Oni su nam obelodanili, po prvi put, razmere katastrofe koja se tamo odvija otkako je vlada pre više od tri godine zatvorila granice.

Gladovanje, brutalna gušenja slobode i nepostojeće šanse za beg.

Promenili smo im imena da bismo ih zaštitili.

Mjong Suk je zgurena nad telefonom, očajnički se trudeći da ugovori još jednu prodaju.

Ova sposobna poslovna žena u tajnosti prodaje minijaturne količine prokrijumčarenih lekova onima kojima su očajnički potrebni – tek toliko da može da preživi.

Već je uhvaćena jednom na delu i jedva je mogla da priušti da podmiti lokalne vlasti kako je ne bi zadržali u zatvoru.

Zato ne može da priušti da bude uhvaćena još jednom.

Ali u svakom trenutku bi mogli da joj pokucaju na vrata.

Ona se ne plaši samo policije. već i vlastitih komšija.

Sada više ne može da veruje skoro nikom.

Nekada nije bilo tako.

Nekada je posao Mjong Suk sa lekovima cvetao.

Ali 27. januara 2020. godine, Severna Koreja je zatvorila svoje granice u reakciji na pandemiju, zaustavivši ulazak u zemlju ne samo ljudi, već i hrane i robe.

Njeni građani, kojima je već bilo zabranjeno da izlaze, bili su osuđeni na vlastite gradove.

Humanitarni radnici i diplomate su se spakovali i napustili zemlju.

Graničari su dobili naređenje da pucaju u svakoga ko samo krene da se prilazi granici.

Najizolovanija zemlja na svetu postala je crna rupa za informacije.

Pod tiranskom vlašću Kim Džong Una, Severnokorejcima je zabranjen svaki kontakt sa spoljnim svetom.

Uz pomoć organizacije Dejli NK, koja operiše mrežom izvora unutar zemlje, BBC je uspeo da stupi u kontakt i komunicira sa troje običnih ljudi.

Oni su željni da ispričaju svetu sve o katastrofalnoj ceni koju je zatvaranje granica imalo po njihove živote.

Svesni su da bi, ako vlada otkrije da pričaju sa nama, bili pogubljeni.

Da bismo ih zaštitili, smemo da otkrijemo samo deo onoga što su nam ispričali, ali njihova iskustva ipak nude ekskluzivni uvid u situaciju unutar Severne Koreje.

Mjong Suk

„Naša situacija s hranom nikad nije bila ovako loša“, kaže nam Mjong Suk.

Kao i u slučaju većine žena u Severnoj Koreji, ona je glavni hranilac porodice.

Oskudne plate koje muškarci dobijaju na svojim obaveznim državnim poslovima praktično su bezvredne, što prisiljava njihove supruge da pronađu kreativne načine kako bi zaradile za život.

Pre nego što su granice bile zatvorene, Mjong Suk bi ugovarala da preko potrebni lekovi, uključujući antibiotike, budu prokrijumčareni iz Kine, koje bi ona onda prodavala na lokalnoj pijaci.

Morala je da podmiti graničare, što je odnosilo više od polovine njene zarade, ali je ona to prihvatlaa kao sastavni deo igre.

Omogućilo joj je da živi udobnim životom u njenom gradu na severu zemlje, duž beskrajne kineske granice.

Odgovornost da zbrine porodicu oduvek joj je stvaralo stres, ali ona je sada opsednuta tim.

Postalo je gotovo nemoguće doći do proizvoda koje može da proda.

Jednom je, iz očaja, pokušala sama da prokrijumčari lekove, ali je bila uhvaćena i sada je pod stalnim nadzorom.

Umesto toga pokušala je da prodaje severnokorejske lekove, ali čak je i njih teško naći ovih dana, što znači da se njena zarada prepolovila.

Sada kada se njen muž i deca probude, ona im sprema doručak od kukuruza.

Prošli su dani kada su mogli da jedu čist pirinač.

Njene gladne komšije počele su da im kucaju na vrata tražeći hranu, ali ona mora da ih odbije.

„Živimo na prvoj liniji fronta ovog života“, kaže ona.

