijih sajtova za nekretnine Cian izdaje za 22 hiljade rubalja mesečno.
Ipak, za sada radi u dvosobnom stanu nedaleko od zgrade FSB-a u Tomsku.
Stan je zapanjujuće čist i uredan.
Kablovi su pedantno namotani i zakačeni za posebne eksere prema veličini – od najmanjeg do najvećeg.
Tri kofera sa dronom, audio-opremom i sličnim gedžetima.
Tu je i kutija iz robne kuće Ikea sa zahtevima koje je uputio i odgovorima nadležnih.
- Kako je Drugi svetski rat od vojnika napravio efikasne ubilačke mašine
- Život žena u Srbiji tokom nemačke okupacije
Na stolu u hodniku hard disk, fleševi i klešta da u slučaju ne daj Bože nečega može sve brzinski da uništi.
„Ma ovo ja onako, iz šale. Sve informacije čuvam na klaudu, pod šifrom. Ukoliko mi uzmu telefon ili će ga dekodirati izraelskim softverom ili će mi lemilicu u zadnjicu utaći“, objašnjava Karagodin.
U velikoj sobi, belih zidova, nalaze se dva stola.
Za jednim Karagodin piše disertaciju, a za drugim rasvetljava ubistvo pradede.
„Ne valja dve stvari raditi za istim stolom, skrenućete sa uma“, smatra on.
Na stolu Karagodina stoji i njegova slika.
– Zašto na stolu držiš svoju sliku?
– To mi je kao terapija zamene. Ranije je ovde stajala druga fotografija. Možeš dopisati to, da dodamo malo ljudskosti, da čitaoci ne misle da sam skroz psiho, aludira Karagodin na nedavni raskid sa devojkom.
Na susednoj polici je još nekoliko fotografija.
Na jednoj bivši ministar finansija Aleksej Kudrin uručuje Karagodinu nagradu za njegovo istraživanje.
Na drugoj je njegov pradeda sa porodicom u kući u blizini ukrajinskog grada Blagoveštensko, a na trećoj članak o Karagodinu, izašao u Vol strit žurnalu.
U ormaru u hodniku, ispred kuhinje, Karagodin je napravio podkast studio.
Iznutra ga je oblepio crnom penastom gumom, postavio je najjaču opremu i tri fotografije: profesora ekonomistu sa Moskovskog univerziteta, prijatelja programera i nepoznatu, simpatičnu brinetu sa Instagrama.
Zatvorivši vrata i stojeći ispred njih u polumraku, započinje priču o sopstvenom istraživanju – pravi podkast u čije objavljivanje polaže ogromne nade.
„Mnogo kul lik“
Karagodin je rođen kao nastarije dete u višečlanoj porodici.
Majka mu je matematičarka po obrazovanju, a otac je radio u vojno-industrijskom kompleksu SSSR-a.
Oboje su imigranti, a porodica je devedesetih pokrenula sopstveni biznis.
„Ljudi iz vojno-industrijskog kompleksa su se u to vreme razbežali.
Neki su lemili matične ploče kompjutera i od njih prodavali zlato, a neki su svašta još radili“, kaže Karagodin.
On odbija da razgovara o porodičnom poslu jer želi da zaštiti roditelje od internet frikova.
Njegovi poznanici dodaju da porodica nikada nije kuburila sa novcem.
U petom razredu putovao je u Francusku, pohađao je glavni gradski licej zajedno sa decom tomskih zvaničnika, snaga bezbednosti i biznismena.
Tomski humanistički licej je, kako govori Karagodin, odraz duboke države, pozivajući se na na američku teoriju, prema kojoj u Sjedinjenim Državama postoji grupa zvaničnika i obaveštajaca koji utiču na državnu politiku bez obzira na izabrano rukovodstvo.
Mnogi Karagodinovi prijatelji upisali su se na fakultet uz pomoć bezbednosne kvote, što je podrazumevalo pet godina rada u bezbednosnom sektoru posle diplomiranja.
Karagodin, pak, ovu kvotu nije iskoristio, ali je upisao Filozofski fakultet Tomskog državnog univerziteta jer je želeo da studira politikologiju.
Međutim, napravio je grešku tokom prijave i upao je na Odsek za filozofiju.
Tamo se mučio sve do treće godine i čak dva puta je zamrzavao godinu.
„Had. Čistilište. Sva tradicija antičke filozofije, kineske, japanske, indijske, kontinentalne, sve je tu“, priseća se on.
Tu je učio i matematiku, fiziku, biologiju i genetiku.
„I onda misliš da si skrenuo s uma sve dok nije počeo poststrukturalizam i specijalizovani seminari o masovnoj svesti i masovnoj kulturi, semiotici, naratologiji.
„To je kao oružje začetnika društvenih sistema“, govori Karagodin.
Upravo je to ono čime će se on baviti narednih nekoliko godina, pošto otpočne istragu o streljanju pradede.
- Kako je izgledala sovjetska verzija „Gospodara prstenova“
- Rezolucija koja je promenila sve – kako je došlo do raskola Tita i Staljina
Generalno, posle Filozofskog fakulteta nema mnogo opcija, govori Karagodin.
