Severna Makedonija, Balkan i zemljotres: Kako se Skoplje uzdiglo iz ruševina i pomirilo svet pre 60 godina

Julska žega kao da je zaustavila vreme na ulicama Skoplja, prestonice Severne Makedonije, dok retki prolaznici poslednjeg dana radne nedelje prolaze pokraj Muzeja grada.

Nevoljno brišući znoj sa čela, polusklopljenih kapaka u odbrani od sunca, lenjo bacaju pogled ka satu na kamenoj fasadi stare, delimično urušene zgrade.

Razdvojene pod oštrim uglom, kazaljke svetlo zelene boje teškom mukom odolevaju rđi i pokazuju „5.17″.

Dvoumeći se da li je sat pokvaren ili je vreme zaista stalo, bacam pogled u suprotnom smeru, ka satu na levom ručnom zglobu, a on pokazuje „15.47″.

„Nije on tu da pokazuje vreme, nego da se ne zaboravi zemljotres“, dobacuje mi uz širok osmeh omanji, tamnoputi čovek u kasnim četrdesetim godinama, videvši da tragam za odgovorom.

Pre 60 godina, sat se zaustavio baš u 5.17 ujutru, u trenutku kada je 26. jula 1963. godine Skoplje pogodio najrazorniji zemljotres u novijoj istoriji grada, a ova zgrada tada je bila Glavna železnička stanica.

• Zemljotres u Albaniji: Drač – epicentar žalosti
• Zemljotresi na Balkanu: Zašto ovoliko trese
• Šta kuće i zgrade u Srbiji moraju da imaju kako bi izdržale zemljotres

Vreme je tada na trenutak zastalo i za Mirjanu Simeonovsku, osmogodišnju devojčicu iz najvećeg grada nekadašnje jugoslovenske republike, koja je sa roditeljima živela na četvrtom spratu zgrade u centru Skoplja.

„Spavala sam sa majkom u sobi kada se dogodio prvi potres, a tokom drugog, nekoliko trenutaka kasnije, srušio se zid i na majku je pala betonska ploča, a na mene nekoliko cigli i malter“, prepričava danas 68-godišnja Mirjana za BBC na srpskom.

Njen otac je u tom trenutku bio u dnevnoj sobi, spremao se za posao, otrčao je do prozora i „video kako se susedne zgrade ruše“.

„Shvatio je o čemu se radi i došao do sobe da nam kaže da se ne plašimo, a kada je otvorio vrata, video je ispred sebe provaliju – taj deo stana se skroz srušio, a majka i ja smo bile pod ruševinama“, priseća se ova Skopljanka.

U zemljotresu jačine 6,9 stepeni Rihterove skale u Skoplju stradalo je 1.070 ljudi, oko 4.000 bilo je povređeno, veliki deo grada je porušen, a više od 100.000 stanovnika ostalo je bez domova, navodi se na sajtu enciklopedije Britanika.

Smatra se najsmrtonosnijim zemljotresom u zemljama bivše Jugoslavije.

Osim po razornim posledicama i velikom broju poginulih, Skoplje je tokom sedme decenije 20. veka ostalo upamćeno i kao „grad solidarnosti“ zbog velike i efikasne akcije obnove grada u kojem su učestvovale desetine zemalja sveta, napominje arhitektkinja Danica Pavlovska-Cigi za BBC na srpskom.

„Razvoj grada je postao dinamičan, dobio je novi pečat modernizma i detalja, iz međunarodne pomoći su proistekle značajne i nove ideje, poput plana Kenza Tangea, koji se i danas izučava na fakultetima širom sveta“, kaže bivša predsednica Asocijacije arhitekata Severne Makedonije.

Plan rekonstrukcije Skoplja osmislio je japanski arhitekta Kenzo Tange, koji je prethodno slične ideje sprovodio u Luci Tokija i Hirošimi, ali su u rad bili uključeni stručnjaci iz Ujedinjenih nacija, Poljske, Jugoslavije, Nemačke, Amerike i drugih zemalja.