Čen Ho

U jednom drugom pograničnom gradu, Čen Ho, energični građevinski radnik, ima teško jutro.

„Želim da ljudi znaju da žalim što sam rođen u ovoj zemlji“, kaže on.

Ustao je rano da pomogne ženi da se pripremi za odlazak na pijacu, pre nego što se i sam uputi na gradilište.

On uredno nosi njenu robu i utovaruje je na njenu tezgu, savršeno svestan da je njen posao jedini razlog što je još živ.

Četiri hiljade vona koje ona zaradi dnevno – ekvivalent četiri dolara – nisu više dovoljni da se kupi kilogram pirinča, a porodica odavno nije dobila sledovanja hrane od vlade – on je već potpuno zaboravio na njih.

Pijace, na kojima većina Severnokorejaca kupuje hranu, sada su skoro potpuno prazne, kaže on, a cene pirinča, kukuruza i začina skočile su u nebesa.

Zato što Severna Koreja ne proizvodi dovoljno hrane da bi nahranila vlastiti narod, mora da se oslanja na uvoz.

Kad je zatvorila granice, vlada je odsekla vitalni izvor snabdevanja hranom, zajedno sa đubrivom i poljoprivrednom mehanizacijom koji su joj neophodni da bi uzgajala useve.

Isprva se Čen Ho plašio da bi mogao umreti od kovida, ali kako je vreme prolazilo, počeo je više da se brine da će umreti od gladi, naročito zato što je gledao ljude oko sebe kako umiru.

Prva porodica u njegovom selu koja je podlegla gladi bili su jedna majka sa decom.

Suviše se razbolela da bi mogla da radi.

Njena deca su je održavala u životu koliko su mogla proseći za hranu, ali na kraju je svo troje umrlo.

Sledeća je bila majka koja je bila osuđena na prinudni rad zbog kršenja propisa karantina.

Ona i njen sin su takođe umrli od gladi.

U skorije vreme, jedan od poznanika njegovog sina otpušten je iz vojske jer je bio neuhranjen.

Čen Ho se seća kako mu je lice iznenada oteklo. Umro je u roku od nedelju dana.

„Ne mogu da spavam kad samo mislim na svoju decu, primoran da živim doveka u ovom beznadežnom paklu“, kaže on.

Đi Jeon

Stotinama kilometara dalje, u relativnom bogatstvu glavnog grada Pjongjanga, gde se stambene zgrade nižu duž gradske reke, Đi Jeon se vozi podzemnom železnicom na posao.

Ona je iscrpljena, posle podjednako besane noći.

Mora da izdržava dvoje dece i muža sa ono malo novca koji zaradi radeći u prodavnici hrane.

Nekada bi krišom iznosila voće i povrće da ga preprodaje na pijaci, zajedno sa cigaretama koje je njen muž dobijao kao mito od kolega.

Tim novcem bi kupovala pirinač.

Sada se njene torbe detaljno pretresaju kad odlazi sa posla, a muževljev mito je prestao da pristiže.

Niko ne može da priušti da pokloni bilo šta.

„Onemogućili su vam da imate bilo kakav posao sa strane“, kaže ona.

Đi Jeon sada nastavlja sa svakodnevnim aktivnostima pretvarajući se da je jela tri obroka dnevno, dok je zapravo jela samo jedan.

Glad može da istrpi: to je bolje nego da ljudi znaju da je siromašna.

I dalje ne može da zaboravi onih nedelju kad je bila prisiljena da jede puljuk – smesu od povrća, bilja i trave, samlevenu u kašu.

Ovo jelo je sinonim za najmračniji trenutak u istoriji Severne Koreje – katastrofalnu glad koja je poharala zemlju devedesetih, i u kojoj je stradalo čak tri miliona ljudi.

„Preživljavamo razmišljajući 10 dana unapred, potom još 10, razmišljajući da ako moj muž i ja budemo gladovali, makar ćemo moći da nahranimo decu“, kaže Đi Jeon.

Nedavno ona nije jela ništa dva dana.

„Mislila sam da ću umreti u snu i da se neću probuditi ujutro“, kaže ona.

Uprkos njenim nedaćama, Đi Jeon se stara o onima kojima je gore nego njoj.