„Možeš raditi u ludari. Na šalteru kojeg posle studija svi zaborave. U sektoru bezbednosti – mnogo filozofa radi u Federalnoj službi bezbednosti.
„Ili u marketingu. Ja sam odabrao marketing, reklame i dizajn. Grafika, brending, slogani, kampanje.
„Počeo sam da zarađujem. Između 2000. i 2005. bio je ekonomski procvat, šljakali smo i nismo imali gde da potrošimo novac“, priseća se on.
Prema rečima njegovih kolega, u gradu je bio poznat kao mnogo kul lik, prepoznavali su ga u kafiću i na ulici.
Organizujući reklamne kampanje, Karagodin i njegovi prijatelji otvarali su klubove i barove u Tomsku, pravili žurke, dovodili muzičare – od rep grupe Krovostok do popularne Lene Popove.
Putovao je sa barom na Kazantip, muzičko-sportski rejv događaj na Krimu, gde je pio antibiotike i bio jedan od dvoje treznih ljudi na celoj obali.
Bavio se i lomografijom.
Zauzimao je napuštene garaže i tamo snimao gole ljude kako trče. „Regularni kulturni život tog vremena“, govori on.
U marketingu sve je manje bilo novca, poslovi su propadali u krizi iz 2008. godine, a 2011. kada se Vladimir Putin vraćao u predsedničku fotelju, prijatelji su počeli da odlaze.
„Već smo tada shvatili put kojim će zemlja otići do vraga“, priseća se tadašnjeg raspoloženja Karagodinov drug.
Sa diplomom nastavnika svih predmeta, osim književnosti i istorije, Denis je 2011. godine odlučio da se prijavi za Fulbrajtovu stipendiju u SAD.
Kada je Putin 24. septembra najavio da će doći do političke rokade sa Medvedevom, Karagodin je bio na prvom razgovoru.
Ubrzo potom, jedne večeri dok je sedeo za ajpodom, slučajno je posetio sajt Eho Moskve, na kojem je video članak 10 pluseva litvanskog pasoša.
U tekstu se spominjao Zakon o državljanstvu, a on se zainteresovao i nastavio da čita.
Ispostavilo se da je mogao da aplicira za evropski pasoš – njegov pradeda sa majčine strane bio je Litvanac koji se doselio u Rusiju za vreme cara Nikolaja II.
Prema litvanskim zakonima, potomci takvih doseljenika mogli su dobiti litvansko državljanstvo, ali pre toga morali su se odreći ruskog uz mogućnost da ga povrate.
Dok je prikupljao dokumentaciju za Fulbrajtovu, ali i komisiju litvanske Vlade, Karagodin je posegao za ormarom u kojem su bili porodični papiri.
Iz crvene fascikle sa izvodima iz matične knjige rođenih i dokumentima zdravstvenog osiguranja ispala je i jedna potvrda.
U pitanju je bio dokument vojnog kolegijuma SSSR-a iz 1955. o rehabilitaciji streljanog Karagodinovog pradede 1938. godine – zbog nedostataka činjeničnog stanja zločina.
„Bila je crno-bela. Prebacio sam je u moju galeriju i pomislio zbog čega je crno-bela kada su sve ostale u boji… Odlučio sam da dobijem original“, kaže.
„A vi nikada niste pokušali da se pozabavite porodičnom istorijom?“, smeška se na moje pitanje zašto se Karagodin zainteresovao za ovu temu umesto za planove o odlasku iz Rusije bivši stanovnik Tomska i Karagodinov poznanik, autor knjige Sibirski popravno-radni logor NKUP (Lično iskustvo pronalaženja kažnjavanih).
„Kada prvi put uzmete u ruke dokument povezan sa vašom porodicom… U najmanju ruku ostaviće vrlo dubok trag.
Strašno me je zaintrigirao. Možete zaboraviti na izmišljotine i legende i sagraditi pravi svemir koji je bio pre vas“.
U matičnoj službi u Tomsku, koju je posetio Denis, skinuli su prašinu sa gomile dosijea i pronašli su zapisnik o uzroku smrti Stjepana Karagodina – izliv krvi u mozak, a iznad toga pisalo je streljanje sa sve pečatom KGB-a.
„Dakle, roze boja. Dobro mi je došla za galeriju“, priseća se Karagodin i sa njom se uputio u upravu Federalne službe bezbednosti u Tomsku.
Staljinova banja u Gruziji – dom za mnoge izbeglice
„Dogodilo se ubistvo“
– Normalna osoba ne zna kako je jednostavno ući u FSB.
– Nogama. Uđeš i tamo je dežurni potporučnik. Zamoliš da pozove dežurnog oficira. Došao je major. Ja mu govorim da se dogodilo ubistvo, a on u fazonu šta?
Dajem mu kopiju vojnog kolegijuma i govorim da poseduju dokumente na ovu temu i tražim da ih pregledamo. On me upućuje da napišem molbu.
Karagodin je napisao: molim da mi odobrite pristup arhivskom predmetu u vezi sa mojim pradedom.
Posle 30 dana dobio je odgovor i poziv da svrati. Pokazali su mu predmet star 74 godine.