„Masterplan za Skoplje“ bio je prvi projekat koji je Japanac vodio van matične zemlje, „početak njegove inostrane karijere“ i „prekretnica“, opisuje Noritaka Tange, arihtekta i sin Kenza Tangea, za BBC na srpskom.

Dok su vodeći stručnjaci iz različitih zemalja Skoplje učinili „laboratorijom inovativne arhitekture“, i grad je dao sopstveni doprinos svetu – pomogao mu je da, makar kratkoročno, prebrodi hladnoratovske podele, kaže Mirjana Lozanovska, profesorka arhitekture na Univerzitetu Deakin u Australiji.

„Bio je ovo svakako najvažniji projekat saradnje među zemljama koje su bile na različitim stranama tokom Hladnog rata, a UN su podržale ovaj projekat više nego bilo koji drugi u to vreme.

„To je stvarno pokazalo želju sveta da bude ujedinjeniji, pa se zbog rekonstrukcije Skoplja došlo od toga da se čekalo ko će prvi pritisnuti dugme (za nuklearni napad) do želje da svet bude više homogen i da se mirom prevaziđu podele“, napominje stručnjakinja za BBC na srpskom.

‘Od Skoplja ni ‘S’ nije ostalo’

Najveća prirodna katastrofa koja je pogodila Skoplje u 20. veku zatekla je tada 14-godišnju Fanče Pavlovsku u Gradskoj bolnici u centru grada.

Tamo je primljena tri dana ranije zbog operacije slepog creva, a 26. jula u pet časova ujutru medicinska sestra ju je posetila kako bi joj izmerili temperaturu, priseća se penzionerka u razgovoru za BBC na srpskom.

„U 5.15 došla je tačno do mog kreveta da uzme toplomer, a dva minuta kasnije počela je cela zgrada da se ljulja i da krcka.

„Kako je moj krevet bio do prozora, parčići stakla su počeli da padaju po meni i sestra se vratila, brzo me zgrabila i stavila me je ispod okvira od vrata, koji su u bolnici bili jako široki“, seća se scena od pre 60 godina 74-godišnja Skopljanka.

Iako se ljuljala, bolnica se nije urušila, a kada je potres završen, osoblje je povelo pacijente van zgrade.

„Uspela sam da siđem negde oko 5.40, sa svih strana su bili povređeni ljudi, ali ja tada još nisam znala da je to bio zemljotres, već sam mislila da smo napadnuti ili bombardovani, jer je takvo bilo vreme i to ti je prvo padalo na pamet.

„Tek oko 11 časova sam srela prijateljicu moje majke, koju sam upitala šta se događa i da li nas bombarduju, a onda mi je ona rekla da nije to, već da se dogodio zemljotres – od Skoplja ni ‘S’ nije ostalo“, opisuje vesela žena.

Pavlovska je 1963. godine bila jedna od ukupno 218,9 hiljada stanovnika Skoplja, pokazuju podaci sajta worldpoulationreview.com.

Oko polovine njih za samo nekoliko minuta izgubilo je domove.

Ova prirodna nepogoda „izmenila je celu fizonomiju“ grada koji leži na reci Vardar, kaže za BBC na srpskom Jasmina Najdovska, istoričarka iz Državnog arhiva u Skoplju.

Najdovska je jedna od organizatora izložbe „Pad i uspon Skoplja“, koja će povodom 60. godišnjice zemljotresa biti organizovana u Gradskoj skupštini.

Prvi u nizu potresa trajao je 20 sekundi, a nekoliko njih ga je pratilo, dodaje ona.

„Prvi je bio i najveći, on je praktično i izazvao sva oštećenja i bio najrazorniji za Skoplje, oni posle njega bili su mnogo manji“, opisuje Najdovska.

Pogledajte priču ljudi koji su preživeli zemljotres u hrvatskoj Petrinji 2020. godine:

Dok je najveću štetu pretrpeo uži centar grada i naselje Karpoš, bilo je i delova Skoplja koji nisu značajno stradali u zemljotresu.