Sada ima više prosjaka na ulicama i ona zastaje da proveri da li su dobro one koji leže, ali obično ustanovljava da su mrtvi.

Jednog dana je pokucala na vrata komšija da bi im dala malo vode, ali niko joj nije otvorio.

Kad su vlasti ušle tri dana kasnije, otkrile su čitavu porodicu mrtvu od gladi.

„To je katastrofa“, kaže ona.

„Bez robe koja stiže sa granice, ljudi ne znaju kako da zarade za život.“

Nedavno je čula da su ljudi grupno izvršili samoubistvo kod kuće, dok drugi odlaze u planine da tamo umru daleko od očiju drugih.

Ona prezire svirepi mentalitet koji je zahvatio čitav grad.

„Čak i ako ljudi umiru do vas, vi samo mislite na sebe. To je bezdušno.“

Masked citizens wait for a train to pass at a crossing in Phyongysong, North Korea — Fotografija stanovnika sa maskama koji čekaju da pređu ulicu u Pjongjangu tokom pandemije korona virusa

Mesecima kolaju glasine da ljudi umiru od izgladnjivanja, izazivajući bojazan da se Severna Koreja nalazi na ivici još jedne masovne gladi.

Ekonomista Piter Vord, koji proučava Severnu Koreju, opisuje ta svedočanstva kao „veoma zabrinjavajuća“.

„Možete da kažete da ste čuli da neki ljudi umiru od gladi, ali kad zapravo poznajete ljude iz neposrednog okruženja koji gladuju, to onda govori da je situacija sa hranom veoma ozbiljna – ozbiljnija nego što smo mislili i gora nego što je bila od velike gladi s kraja devedesetih“, kaže on.

Velika glad u Severnoj Koreji predstavljala je prekretnicu u relativno kratkoj istoriji zemlje, dovevši do sloma njenog strogog društvenog poretka.

Država, u nemogućnosti da prehrani ljude, dopuštala im je deliće slobode da rade šta moraju da bi preživeli.

Hiljade njih su pobegli iz zemlje i pronašli utočište u Južnoj Koreji, Evropi ili SAD.

U međuvremenu, počele su da cvetaju privatne pijace na kojima su žene počele da prodaju sve, od soje do polovne odeće i kineske elektronike.

Rođena je crna berza a sa njom i čitava generacija Severnokorejaca koji su naučili da žive uz malu pomoć države – kapitalisti koji su napredovali u represivnoj komunističkoj državi.

famine images — Fotografija gladnog deteta iz Severne Koreje tokom 1990-ih

Kad se pijaca isprazni za taj dan i Mjong Suk krene da broji svoju smanjenu zaradu, ona se brine da će se država ostrviti na nju i njenu kapitalističku generaciju.

Pandemija je, smatra ona, prosto pružila vlastima izgovor da ponovo pojača do tada smanjenu kontrolu nad životima ljudi.

„Oni zapravo žele da uguše krijumčarenje i spreče ljude da beže“, kaže ona.

„Sada čak i ako se samo približite reci koja vas razdvaja od Kine, dobićete strogu kaznu.“

Čen Ho, građevinski radnik, takođe se približava tački sloma.

Ovo je najteži period koji je ikada doživeo.

Velika glad je bila teška, kaže on, ali nije bilo ovih surovih gušenja slobode i kazni.

„Ako su ljudi želeli da pobegnu, država tu nije mogla mnogo šta da učini“, kaže on.

„Sada, ako napravite jedan pogrešan korak, čeka vas pogubljenje.“

Sin njegovog prijatelja nedavno je prisustvovao grupnim pogubljenjima koje je sprovodila država.

U svakom od tih navrata bilo je pogubljeno najmanje troje-četvoro ljudi.

Njihov zločin bio je pokušaj bega.

„Ako živim po pravilima, verovatno ću umreti od gladi, ali ako pokušam da preživim, plašim se da ću biti uhapšen, obeležen kao izdajnik i pogubljen“, kaže Čen Ho.

„Zaglavljeni smo ovde, čekamo da umremo.“

Pre zatvaranja granice, u Južnu Koreju je svake godine stizalo više od 1.000 prebega, ali u međuvremenu se zna da je svega šačica njih prebegla i uspešno stigla na sigurno.

