Od izbijanja rata u Rusiji podneto je 80 krivičnih prijava u vezi sa širenjem „lažnih vesti“ o ruskoj vojsci u Ukrajini.

Optužnice su podignute protiv ukupno 74 ljudi.

Skoro polovina je ili napustila Rusiju ili je uhapšena.

Najistaknutiji slučajevi su opozicioni političari i blogeri.

Ali više od polovine optuženih su obični građani.

BBC na ruskom analizirao je podatke i dokumentaciju slučajeva koji su postali javno dostupni zahvaljujući projektu „Mrežne slobode“.

Kroz projekat se pruža pravna podrška mnogima koji su optuženi za širenje „lažnih vesti“ o ratu.

Početkom marta, sedamneastogodišnji student iz Novosibirska, Efim (ime je promenjeno), podelio je članak u grupi na Telegramu.

„Mihail Podoljak, šef protokola ukrajinskog predsednika, izgleda da je izjavio da su nuklearna postrojenja u zemlji ‘zauzeli čečenski borci’.

„Nadam se da laže, inače bi to bila najgora vest 21. veka“ napisao je Efim.

Mesec dana kasnije, ovaj srednjoškolac optužen je za širenje „lažnih vesti“ o ruskoj vojsci.

U istrazi je zaključeno da je Efim delao sa „kriminalnom namerom“ da „svesno širi lažne informacije“ o ruskim oružanim snagama (BBC ima pristup detaljima slučaja).

Istraga je „pouzdano ustanovila“ da je Efimova poruka „lažna vest“, jer je istog dana rusko Ministarstvo odbrane saopštilo da je njihova vojska zauzela nuklearnu elektranu Zaporožje i da su „ukrajinski nacionalisti“ tamo organizovali provokacije protiv Rusije.

Još jedan dokaz, prema istrazi, bila je izjava čečenskog odreda ruske Nacionalne garde da njihovi članovi nisu učestvovali u akciji kod nuklearne elektrane Zaporožje.

Tokom saslušanja, Efim je objasnio da je podelio taj članak samo da bi otkrio da li je istinit ili nije.

Njemu sad preti kazna od tri godine zatvora zato što je prekršio zakon kojim se brani širenje takozvanih „lažnih vesti“.

Širenje „nepouzdanih informacija“ o aktivnostima ruskih vojnika u inostranstvu postalo je krivično delo početkom marta, dve nedelje posle izbijanja rata.

Najduža predviđena kazna prema tom zakonu je 15 godina zatvora.

U Rusiji je pokrenuto 80 krivičnih postupaka zbog „lažnih vesti“.

Sakupljanje podataka o slučajevima koji su dospeli u javnost organizovano je putem projekta „Mrežne slobode“.

Pogledajte video: Ko je Babuška Z

Kako je stvorena Babuška, ikona ruske propagande

Zamrznuti javnu raspravu

Osamdeset krivičnih postupaka za pet meseci je visok broj.

Prema mišljenju Stanislava Seleznjeva, advokata projekta „Mrežne slobode“, ovo posebno važi za krivično pravo o upotrebi jezika.

Uz sve to, to su samo slučajevi za koje se zna.

„Glavna svrha zakona o ‘lažnim vestima’ je da u javnoj sferi održi samo zvaničnu verziju o politički važnim temama.

„Svaka nezvanična informacija, koju prethodno nije odobrio državni činovnik, mora da nestane iz prostora za javne rasprave na ruskom jeziku, u suprotnom će se odgovorni za njeno širenje suočiti sa građanskom ili krivičnom istragom“, kaže Seleznjev.

Abas Galjamov, politički komentator, kaže da za vladu nije dovoljno blokiranje opozicionih medija kako bi se zaustavilo neželjeno širenje informacija i tumačenja.

„Nove medijske kuće nikle su na mestu ugašenih, a opoziciona publika je značajno proširena na društvenim kanalima kao što je Telegram.

„Morali su da urade nešto zato što je zbog manjka pobeda na frontu, vlada postala podložna kritici“, navodi Galjamov.

U skladu sa informacijama koje su sakupili BBC i „Mrežne slobode“, većina krivičnih prijava po novom zakonu podneta je u martu i aprilu.

Prve prijave podnete su već deset dana po stupanju zakona na snagu.

Prvi ljudi optuženi po ovom zakonu bili su penzionerka iz Severska zbog kritikovanja ruske vlade na Telegramu, blogerka Veronika Belocerkovskaja, koju rusko ministarstvo pravde sada je vodi kao stranu agentkinju, zbog osuđivanja rata na Instagramu i bivši policajac iz Tomska zbog oštre antiratne objave na Fejsbuku.

Preko leta je smanjen broj istraga zbog „lažnih vesti“.