Jedan od njih je i Kisela voda, danas jedna od centralnih gradskih opština, a tada periferno naselje makedonske prestonice.

U njemu je sa porodicom živeo 20-godišnji student Simeon Stojanovski, koga je tog 26. jula 1963. godine „probudilo nekakvo drmanje kreveta“.

„Čuo se i neki zvuk, kao da neko korača, brujanje…

„Znao sam odmah šta je, ali dotad nikada nisam osetio zemljotres – istrčao sam iz kuće, na spratu su bili baka i deka, koji su se brzo spustili dole, a otac, majka i brat su bili na selu“, priseća se u razgovoru za BBC na srpskom ovaj vitki 80-godišnjak izrazito plavih očiju.

Skopljanac kaže i da neko vreme nije mogao da se osvesti posle zemljotresa.

„Nekako je čudno, rekao bih da je to bio šok, a ne strah ili nešto drugo“, opisuje penzioner vrteći glavom.

Kada se uverio da su mu svi ukućani dobro, a kuća neoštećena, Simeon se uputio na uzvišenje u blizini kuće, kako bi osmotrio šta se dogodilo u gradu, ali to nije pomoglo, pa je odlučio da se spusti u grad.

Život pod ruševinama u mirisu ‘tela i paljevine’

Stojanovski je ubrzo preko radija saznao da je „Skoplje porušeno“, a kada je stigao u centar grada, uverio se da su loše vesti istinite.

„Prošetao sam celim centrom, koji tada nije bio mnogo velik i imao sam šta da vidim.

„Ruševine svuda okolo, a ljudi kojima je neko preminuo ili ostao zatrpan pod ruševinama su plakali, vladalo je potpuno stanje šoka“, prepričava 80-godišnjak.

• Žena u Turskoj preživela zakopana ispod ruševina sa novorođenim sinom
• Jedan zemljotres zaustavio sat, drugi mu pokrenuo kazaljke
• Zemljotres je promenio lice gradova u Turskoj i Siriji
• Šta raditi u slučaju zemljotresa

Kada se širom Jugoslavije saznalo za nesreću u Makedoniji, predsednik Josip Broz Tito obećao je pomoć najjužnijoj republici.

„Svi narodi Jugoslavije će se udružiti kako bismo ublažili nevolju koja se nadvila nad vašu republiku“, rekao je Broz, preneo je BBC.

Jugoslovenska narodna armija (JNA) bila je prva koja je pritekla u pomoć Skopljancima, kako bi se spasili ranjeni i raščistile ruševine, dok je Broz posetio grad tri dana posle potresa.

Među prvim odredima koji su ušli u grad posle katastrofe bili su oni iz Strumice, mesta na jugoistoku Makedonije, u kojima je služio Stevan Rajn iz Zemuna.

U Skoplje je stigao „negde oko podneva“, a seća se da je bila „velika vrućina“, kaže oniži penzioner za BBC na srpskom.

Raspoređeni su da raščišćavaju ruševine dotadašnjeg Hotela Makedonija i delimično oštećene železničke stanice, na kojoj se sat zaustavio u trenutku potresa.

„Bio sam mladić od 23 godine, a gledao sam tela mrtvih, pokidane ruke i noge…“, nabraja Rajn, kratko zastaje, pa nastavlja.

„Tu je bilo baš mnogo mrtvih, osećao se miris paljevina i tela – svi smo drhtali, po dva ili tri dana nismo ni jeli, ni pili vode, povraćali smo“, priseća se on nemilih prizora.

Tamo su zatekli i „preplašen narod“, ali su meštani prema vojnicima bili „fini“ i zahvaljivali su se na pomoći koju su im pružili, kaže Rajn.

I godinama kasnije, ovom penzioneru u sećanje naviru prizori koje je video u Skoplju, gradu u koji se ni posle 60 godina više nije vraćao.