Satelitski snimci, koje je analizirala nevladina organizacija Hjuman rajts voč, pokazuju da su vlasti protekle tri godine podizale višestruke zidove, ograde i granične punktove kako bi dodatno utvrdile granicu, učinivši bekstvo praktično nemogućim.

Sam pokušaj kontaktiranja ljudi izvan zemlje je sve opasniji.

U prošlosti, stanovnici blizu granice mogli su da vode tajne telefonske razgovore sa inostranstvom povezavši se sa kineskom mrežom mobilne telefonije, preko kineskih telefona prokrijumčarenih u zemlju.

Sada, na svakom sastanku lokalne zajednice, kaže Čen Ho, svakom ko ima kineski telefon kaže se da mora da se preda.

Nedavno je poznanik Mjong Suk bio uhvaćen kako razgovara sa nekim u Kini i bio poslat u zatvor za reedukaciju na nekoliko godina.

Gušenjem krijumčarenja i veze ljudi sa spoljnim svetom, država oduzima vlastitim građanima njihovu sposobnost da se staraju o sebi, kaže Hana Song iz Severnokorejskog centra baze podataka za ljudska prava (NKDB).

„U vreme kad je hrana ionako oskudna, ona je savršena svesna kakvu štetu će to izazvati“, kaže ona.

A opet ova ekstremna kontrola nije uspela da spreči ulazak korona virusa.

Dvanaestog maja 2022. godine, skoro dve i po godine od početka pandemije, Severna Koreja je potvrdila prvi zvanični slučaj u zemlji.

Bez opreme za testiranje ljudi, oni sa temperaturom bili su zatvarani u vlastite domove na deset dana.

Njima i čitavom njihovom domaćinstvu bilo je zabranjeno da promole nos napolje.

Kako se zaraza širila, bili su zatvarani čitavi gradovi i ulice, u nekim prilikama na duže od dve nedelje.

U Pjongjangu je Đi Jeon gledala sa svog prozora kako je nekim njenim komšijama, koje nisu imale dovoljno hrane da izdrže do kraja zabrane kretanja, ostavljano povrće pred vratima svakog drugog dana.

Ali duž granice nije bilo takve pomoći.

Mjong Suk se uspaničila.

Već je živela dan za danom, što znači da su joj kuhinjski ormarići bili prazni.

Tako je počela manično da prodaje lekove u tajnosti, ubeđena da je bolje zarađivati novac i rizikovati da se zarazi nego da rizikuje gladovanje.

Čen Ho kaže da je pet porodica bilo „polumrtvo“ u vreme kad su puštene iz karantina.

Oni su preživeli samo zato što su se iskradali noću u potrazi za hranom.

„Poslušni ljudi koji su ostajali kod kuće nisu mogli da prežive“, kaže on.

„Ljudi su počeli da se bune, govoreći da će umreti od gladi, i na nekoliko dana vlada je pustila pirinač za vanredne slučajeve iz zaliha“, kaže on.

Postoje izveštaji da je u nekim oblastima karantin ukinut ranije kad je postalo očigledno da ljudi inače ne bi preživeli.

Oni koji su se zarazili nisu mogli da računaju na pomoć zapuštenih bolnica u zemlji.

Ponestalo je čak i osnovnih lekova.

Zvanični savet vlade bio je da se za ublažavanje simptoma koristi narodna medicina.

Kad se i sama Đi Jeon razbolela, očajnički je zvala prijatelje za savet.

Oni su joj preporučili da pije vodu u kojoj je prokuvan koren zelenog luka.

Prema Đi Jeon, od kovida-19 su umrli mnogi stariji ljudi i deca.

U zemlji u kojoj se procenjuje da je 40 odsto stanovništva neuhranjeno, prema podacima UN-a, zdravstveni eksperti kažu da ima smisla da su, za razliku od drugih zemalja, deca oboljevala.

Jedan od gradskih lekara rekao je Đi Jeon da je tokom epidemije umrla otprilike jedna osoba na svakih 550 u svakoj četvrti Pjongjanga.