U proleće je pokrenuto više od 50 krivičnih postupaka, dok je u letnjim mesecima ta brojka spala na svega oko 20.

Advokat „Mrežnih sloboda“ Seleznjev objašnjava ovaj trend na dva načina.

Prvi je prosto da se ove nove brojke poklapaju sa vremenom kad većina pripadnika državnih agencija za sprovođenje reda i zakona odlazi na godišnji odmor.

Drugi je da je zakon protiv „lažnih vesti“ proizveo željeni efekat, zamrznuo je javnu raspravu o ratu.

Gotovo polovina krivičnih prijava zbog „lažnih vesti“ podignuta je protiv novinara, blogera ili građanskih aktivista.

Ali Seleznjev sugeriše da to ne znači nužno da se na zub uzimaju ljudi sa određenim političkim stavovima.

Zvaničnici agencija verovatno prosto pokušavaju da ugase svaku raspravu, bez obzira na njenu političku pozadinu.

„Većina onih koji su se našli pod istragom sebe doživljavaju kao ‘prosvetitelje’, da tako kažem.

„I oni su sada otkrili da je to put koji vodi pravo u pritvor, a nakon toga, u sudnicu“, kaže Seleznjev.

Dodaje da bi odlučujući faktor mogao da bude koliko pratilaca imaju.

„Neko ko ima mnogo pratilaca na društvenim mrežama mnogo će verovatnije biti prijavljen policiji. Toliko je prosto.

„Imajući u vidu da novinar ima širi domet od studenta, pre da će se novinar naći pod istragom“, kaže Seleznjev.

Takođe, prema političkom analitičaru Galjamovu, prijavljivanje običnih ljudi umesto javnih ličnosti vladi ne ide u korist.

„Preterana represija narušava društvene temelje režima.

„Ali, na žalost vlade, ona sada jedva da može da kontroliše vlastite represivne organe, obrušili su se na sve svom snagom“, kaže.

Kako je novinarka prekinula vesti antiratnom porukom:

Kako je novinarka prekinula vesti antiratnom porukom

Pritvor ili emigracija

Od izbijanja rata i otkako su podignute krivične prijave, značajan broj novinara, blogera i aktivista napustio je Rusiju.

A ako neko završi na sudu, vrlo je verovatno da će završiti i u zatvoru.

Istražitelji mogu biti prilično sigurni da će sudovi odobriti hapšenja po zakonu protiv „lažnih vesti“, imajući u vidu da dva od njegova tri sastavna dela čine „teška krivična dela“, kaže Seleznjev.

„Imamo advokate u velikom broju regiona koji su u komunikaciji sa krivičnim istražiteljima i čujemo isti uniformni odgovor od svih njih: ‘Mi tu ne donosimo nikakve odluke. Ovo su nalozi koji su došli sa vrha. Toliko i toliko pritvora’.

„Istražitelji se pozivaju na rukovodioce iz Moskve, koja zahteva najstrože moguće kazne u ovakvim slučajevima“, kaže Seleznjev.

Od početka rata, ukupno je podignuto 80 krivičnih prijava protiv 74 ljudi.

U slučaju nekih pojedinaca, protiv njih je podignuto više krivičnih prijava po istom zakonu.

Na primer, tri krivične prijave podignute su protiv Izabele Jevlojeve, novinarke iz Ingušetije, zbog objava na privatnim i profesionalnim nalozima na Telegramu.

Dve krivične prijave zbog „lažnih vesti“ podignute su i protiv bivšeg regionalnog koordinatora zatvorenog aktiviste Aleksandra Navaljnog, Aleksandra Zikova, zbog objava na ruskoj društvenoj mreži Vkontakte.

Ni Jevlojeva ni Zikov nisu napustili Rusiju.

Nove dve prijave podnete su protiv aktiviste Petra Borovinskog iz Kopejska zbog objave o granatiranju Marijupolja.

Ruski istražni odbor čak je otvorio dva krivična postupka povodom „lažnih vesti“ bez posebno navedenih imena optuženih.

Četvrtog aprila, Aleksandar Bastrikin, šef odbora, tražio je da se pokrene slučaj zbog širenja lažnih vesti o događajima u Buči zato što Moskva uporno negira da su ukrajinske civile ubile ruske snage.

Četiri dana kasnije, sličan slučaj otvoren je zbog širenja „lažnih vesti“ o ljudima ubijenim kad je raketa pogodila železničku stanicu u Kramatorsku.

Ukrajina i Rusija optužuju jedna drugu za ovaj napad projektilom, u kom su stradale desetine civila.

U ova dva slučaja nije podignuta prijava protiv konkretnih ljudi, a u javnost nije izašlo više informacija o istrazi.