„Ostane ti to, i sada bih mogao da se setim slika i da ih nacrtam – toliko puta se i sada setim toga“, priča 83-godišnjak.

Kad ‘osediš preko noći’

Dok se ovaj vojnik borio sa potresnim prizorima koje je svakodnevno gledao, porodica Mirjane Simeonovske proživljavala je veću dramu.

Pošto se stan njene porodice urušio, ovu osmogodišnjakinju „brzo su izvukli uz male ogrebotine“.

Ali, njena majka prošla je znatno lošije – prvo je morala da sačeka da stigne pomoć kako bi podigli betonsku ploču i oslobodili je ispod ruševina.

„Majku su posle toga morali da zadrže u bolnici, jer joj je polomljen kuk, karlica i butna kost – operisali su je u mobilnoj bolnici u Kumanovu, a posle su je prebacili u Niš, zatim i u Beograd“, kaže Simeonovska.

U trenutku zemljotresa, brat joj je boravio kod rođaka u Novom Sadu, gradu na severu Jugoslavije, a roditelji nisu želeli da mu kažu šta se desilo kako se ne bi zabrinuo.

„Ali, kako to obično biva, otišao je do trafike i video na naslovnoj strani ‘Ilustrovane politike’ našu srušenu zgradu.

„Jedva su ga ubedili da smo preživeli“, priseća se 68-godišnjakinja iz Severne Makedonije.

Ubrzo je veći deo njene familije evakuisan iz Skoplja, ali ne i otac, koji je „morao da ide na posao“, priča Mirjana.

„O stresu koji je preživeo za vreme i posle zemljotresa svedoči činjenica da mu je preko noći kosa osedela“, ističe.

Za razliku od Mirjanine, u porodici Fanče Pavlovske nije bilo povređenih u zemljotresu.

Gotovo i da je čitava porodica ostala na okupu – svi su bili zajedno, osim nje.

Pošto je napustila Gradsku bolnicu u kojoj je dočekala potres, 14-godišnja devojčica je prespavala u „montažnim barakama“, a narednog dana su je prevezli u Vranjsku Banju, nešto severnije od današnje granice Srbije i Severne Makedonije.

„Pošto nisam videla brata, sestru, majku i oca i nisam znala šta se njima desilo, odlučila sam da pobegnem u pidžami, jer mi je sve ostalo u bolnici u Skoplju.

„Stigla sam do Vranja i po celom gradu sam se raspitivala da li je neko čuo nešto o mojoj porodici, mislila sam da su i oni u Vranju“, navodi Fanče.

Kada potraga nije dala rezultate, autobusom se zaputila u Skoplje.

„Kada sam stigla, prvo sam videla majku – saznala sam da su svi dobro.

„Sestru i brata su poslali kod babe i dede u Resen na jugu Makedonije, a kuća nam je ostala praktično netaknuta“, priseća se kako je odahnula.

Ali, nedaćama nije bio kraj.

„Taman što sam ušla u kuću da se operem i da se obučem, eto stižu policijska kola iz Srbije – u Vranju su se sekirali što je nestala 14-godišnja devojka i došli su kod majke da provere, a ona im reče ‘evo, samo što je došla’.

„Oprostili su mi pošto sam bila maloletna i doživela sam stres, samo su zapisali da sam živa i zdrava kod roditelja i majka je morala da potpiše“, sada sa osmehom priča 74-godišnja Skopljanka.

‘Šatori i strahovi’

Kada je potres prestao, muke se nisu završile za meštane Skoplja.

Naprotiv, tek su počele.

Porodica Simeona Stojanovskog, koji je 1963. imao 20 godina, narednih mesec dana nije noćila u kući, iako taj objekat nije bio vidno oštećen zemljotresom.

„Ljudi su spavali po parkovima, a mi smo spavali u šatoru u dvorištu kuće možda i mesec dana zbog strahova od novog rušenja“, priča Simeon.