Ako se to primeni na ostatak zemlje, to bi značilo više od 45.000 smrti – stotinama puta više od zvanične brojke koja iznosi 74 smrti.

Ali svakom je bio pripisan neki drugi uzrok smrti, rečeno joj je, bilo da se radilo o tuberkulozi ili cirozi jetre.

U avgustu 2022. godine, tri meseca nakon izbijanja zaraze, vlada je proglasila pobedu nad virusom, tvrdeći da je iskorenjen iz zemlje.

A opet su mnoge karantinske mere i propisi i dalje na snazi.

Kad je Kim Džong Un zatvorio granicu na tako ekstreman način, iznenadio je međunarodnu zajednicu.

Severna Koreja je jedna od zemalja sa najtežim sankcijama na svetu, zbog njenog gomilanja nuklearnog oružja.

Zabranjeno joj je da prodaje resurse u inostranstvu i ne može da uvozi gorivo koje joj je neophodno da bi funkcionisala.

Zašto bi, pitali su se mnogi, zemlja već na ivici ekonomske propasti voljno nanela toliko patnje samoj sebi?

„Mislim da su lideri mislili da bi kovid-19 mogao da ubije mnogo ljudi, ili makar pogrešnih ljudi, onih čijih su se smrti najviše plašili“, kaže Piter Vord, govoreći o vojsci i eliti koji održavaju porodicu Kim na vlasti.

Sa jednim od najgorih zdravstvenih sistema na svetu, i neuhranjenom i nevakcinisanom populacijom, bilo je logično pretpostaviti da će mnogi od njih umreti.

Ali prema rečima Hane Song iz NKDB-a, kovid je takođe pružio Kim Džong Unu jedinstvenu priliku da ponovo uvede strogu kontrolu nad životima ljudi.

„Ovo je on u tajnosti želeo već dugo, dugo vremena“, kaže ona.

„Njegov prioritet oduvek je bio da izoluje i kontroliše vlastiti narod što je više moguće.“

Nakon što pripremi i pojede svoju oskudnu večeru, Đi Jeon pere sudove i briše još jednom čitavu kuću mokrim peškirom.

Odlazi na spavanje rano, u nadi da će se bolje odmoriti tokom noći.

Verovatno će uspeti više da se naspava od Čen Hoa.

On sada ima toliko mnogo posla da često mora da spava na gradilištu.

Ali u relativnom spokoju njenog pograničnog grada, Mjong Suk koristi priliku da se opusti, sedajući sa porodicom da gleda televiziju, koristeći bateriju koju su punili tokom čitavog dana.

Ona posebno uživa u južnokorejskim TV serijama, iako su one zabranjene.

Serije se krijumčare preko granice na mikro-SD karticama i prodaju u tajnosti.

Poslednja koju je Mjong Suk gledala govorila je o K-pop zvezdi koja se pojavljuje na pragu porodične kuće tvrdeći da je njihov davno izbuljeni sin.

Od zatvaranja granice, jedva da su neke serije uspele da se probiju u zemlju, kaže ona.

Uz to, kontrola je postala toliko stroga da su ljudi mnogo oprezniji.

Ona govori o Zakonu o reakcionarnoj ideologiji i odbacivanju kulture usvojenom u decembru 2020. godine.

Prema ovom zakonu, oni koji prokrijumčare strane video radove u zemlju i dele ih drugima mogu za to biti pogubljeni.

Čen Ho naziva ovaj zakon „najstrašnijim od svih“.

Samo ako gledate video možete da završite na 10 godina u zatvoru.

Cilj zakona, prema kopiji teksta do kog je došla medijska organizacija Dejli NK, jeste da spreči širenje „trule ideologije koja kvari naše društvo“.

Jedna stvar za koju se veruje da plaši Kim Džong Una više od bilo koje druge je da njegov narod sazna za napredni i slobodni svet koji postoji izvan njihovih granica i da shvati da je sve što mu se govori laž.

Čen Ho kaže da otkako je usvojen ovaj zakon, strani video snimci su maltene potpuno nestali.

Samo se mlađe generacije usuđuju da ih gledaju, izazivajući ogromnu brigu njihovih roditelja.

Đi Jeon prepričava skorašnje javno suđenje u Pjongjangu.

Lokalne vlasti su se okupile da sude dvadesetdvogodišnjaku koji je delio južnokorejske pesme i filmove.

Osuđen je na 10 godina i tri meseca u radnom logoru.

Pre 2020. godine, Đi Jeon kaže da bi to suđenje bilo održano u tišini, sa presudom od možda jedne godine zatvora.

„Ljudi su bili šokirani koliko je stroža ta kazna bila“, kaže ona.

„Zastrašujuće je koliko su se ostrvili na mlade ljude.“

Rju Hjun Vu, bivši severnokorejski diplomata koji je prebegao iz vlade 2019. godine, kaže da je zakon uveden da bi obezbedio vernost mladih ljudi, zato što su odrasli sa drugačijim stavovima u odnosu na svoje roditelje.

„Mi smo odrasli dobijajući poklone od države, ali pod Kim Džong Unom zemlja nikad nije dala ljudima ništa“, kaže on.

Mladi ljudi se sada pitaju šta je njihova zemlja ikada učinila za njih.

Da bi sprovela zakon, vlada je osnovala grupe koje idu unaokolo „nemilosrdno“ gušeći bilo šta što se smatra antisocijalističkim, kaže Đi Jeon.

„Ljudi više ne veruju jedni drugima. Strah je veliki.“

I sama Đi Jeon je bila privedena na saslušanje pod novim zakonom.

Od njenog ispitivanja, ona više ne otkriva drugima šta stvarno misli.

Sada se više plaši ljudi.

Ova erozija poverenja brine profesora Andreja Lankova, koji proučava Severnu Koreju poslednjih 40 godina.

„Ako ljudi ne veruju jedni drugima, onda nema polazne tačke za otpor“, kaže on.

„To znači da Severna Koreja može da se stabilizuje i da traje još godinama i decenijama.“

U januaru 2023. godine, vlada je usvojila još jedan zakon, zabranivši ljudima da koriste reči povezane sa južnokorejskim dijalektom.

Kršenje ovog zakona može, u najekstremnijim slučajevima, takođe da se završi pogubljenjem.

Đi Jeon kaže da sada ima mnogo zakona o kojima mora da se vodi računa i da se ljudi odvode a da ni ne znaju koji su od njih navodno prekršili.

Kada to ipak pitaju, tužioci naprosto odgovore rekavši: „Ne morate da znate koji ste zakon prekršili.“

„Ono što su ovo troje Severnokorejaca podelili sa nama potkrepljuje neverovatnu pretpostavku da je Severna Koreja još represivnija i totalitarnija nego što je ikada bila“, kaže Sokil Park, iz organizacije Sloboda u Severnoj Koreji, koja pomaže severnokorejskim prebezima.

„U toku je katastrofalna tragedija“, kaže on.

Nedavno je bilo znakova da bi vlasti mogle da se pripremaju za otvaranje granica.

Mjong Suk i Čen Ho, koji žive duž granice, kažu da je većina stanovnika njihovih gradova sada vakcinisana protiv kovida – kineskom vakcinom, pretpostavljaju – dok u Pjongjangu Đi Jeon kaže da je veliki broj ljudi primio dve doze.

Nadalje, carinski podaci pokazuju da zemlja ponovo dozvoljava da određena količina kukuruza i brašna prelazi granicu iz Kine, možda u pokušaju da smanji nestašicu i spreči veliku glad od koje se svuda toliko strahuje.

Ali kad Severna Koreja konačno odluči da se ponovo otvori, malo je verovatno da će stare slobode ljudi biti vraćene, kaže Čed O’Kerol, koji vodi platformu za monitoring Severne Koreje NK Pro.

„Ovi sistemi kontrole koji su se pojavili tokom pandemije najverovatnije će samo biti dodatno učvršćeni. To će nam otežati da razumemo zemlju i, nažalost, Severnokorejcima značajno otežati da znaju šta se dešava mimo onoga što im se govori.“

Postoje mali znaci, međutim, da režim neće izaći netaknut iz patnje koju je nametnuo ljudima u poslednje tri godine.

