Američke sankcije nisu nov pojam za Balkan.

Kada je svet pre više od trideset godina naslutio da Jugoslavija klizi u građanski rat, Sjedinjene Američke Države i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija počeli su da uvode sankcije državama i pojedincima na Balkanu.

Kako su napetosti prerastale u ratove, sankcije koje su počele zabranom prodaje oružja Jugoslaviji pretvorile su se u oštre ekonomske mere, koje su privremeno zatvorile sva vrata državi koja je postajala sve manja.

Posle decenije koja je promenila mapu Balkana, osetno su popustile nakon demokratskih promena u Srbiji 5. oktobra 2000, a od tada se svode na sankcionisanje pojedinaca, organizacija i kompanija.

„Sankcije u međunarodnim odnosima najčešće nemaju funkciju koju mnogi misle da imaju – ne uvode se kako bi se nanela šteta pojedincu ili državi, zbog čega se očekuje da promeni ponašanje, već u cilju slanja političke poruke“, kaže Milan Krstić, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu za BBC na srpskom.

• Šta znači kada Amerika uvede sankcije pojedincima
• Kada su stanovnici Srbije bili milioneri
• Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat u Jugoslaviji

Poslednji u nizu političkih aktera sa Balkana koji su se našli pod američkim sankcijama je Milorad Dodik, srpski član Predsedništva Bosne i Hercegovine.

Dodik je već pet godina pod američkim sankcijama, koje početkom januara proširene zbog „koruptivnih aktivnosti i kontinuiranih pretnji stabilnosti i teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine“, navodi se u obrazloženju.

Amerika je Dodika stavila pod sankcije još u januaru 2017. godine, zbog nepoštovanja odluke Ustavnog suda Bosne i Hercegovine o zabrani organizovanja referenduma o Danu Republike Srpske, koji se u Banjaluci već pet godina svečano obeležava 9. januara.

‘Opsada bez oružja’

Početkom devedesetih godina prošlog veka, zveckanje oružjem u bivšoj Jugoslaviji postajalo je sve glasnije.

Zemlja se tada prvi put našla pod američkim, a ubrzo i pod međunarodnim sankcijama.

„Prve sankcije koje je Amerika formalno uvela, ali nije primenila, bile su prema jugoslovenskoj republici Srbiji, a zahtevala je poboljšanje stanja ljudskih prava na Kosovu“, kaže Milan Krstić.

Bio je to Niklsov amandman iz 1990, koji je „trebalo da spreči svaku vrstu finansijske pomoći za ekonomsku tranziciju Srbije u okviru SFRJ“, dodaje.

Krstić navodi da je amandman donela poslanička grupa koju su predvodili Džo Diogardi, prvi kongresmen albanskog porekla, i republikanski lider Robert Bob Dol, koji je ostao upamćen kao aktivni učesnik pokušaja rešavanja krize na Kosovu i u Bosni i Hercegovini.

„Amandman na kraju nije primenjen zato što je tadašnji predsednik Amerike Džordž Buš stariji u nekoliko navrata to odlagao, nadajući se da će lideri republika u SFRJ uspeti da postignu dogovor“, objašnjava Krstić.

Slovenija se u junu 1991. godine prva otcepila.

Građani Makedonije su septembra te godine na referendumu glasali za nezavisnost.

• Sve što je obeležilo suđenje Slobodanu Miloševiću i zašto je danas važno
• „Video se kraj Jugoslavije, nije bilo nazad“: Nezavisnost Makedonije – tri decenije kasnije
• Bajden odao poštu „dragom prijatelju“ Bobu Dolu, opraštaju se i političari sa Balkana

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN) donosi Rezoluciju 713, kojom je uveden embargo na izvoz oružja u preostale jugoslovenske republike.

„Kasnije su pojedini probošnjački orijentisani analitičari ocenili da su ove sankcije favorizovale Srbiju i JNA, koje su imale više oružja nego drugi akteri sukoba koji je usledio“, priča Krstić.

Dodaje da sledeće, 1992. godine kada je rat uveliko buktao u Bosni i Hercegovini, ali i Hrvatskoj, Amerika postaje „najveći zagovarač sankcija prema novoformiranoj Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ)“.

Krstić navodi da je, na inicijativu Amerike, Savet bezbednosti UN u maju 1993. godine uveo „gotovo potpunu“ ekonomsku blokadu SRJ, donevši Rezoluciju 757.