Razmišljajući kako da pomogne u sanaciji štete, prijavio se da „prenosi knjige iz porušenih fakulteta i biblioteka u objekte koji su ostali čitavi“, kaže Stojanovski.

• Godinu dana posle zemljotresa, Zagreb još u strahu i ruševinama
• Petrinja, mesec dana kasnije – šta Andrić, Selimović i Krleža poručuju sa ruševina
• Zemljotres u Hrvatskoj: „Moje životinje nikad ne bih ostavio“

I život Fanče Pavlovske naišao je na neočekivano skretanje – nekoliko nedelja pre zemljotresa, završila je osnovnu školu i upisala je srednju, sa željom da postane učiteljica.

„Trebalo je da krenem u učiteljsku školu te jeseni, ali je ona u zemljotresu skroz srušena i izgubljeni su svi dokumenti“, priseća se sa setom 74-godišnjakinja.

Odlučila je da leto i deo jeseni provede pomažući starijima koji su raščišćavali ruševine.

„Do oktobra sam provela u šatorima sa studentima, bila sam dovoljno velika da mogu da pomažem u saniranju štete.

„Nisam mogla baš da radim teške poslove, ali sam nosila vodu, hranu i druge stvari“, priča ona.

‘Grad solidarnosti’

Meštani i vojnici nisu bili jedini koji su pritekli u pomoć Skoplju, već na tom zadatku „bila angažovana cela Jugoslavija“, napominje istoričarka Jasmina Najdovska.

„Sve jugoslovenske republike u to vreme dale su ne samo ljudski potencijal, već i finansijsku pomoć.

„Josip Broz Tito je odmah izdao naređenje vojsci da dođe u Skoplje i pomogne u spašavanju i sanaciju štete.

„Mislim da danas to ne bi bilo tako brzo i zbog drugačijeg državnog i društvenog uređenja, ali i zbog toga što više nismo jedna, velika država“, kaže ona.

I u godinama nakon nesreće, u Jugoslaviji je izdvajano 15 odsto ukupnog dohotka za pomoć najvećem gradu tada najjužnije republike, piše nedeljnik Vreme.

U akciju su se vrlo brzo uključili i stranci, a raščišćavanje grada trajalo je do kraja 1963. godine, kaže istoričarka Najdovska.

„Početkom 1964. godine sagrađeni su prvi montažni objekti ili barake, kako su ih nazivali tada, a pored jugoslovenskih republika i Ujedinjenih nacija, čak 86 drugih država pružilo je tada pomoć Skoplju, zbog čega se i danas ono naziva gradom međunarodne solidarnosti.

„Bili su tu i Rusi, Bugari, Rumuni, Finci, Amerikanci, Švajcarci, Italijani, Kanađani, Nemci, Grci, Poljaci, Portugalci, Novozelanđani…“, nabraja skopska stručnjakinja.

Ulice, objekti i delovi grada dobijali su nazive u čast zemalja koje su donirale pomoć, pa u Skoplju i danas postoje Finska i Moskovska ulica, dok bolnica izgrađena uz donaciju Rumunije nosi ime „Bukurešt“, po glavnom gradu ove države.

• Kako zbog politike i novca sanacije zemljotresa u Srbiji traju decenijama
• Zemljotres u Siriji: „U ovim okolnostima je najgore biti doktor“
• Rihteri ili korupcija: Zašto su zemljotresi toliko razorili Albaniju

Samo u prve dve godine, nastalo je „11 montažnih naselja, škole, obdaništa i bolnice“, kaže ona.

„Atmosfera posle zemljotresa je nosila veliki naboj, gradili smo nešto novo i svoje, nešto u šta smo se zaljubili, u grad koji će postati naša sudbina“, kaže stručnjakinja.

U oktobru 1963. godine članice Ujedinjenih nacija jednoglasno su odlučile da priteknu u pomoć Skoplju na zahtev jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita, navodi se u studiji „Oživljavanje Skoplja“, čiji su autori profesorka Mirjana Lozanovska i njen hrvatski kolega Igor Martek.

I dok su desetine zemalja podržale Jugoslaviju u nastojanju da obnovi porušeni grad, koji je tada bio jedan od najvećih u zemlji, Skoplje je učinilo uslugu i tada podeljenom svetu.

U atmosferi Hladnog rada i zategnutih odnosa zemalja Zapada i Istoka, te 1963. godine došlo je do prvog velikog projekta na kojem su sarađivali vojnici, arhitekte i drugi stručnjaci iz Sovjetskog Saveza, Japana, Amerike i Nemačke, ukazuje profesorka Lozanovska.

„Predsednik Tito bio je sposoban da dobije tako značajne investicije sa svih krajeva sveta i poklone u vidu čitavih zgrada koje su darovane Skoplju, a koje su gradili timovi stranih stručnjaka.

„Ovaj projekat je stvarno pokazao želju sveta da bude ujedinjeniji i postojanje optimizma da će svet postati humaniji, primer je velikodušnosti i požrtvovanosti“, dodaje ona.

Obnova po japanskim idejama

Posle izgradnje privremenog smeštaja za meštane, usledila je i korenita rekonstrukcija grada.

Skopska arhitektkinja Danica Pavlovska-Cigi opisuje je kao „rez“, koji „nije bio samo istorijski“.

Pre nego što se pristupilo obnovi, prvo je bilo potrebno proceniti koji objekti bi mogli da se saniraju, a kojima nema spasa.

„Uspostavljeni su kriterijumi i određivala se kategorija objekata na osnovu toga koliko su oštećeni – obeležavani su crvenom, žutom i zelenom bojom, čak i sa jednom, dve ili tri crtice, što je određivalo sudbinu objekata“, objašnjava Pavlovska-Cigi.

Ali, dodaje i da je došlo do nekoliko grešaka u „postzemljotresnim uslovima, kada nisu mogli da se pokriju svi aspekti procene“.

„U tom periodu smo izgubili dosta vrednih objekata – čak i onih koji nisu morali da se sruše, poput Pozorišta, Narodne banke ili Oficirskog doma u Skoplju“, kaže arhitektkinja u penziji.

Ujedinjene nacije raspisale su 1965. godine konkurs za izradu plana izgradnje Skoplja, na koji su pozvane četiri arhitektonske firme iz Jugoslavije i isto toliko iz sveta.

Među njima je bio japanski arhitekta Kenzo Tange, dotad poznat po planu uređenja Luke Tokija i grada Hirošime, koji je bio uništen atomskom bombom krajem Drugog svetskog rata.

Japanac je podneo predlog plana 31. maja 1965. godine, osvojivši 60 odsto prve nagrade, dok je preostalih 40 odsto dodeljeno jugoslovenskom timu stručnjaka predvođenim arhitektama Radovanom Miševićem i Fedorom Venzlerom.

Tange je u planu rekonstrukcije Skoplja „dodatno razvio“ ideje koje je ranije izneo u planu za Tokio iz 1960. godine, primenivši ih u „realnim okolnostima“, kaže njegov sin Noritaka u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

„Ideje koje je ovde pretvorio u delo imale su dalekosežan značaj za budućnost prostornog planiranja gradova“, dodaje potomak slavnog arhitekte.

Na kasniji izgled Skoplja uticao je i rad Tangea na obnovi Hirošime, u kojoj je proveo veliki deo mladosti, navodi Noritaka.

„Bio je duboko posvećen rekonstrukcijama oba grada, iako su uzroci devastacije Hirošime i Skoplja bili potpuno različiti – prvi je uništio rat, a drugi prirodna katastrofa“, opisuje.

Tange je bio zadužen za razvoj centra grada, dok je glavni arhitekta za regionalni plan Skoplja bio Poljak Adolf Ciborovski.

Pored njih, u grad su stigle renomirane arhitekte iz Jugoslavije, Nemačke, Italije i drugih zemalja, koji su smatrani „velikim autoritetima od svetskog značaja“, kaže Danica Pavlovska-Cigi.

