Seksualno nasilje u sportu Srbije: „Odrasli moraju da govore, da deca ne bi ćutala“

Nada Sarić je sa šest godina krenula na karate, što je bila ljubav na prvi pogled… Ili udarac.

„Zavolela sam ga od prvog treninga, iako su karate te 1986. uglavnom trenirali dečaci“, kaže za Sarić za BBC na srpskom.

Kada su tokom devedesetih uveli takmičenja za devojčice, Nada je odmah poželela da se oproba i od početka je ostvarivala dobre rezultate.

Vredno je i naporno radila, pa je 1996, sa 16 godina, iz Trstenika prešla u Beograd, postala deo reprezentacije, bila šampionka Srbije, vicešampionka Jugoslavije i sve je išlo kako treba.

• Seksualno nasilje u Srbiji – kome se obratiti za pomoć
• „Užasno je teško, silovana sam sa sedam godina“ – slučaj iz Srbije pokrenuo lavinu ispovesti u regionu
• Šta raditi ako dete pretrpi seksualno zlostavljanje

Odjednom, sve se okrenulo.

„U jednom trenutku, početkom dvehiljaditih, kad sam pitala zašto ne idem na jedno takmičenje, odgovor trenera je bio da bih za to morala i neke druge stvari da radim“, priseća se Sarić.

Najnovije istraživanje o seksualnom nasilju u sportu Srbije, udruženja „Žene, sport, društvo“ donosi zabrinjavajuće rezultate – 31,6 odsto ispitanika videlo je ili doživelo obećanje i davanje nagrade ili privilegije za seksualne usluge, dok je 7,9 odsto njih doživelo fizičko seksualno nasilje.

„To se dešava, baš se dešava, ali se o tome ćuti“, kaže Sarić, ističući da su mnoge devojke zbog takvih iskustava prestale da se bave karateom, ali ne i ona.

„Ostala sam da se borim“, ističe.

Njena borba, bilo na sudu, prigovorima i svedočenjima, bilo na tatamiju – podlozi za karate – pesnicama i blokovima, dugo je trajala.

Pobedila je samo u jednoj.

Istraživanje

Slučaj seksualnog zlostavljanja u školi glume Mike Aleksića izazvao je tokom januara pravu lavinu u Srbiji, pa i na Balkanu.

Sve više žena od tada javno govori o svemu što su sve preživele.

Međutim, u svetu sporta su se u poslednjih nekoliko godina dešavali takvi slučajevi.

Trener mlađih kategorija FK Radnik iz Surdulice, kluba koji se takmiči u Superligi Srbije, priveden je u oktobru 2020. zbog sumnje da je 13-godišnjem dečaku slao seksualne poruke.

• 45,3 odsto ispitanika doživelo je seksualno uznemiravanje telefonom, porukama, eksplicitnim fotografijama ili putem društvenih mreža, navodi se u istraživanju Seksualno nasilje u sportu Srbije

Godinu dana ranije, trener mlađih kategorija FK Novi Pazar, koji je takođe superligaš, uhapšen je zbog sumnji da je više puta silovao 14-godišnjeg dečaka.

• 7,9 odsto ispitanika doživelo je neželjenu analnu ili vaginalnu penetraciju penisa, prstiju, predmeta.

„Ti slučajevi prošli su potpuno nezapaženo u medijima“, kažu za BBC na srpskom iz Udruženja „Žene, sport, društvo.

Zbog toga su, dodaju, u saradnji sa stručnjacima, napravili upitnik koji su poslali sportistima da popune.

• Slučaj Mika Aleksić: Produžen pritvor učitelju glume osumnjičenom za seksualna zlostavljanja
• Zbog čega žene u Srbiji najčešće stradaju od ruke najbližih
• „Danas ga se ne bojim” – priča iza beogradskih grafita

Anketa je bila anonimna, a na poslatih 2.500 upitnika dobili su oko 100 odgovora, među kojima je i mali broj novinara, sportskih doktora i trenera.

Više od dve trećine ispitanika bile su žene, učestvovali su sportisti iz 24 sporta, od čega i 65 reprezentativaca Srbije, navode iz Udruženja „Žene, sport i društvo“, koje čine sportske novinarke.

„Hteli smo da vidimo da li ima ili nema te pojave u našem sportu“, objašnjava za BBC na srpskom Snežana Pantović.

Šta kažu podaci?

Podaci su prilično zabrinjavajući.