Advokat „Mrežnih sloboda“ Seleznjev kaže da takvi slučajevi imaju drugačiju svrhu, ne da istraže i kazne, već da „prate i sakupljaju informacije“.

„Otvaranje takvih krivičnih postupaka omogućava niz istražnih mera, među kojima sudsko odobrenje za prisluškivanje telefona i preuzimanje informacija iz elektronske pošte i sa društvenih mreža.

„Najvažnije od svega, oni omogućuju da se prema sudskim nalozima sprovedu takve istražne mere u bilo kom delu zemlje“, navodi advokat.

Dodaje da zamislimo da je osumnjičen neki čovek iz Južno-Sahalinska ili Arhangelska.

„Uz takav pravni presedan, istrage mogu biti sudski odobrene u bilo kom delu Rusije“, objašnjava.

Slučajevi po šablonu

U istragama se koristi uvek isti obrazac da bi se „dokazalo“ da je neko širio lažne informacije o ruskoj vojsci, prema Seleznjevu.

Najvažniji dokaz za krivično gonjenje čine informacije koje je obezbedilo rusko ministarstvo odbrane.

„Istražitelj može da pita: ‘Neko je ovde izjavio da su ruski avioni bombardovali ukrajinske gradove. Da li je tako bilo?’

„Šef ministarstva odbrane odgovara: ‘Ne, ništa se tako nije desilo. Bombardovani su samo teroristi i nacističke baze’.

„To je uobičajena praksa prilikom većine krivičnih gonjenja za koje znamo“, kaže Seleznjev.

U svakom od slučaja, primenjuje se lingvistička „ekspertiza“ da bi se uporedili iskazi optuženog sa zvaničnom verzijom ruske vlade.

Na primer, u maju je podignuta krivična prijava protiv dvojice novinara Majkla Nakija i Ruslana Levijeva.

Optužnica se ticala jednog od njihovih strimova na Jutjubu, u kojem su govorili o borbama kod nuklearne elektrane u Zaporožju i u gradu Buča.

„Stručnjaci za lingvistiku“ u ovom slučaju zaključili su da snimak „nije omogućio gledaocu da stekne objektivnu sliku o onome što se desilo, a da su video klipovi i propratni komentar nedvosmisleno tvrdili da su dotični događaji posledica ruskih dela“.

„Lažne vesti o ratu“ dokazuju se i na druge načine.

Na primer, u slučaju Natalije Petrimove, bivše saradnice Alekseja Navaljnog u sibirskom gradu Krasnojarsku, postoji tajni svedok pod pseudonimom „Pandoktor“.

Optužnice protiv Petrimove odnose se na širenje „lažnih vesti“ u tri objave o Buči na njenom kanalu na Telegramu.

„Pandoktor“ je rekao istražiteljima da poznaje Petrimovu i da može da potvrdi da su objave na Telegramu njene.

„Znam to zato što sam lično video njen nalog na Telegramu.

„Uz to, stil teksta odgovara stilu prethodnih objava Petrimove“, navodno su reči „Pandoktora“.

Sve u svemu, optužnice koje se tiču „lažnih vesti“ obično se podižu tamo gde informacije „mogu da se provere“.

Što se tiče ličnog mišljenja, podiže se druga vrsta optužnice, a to je na osnovu „diskreditacije ruske vojske“.

Međutim, i tu postoje izuzeci.

Boris Romanov iz Sankt Peterburga, član političke partije Jabloko, optužen je po zakonu protiv „lažnih vesti“ nakon što je nazvao rusku vojsku „fašistima“.

„Očigledno je teško odrediti da li je osoba fašista samo po jednom kriterijumu“, komentariše Seleznjev.

Drugi nelogični slučaj tiče se Aleksandra Tarapona iz Alušte.

On je lepio letke na kuću člana ruske Nacionalne garde koji je učesnik rata u Ukrajini.

„Ovde živi ratni zločinac, ubica dece“, pisalo je na letku.

U sudskoj presudi protiv Tarapona navodi se da je on „javno delio letke kao da su pouzdane informacije“ i da su oni naškodili reputaciji ruskih vojnika i pripadnicima Nacionalne garde koji rade na postizanju ratnih ciljeva u Ukrajini.

Seleznjev smatra da bi ovaj slučaj mogao da se okarakteriše kao kleveta protiv konkretne osobe, a ne kao „lažna vest“ o oružanim snagama u celini, jer se tiče jednog konkretnog pripadnika Nacionalne garde.

„Tarapon možda potpuno podržava ‘specijalnu vojnu operaciju’, možda mu se samo nisu dopala dela te jedne konkretne osobe“, objašnjava.

Linija odbrane

Advokati iz projekta „Mrežne slobode“ preuzeli su skoro polovinu svih „slučajeva lažnih vesti o ratu u Rusiji“.