Čen Ho kaže da tokom radne nedelje ljudi ne razmišljaju mnogo o tome da promene sistem.

Oni su usredsređeni na pronalaženje jednog obroka dnevno, naprosto srećni da imaju hranu pred sobom.

Ali, kad dođe vikend, on, Mjong Suk i Đi Jeon imaju vremena za razmišljanje.

Oni moraju da pohađaju svoju nedeljnu Sesiju pregleda života, obaveznu za svakog građanina.

Tu oni priznaju sve svoje greške i propuste, dok istovremeno prijavljuju mane svojih komšija.

Sesije su osmišljene da podstaknu na uzorno ponašanje i iskorene disidente.

Oni to nikad ne bi priznali u učionici, ali Čen Ho kaže da su ljudi prestali da veruju u propagandu koja im se servira na televiziji.

„Država nam govori da smo ušuškani u nedrima svoje majke. Ali kakva bi to majka pogubila vlastito dete usred bela dana zato što je pobeglo u Kinu jer je gladovalo?“, pita se on.

„Pre kovida, ljudi su doživljavali Kim Džong Una u pozitivnom svetlu“, kaže Mjong Suk, „ali sada je skoro svako prepun nezadovoljstva.“

Đi Jeon se priseća kad je Kim Džong Un sreo predsednika Trampa 2018. godine da bi pregovarao o odustajanju od svog nuklearnog naoružanja.

Ona se seća kako je bila puna nade i radosti, misleći da će možda uskoro moći da putuje u strane zemlje.

Pregovori su propali i od tada je Kim nastavio da troši svoja ograničena sredstva na poboljšavanje nuklearnog arsenala, odbacujući sve diplomatske ponude međunarodne zajednice.

Godine 2022, izveo je rekordan broj testiranja projektila.

„Bili smo prevareni“, kaže Đi Jeon.

„Ovo zatvaranje granice vratilo je naše živote 20 godina unazad. Osećamo se krajnje iznevereno.

„Ljudi nikad nisu želeli ovaj beskrajni razvoj naoružanja, koji samo donosi patnju generaciji za generacijom“, kaže ona.

Čen Ho za to krivi međunarodnu zajednicu.

„SAD i UN se ponašaju kao da su priglupi“, kaže on, dovodeći u pitanje zašto još uvek nude da pregovaraju sa Kim Džong Unom, kad je očigledno da se on neće odreći svog oružja.

Umesto toga, građevinac bi više voleo da SAD napadnu njegovu zemlju.

„Samo uz rat i smenu kompletnog rukovodstva mi možemo da preživimo“, kaže on.

„Okončajmo ovo na ovaj ili onaj način.“

Mjong Suk se slaže s tim.

„Kad bi došlo do rata, ljudi bi okrenuli leđa našoj vladi“, kaže ona.

„To je realnost.“

Ali Đi Jeon se nada nečem jednostavnijem.

Ona želi da živi u društvu u kom ljudi ne gladuju, gde su njene komšije žive, i gde ne moraju da špijuniraju jedni druge.

I želi da jede tri obroka sa pirinčem dnevno.

Poslednji put kad smo se čuli sa njom, nije imala dovoljno da prehrani dete.

Predočili smo svoje nalaze severnokorejskoj vladi (DPRK).

Predstavnik iz njene ambasade u Londonu je rekao: „Informacije koje ste sakupili ne predstavljaju do kraja činjenično stanje jer su potekle iz fabrikovanih svedočanstava anti-DRPK snaga.

„DPRK je oduvek stavljao interese svog naroda na prvo mesto, čak i u teškim vremenima i ima nepokolebljivu posvećenost dobrobiti vlastitog naroda.

„Dobrobit naroda je naš najveći prioritet, čak i pred velikim iskušenjima i izazovima.“

BBC bi želeo da se zahvali Li Seng-Jongu i timu iz Dejli NK na pomoći prilikom sastavljanja ovih intervjua. Takođe bismo voleli da se zahvalimo Čeng Seung Jeonu i timu NK njuza na pomoći pri potvrđivanju nekih od naših nalaza i zato što su nam obezbedili fotografije nastale u Severnoj Koreji.

Pogledajte video