„Zabranjena je trgovina robom sa SRJ, a takođe su uvedene kulturne, naučne i sportske sankcije zato što je ideja bila da se SRJ izopšti iz svih političkih tokova, pa je zemlja izbačena iz Ujedinjenih nacija“, ističe stručnjak.

Navodi i da je Rusija podržala sankcije, ali je sprečila ukidanje misije SRJ pri UN.

Krstić napominje da je Amerika je na to usvojila i dodatne, bilateralne sankcije – blokiranje jugoslovenske imovine u SAD i zabranu investiranja Amerikancima u Jugoslaviji.

Krstić kaže da su sankcije dodatno pooštrene 1993. godine i to zabranom trgovine uslugama, uz nekoliko izuzetaka kao što je pošta.

Uvedena je blokada jugoslovenskih morskih pristaništa, zaplenjena su sva plovila SRJ koja su se u tom trenutku nalazila van njenih voda.

Stručnjak ocenjuje da su ove sankcije bile „vrlo teške i nefer prema građanima“.

„Bila je to neka vrsta opsade, samo bez oružja.

„Iako je to nateralo Slobodana Miloševića da od 1994. godine počne da revidira stavove, smatram da su sankcije etički bile veoma upitne, zato što su mnogo više pogađale običan narod nego vladajuću elitu“, ocenjuje Krstić.

Kako pobediti sankcije

Nataša Milaković iz vojvođanske Banje Melenci je u prvoj polovini devedesetih pohađala srednju školu u obližnjem Zrenjaninu.

„Kako je inflacija pojela novac, bilo je situacija da ljudi ne mogu da kupe mesečnu kartu za autobus“, kaže Nataša za BBC na srpskom.

„Ali to nam nije bilo tako strašno, jer su odjednom svi bili siromašni.“

Dodaje da je karta često bila beskorisna, pošto je zbog nestašice goriva smanjen je broj autobusa i bili su toliko krcati da nekad nije bilo mesta.

Kada bi autobusi privremeno prestali da saobraćaju, Nataša je stopirala.

„Sećam se da su Zrenjaninom često prolazili šleperi, pa bi vozač natovario po nas petoro-šestoro, a taj pogled sa visokog sedišta nam je bio najveće uživanje.“

Nataša kaže da je nestašica proizvoda nije mnogo pogodila, jer je na selu bilo hrane.

„Moja porodica nije morala da razmišlja kako da kupi mleko, jer smo imali kravu“, dodaje.

Ne pamti da je često išla u samouslugu, ali se dobro seća praznih rafova.

„Sećam se robne kuće u Zrenjaninu, gde su se jako lepe stvari prodavale za bagatelan novac.

„Mi srednjoškolci smo jedno vreme mogli da kupimo ploče i kasete vrlo jeftino.“

Nataša kaže da je njena generacija u to vreme beg od stvarnosti tražila u muzici i na privatnim žurkama.

Kod kuće je bilo „turobno“.

„Mama iz Hrvatske koja stalno gleda televizor, a tata negde na ratištu u Slavoniji.“

Banja Melenci bila je „prepuna ranjenika“ iz rata u Bosni, koji su dolazili na oporavak, pamti Nataša.

„Bilo je čudno gledati – sve su to bili neki lepi, mladi momci, a po letnjem vremenu vidiš kako šetaju sa šinama u nogama, izranjavljeni od šrapnela.“

Dejtonski mirovni sporazum koji je potpisan 1995. godine, stavljena je tačka na krvavi rat koji je trajao više od tri i po godine.

Dejtonski sporazum

• Pregovori su vođeni od 1. do 21. novembra 1995. godine u vazduhoplovnoj bazi Vojske SAD „Rajt Paterson“ u Dejtonu, država Ohajo;
• Potpisnici sporazuma su predsednici Srbije, Hrvatske i BiH – Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović;
• Pregovarački tim SAD predvodio je državni sekretar Voren Kristofer, a činili su ga i Ričard Holbruk i Vesli Klark;
• Sporazumom je BiH podeljena na dva entiteta – Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine, uz distrikt Brčko;
• Aneks 4 Sporazuma je Ustav Bosne i Hercegovine;
• Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine nikada nije ratifikovala Dejtonski sporazum, a originalni primerak je izgubljen;
• Sporazum je zvanično potpisan u Parizu, 14. decembra 1995. godine.

Usledilo je popuštanje.

„Ukinute su naučne i kulturne sankcije, dozvoljeni međunarodni letovi na beogradski aerodrom, odblokirana je luka u Baru“, kaže Krstić.

Amerika je zadržala takozvani spoljni zid sankcija.