Stanislav Seleznjev kaže da se tim odbrane usredsredio na tri glavne tačke.

Prvo, advokati pokušavaju da dokažu da se u nekim slučajevima optužbe ne tiču ruskih oružanih snaga u celosti, kao što je u slučaju studenta Efima i Aleksandra Tarapona.

Drugi relevantan primer je slučaj Mihaila Afanasjeva, novinara optuženog zbog članka objavljenog u regionalnom časopisu Novi fokus.

U članku se govori o tome kako je policija za razbijanje demonstracija iz Kakazije odbila da ide u Ukrajinu, zato što su se pripadnici Nacionalne garde tamo našli pod vatrom pre njih.

„Sam Afanasjev nije rekao ni reč o oružanim snagama u njegovom članku.

„On govori o policiji za razbijanje demonstracija, ali ne kaže ništa o ruskoj Nacionalnoj gardi ili oružanim snagama“, navodi Seleznjev.

Drugo, u mnogim slučajevima u vreme objavljivanja teksta nemoguće je znati da li je poruka ili objava „lažna“ ili ne i da li će je kasnije odbaciti Ministarstvo odbrane.

Efimov slučaj je još jednom primer za ovo.

„U njegovom slučaju, nema pravog osnova za navodni zločin. On je prosto dobio informaciju da se nešto dešava na ukrajinskoj teritoriji.

„Pomislio je da je ta informacija značajna i odlučio je da je prosledi prijateljima i poznanicima, ne znajući ni na koji način da li je ta informacija ‘lažna'“, kaže Seleznjev.

Ministarstvo odbrane obično objavljuje saopštenja u vezi s ovim događajima mnogo kasnije ili ih ponekad uopšte ne komentariše, dodaje on.

Najistaknutiji primer za takav slučaj je krivično gonjenje advokata Dmitrija Talantova, koji je između ostalog branio Ivana Afronova, novinara optuženog za izdaju.

Talantov je optužen za širenje „lažnih vesti“ o masovnim ubistvima mirnih građana Ukrajine.

Seleznjev ističe da su Talantovljeve objave postavljene u 13:00 čas, dok je verzija događaja Ministarstava odbrane objavljena tek u 17:50 časova istog dana.

Treći argument odbrane je da čovek uopšte ne bi smeo slepo da veruje u zvaničnu verziju Ministarstva odbrane Rusije.

„Od davnina, a i na sudu danas, prosto nije dovoljno uporediti nalaze samo dve strane, jer će dve sukobljene strane uvek predstaviti različite informacije da bi podržale njihovu poziciju“, kaže Seleznjev.

Seleznjev dodaje da pored upoređivanja iskaza dve strane, nezavisni sud takođe mora da ispita svedoke i informacije iz nepristrasnih izvora, kao i reportere, i da unakrsno ispita ljude koji su bili na licu mesta.

„Ne mora, dakle, posebno da se napominje da pismo nekakvog generala, koji nikad nije bio u Ukrajini, ne može da se smatra dovoljnim dokazom na nezavisnom sudu“, kaže.

Spore presude

U pet meseci otkako je izglasan zakon protiv „lažnih vesti“, izrečeno je pet presuda – sve osuđujuće, mada sa veoma različitim kaznama.

Najstroža kazna izrečena je lokalnom odborniku iz Moskve Alekseju Gorinovom, koji je dobio sedam godina zatvora.

Stanovnik Orenburga osuđen je na osam meseci društveno korisnog rada.

Muškarac iz regiona Bajkal dobio je novčanu kaznu od milion rubalja, a stanovnik Jalte uslovnu petogodišnju kaznu.

Ali kao što kaže Seleznjev, regionalnim sudijama se ne žuri da izriču presude u ovakvim slučajevima.

„Lokalne sudije često priznaju optuženima da je verovatno bolje sačekati i videti šta imaju da kažu u Moskvi.

„Po definiciji, za mnoge sudije ovo je prvi put da su se suočili s ovakvim slučajevima“, kaže Seleznjev.

Svaki sudski postupak o širenju „lažnih vesti“ u realnosti je „slučaj koji utiče na to kako će se doživeti događaji koji se odvijaju na teritoriji Ukrajine“, kaže Stanislav Seleznjev.

Svaki put kad sud donese presudu za širenje „lažnih vesti“ – o događajima u Buči, na primer – sud praktično tvrdi da se takvo masovno ubistvo tamo nije dogodilo.

„Svaki sudija koji izrekne ovakvu presudu zapravo preuzima odgovornost, u ime Ruske Federacije, za tvrdnju da se događaji koje je opisao optuženi uopšte nisu desili“, zaključuje Seleznjev.

Lažne vesti – tri saveta kako da ih prepoznate: