Silovanje, ilustracija — Međunarodni znak za pomoć protiv nasilja

Mina i Jovana* žive u Srbiji, nikada se nisu upoznale, razdvaja ih 200 kilometara, ali ih spaja ista trauma – silovane su.

Mina je imala 19 godina, Jovana nepunih 17.

„Od reči silovanje uhvati me stres. Nije samo do reči, ostala je trauma.

„Ta iskustva sam duboko zakopala u sebi, tu su, ali prosto ne volim da ih se sećam, a opet smatram da žrtve treba da govore i ne bi trebalo da se stide, jer nisu krive za ono što im se desilo“, govori Mina 17 godina kasnije za BBC na srpskom.

Silovanje nije prijavila, baš kao ni Jovana.

„Mesecima nisam nikome rekla, nisam mogla sebi da objasnim šta se desilo, pokušavala sam da preživim pakao koji mi je cepao grudi i stomak.

„Sećam se svakog trenutka, satima pre, tokom i posle napada, svakog mirisa, dodira, udarca, prizora, zvuka. Sećam se kada to želim, a i kada ne želim“, priča Jovana za BBC na srpskom.

Ministarstvo pravde je početkom septembra 2023. godine predložilo izmene Krivičnog zakonika kojima se predviđa da se za sve oblike krivičnih dela silovanja, obljube nad nemoćnima i sa detetom može izreći i kazna doživotnog zatvora.

Ova kazna uvedena je 2019, a prvi put izrečena dve godine kasnije Ninoslavu Jovanoviću, poznatijem kao „Malčanski berberin„, zbog otmice i silovanja dvanaestogodišnje devojčice u okolini Niša.

Mina i Jovana se slažu da se radi o pomaku, ali ne i konačnom rešenju.

Iz Centra za podršku ženama ukazuju da nije sve toliko do zakona, koliko u načinu odnosa prema žrtvi i definicije krivičnog dela silovanja.

„Srbija je ratifikovala i usvojila sve međunarodne konvencije i strategije, ali je sve mrtvo slovo na papiru.

„Treba raditi na stalnoj edukaciji, institucije ne razumeju šta je prevencija i da je njena suština da spreči da ne dođe do nekog nasilja“, kaže Biljana Stepanov, direktorka centra, za BBC na srpskom.

Dodatni problem danas predstavlja nepostojanje nadzora nad počiniteljima po izlasku iz zatvora, upozorava Stepanov.

‘Kada se borite za sopstveni život, ništa ne osećate’

Malo je godina koje Mina Delić iz Sente, na severu Srbije, pamti kao 2006.

Jedne tople junske srede vraćala se od drugarice poznatom, širokom ulicom koju je posebno volela zbog mirisa okolnog drveća.

Presreo je nepoznati muškarac i uhvatio oko struka.

Pokušavala je da se izvuče, ali je on sve jače držao, da nije mogla da se pomeri.

Nekako je uspela da ga udari pesnicom u lice.

„Samo sam razmišljala kako da ostanem živa i netaknuta“, dok se priseća, rukama u vazduhu ilustruje scenu.

Dok polako ispija čaj, prepričava mučno sećanje.

„On me odjednom pušta, ne znam kako, videla sam da pogledom traži njegov bicikl, stojim i pitam se da li me je stvarno pustio.

„Krećem da trčim koliko su me noge nosile, nisam se okretala, ali me je na uglu ulice sustigao, pala sam, i on preko mene“, prepričava danas 36-godišnjakinja zelenih očiju.

Vrištala je i tražila pomoć, ali niko nije izašao, iako se sve odigravalo u naseljenom kraju.

Uspela je da mu se otrgne i potrčala što je brže mogla.

Majica, dlanovi, stopala, koleno, farmerke, levi kuk – sve je bilo natopljeno krvlju.

„U tom trenutku ništa nisam osećala, jer kada se borite za sopstveni život, ne osećate ništa – samo želite da preživite“, dodaje tiho,

Krvarenje nije prestajalo, svakodnevno je odlazila na previjanja, a nije mogla ni da sedi.

Posle tri nedelje, odlazi u policiju.

„Bili su besni zato što ranije nisam prijavila, što ne mogu da se setim svakog detalja, a ja nisam mogla da stojim, dovezli su me do stanice.

„Doživeli ste to što ste doživeli, a oni još i viču na vas“, razočarano odmahuje glavom.

‘Jedino što sam znala jeste da me je neko povredio’

Mesec dana kasnije, Mina je sa prijateljima otišla na muzički festival koji se svakog leta održavao u njenom rodnom mestu.

Želela je da zaboravi na bolove i nemili događaj.

Još je pila lekove.

Zbog svežih rana nije mogla dugo da stoji, a i malo je popila, da pokuša da se opusti.

Odjednom ostaje sama i tada je mladić njenih godina odvlači sa strane, do jednog od rasklopljenih šatora.

„Zanemela sam, skamenila sam se, nisam mogla da govorim, nisam mogla da vičem, da hodam.

„Samo sam izustila da sam nevina, u tom trenutku valjda moj jedini način da kažem ne, nisam želela da me iko pipne, oporavljala sam se od pokušaja silovanja, telo mi je bilo u ranama…. „, dok govori, blago se strese.

Mladić kog je poznavala je silovao.

Naredne dane je provela kod drugarice, pokušavajući da shvati šta joj se desilo.

„Osećala sam gorčinu i nemoć, bila sam zbunjena, uplašena, fizički me je sve bolelo, jedino što sam znala jeste da mi se desilo nešto što nije trebalo, da me je neko povredio i da ne znam kako da se nosim sa tim“, priča dok sedimo u uglu jednog beogradskog kafea.

Policiji nije prijavila, vođena prethodnim iskustvom – nije imala snage da ponovo, kako kaže, prolazi kroz istu traumu i nerazumevanje.

Dovoljno joj je bilo što je sama preispitivala sopstvene postupke.

Prošlo je mnogo godina dok javno nije izgovorila da je silovana.

Znali su najbliži, nisu je osuđivali, ali nisu sa njom ni razgovarali, niti je pričala sa psihologom.

Trauma je čučala u njoj.

„Kada sam, godinama kasnije, ispričala bliskoj ženskoj osobi šta se desilo, rekla mi je ‘ćuti, barem je bio zgodan’, što je valjda trebalo da bude utešno.

„Kod nas se i dalje sve svodi na izgled, a tu su i komentari ‘što je išla sama’, ‘što se tako obukla’, ‘što je popila’, ‘što nije imala nož’, a do te godine Senta je za mene bila najbezbednije mesto, nisam ni sanjala da nešto ovako može da se desi“.

Mina se ubrzo odselila zbog studija, ali su se slike vraćale kad god bi posetila porodicu i koračala širokom ulicom i parkom.

Kome se obratiti?

Seksualno i svako drugo nasilje može da se prijavi bilo kojoj policijskoj stanici na broj 192.

U Centru za podršku ženama u Kikindi, u Vojvodini, pomažu na umanjivanju povreda i traume izazvanih seksualnim nasiljem kroz osnaživanje žrtava i pružanje neposredne podrške u prevazilaženju posledica povređivanja.

Žrtvama pomažu i oko lekarskih i laboratorijskih pregleda i sarađuju sa policijom i zdravstvenim ustanovama.

Policija je u obavezi da posle poziva obavesti tužilaštvo, koje bi u roku od 48 sati trebalo da uzme iskaz žrtve, a potom da je uputi na lekarski pregled, objašnjava Vanja Macanović, pravnica Autonomnog ženskog centra (AŽC), za BBC na srpskom.

Medicinski izveštaji su važan dokaz u sudskom postupku i zato je bitno obratiti se lekaru ukoliko postoje vidljive ili nevidljive povrede, kako bi bile sanirane i zabeležene.

Međutim, žene uglavnom ne prijavljuju silovanje ili to učine posle nekoliko godina, kada više nema medicinskih dokaza, već samo svedočenje žrtve, što otežava sudski proces.

Ukoliko ima dovoljno materijala, tužilac podiže optužnicu i pokreće se krivični postupak.

Dodatni problem na koji ukazuju iz AŽC-a jeste što se očekuje da će pri svakom davanju iskaza, žrtva ponoviti svedočenje na isti način, hronološkim redom, kao što je prethodno uradila u tužilaštvu i policiji.

„To je nemoguće, to su traume, iscepkana sećanja, sve im se vraća u delovima i onda ispada da ne govore istinu. Odbrana se može uhvatiti za to, okrivljujući ih da lažu, a ukoliko nema dovoljno elemenata, sud može da donese rešenje i odbaci čitav slučaj.

„Mi time maltretiramo žrtvu, jer prolazi kroz novu traumu“, kaže Tanja Ignjatović, psihološkinja koja godinama radi sa žrtvama nasilja.

Psihičku, pravnu i lekarsku pomoć žrtve iz Srbije mogu zatražiti i pozivima na:

SOS linije za žrtve nasilja – 0800 222 003
SOS telefona Autonomnog ženskog centra – 0800 100 007
SOS telefona Centra za podršku ženama – Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu – 0800 101010

Šta je silovanje prema zakonima?

Da bi silovanje bilo okarakterisano kao krivično delo, u većini evropskih zemalja zakoni i dalje navode prisilu, upotrebu i pretnju silom ili nemogućnost odbrane.

Iako Istanbulska konvencija predviđa uključivanje faktora pristanka u definiciju silovanja, u većini zemalja i dalje nije tako, pa ni u Srbiji.

Istanbulska konvencija je međunarodni sporazum Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.

Cilj Konvencije koju su usvojile sve zemlje u regionu Balkana je nulta tolerancija na nasilje.

Autonomni ženski centar godinama ukazuje da treba promeniti definiciju silovanja.

„Ako se dokazuje samo to da li je žrtva pružala otpor, šta ćemo sa devojkama koje se zalede u takvim situacijama?“, kažu iz centra za BBC na srpskom.

‘Ona je htela, pa nije, što se napila, što je otišla kod njega u stan’

Seksualno nasilje se i dalje najmanje prijavljuje, a najčešći razlozi za ćutanje su strah, nepoverenje, sramota, samookrivljavanje.

Ukoliko se ohrabre, žrtve ga prijave posle nekoliko godina – kada su dovoljno udaljene od počinioca, kažu iz AŽC-a.

Tu si i komentari poput ‘ona je htela pa nije’, ‘ona se ponašala ovako’, ‘što se napila’, ‘što je otišla kod njega u stan’, ‘rekla je ne, a mislila je da’, ‘što je nosila kratku suknju’, ‘što je išla noću kasno po mračnim ulicama’, zbog kojih se žrtve još više povlače i ne progovaraju.

„Svaka žrtva želi da zaboravi šta joj se desilo, neke samo žele da se izvuku iz toga, jer svako sećanje povređuje.

„Dodatni razlog je i dužina trajanja procesa: nekada i decenijama, a kroz sve žrtve prolaze same, jer institucije ne pružaju nikakvu psihološku pomoć“, kaže Ignjatović.

Glumica Milena Radulović je u januaru 2021. iznela optužbe da ju je učitelj glume Miroslav Aleksić silovao, a ubrzo je još nekoliko devojaka prijavilo ista iskustva.

Radulović je optužila Aleksića za seksualne napade kada je imala 17 godina.

Aleksić je optužbe najpre negirao na saslušanju u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, a potom i na početku sudskog procesa.

Suđenje Aleksiću, optuženom za silovanja polaznica i polna uznemiravanja, traje više od godinu i po dana.

Krajem 2021, Nina Stojaković, politikološkinja i članica Pokreta slobodnih građana, pisala je na Tviteru o iskustvu njene sestre koja je pokušala da prijavi nasilnika, ali u policiji nije dobila zaštitu.

U nizu njenih tvitova, pojavio se komentar „Što njena sestra nasilnika nije prijavila ranije“, što je pokrenulo kampanju #nisamprijavila uz svaku objavljenu traumatičnu ispovest na društvenim mrežama.

Od tada su žene iz Srbije i regiona, koje su pretrpele neki vid nasilja i silovanje, napisale su pod ovim heštegom više od 15.000 objava na Tviteru (danas Iksu).

Silovanja u ratu u Bosni: „Mogli su da nam rade šta hoće, mogli su i radili su“

‘Knedla veličine sveta u grlu’

Među devojkama koje su se oglasile bila je i Jovana.

„Kada čujem glas još neke preživele, osećam zajedništvo u bolu, pritisak na grudima i knedlu veličine čitavog sveta u grlu, želju da je zagrlim i zaštitim od napada kojima će, sasvim neizbežno, biti izložena.

„Potrebna je ogromna hrabrost da žena sebi prizna šta je preživela, da taj bol koji ne jenjava proguta i da iz njega krikne dovoljno glasno da se čuje u javnosti i, iako je bolno i teško, verujem da je važno“, govori ona.

Silovana je u stanu u kom je tada živela sa roditeljima.

Posetio ju je drug kome je verovala i nikada nije ni pomišljala da joj može nauditi, jer se prema njoj uvek ophodio sa poštovanjem.

„Nije bilo ni pogleda ni reči koji bi mi stavili do znanja da želi da me povredi“, govori Jovana godinama kasnije.

Od prijave je odustala još te večeri.

Bila je maloletna i nije mogla da podnese i teret koji bi roditeljima donelo saznanje šta je preživela.

„Nije bilo bioloških tragova na očekivanom mestu, satima sam se trljala svime što sam našla u kući, a podlive sam danima i nedeljama kasnije krila šminkom i odećom“, seća se i danas.

Kada neka od žrtava silovanja progovori javno, telefon organizacija za pružanje podrške zvoni više nego obično.

Samo u 2022. godini, Centru za podršku ženama obratilo se oko 3.000 žrtava.

Obraćaju im se i žene koje su godinama ćutale, ali su se osmelile kada bi primetile da im se ćerka ili neki drugi bliži član porodice nalazi u sličnoj situaciji.

Tada se identifikuju i žele da pomognu.

„Kod nekih je trauma toliko duboka i teška da dođu do prelomne tačke kada ne mogu više same da se nose sa njom, pa moraju da podele sa nekim – ali je sve individualno“, kaže Biljana Stepanov.

Od početka 2023, Centru se obratilo i nekoliko muškaraca da prijave nasilje koje su doživele žene iz njihove porodice, jer one same nisu mogle.

Stepanov kaže da se radi o velikom pomaku, jer se i muškarci osvešćuju i shvataju koliko je važno tražiti pomoć.

Od mračnih prolaza do uskih trotoara

istraživala Kristina Kljajić, BBC novinarka saradnica

Veliki broj žena iskusio je neku vrstu seksualnog uznemiravanja u javnom prevozu, fizičkog ili verbalnog, i svaka treća učesnica studije oseća se neprijatno, navodi se u Studiji o rodnoj ravnopravnosti u saobraćaju.

Žene biraju osvetljenije i sigurnije rute, udobniju obuću u kojoj se mogu slobodnije kretati, nose biber sprejeve, noževe i elektro-šokere, objašnjava sociološkinja Jelena Rizinić.

Iz MUP-a Srbije za BBC kažu da su od početka 2023. godine do jula meseca prijavljena 273 krivična dela u javnom prostoru u kojima su žene napadnute.

Među njima, 45 krivičnih dela bilo je u blizini stanovanja, a devet u javnom prevozu.

Nasilje u tramvaju: Zašto se „smrznemo“ kada smo svedoci nasilja

Analize različitih podataka o nasilju i kriminalu u SAD i Švedskoj pokazuju da muškarci i žene drugačije reaguju na slične uslove sredine i da su žene osetljivije na naznake opasnosti, ali i na napuštene, oronule zgrade i prostore, ukazuje Rizinić.

Šta će doneti izmene zakona?

Važećim zakonom je u Srbiji za teže oblike silovanja zaprećena kazna od pet do 15 godina, ali se duže zatvorske presude retko izriču.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, tokom 2022. prijavljeno je 499 krivičnih dela protiv polne slobode, među kojima 58 za silovanje.

Istovremeneo je doneto je 273 osuđujućih presuda, 14 za silovanje, za dela počinjena tokom 2022. i tokom ranijih godina.

„To pokazuje bolećivost naših tužilaca i sudija i prema silovateljima, pa zato ne čudi broj povratnika.

„Tužiocima je lakše da dokažu blaže oblike krivičnog dela, a za njih je zaprećena i blaža kazna – naša tužilaštva prosto ne štite žrtve“, kaže pravnica Vanja Macanović.

Položaj žrtve bi mogao da bude sigurniji i ukoliko bi im bio dodeljen status posebno osetljivog svedoka, što znači da ne moraju da svedoče pred počiniocem.

Macanović navodi da se u Hrvatskoj ova praksa već primenjuje – žrtva daje iskaz u posebnoj prostoriji u prisustvu psihologa.

Ukoliko ne želi ponovo da svedoči, pred tužilaštvom ili na krivičnom sudu, ovaj iskaz se emituje i smatra se validnim svedočenjem.

„Predviđene izmene zakona, koje se odnose na produženje zatvorskih kazni za nasilnike, znače da nas je neko čuo, što nije mala stvar, kaže Jovana, žrtva silovanja.

Ali to je „samo kap u moru neophodnih promena“.

„Mogućnost izricanja doživotne kazne silovateljima je važna, ali nije dovoljna i nije konačno rešenje“, smatra ona.

Samo saznanje da „osuđeni silovatelj neće više dobiti priliku da ugrozi bilo koju od nas ništa ne menja u pogledu definicije silovanja i drugih zverstava.“

„A upravo su ovakve definicije deo problema – na optuženičkoj klupi sedi žena koja je preživela, a ne njen napadač“, govori Jovana.