„Javili su se da pomognu zaista veliki umovi u arhitekturi i urbanizmu tog vremena i oni su uklopljeni u jedno rešenje, a ja sam apsolutno zbog toga i odlučila da budem arhitekta kasnije u životu“, priča ona.

Profesorka Lozanovska navodi da su ključni delovi plana bili da se grad razvija „linearno“ na sever i jug, da se izgrade Kapija grada i Gradski zid, kao i Trg republike koji je trebalo da se prostire na obe obale reke Vardar.

„Mnogi su se dugo pitali gde su ti objekti koje je Tange izgradio u Skoplju, ali oni ne postoje – ovaj konkurs nije raspisan za zgradu ili više objekata, već za masterplan razvoja grada“, objašnjava.

Iako nekoliko ideja iz plana nije kasnije ostvareno, mnoge institucije grada koje su gradile druge arhitekte, poput Pošte, Železničke stanice, Univerziteta ili Gradskog trgovinskog centra i druge, bile su predviđene projektom.

„Neki objekti nisu urađeni po Tangeovom modelu, ali kada pogledate prikaz njegovog plana iz vazduha i Skoplje iz vazduha, možete primetiti da je to zaista vrlo slično“, kaže Lozanovska.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

‘Nezaboravno iskustvo koje ne želim nikome’

Šetajući pokraj zdanja Pošte u Skoplju, za oko mi zapada išarana fasada, popucani pločnik i busenovi trave u pukotinama betonske konstrukcije zdanja nastalog 1974. godine.

Nekoliko stotina metara dalje, sa druge obale Vardara, na Poštu motri velika bela zgrada Arheološkog muzeja, izgrađenog tokom projekta „Skoplje 2014″, kada je grad dobio novo ruho.

Okružuju je desetine visokih bronzanih spomenika posvećenih ličnostima iz makedonske istorije.

Ove dve slike su paradigma današnje Severne Makedonije, smatra arhitektkinja Danica Pavlovska-Cigi.

„To su urbane strukture koje se čuvaju kao malo vode na dlanu u drugim društvima, jer su atipične, daju posebnost gradu, ali u Severnoj Makedoniji to nije slučaj – opstaju samo objekti koji imaju namenu i sadržaj unutra, poput Univerzitetskog doma ili Istorijskog arhiva“, priča ona.

Pavlovska-Cigi je učestvovala i u raznim inicijativama za očuvanje arhitekture grada nastale posle zemljotresa 1963. godine.

Jedna od akcija bila je ona za očuvanje Gradskog trgovinskog centra (GTC), za koji kaže da je „jedan od vrednih i unikatnih objekata“ koje je grad dobio posle zemljotresa.

„On pripada ljudima koji ga vole, branili smo ga i uspeli smo za sada da ga odbranimo“, kaže.

Ali, sa kolegama nije uspela da dobije dozvolu da zgradu Pošte „obnove, oplemene i pretvore u muzej arhitekture“.

„Neko vreme je bilo političke volje za to, ali je kasnije sve propalo“, dodaje stručnjakinja.

Dok Pavlovska-Cigi strahuje za arhitektonsko nasleđe grada, njena sugrađanka Fanče Pavlovska oseti nelagodu svaki put kada sazna da je u blizini Skoplja došlo do zemljotresa.

Otpijajući gutljaj crne kafe, Fanče se priseća jednog primera – zemljotresa iz 2016. godine, kada je u Skoplju izmerena jačina od 5,1 stepeni Rihterove skale.

„Tada su ovde ispucali zidovi“, pokazuje 74-godišnja penzionerka prstom po kući u Finskoj ulici, koja je naziv dobila u čast te zemlje sa severa Evrope, čijom donacijom je izgrađeno montažno naselje posle zemljotresa 1963. godine.

„Sve je to jedno iskustvo koje ste prethodno doživeli i ne možete da ga zaboravite – ne želim ga nikome“, kaže Skopljanka.

Pogledajte i ovu priču:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]