U zamršenom svetu italijanske politike, Silvio Berluskoni je bio vrhunski mešetar – čovek koji je mešao poslovanje i javni život kao niko drugi.
Njegova ekstravagantna ličnost oduvek je privlačila italijansko biračko telo, koje je nastavljalo da ga podržava uprkos brojnim optužbama za korupciju i mahinacije.
Bio je premijer četiri puta, a svaki put kad je izgledalo da mu je politička karijera bespovratno okončana, uspevao je da opovrgne kritičare i da se vrati u igru.
Devet godina nakon što mu je zbog utaje poreza zabranjeno da obavlja bilo kakvu javnu funkciju, vratio se u parlament, izabran u italijanski Senat neposredno pre nego što je napunio 86 godina u septembru 2022. godine.
Ali u novinske naslove je češće dospevao zbog privatnog života – sklonošću da se okružuje prelepim mladim ženama i seksualnim skandalima koji bi iz toga proisticali.
Berluskoni, koji je umro u 86. godini, bio je medijski mogul, vlasnik fudbalskog kluba i biznismen milijarder koji nikad nije odustao od politike – i decenijama je uticao na formiranje italijanskog imidža u svetu.
Milanski magnat
Silvio Berluskoni je rođen u srednjeklasnoj porodici u Milanu 29. septembra 1936. godine, a odrastao je u selu nadomak ovog grada tokom Drugog svetskog rata.
Još od studentskih dana iskazivao je sposobnost da zaradi novac.
Dok je studirao pravo na univerzitetu, svirao je kontrabas u studentskom bendu, a stekao je reputaciju kao pevač, radeći u noćnim klubovima i na kruzerima.
Njegov prvi pokušaj korišćenja prirodnog šarma za poslovanje bio je kao prodavac usisivača i preko prodaje eseja pisanih za kolege studente.
Posle diplomiranja, počeo je da se bavi građevinom putem vlastite kompanije Edilnord, izgradivši ogroman stambeni kompleks na obodu Milana, iako izvor finansiranja za taj projekat i dalje ostaje misterija.
Ovaj preduzetnik je 1973. godine pokrenuo kompaniju za lokalnu kablovsku televiziju po imenu Telemilano da bi mogao da obezbedi televiziju na svim svojim posedima.
Četiri godine kasnije, bio je vlasnik još dve stanice i studija u centru Milana.
Do kraja decenije, stvorio je holding kompaniju Fininvest da bi mogao da rukuje rapidnom ekspanzijom svojih drugih firmi.
Na kraju će postati vlasnik Mediaseta, najveće italijanske medijske imperije i vlasnik najvećih privatnih stanica u zemlj, kao i najveće italijanske izdavačke kuće Mondadori.
U vreme smrti, bio je jedan od najbogatijih Italijana, sa porodičnim bogatstvom koje se meri u milijardama dolara.
Njegova deca – Marina, Barbara, Pjer Silvio, Eleonora i Luiđi – sva su učestvovala u vođenju njegove poslovne imperije.
Nešto od tog bogatstva korišćeno je da bi se udovoljilo njegovim ličnim interesovanjima, kao što je spasavanje Fudbalskog kluba Milan od bankrota 1986. godine.
Ta investicija će se isplatiti tri decenije kasnije 2017. godine, kad je klub prodao kineskim investitorima za 740 miliona evra.
Nikad nije odustao ni od samog fudbala, kasnije kupivši Fudbalski klub Monca i doživevši uspon u sam vrh Serije A prvi put u njegovoj istoriji.
Politička moć i istrage za korupciju
Berluskonijeva neverovatna sposobnost da se iznova suoči sa sudovima – i održi popularnost u politici – bila je neprikosnovena.
Često se žalio na viktimizaciju, posebno od tužilaca u njegovom rodnom Milanu, jednom tvrdivši da se za 20 godina na sudu pojavio 2.500 puta na 106 suđenja.
Tokom godina bio je optužen za proneveru, utaju poreza i lažno računovodstvo, kao i pokušaj podmićivanja sudije.
Bio je oslobođen ili su presude protiv njega bile poništavane u nekoliko navrata.
Sve njegove kontroverze bile su izuzetno javne i pratile su ga tokom čitave političke karijere.
Tek je u februaru 2023. godine oslobođen optužbe da je podmićivao svedoke da lažu o njegovim ozloglašenim „bunga bunga“ žurkama koje je držao u svojoj vili kao premijer.
Osnovao je vlastitu političku stranku pre 30 godina, 1993. godine, i u roku od samo godinu dana bio katapultiran u sam vrh vlasti.
Iskoristivši vlastitu strast prema fudbalu, nazvao je stranku po navijačkom skandiranju – Forca Italija (Napred Italija).
U ono vreme, došlo je do vakuuma moći posle skandala koji je pogodio italijanski desni centar, a Berluskoni je ponudio alternativu onim glasačima koji nisu bili levičari.
Masivna reklamna kampanja na njegovim vlastitim televizijskim kanalima pomogla mu je da pobedi na izborima 1994. godine
Međutim, njegov novootkriveni apetit za politiku doživljen je kao pokušaj da izbegne uplitanje u skandale sa korupcijom, nakon što je pokrenuta istraga o nekoliko njegovih kompanija.
Ali on je odbacivao te optužbe.
„Ne moram da prihvatim državnu funkciju da bih stekao moć.
„Imam kuće širom sveta, ogromne brodove, prelepe avione i prelepu ženu. Ja se žrtvujem.“
Čim se Berluskoni našao na vlasti, njegova vlada usvojila je zakon koji njemu i drugim visokim zvaničnicima daje imunitet od krivičnog gonjenja dok je na položaju, ali je ustavni sud kasnije poništio taj zakon.
Kralj povratka u igru
Berluskonijeva prva koalicija trajala je svega nekoliko meseci, delom zahvaljujući trvenju između različitih stranaka koje su je činile, a delom zbog Berluskonijeve optužnice za navodnu utaju poreza koju je protiv njega podigao milanski sud.
Izgubio je izbore 1996. godine od levice, ali je njegova politička karijera tek počinjala.
Berluskoni se 2001. godine vratio kao premijer, na čelu nove koalicije poznate kao Kuća sloboda.
Glavna okosnica njegove predizborne kampanje bilo je obećanje da će obnoviti italijansku privredu, pojednostaviti poreski sistem i podići penzije.
Ali italijanski finansijski sistem bio je teško pogođen krizom svetske ekonomije i Berluskoni nije uspeo da ispuni obećanja.
Izgubio je od levice 2006. godine, ali je ponovo pobedio 2008. godine.
Bio je redovan učesnik italijanske politike sve do 2011. godine, koja će se pokazati jednom od njegovih najtežih godina.
Troškovi italijanskog zaduživanja skočili su tokom krize javnog duga evrozone.
Premijer je izgubio podršku i bio prisiljen da podnese ostavku nakon što je izgubio parlamentarnu većinu.
Iste godine, ustavni sud je poništio deo zakona koji je omogućavao njemu i drugim višim ministrima privremeni imunitet.
Krajem 2011. godine, izgubio je vlast.
U oktobru 2012. godine, osuđen je na četiri godine zatvora za utaju poreza i zabranjeno mu je da obavlja javne dužnosti.
Berluskoni je tvrdio da je nevin i govorio je o „sudskom puču“.
Ali u tom trenutku bio je stariji od 75. godina i izrečena mu je kazna obavljanja društvenog korisnog rada.
Radio je četiri sata nedeljno sa pacijentima obolelim od demencije u katoličkom domu za negu starijih lica nadomak Milana.
Zabranjeno mu je i obavljanje javne dužnosti, što je zabrana koja je potrajala nekoliko godina pre njegovog sledećeg povratka.
„Bunga bunga“ žurke i javni privatni život
Pored politike, Berluskoni je dospevao u vesti i zbog privatnog života, koji je često bio veoma javan.
Ekstravagantni premijer nije krio da je jurio mlađe žene.
Njegova najskorija partnerka, koleginica iz stranke Marta Fašina, bila je više od 50 godina mlađa od njega.
Bio je poznat po korišćenju umetaka za kosu i plastičnim operacijama da bi izgledao mlađe.