Za stolom sa Karagodinom sedela je zaposlena Odeljenja, pila je vodu i gledala kako Denis prepisuje prezimena istražitelja NKUP u svoj rokovnik.
– A gde je spisak onih koji su ubijali?, pitao je on.
– Podnesite molbu za tu informaciju, predložila mu je ona.
U prvom odgovoru Karagodinu navodi se da je za smrt njegovog pradede kriv načelnik Gradskog odeljenja NKVP-a i da je procesuiran zbog kršenja socijalističke zakonitosti.
Karagodin time nije bio zadovoljan: možda je samo prošao na semaforu kroz crveno svetlo.
Kasnije se ispostavilo da su ga streljali zbog terorizma.
„Shvatio sam da za slučaj mog pradede niko nije odgovoran. Sada ćemo da sklopimo kockice, odlučio sam“, priča on.
Za godinu dana prikupio je desetine dokumenata, zahteva i odgovora. Pisao je sudovima, tužilaštvima, upravama FSB-a, iz arhiva izvlačio potvrde.
Iako je nameravao da emigrira, 2013. godine nije otišao u Evropu, nego na Daleki Istok u selo gde je sa juga Rusije, iz Kubanja, došao njegov pradeda.
„Oduvek sam se pitao šta mi uopšte radimo u Tomsku. Šta se to desilo da smo se svi preselili ovde? Ispostavilo se ništa“, govori on podrazumevajući da njegovog pradedu nisu uhapsili i da mu farmu nisu uništili, porodica Karagodin bi i dalje živela na Dalekom Istoku.
„Kada pomisliš da su oni iz evropskog dela Rusije išli tri godine do Blagoveščenska… Na volovima… Preživeli Prvi svetski rat, japanski i građanski rat… To su veliki ljudi“.
U selu Volkovo, u blizini Blagoveštenska, i dalje žive rođaci onih koji su pokušali da spasu Denisovog pradedu.
Kada je Stjepan Karagodin uhapšen, meštani su se zauzeli za predsednika seoskog saveta i na zboru su tražili da ga puste uz kauciju.
Karagodin se sastao sa praunucima tih ljudi i uručio im Zahvalnice zemljacima od Karagodinovih potomaka.
Prethodno odštampane papire A4 formata potpisali su potomci Stjepana Karagodina iz čitavog sveta.
U seoskoj školi dočekali su Denisa i njegove prijatelje: deca su slušala priču o osnivaču sela, bake su pevale kazačke pesme, svi zajedno su se slikali sa zastavama Tomska i Blagoveštenska.
Na poljani, gde je bila pradedina kuća, Karagodin je dovezao i zakopao zemlju sa navodnog mesta njegovog streljanja u Tomsku.
Potom je odatle pokupio zemlju kako bi je zakopao u Tomsku, u jaruzi, gde su se izvršavale smrtne kazne.
U blizini su konji na ispaši.
Sa jednim od njih Karagodin se i slikao, a zatim i dalje ne zna kako se to desilo i kako da formuliše.
„Osedlao sam konja i odjurili smo po tom brdu i pri svakom udarcu njegovih kopita po zemlji, nebo kao da je tamnelo i kao da je grmelo, kao da je ostavljen deo mene u ovo mesto.
„Bilo je to apsolutno mistično iskustvo“, priča.
Karagodin je sa prijateljima na Dalekom Istoku proveo dve nedelje. Vratio se u Tomsk, kako kaže preobražen.
„Prestao sam da budem samo nemi posmatrač istorije – posle takvog iskustva, postao sam njen akter.
„Zahvalnicama, zemljom i fotografijom na mestu kuće, raskrstio sam sa zubom vremena i počeo da delujem“, kaže.
- Zašto je ruski GRU, vojna obaveštajna služba, toliki strah i trepet
- Kako je Putinova Rusija pretvorila humor u oružje
„Odbio sam da radimza obaveštajnu službu FSB“
„To može da radi bilo ko“, govori Karagodin.
Tehniku istraživanja vidi kao prost, formalni i glup metodički posao, ali priznaje da su mu studije dobro došle pogotovo kada se u obzir uzme pomoć onih kolega koji su nakon fakulteta radili u bezbednosnom sektoru.
Fulbrajtovu stipendiju Karagodin nije dobio.
Dva puta je pao na razgovorima – nervirao se kada su mu postavljali pitanja na engleskom koja su se odnosila na njega lično.
„Još na ispitu su nas primorali da skinemo sve, čak i sat. A ja ne mogu da funkcionišem kada nemam ništa na ruci, ništa da čačkam. To me svakako nervira, a još kada javno moram da pričam o sebi…“, priseća se on.
Kako je nastavio komunikaciju sa sudovima, arhivima i FSB-om, 2013. godine preselio se u Moskvu, odakle je putovao u evropske analitičke centre.
Kaže da su mu pojedini nudili posao, ali pod uslovom da se ne vraća u Rusiju.
U Rusiji je takođe dobijao ponude, ali sa zabranom putovanja u inostranstvo.