Čitav sistem, od policijske stanice do sudnice, ustrojen je tako da obeshrabri i ponizi žrtvu i pravdu postavi izvan njenog domašaja, te zato mnoge žene odustaju od prijave silovanja, smatra ona.

Kaznene mere za krivično delo silovanja na Balkanu

Kazne se razlikuju od zemlje do zemlje i od okolnosti pod kojima je silovanje izvršeno.

U januaru 2021. godine u Srbiji je prvi put izrečena doživotna kazna zatvora za silovanje, što je maksimalna kazna predviđena za slučaj silovanja maloletnika, dok je za druga krivična dela silovanja, prema dosadašnjem Krivičnom zakoniku, predviđeno od dve do 15 godina godina zatvora.

Krivični zakon Kosova predviđa zatvorska kazna od dve do 10 godina za obljubu bez pristanka, a za silovanje maloletnika predviđeno je od pet do 20 godina.

U Crnoj Gori je propisana zatvorska kazna od jedne do 15 godina, a u definiciju silovanja uključen je i pristanak.

Prema krivičnim zakonima Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske, dva entiteta Bosne i Hercegovine, silovanje je definisano kao primoravanje osobe na polni odnos upotrebom sile ili pretnje.

U Federaciji je propisano od jedne do 15 godina zatvora, a u Republici Srpskoj, od dve do 15 godina, osim u slučaju smrti maloletnika, kada se može dosuditi i doživotna kazna zatvora.

Posle rata u Bosni i Hercegovini, od 1992. do 1995. godine, silovanje i seksualno zlostavljanje je „prepoznato u međunarodnom pravu kao instrument rata i sredstvo terorisanja lokalnog stanovništva“, objasnio je Dejvid Filips, direktor Instituta za izgradnju mira i studije ljudskih prava na Univerzitetu Kolumbija u Sjedinjenim Američkim Državama za BBC na srpskom.

Tokom rata silovano je i seksualno zlostavljano između 12.000 i 50.000 žena, procene su Ujedinjenih nacija.

Žene u Bosni su progovorile i svedočile o zlodelima, a užasi koje su preživele postali su dokazi pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.

Seksualno nasilje u ratu prvi put je tada proglašeno za zločin protiv čovečnosti.

Severna Makedonija predviđa doživotnu kaznu zatvora za silovanje maloletnika, što je i maksimalna osuda u slučaju da su žrtvi nanete teške telesne povrede.

Minimalna predviđena kazna je šest meseci.

Hrvatska je prva od zemalja u regionu koja je u definiciju silovanja uvela faktor pristanka.

Minimalna propisana kazna Kaznenim zakonom je 12 meseci, a maksimalna 10 godina, a za maloletne žrtve, do 15 godina zatvora.

‘Prvo šapatom, pa punim glasom’

Mina Delić i danas živi u rodnom mestu.

Bavi se fotografijom, hobi joj je tradicionalno streličarstvo, a ima i nekoliko mačaka.

Od šeste godine svira klavir, a odnedavno je počela da nastupa i pred prijateljima.

Smetaju joj galama i glasna muzika.

„Shvatila sam da ne umem da izgradim odnos sa partnerima, postala sam nepoverljiva“, priča i rukom pokazuje nevidljivi zid koji je stvorila oko sebe.

„Osetljiva sam na povišen muški ton, odmah odreagujem stresno: muškarac ne mora ni da povisi ton, dovoljno je da se ponaša malo navalentnije i odmah osetim odbojnost – postala sam plašljiva srna“, kaže.

U torbi uvek nosi biber sprej, teško joj je kada vidi scene silovanja, zlostavljanja i maltretiranja u filmu.

Ali ne okreće glavu, jer želi da se suoči sa strahovima.

Jovana govori o pretrpljenom bolu, ali su prošle godine da bi uopšte prevalila preko usana reč silovanje.

Bolno iskustvo podelila je sa prijateljicom.

„Prvo šapatom, pa punim glasom.

„Govorim onome ko bi da čuje zato što smatram važnim da kažem sve što bi moglo da pomogne bilo kome da shvati da nije sam ili da shvati poziciju u kojoj se neko ko doživi takvo zverstvo nalazi“, kaže.

Danas završava studije, u srećnoj je vezi, ali bol ne prestaje, prati svaki udah.

„Ne znam da li će ikada proći. Naučila sam da živim sa njim, kao hronični bol loše srasle kosti, tu je, uvek.

„I dalje me sve zaboli ili doživim napad gušenja kada bez najave čujem tu reč. To je valjda tako, ali život i dalje vredi, lep je“, dodaje optimistično.

*Identitet sagovornice poznat je redakciji