• 21,1 odsto ispitanika je doživelo da ih neko dodiruje, stiska i ljubi na način koji je bio seksualno neprijatan i neželjen zbog čega su bili povređeni i posramljeni
• 34,7 odsto ispitanika je lično videlo ili doživelo vređanje, pretnje i zastrašivanje zato što su nekog odbili

„Udruženju se posle javilo mnogo ljudi, između ostalog i bivše reprezentativke koje su imale nesreću da se susretnu sa ovom mračnom pojavom“, kaže Pantović.

Podaci iz istraživanja pokazuju da je u 93 odsto slučajeva napadač bio muškarac, a dve trećine ispitanika poznavalo je zlostavljača.

Kao mesto napada najčešće se pominju prostorije za tuširanje (34 odsto), pripreme (28 odsto), vežbaonice i sale za trening (23 odsto), smeštaj zlostavljača (21 odsto) i svlačionice (15 odsto).

Seksualno nasilje sportisti su najviše doživeli od nekoga van sporta (40 odsto), drugih sportista (28 odsto), trenera (26 odsto) i sportskih radnika (22 odsto).

• „Šta dokazuje čaršav posle prve bračne noći“: Kako prastari običaji i dalje progone žene
• One su u karantinu sa onima koji ih zlostavljaju
• Evo kako izgleda seksualno zlostavljanje

Iz udruženja ističu da su oblici seksualnog zlostavljanja raznoliki i da zbog osetljive teme treba voditi računa kako se o ovome piše i priča.

„Podaci su u medijima vrlo zloupotrebljeni i slobodno tumačeni, tako da su mnogi podatak da je 7,9 odsto ispitanika doživelo fizičko seksualno nasilje, penetraciju, tumačili kao silovanje.

„Nije uvek tako – neki su dobrovoljno pristajali na sve što trener traži jer su mislili da tako treba“, navode.

To pokazuju i podaci.

• 31,6% ispitanika lično je videlo da neki sportisti misle da je normalno pristati na neželjeni seksualni odnos radi obećanih boljih sportskih rezultata

Zbog toga Pantović ističe značaj edukacije.

„Iako su ovakve ankete uvek anonimne, sportistima je neprijatno da govore i uvek je mala izlaznost, a oni pritom nemaju dovoljno znanja da precizno lociraju šta je tačno seksualno nasilje“, kaže.

To je u ovom slučaju posebno važno odrediti, zato što je dodir u pojedinim sportovima neminovan, smatra ona.

„Luta se oko toga, a oni koji nešto znaju ili su doživeli ćute, što je uobičajeno kada je reč o toj vrsti nasilja“, ističe.

Nada Sarić, dugogodišnja kapitenka reprezentacije Srbije u karateu, smatra da državne institucije treba više da se angažuju.

„Treba da se pojača kontrola i edukacija trenera, roditelja i sportista“, ističe ona za BBC na srpskom.

Kako kaže, ako bi se više pričalo o tome i ako bi se osudili počinitelji onda bi se išlo u dobrom smeru.

„Pre svega oko toga šta sportista treba i ne treba da radi, kao i šta je to što trener sme, šta je to što trener ne sme“.

Šta je seksualno nasilje?

Seksualno nasilje je prinudna ili neželjena seksualna aktivnost, a njegov počinilac može koristiti fizičku silu, pretnje i zastrašivanja ili zloupotrebiti žrtvu koja nije u stanju da da saglasnost za seksualni odnos, navedeno je na sajtu Sigurne kuće.

Seksualno nasilje se može desiti i među ljudima koji se međusobno poznaju, kao i u kontekstu porodičnog nasilja – u porodici, u braku ili partnerskoj vezi.

Pretrpljeno seksualno nasilje ostavlja posledice na mentalno zdravlje, uključujući i anksioznost i različite vrste posttraumatskih poremećaja.

Neki od oblika seksualnog nasilja su:

• silovanje
• nanošenje neželjenog bola tokom seksualnog odnosa
• povređivanje genitalija
• prinuda na seks bez kontracepcije
• prinuda na seksualne aktivnosti koje neko ne želi
• korišćenje seksualno degradirajućih psovki i uvreda
• neželjeno dodirivanje
• neželjeno izlaganje pornografiji
• seksističke šale

Strah, nepoverenje, sramota, samookrivljivanje najčešći su razlozi zbog kojih žrtve ne prijavljuju seksualno nasilje, a to često čine posle nekoliko godina – kada se ohrabre i dovoljno su udaljene od počinioca, smatraju stručnjaci.

Žrtve često ne znaju ni kome da se obrate, naročito u manjim sredinama.

Seksualno i svako drugo nasilje može se prijaviti bilo kojoj policijskoj stanici na broj 192.

Psihičku, pravnu i lekarsku pomoć žrtve mogu zatražiti i pozivima na:

SOS linije za žrtve nasilja – 0800 222 003

SOS telefona Autonomnog ženskog centra – 0800 100 007

SOS telefona Centra za podršku ženama – Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu – 0800 101010

Pričanje, ćutanje i osuda

Nada Sarić

Dugo se bavim sportom, 30 godina.

Roditelji decu daju na sport jer vide da je to nešto najčistije, nešto što treba da ga izvede na pravi put… U zdravom telu, zdrav duh.

I onda godinama gledamo trenera kao uzora, nekoga ko je pored roditelja glavni faktor u našem vaspitanju.

Od njega gledamo učimo kako treba da se ponašamo, kako sportista treba da živi i da radi, kako da se u određenim situacijama postavi…

Ali naravno da postoje situacije kada to sve nije kako treba, kao i u svakoj oblasti života imamo ljude koji nisu baš adekvatni za taj posao.

Jedino što nije lako videti ko je kakav.

• „Silovana sam sa 14 godina, a snimak je završio na porno sajtu“
• Kako su se porno snimci devojčica iz Severne Makedonije našli na internetu
• „Porno sajtovi erotizuju seksualno nasilje“ – da li je rešenje u zabrani plaćanja karticama

Zašto sam ja pričala, a nisam ćutala?

Svuda se, ne samo u ovoj oblasti, susrećemo sa situacijama gde ljudi ćute, pre svega da ne bi nosili neki pečat.

Teško je nositi se sa tim, teško je priznati istinu, naročito na Balkanu, a pogotovu u manjim sredinama gde se ljudi brinu „šta će okolina da misli“.

I onda javno mnjenje osuđuje žrtvu, umesto čoveka koji je učinio nešto loše, tako je uvek, u svim oblastima.

A kada nekoga kome se nešto loše desilo pitamo zašto ne urade nešto po tom pitanju, odgovor bude „neka, šta ću posle“.

Ima i dečaka, oni još manje pričaju, jer je veća sramota da dečak prizna da mu se nešto desilo. A dešava se i te kako.

Priča se tek kad dođe do nekog težeg slučaja, do tada se ćuti.

Šta kažu nadležni?

Iz Udruženja „Žene, sport i društvo“ za BBC ističu da je velika odgovornost na sportskim rukovodiocima, institucijama i organizacijama.

Oni navode da je neophodno da Ministarstvo omladine i sporta, kao i Olimpijski komitet Srbije, zaštite žrtve, a nasilnike zauvek odstrane iz sporta.

Pantović tu podseća na slučaj iz Novog Pazara posle kojeg, kako kaže, nijedna sportska institucija nije reagovala.

Iz Olimpijskog komiteta Srbije za BBC na srpskom navode da „sport mora biti sigurno okruženje, rasterećeno svake vrste zlostavljanja i diskriminacije“.

Oni ističu da vode brigu o programima najboljih sportista Srbije i da su u svakodnevnoj komunikaciji sa njima i njihovim trenerima, ali da im se do sada niko nije obratio sa tom vrstom problema.

„Osobama koje ugrožavaju sportistkinje i sportiste nije mesto u sportu. U slučaju da se sretnemo sa konkretnim saznanjima reagovaćemo bez odlaganja, u saradnji sa nadležnim državnim institucijama“, navode u pisanom odgovoru.

• „Moja žena me je silovala deset godina“
• „Ostao sam sa njom iz straha da će me ubiti“
• „Nije bio srećan dok me nije imao samo za sebe“

Međunarodni olimpijski komitet nedavno je izdao preporuku da se u okviru sportskih saveza i olimpijskih komiteta pojedinačnih zemalja formiraju komisije ili tela koja se bave seksualnim nasiljem u sportu.

U okviru Olimpijskog komiteta Srbije postoji komisija „Žene i sport“, koja ima za cilj „masovnije učešće žena u svim oblastima sportskog delovanja u zemlji“.

Iz Olimpijskog komiteta Srbije za BBC navode da preko nje rade na „prevenciji i borbi protiv svake vrste nasilja, zlostavljanja i diskriminacije u sportu“.

Za podatke istraživanja Seksualno nasilje u sportu Srbije su, kako kažu, saznali iz medija, jer im se ta organizacija do sada nije zvanično obratila.

Iz Udruženja „Žene, sport, društvo“ su ranije istakli kao i da su pojedini klubovi i savezi opstruirali njihovu anketu „iz straha da se ne pokrene lavina i da se možda baš u njihovom sportu ne otkriju takvi slučajevi“.