„Radi se o dve konkurentske organizacije i to mi se nije svidelo, ne živim za to da ne mogu negde da doputujem ili otputujem“, objašnjava.
Ponudu ruskog FSB-a je, kako kaže, odbio.
„Tamo bi mi bilo interesantno da sam radio u IT-ju, ali nije vredno.
„Veruj mi, jednom kada upadneš u sistem, posle toga radiš sve da bi iz njega otišao. A odatle ne možeš otići. Samo oni koji ne znaju kako je unutra misle da se odatle može pobeći“, priča Karagodin.
Litvanski pasoš dobio je 2015. godine.
Kao dete migranata, u Rusiji je stekao boravišnu dozvolu, ali nema pravo glasa.
Tri godine života u prestonici protekle su u znaku drame na ličnom planu.
Radio je svakakve poslove.
U klubu Arma-17 i na muzičkom festivalu Autlajn pratio je rad barmena. Radio je u garderoberu u baru Redakcija za 1000 rubalja (oko 1800 dinara).
Kao kurir razvozio je porudžbine iz cvećare.
Sledeće, 2016. godine shvatio je da je za poslove u Evropi koji su mu se dopadali potrebna i odbranjena disertacija.
Nije više želeo da radi kao dostavljač i vratio se u Tomsk.
„U Rusiji ove teme nema u javnom diskursu“
Tada je Odeljenje FSB-a u Tomsku teralo po svom: Karagodinu nisu pokazivali zapisnik o streljanju, iz kopija dokumenata brisali su brojeve naredbi o streljanju, a bez njih je nemoguće sklopiti pravu sliku događaja.
„Samo što nisam vikao na njih – gde su dokumenti? Ponovo nisam dobio informacije“, priča on.
Bio je toliko besan da nije mogao odmah da zaspi.
„Kako bih se smirio pustio sam omiljenu emisiju Volčeka i Genisa na Radiju Sloboda i zaspao sam.
„A kada sam se probudio, i dalje sam bio besan“, priseća se.
Bio je to junski dan u Tomsku.
Karagodin je proverio poštu i video poziv novinara Radija Sloboda Dmitrija Volčeka da bude gost u njegovoj emisiji.
Do kraja 2016. godine, Karagodinovo ime bilo je po svim vestima – u javnosti je počelo da se raspravlja o njegovom projektu.
Karagodin je nastavio da traži dokumente o streljanju.
„Već sam mislio da ću morati otpočeti kampanju preko Državne dume, te sam uspostavio veze sa poslanicima kako bih preko njih krenuo u ofanzivu.
Ipak, odlučio sam da pošaljem još jedan zvanični zahtev u upravu FSB-a u Novosibirsku“.
Odatle je novembra 2016. dobio koverat sa desetinom pečata.
Unutra su se nalazile kopije dokumenata za koje je uprava FSB-a u Tomsku rekla da ne postoje.
Na papirima je pisalo da su 21. januara 1938. u Tomskom zatvoru za streljanje ubili 36 osoba, među njima i Karagodinovog pradedu.
„Nisam mogao da verujem sopstvenim očima. Tamo su stajala imena, prezimena i funkcije egzekutora. Zaprepastio sam se“.
Karagodin je za sajt Radio Sloboda napisao jedan kontroverzni tekst i malo je preterao – tekst je uzdrmao Rusiju i obišao svet.
U članku se navodi da u Rusiji ne postoji nacionalna rasprava na ovu temu, a sada je Karagodin pokreće.
„To je bio lažni početak na pet godina. Želeli smo da plasiramo priču na inostrane platforeme kada skupimo sve dokumente i predamo ih u sud.
Ipak, vesti su se širile same od sebe, a mi smo morali da ih usmeravamo i vodimo u pravom smeru“, navodi Karagodin.
U Tomsk su se zaputili dopisnici Vol Strita žurnala, Vašington Posta, Bilda, Špigla, Frankfurter Algemajne Cajtunga, Munda, Tajmsa i drugih medija.
Došle su i ekipe ruskog Prvog kanala i Lajfnjuza.
Sa ruskim medijima Karagodin nije razgovarao, preusmeravajući ih na sajt projekta.
Emisije na provladinim kanalima su sabotirane, a prema njegovim rečima, stručnjaci koje su zvali odbijali su da dođu u goste.
- Ko je bila poljska Ana Frank
- Ko je bio Britanac Bil Hadson koji je hteo da pomiri Tita i Dražu
- Oslikane razglednice iz Prvog svetskog rata
Kada se susreo sa pričama o sebi na državnoj televiziji, Karagodin je promenio ploču i počeo da primenjuje metode medijske manipulacije profesora Valerija Solovjova, u Rusiji poznatog po nacionalističkim stavovima.
„Zato se, na primer, pojavio članak na BBC-ju“, priča on.
„Moj zadatak bio je da podstaknem strance na konkretni cilj i dobro je prošlo“, objašnjava.
Svaka zemlja ima sopstveni način koncipiranja priča i svakoj je davao drugačiji ugao, navodi Karagodin.
„Nemci na vlastiti način preispituju i prihvataju priče, Španci kao da su gurnuli pod tepih ovu temu – bilo, prošlo, pa može o prognozi da se priča.