To je značilo da Jugoslavija neće biti reintegrisana u međunarodne organizacije iz kojih je isključena između 1992. i 1993. godine – UN, OEBS, MMF, Svetsku banku, Interpol i druge.

„Uslov za ukidanje sankcija bilo je potpuno sprovođenje Dejtonskog sporazuma i otpočinjanje dijaloga sa kosovskim Albancima“, navodi Krstić.

A situacija na Kosovu bila je sve uzavrelija.

Od spoljnog zida sankcija, preko NATO bombardovanja, do 5. oktobra

Od januara 1998. godine, srpske snage „napadale su civile, uništavale gradove i prisiljavale hiljade ljudi da napuste domove“ na Kosovu, navodi se u publikaciji Kosovska hronologija, koju je 2018. godine objavila Inicijativa mladih za ljudska prava.

Amerika još jednom pooštrava sankcije.

„Još jednom se zamrzava imovina jugoslovenskih preduzeća u SAD i uvodi zabrana investiranja u Jugoslaviju za američke državljane“, navodi Milan Krstić, docent FPN.

Sukobi se ne smiruju, u aprilu 1999. godine počinje NATO bombardovanje SRJ, a sa njim stupa na snagu i novi paket sankcija.

„To je takozvani kosovski program sankcija, a podrazumevao je pojačavanje trgovinskih ograničenja i zabranu poslovanja sa jugoslovenskim preduzećima“, kaže stručnjak.

Kako dodaje, sankcije su ovoga puta bile specifično targetirane – nisu se odnosile na Kosovo i Crnu Goru.

Posle Kumanovskog sporazuma iz juna 1999. godine, koji je označio kraj NATO bombardovanja, sankcije su postepeno ukidane.

Krstić dodaje da je većina mera ukinuta tek posle 5. oktobra 2000. godine, kada je pao režim Slobodana Miloševića.

Dodaje da su pojedine sankcije ostale na snazi sve do kraja mandata američkog predsednika Bila Klintona u januaru 2001. godine.

„Embargo na prodaju oružja ukinut je na samom kraju“, navodi Krstić.

On navodi da je, od početka dvehiljaditih, Amerika pod sankcije stavljala samo pojedince i kompanije.

Kome Amerika danas uvodi sankcije na Balkanu?

SAD uvodi sankcije pojedincima i firmama po osnovu zakona Magnicki zbog kršenja ljudskih prava i zabranjuju bilo kakvo poslovanje sa firmama koje su na ilegalan način stekle kapital.

Sankcije podrazumevaju zabranu ulaska u SAD i blokiranje imovina i finansija, dok je američkim državljanima zabranjeno da učestvuju u finansijskim transakcijama sa osobama koje su na crnoj listi.

Amerika je izrekla sankcije protiv 190 ljudi, firmi i organizacija na Zapadnom Balkanu, javio je Radio Slobodna Evropa krajem prošle godine.

Ova lista je u januaru proširena na sankcije zbog koruptivnih aktivnosti, pa je uz Dodika obuhvatila i njegovog pravnog savetnika Milana Tegeltiju, kao i Alternativnu televiziju iz Banjaluke zbog povezanosti sa članovima Dodikove porodice.

Od decembra 2021, pod sankcijama su i pojedinci i firme sa Kosova – braća Zvonko i Žarko Veselinović, Milan Radoičić i ljudi i firme povezani sa njima, a sve zbog kriminalnih aktivnosti, navodi se u obrazloženju.

Milan Radoičić je potpredsednik Srpske liste, političke organizacije kosovskih Srba bliske vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci Aleksandra Vučića.

Zvonko Veselinović i Milan Radoičić su među optuženima za ubistvo Olivera Ivanovića 16. januara 2018. godine, ali nisu dostupni kosovskom pravosuđu.

Ivanović, jedan od lidera kosovskih Srba, ubijen je pre četiri godine u Kosovskoj Mitrovici, a ubistvo još nije rasvetljeno.

• Četiri godine od ubistva Olivera Ivanovića: „Koliko su snažne te mračne sile kada godinama izbegavaju kaznu“
• Ko je Zvonko Veselinović

Sankcije su uvođene uglavnom protiv pojedinaca koji su osuđeni za ratne zločine, čak i ako su pravosnažno oslobođeni, ili su odslužili zatvorske kazne, kao što su Vojislav Šešelj i Dario Kordić, bivši zapovednik HVO.

Na listi sankcionisanih organizacija su se tokom prethodnih godina našle su se militantne organizacije Ravnogorski četnički pokret, kao i Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]