„Neki od sportskih radnika su nam rekli da nije njihov posao da se ‘petljaju u seksualne sklonosti trenera ili nekog drugog i sa kim će oni biti intimni, jer su to lične i intimne stvari'“, navode.

Nadina priča

Godine su prošle, a Sarić se i dalje bavi karateom.

U klubu „Prva petoletka“ u Trsteniku uči decu kako da blokiraju ili zadaju udarce, da vredno rade i da samo tako mogu da stignu do crnog pojasa.

Ili budu kao Brus Li.

„Kad sam ja počinjala bio je aktuelan Brus Li, pa smo mogli da vidimo kako se neko odbrani od napada – to me je donekle navelo da ostanem u karateu. Ta borba za pravdu“, kaže ona uz osmeh.

Teme seksualnog nasilja joj je „preko glave“, pre svega zato što su je, kako kaže, mnogi postavili senzacionalistički.

Ipak, za BBC je pričala i o tome šta je bilo posle svega što joj se dogodilo.

„Došlo je do sukoba, izašla sam iz kluba, prešla u drugi“, kaže ona.

Ali nije se tek tako sve završilo – ispisnicu iz kluba nije dobila na vreme, pa je dugo mogla samo da trenira.

„Posle dve godine sam mogla da se takmičim…

„To je bila borba koja je stvarno dugo trajala. Zato mi se više i ne priča o tome“.

• 12,6 odsto ispitanika je lično videlo ili doživelo kršenje obaveze iz ugovora (neizdavanje ispisnice, izbacivanje iz tima, neispunjavanje finansijskih i drugih obaveza) kao kaznu za odbijanje seksualnog napada
• 33,8 odsto ispitanika je zbog odbijanja seksualnih odnosa kažnjavano čestim proverama i testiranjima ili je sklanjano iz tima

Iako je, kako navodi, ucene doživela na vrhuncu karijere, to je nije omelo u namerama.

„Kasnije sam se vratila u matični klub, gde sam zabeležila i najbolje rezultate i 2017. postala šampionka Evrope u apsolutnom, šotokan, karateu“, kaže.

Reč je karateu bez organičenja u težinskim kategorijama, koje postoje u većini borilačkih sportova, na primer u boksu – superteška, teška, velter, pero…

„Toga ovde nema, možeš da imaš 50 kilograma i da se boriš protiv nekoga ko ima 100 i ko pobedi on je apsolutni pobednik“, objašnjava Sarić.

Cilj je, kaže, biti psihički jak i brzinom reagovati na nečiju snagu.

„Tako sam ja sa oko 55 kila pobedila takmičarke koje su bile skoro duplo teže od mene, to mi je bila velika satisfakcija“, priseća se ona.

• Zašto nije dobro da partner proverava vaš telefon
• Ubice partnerki „prate obrazac“ od osam koraka
• Nasilje nad ženama: Od početka 2020. ubijene 22 žene u Srbiji

Tako je 2017. godine postala prvakinja Evrope.

„A odmah posle toga sam odlučila da postanem majka, što je bio završetak moje takmičarske karijere“.

Karate je inače jedan je od najpopularnijih sportova na svetu, ali nije i olimpijski.

Karatisti su dugo čekali da se takmiče na najprestižnijem sportskom takmičenju, što im je omogućeno na Olimpijskim igrama u Tokiju 2021, ali ne i u Parizu 2024.

I Nada je dugo čekala, ali na sudski epilog svega što se desilo, što je potrajalo.

„Devojke koje su bile žrtve, a koje je trebalo da svedoče, povukle su se tokom suđenja i stale na stranu počinitelja, tako da se ništa nije dogodilo.

„Čak su nas tužili za uvredu časti i zbog nedostatka dokaza smo morali da platimo“, navodi.

Kako je u svetu?

Iz Udruženja „Žene, sport, društvo“ ističu da Srbija nije „nikakav dramatičan izuzetak“ i da je seksualno nasilje u sportu tabu tema širom sveta.

„Nemački olimpijski komitet je u oktobru radio istraživanje u kojem je učestvovalo više od 1.500 sportista“, navode.

„Njihovi podaci su nešto lošiji od naših, ali se kreću u tom okviru“.

U Nemačkoj je 11,3 odsto ispitanika doživelo neželjeni seksualni odnos – u Srbiji 7,9 – dok je 37,2 je bilo izloženo seksualnom nasilju, šest više nego u Srbiji.