U Južnoj Americi gde je vrela krv – treća varijanta“.
Nije imao tremu pred intervjue.
„Bilo je u redu, spremiš monolog po sopstvenom nahođenju, kao predavanje ili seminar. Nisu mi se znojile ruke“, kaže.
Karagodin je u novembru 2017. objavio pismo unuke jednog od zaposlenih tomskog NKUP-a Nikolaja Zirjanova u kojem je Julija javno zatražila izvinjenje za aktivnosti pretka.
Ona je rekla da je istinu o njegovom pravom zanimanju saznala iz materijala na Karagodinovom sajtu koji ju je šokirao.
Usledila je nova medijska oluja.
„Bio sam zadovoljan ovim poznanstvom kao izvorom informacija, a za ostalo me nije briga“, kaže Karagodin.
Novinarima nije davao kontakt Zirjanove.
Kao dokaz da unuka nije produkt Karagodinove mašte on prilaže pasoš zaposlenog NKUP-a sa fotografijom i formularom iz zatvora za streljanje koje mu je Zirjanova poslala iz porodične arhive.
„Za nekoga je to cilj da bi o njemu Indipendent napisao članak, a za nas je to sredstvo, poput novca u poslovanju.
„To je resurs koji plaćaš utrošenim vremenom.
Žrtvovali smo privatnost – dospeo si na Gugl i zauvek tu ostao.
„Naš cilj bio je da pribavimo dokumente, a nakon kampanja u medijima meni samom posao je postao teži.
„Nisam očekivao medijsku eksponiranost jer se ovakvim aktivnostima treba baviti neprimetno“, objašnjava Karagodin odnos prema medijima.
Prvi svetski rat: Reditelj „Gospodara prstenova“ oživeo stare snimke
„Ne treba nam novac, nego dokumenti“
Karagodin je dobio nagradu Fondacije Alekseja Kudrina, bliskog Putinovog saborca u kategoriji Vazduh slobode, a uručio mu je lično bivši ministar finansija.
Dodeli su prisustvovali i sad već Karagodinovi poznanici – dopisnici stranih medija koje je on sam pozvao, a svoj govor posvetio je Juliji Zirjanovoj, unuci radnika NKUP-a koja je zatražila oproštaj.
Sledećeg dana je, zajedno sa Ingeborgom Dapkunajte, učestvovao u predstavi Kirila Serebrenikova Staljinove sahrane.
Karagodin je na izvedbu pozvao izaslanika Evropske Unije.
„Denis je uvek znao da uspostavi društvenu interakciju“, kroz smeh govore njegovi poznanici.
Karagodin je ostao probirljiv kada je reč o medijima.
Kada ga je izdavačka kuća Komersant nominovala za Ličnost godine, stanovnik Tomska je zamolio da svi koji žele da glasaju za njega, glas daju devojci koja je spasila decu u tragediji na Sjamozerskom jezeru u Kareliji.
Odbio je da govori u centru akademika Saharova, odbio je nagradu Fondacije Borisa Nemcova i nagradu Zanimanje – novinar, Mihaila Hodorkovskog.
„Bože, samo ne to! To je političko oruđe, a nama tako nešto nije potrebno ni pod tačkom razno. Nisam želeo da učestvujem u političkoj osveti trećih ljudi“, priseća se Karagodin svoje reakcije.
Zamolio je Fondaciju Hodorkovskog da novac prebaci na račun škole u Blagoveščensku.
Iz Fondacije su BBC-ju odgovorili da su tako i postupili.
Ipak, iz škole u Volkovu rekli su da novac nisu dobili.
„Đaci i ja smo se obradovali i isplanirali da ćemo obnoviti muzej, ali novac nije stigao. Ostali učitelji su me kasnije dugo ismevali i pitali gde su mi pare“, rekla je učiteljica.
Karagodin i njegovih petoro poznanika ne žele da govore koliko i kako zarađuju za život.
„Zaradim dovoljno. Kada zatreba prihvatim se porodičnog posla, a dodatno zaradim kao medijski konsultant“, govori on.
Nedavno je kupio skuter, a sada gleda da kupi i motor.
Karagodin ne rasvetljava slučajeve drugih porodica.
Besplatno pomaže samo onima čija ga priča pogodi, poput pisma ćerke 85-godišnje penzionerke koja je želela da sazna imena onih koji su joj streljali oca.
„Sve smo im pronašli, a onda sam dobio video žene, koja nema predstavu o tome šta je sajt, kako leži, plače nad papirima i zahvaljuje nam se“, priča.
„Ne treba nam novac, nego dokumenti.
„Projekat u potpunosti živi od donacija kojih nema mnogo.
„Prosečni iznos je nešto više od hiljadu rubalja što je dosta za opremu, VPN, sigurnu poštu i zahteve arhivama koji mogu iznositi od 500 rubalja do 50 hiljada“, kaže Karagodin.
Zamolili su čitaoce sajta da im obezbede dron za šta je bilo potrebno oko 150 hiljada rubalja (oko 180 hiljada dinara).
Karagodin je mislio da će im trebati 4 meseca da skupe taj iznos, a ispostavilo se da je bilo dovoljno nekoliko nedelja.
Kada su mu u Novosibirsku ukrali noutbuk, Karagodin je ostao sa telefonom i ključem od hotela u džepu košulje.
Dok je stigao kući, već su mu prebacili toliko donacija da je mogao kupiti skuplji i brži noutbuk od ukradenog.
Nagradu Kudrina potrošio je na server i novi ajfon.
O svom trošku Karagodin snima podkaste na ruskom i engleskom o istragama.
Svaka epizoda košta oko 200 hiljada rubalja, a plan mu je da zaradi na plaćenim pretplatama i reklamama.
Prolećnu premijeru morao je da odloži zbog dve prijave u policiju i tužilaštvo zbog iznošenja imena i biografija zaposlenih Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova koje je istražitelj objavio na sajtu u rubrici Egzekutori.
„On pokušava da potuče sistem njihovim argumentima“
U martu 2020. godine tužbu u tužilaštvo podneo je novosibirski penzioner Sergej Mitjušov, sin inspektora NKUP-a čiji potpis stoji na potvrdi o streljanju Karagodinovog pradede.
Zahtevao je da se ugasi sajt koji je ukaljao čast i ugled njegovog oca, te izjavio da je Mitjušev stariji bio samo službenik, a ne egzekutor.
Drugu tužbu da Karagodin snosi odgovornost za izrečeno podneo je u MUP stanovnik Rjazanja.
„Karagodinov pradeda učestvovao je u ustancima i planirao je podrivanje vlasti Boljševika. Bio je kriv“, pojasnio je novinarima svoje pretenzije bivši pitomac Rjazanjske vojne škole Mečislav Prokofjev.
„Samo pet do 10 odsto od 600 hiljada streljanih poginulo je uzalud. A ljudi iz NKUP-a koje Karagodin spominje nisu bili osuđeni, tako da ih on kleveće.
„On to radi zbog para – na svakoj stranici sajta stoji veliko žuto dugme Doniraj, razume se, sve u cilju ocrnjivanja istorije“, naveo je.
- „Lažna igra ljudskog šaha“ u Aušvicu – jevrejska udruženja otpužila Amazon
- „Kako nekome to padne na pamet“: Novi TikTok trend – izgledati kao žrtva Holokausta
Problem tužbe leži u tome što Prokofjev krivi Karagodina za objavljivanje ličnih podataka, iako je te podatke saznao u FSB-u.
U tome je Karagodin video mogućnost da se sa sistemom izborim pomoću sistemskih argumenata i ne krije da se raduje što će Istražni komitet proveriti materijal.
Kritičarima Karagodinovog rada i dalje nije jasno zašto on sve ovo radi.
„Zašto i dalje podgrevati vatru? Možda je bolje zaboraviti ta vremena ako ne želiš građanski rat?“
„Posle streljanja mog pradede imali su u planu da istrebe i sve rođake, ali naređenja se nisu ostvarila iz birokratskih razloga.
„Tako da je to pitanje moje egzistencije.
„Uostalom, šta vi mislite, moguće je ubiti čoveka i da se posle ponašate kao da se ništa nije desilo? Fizičko istrebljenje ne rešava uvek problem. Eto, ubili su Isusa, i?
„Važno je prikupiti i objediniti činjenice bilo pravne, simboličke, kulturološke. To sam ubacio u semiotičku strukturu i one sada žive svoj život, parira kritičarima Karagodin.
– To jest, to je ono što si učio poslednje dve godine na fakultetu.
– Da, i to čime sam se bavio posle osnovnih studija, radeći na disertaciji. To je mešavina privremenosti, birokratskih praksi i poststrukturalista. Heterotopija Mišela Fukoa – teorija prelaza međuresorne interakcije.
Možeš birati njihove metode i primenjivati, na primer, tokom istrage. A ja sam autonomna jedinica snage koja gradi svoj delić realnosti.
– Napiši to na vizitkarti. A šta će biti dalje sa projektom?
– Naš cilj je da prikupimo pravne činjenice ubistva i zasebno uradimo kampanju sa telom. Dajte telo. Gde su ostaci? Uradite DNK. To je dobra zasebna i moćna kampanja, tako da će oni morati nešto učiniti povodom toga.
Bićemo prvi Rusi koji su dobili Nirnberšku međunarodnu nagradu za ljudska prava, a ona nije nagrada samo za jedan proces, nego mnogo manjih.
U aprilu 2020. godine Istražni komitet Tomske oblasti objavio je konkurs za umetničke radove o sopstvenim aktivnostima.
Karagodin je to saznao na njihovom sajtu i brže-bolje dostavio dva rada o svom predistražnom postupku i o samoj istrazi pradedinog ubistva.
Jedini se prijavio na konkurs i sada čeka nagradu.
„Razumem Denisa jer naša ruska stvarnost nije moguća bez surealizma.
Da ne bi bio žrtva u Karpmanovom trouglu [psihološki i socijalni model ljudske interakcije], lakše je biti posmatrač, ali Denis je ipak postao akter“, kroz smeh govori njegov drug i sugrađanin, marketinški stručnjak, Sergej Goreljnikov.
– Da li se plašiš zatvora? – pitam Karagodina.
– Ako je to cena za ono što sam uradio, spreman sam da je platim. Međutim, što se tiče poslednjih tužbi, znam da tamo uopšte nema elemenata zločina i FSB i Istražni komitet se time neće baviti, iako sam dobio predloge da pobegnem iz zemlje.
Jedina opcija da to uradim biće ukoliko Istražni komitet objavi sportski konkurs, onda ću istrčati štafetu.
„Hoće da se sistem spotakne o njega“
U Tomsku je sam. Da bi se razgovaralo o njemu, potrebno je zvati u Lisabon, Prag, Peterburg, Moskvu.
Skoro svi njegovi prijatelji i poznanici napustili su grad.
Karagodin se dopisuje sa drugaricom o sađenju fikusa.
Dok večera, gleda strimove Olega Kašina i Jekaterine Šuljman.
U Sibiru leže da spava i budi se po moskovskom vremenu.
Piše disertaciju, razmišlja o produžetku akademske karijere na nekom od američkih univerziteta.
Mašta o kućici sa bežičnim internetom i prozorom koji gleda na Tihi okean u gradiću sa tristotinak stanovnika, poput onog kojeg u Americi zovu gradić sa tri kuće i dva bara.
– U takvim gradovima obično žive manijaci.
– Tačno.
U Tomsku, gde živi pola miliona ljudi i pri celokupnoj medijskoj slavi Karagodin je nevidljiv.
„Malo toga o njemu znamo, a sa druge strane, nema osobe sa kojom bar nekad nije prozborio koju“, govore o Karagodinu lokalni novinari.
„Nepoznati čovek sa duplim dnom“, kaže za istražitelja njegov bivši drug Vasilij Hanevič, član odbora međunarodnog Memorijala i jedan od osnivača muzeja Istražni zatvor NKUP-a.
„Niko o njemu ne zna ništa, on je fantom“, kaže Haničev.
„Čak ni litvanski ambasador, u čijem je kabinetu Denis položio zakletvu Litvanije kada je otkrivao spomenik ugnjetavanim Litvancima u Tomsku.
„Ambasador me je pitao kakav je to Karagodin čovek, šta predstavlja“.
Haničev kaže da je podržavao Karagodina još tokom istraživačevih studija.
„On radi pravu i važnu stvar, ali se promenio, postao je zvezda.
„Težak nije dovoljno dobra reč da ga opišem.
„Nemam želju da razgovaram sa njim.
„Konfliktan je, inicira veštačke konfliktne situacije i onda ih objavljuje.
„Zaista ne znamo od čega živi.
„Vidim neku vrstu patologije u njegovom traćenju novca na kolorizaciju fotografija onih ljudi koje naziva egzekutorima.
„Eto, njemu su ubili pradedu, a meni pradedu, njegovu braću, stričeve, celu porodicu.
„Prikupljam informacije, napisao sam knjigu o njegovom selu, ali to ko ih je pogubio ne potpada u sferu mog interesovanja.
„Tema osvete mi nije bliska, dok je Denis u neprekidnoj istrazi, kao da glumi istražitelja“, brine Haneviča istraživačev poststrukturalni pristup.
Denis ovaj pristup vidi kao cenu za prikupljene podatke.
Razgovaramo sa Hanevičem u zatvoru NKUP-a – podrum sovjetskog Istražnog pritvora koji se nalazi u glavnoj ulici preko puta zavičajnog muzeja.
Bivše ćelije pretvorene su u tri sale, vrata sa rđavim rezicama poklon su uprave Federalne kaznene službe, a u kabinetu istražitelja, prema rečima Haneviča, posetioci uvek sedaju na stolicu zaposlenih NKUP-a, a nikada na mesto osumnjičenih.
Naš sastanak nekoliko puta prekidaju telefonski pozivi – ljudi traže ugnjetavanu rodbinu.
„Sada je to postalo učestalo, interes je očito porastao“, smatra Hanevič.
„Besmrtni puk, besmrtna baraka. Želja za ličnom istorijom, a ne opštom – ohrabrujuće je videti da se takve stvari dešavaju“, smatra Hanevič.
Istovremeno, rasprava o krivcima u kojoj učestvuje Karagodin se rasplamsava.
„Onda su svi krivi. Slikari i režiseri koji su sve to veličali. Zapad koji je ćutao i koji se radovao našem slobodnom socijalizmu“, kontrira mu Hanevič.
„Ja ne sedim ovde 30 godina jer mi se sviđa ovaj podrum. To je moje lično kajanje jer sam bio član partije koja je streljala moje dede.
„Karagodinovi roditelji su verovatno takođe imali veze sa sovjetskom vlašću“, navodi.
Karagodin ove reči nije želeo da komentariše.
Novinar Dmitrij Volček u Karagodinovoj istrazi vidi višedimenzionalni projekat koji ide protiv stvarnosti.
„Meni se veoma dopada što on mrtve doživljava kao žive i što ga ne remeti to što nisu živi.
I sam sam radio u arhivu i znam kako izgleda kada imaš osećaj kao da neko sa drugog sveta upravlja tobom – to doživljavaju brojni arhivisti“, priča Volček o mističnom aspektu projekta.
„Denis nije bio običan student. I sada izgleda kao da je zaposednut projektom“, navodi Karagodinov univerzitetski profesor.
To je lična istorija koja je preobraćena u društvenu akciju i umetnost, smatra on.
„Pored toga što želi da uspostavi istorijsku pravdu, on hoće da se sistem spotakne o njega.
„Bori se protiv njega njegovim sredstvima.
„Ipak, imam osećaj da nije svestan koliki je to rizik koji ne dolazi toliko od države, koliko od revoltirane rodbine“, kaže.
Naravno, Denis ima sopstvene, malo kome poznate, principe koji umeju da iznerviraju, govori jedna od njegovih drugarica.
Primera radi, on se svađa sa projektom „Poslednja adresa“.
U delu o ugnjetavanim stanovnicima raznih ruskih gradova ne spominju se imena streljanih radnika NKUP-a, odnosno onih koji su prvenstveno bili deo organizacije i sprovođenja velikog terora, a nakon toga sami postali njegove žrtve.
„Moj je stav da je smrt ista za sve. Stoga sam odlučio da im pošaljem zahtev sa imenom tužioca kojeg smatram za jednog od glavnih ubica Tomska toga vremena.
„Međutim, njega samo što nisu streljali, te je i on upisan u knjigu sećanja kao žrtva političkih represija. A u Poslednjoj adresi započeli su segregaciju ljudi, što meni ne odgovara“, objašnjava.
– Meni se ne sviđa takva akcija. To je loša i osetljiva konstrukcija.
– A nije li to ono za šta vas optužuju kada kažu da ste iskoristili pradedu i od njega napravili medijsku jedinicu?
– Mislite nešto poput trgovac dedom? Ne, to je drugo. Njegova biografija bila je delimično u knjigama sećanja na žrtve rata, a na sajtu imamo posebni odeljak – kontrolisani publicitet.
A odakle protivnicima, koji govore da je moj pradeda bio navodno na strani Japana, ta informacija? Pa sa našeg sajta gde smo je lično mi postavili. Oni idu putem na koji ih mi navodimo.
– To jest, ti primenjuješ svoje obrazovanje i testiraš državu i društvo.
– Jedva čekamo da neko to shvati.
„Ne bih ga nazvao sociopatom, ali ima tu nečega“
Karagodinovi poznanici uveravaju da ga slava nije promenila.
„Naravno da ga zezamo da je selebriti, ali to nije njegov cilj“, kaže njegov prijatelj Sergej Goreljnikov koji se bavi kognicijom, psiholingvistikom i neuromarketingom.
„Medijima možda deluje povučeno, ali za njega je to bilo specijalno izdanje kako se ne bi rasplinio i kako bi nastavio dalje da istražuje, naročito nakon medijskog buma koji je izazvao.
„Nije mnogo ekstrovertan.
„Sa njim se može satima razgovarati, a da se ne dotaknete teme ličnih odnosa. Ne bih ga nazvao sociopatom, ali ima tu nečega.
Haotičan je i anksiozan, ali i konceptualan“, analizira ga Sergej Goreljnikov koji se bavi kognicijom, psiholingvistikom i neuromarketingom.
„A prema psihološkom profilu Denis se uklapa u paranoično-šizofrene“, kaže Goreljnikov nakon što ga u zanosu analizira dobrih pola sata.
Posle razgovora pronalazim knjigu „Kako razumeti ljude Arkadija Egidesa„ i čitam.
„Paranoični profil ličnosti. Uverljiv govor. Ima misiju mesije. Žrtvuje sebe i druge. Posrednik društvenih procesa. Manipuliše masom.
Ruši tradiciju. Izdajnik. Ucenjivač. Greši i ne kaje se. Netolerantan. Tera da se radi za ideju. Težak porodici. Kuća mu je kancelarija“.
Vau, sve se mislim.
„Šizofren. Ljudi iz ove kategorije misle i deluju na toliko nesvakidašnje načine da drugi oko njih nikako ne mogu da ih razumeju. Filozofski fakulteti su puni ovakvih“.
Možda je bolje više ništa ne pitati.
– A šta ti čitaš? –pitam Karagodina jer odlučujem da preciziram za kraj.
– Platonova. Skoro sam drugarici poslao citate, a ona me pita: „Nije ti dosta?“ Šta ti čitaš?
– Lovca na mikrobe. Tamo ima jedan pasus za tebe. „Vama se sve ovo može činiti glupim, ali znajte da je najvažnija stvar u poslu čvrsto se držati svoje linije i nikada ne skretati sa zacrtanog puta.
Paster je pretrpeo poraz i ponovo nastavio da traži sa onim totalnim ignorisanjem zdravog razuma koje ponekad pretvara beznadežan slučaj u sjajnu pobedu“.
I ima tamo nešto o besmislenoj i besciljnoj usamljenosti koja se javlja kao glavni uslov istinskog traženja.
– Tako i jeste. Daj da pročitam.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