• Silovanje deteta i slučaj koji je prestravio ljude u Južnoj Koreji
• „Devojčice, a ne majke“ – zemlja u kojoj svaki dan šestoro dece ima abortus
• Zašto je ideolog seks kulta NXIVM dobio 120 godina zatvora

„Međunarodni olimpijski komitet je suočen sa velikim problemima u Japanu i Americi, gde je bilo višedecenijskog silovanja sportista“, dodaju.

Leri Nasar, dugogodišnji lekar američke gimnastičarske reprezentacije, osuđen je u januaru 2018. na 175 godina zatvora zbog dugogodišnjeg seksualnog zlostavljanja mladih gimnastičarki.

U slučaju koji je žestoko potresao Ameriku, Nasar je optužen za zlostavljanje najmanje 265 devojaka, što se, kako se navodi, prvi put dogodilo još 1992. godine, a Nasar je u trenutku presude već služio kaznu od 60 godina zatvora zbog dečije pornografije.

Među njegovim žrtvama su i brojne osvajačice olimpijskih medalja, poput čuvene Simon Bajls, koja je izjavila da je „samo jedna od mnogih“.

U međuvremenu mnogi su kritikovali američke gimnastiku zato što su, kako se navodi, godinama ignorisali optužbe, dok su pojedini optuživali Američki gimnastičarski savez da je umanjivao važnost optužbi, kako bi izbegao negativan publicitet.

„A krajem 2019. je bio veliki kongres u Americi o bezbednom sportu, u organizaciji Svetske antidoping federacije, gde je jedan od zaključaka bio da seksualno nasilje ugrožava svetski sport deset puta više nego doping“.

Kako navode, samo osam zemalja u svetu je sistemski rešilo to pitanje, dok se u ovom delu Evrope niko time nije bavio osim Češke i Poljske.

Šta dalje?

Posle slučaja učitenja glume Miroslava Aleksića deluje da su stvari počele da se pomeraju sa mrtve tačke.

Sve veći broj devojaka u Srbiji, ali i na čitavom Balkanu, javno govori o strahotama koje su doživele.

Sarić upozorava da seksualno nasilje ne može odjednom da se desi „ni u sportu, ni u školi glume“.

„Takvim situacijama verovatno prethodi i psihološko nasilje, ali je i njega teško otkriti, naročito ako su deca u pitanju“, ističe.

Kako kaže, takvi ljudi su uglavnom harizmatični i slatkorečivi, ali u isto vreme izbegavaju kontakt sa roditeljima i prave distancu.

Pantović dodaje da je poruka samo jedna – žrtve ne treba da ćute o tome šta im se dogodilo.

„To je i naš moto – odrasli moraju da govore, da deca ne bi ćutala.

„Odrasli imaju odgovornost, sportski rukovodioci i novinari imaju odgovornost da se podigne nivo društvene svesti o ovoj mračnoj pojavi“, dodaje.

Zato je, ističe, važna edukacija oko toga šta spada u seksualno nasilje.

„Takođe, rukovodioci moraju da znaju koga zapošljavaju, ko im radi sa decom i vrhunskim sportistima“.

Ona tu ponovo ukazuje na slučaj iz Novog Pazara – uhapšeni trener je za isto krivično delo osuđen u inostranstvu, zbog čega je nekoliko godina proveo u zatvoru.

Po dolasku u Srbiju promenio je ime i zaposlio se kao trener mlađih kategorija.

Deca trpe „najstrašnije od svih vidova nasilja“ i društvo mora da uradi sve što je do nas odraslih, smatra Pantović.

„Teško ide jer je sve i dalje tabu tema, ali je počelo da se govori o tome“, ističe.

Borba

U međuvremenu Sarić nastavlja borbu – i unutrašnju i pesnicama.

„Karate je moj život“, kaže kratko.

„To je borilačka veština koja nas uči da budemo ljudi, da poštujemo neke moralne principe i kodekse ponašanja, da imamo dobar odnos i prema ljudima i prema sebi.

„Karate može da nam pomogne da ojačamo, budemo samosvesni, da izdržimo u životu sve nedaće koje sa kojima se susrećemo“, priča u dahu.

Kako navodi, karate će joj biti ljubav do kraja života – zauvek borba, nema odustajanja, nema predaje.

„Moj specijalni potez je da na napad protivnika uzvratim kontranapadom, ne bežanjem.

„Prvo se treba odbraniti, a onda krenuti u kontru“.

Ta veština, ističe, može da se primeni i u drugim stvarima u životu.

„Ne treba se povlačiti“, kaže kratko.

„Ako želimo da pomognemo sebi i ljudima oko nas moramo da se prvo odbranimo, a onda i da zadamo udarac za onesposobljavanje daljeg napada protivnika“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]