Upoznao je drugu ženu, Veroniku Lario, nakon što je nastupila toples u pozorišnoj predstavi.
Ona će u više navrata javno iskazivati nezadovoljstvo muževljevim ponašanjem u društvu mladih žena.
Podnela je zahtev za razvod nakon što je njen muž fotografisan na proslavi 18. rođendana modela Noemi Leticije.
Njegov najslavniji skandal bile su navodne „bunga bunga“ žurke u njegovoj vili, za koje su bile angažovane devojke-zabavljačice, što je bila priča koja se završila presudom za plaćanje maloletne prostitutke za seks.
Na kraju je izašlo na videlo da je Berluskoni 2010. godine, dok je bio premijer, pozvao telefonom policijsku stanicu i tražio da bude puštena sedamnaestogodišnja Karima „Rubi“ El Mahroug, poznatija pod nadimkom Rubi osvajačica srca, zadržana u pritvoru zbog krađe.
Ona je takođe bila gošća „bunga bunga“ žurki.
Italijanski mediji su pisali da je premijer tvrdio da je devojka nećaka ili unuka egipatskog predsednika i da pokušava da izbegne diplomatski incident.
Berluskoni je 2013. godine proglašen krivim za plaćanje njoj za seks i zloupotrebu vlasti – ali ta presuda je poništena naredne godine.
Sa svoje strane, Berluskoni je oduvek odbacivao tvrdnje da je platio bilo kojoj ženi za seks, rekavši da bi to bilo „propuštanje zadovoljstva osvajanja“.
Ali je priznao i da „nije svetac“.
Napred Italija, ponovo
Opterećena problemima sa nacionalnim budžetom i upletena u lične skandale, Berluskonijeva stranka Narod slobode loše je prošla na lokalnim izborima 2011. godine, izgubivši u Milanu, njegovom rodnom gradu i sedištu njegove moći.
Ali on je ostao popularan, došavši na jedan odsto od pobede na nacionalnim izborima 2013. godine.
Na kraju se njegova stranka podelila, a Berluskoni ju je ponovo pokrenuo pod njenim originalnim imenom Napred Italija.
Pored njegovih izbornih poraza i zabrane obavljanja javne dužnosti zbog krivične presude, moglo je da izgleda kao da je završio političku karijeru.
Ali Napred Italija je završila na trećem mestu na izborima 2018. godine sa Berluskonijevim imenom na izbornoj listi, iza populističke partije koje se protivi establišmentu Pet zvezda i Lige, desničarskog izbornog partnera Napred Italije.
Berluskoni je obećao da će „verno podržati“ napore lidera Lige Matea Savinija da formira vladu, ali je Liga odabrala da vlada bez Napred Italije.
Još jednom je izgledalo kao da je Berluskonijeva politička karijere okončana.
Ali, 2018. godine sud je doneo odluku da on može još jednom da se kandiduje za javnu dužnost – proglasivši ga „rehabilitovanim“.
Odluka je stigla prekasno za izbore 2018. godine, ali je 2019. godine večiti osvajač glasova najavio da će se kandidovati za Evropski parlament.
Kao vodeći kandidat na izbornoj listi vlastite partije, on je lako obezbedio sebi mesto evropskog poslanika.
Tri godine kasnije, vratio se u italijanski parlament, a njegova stranka Napred Italija bila je manjinski partner u desničarskoj koaliciji Đorđe Meloni.
Ozloglašena ikona
Sa zalizanom tamnom kosom i opscenim skandalima, Berluskoni je uvek bio lako prepoznatljiv i gradio je ličnost veću od života.
Postao je ozloglašen i zbog neukusnog smisla za humor nakon brojnih slavnih gafova.
Jednom prilikom je izjavio da bi jedan nemački evropski poslanik bio dobar čuvar koncentracionog logora, a drugom prilikom je tvrdio da je Musolini zapravo bio bezazlen vođa.
On je odbacio te izjave kao šale.
Međutim, bio je i dugogodišnji prijatelj Vladimira Putina i krivio je Ukrajinu za rusku invaziju na tu zemlji nakon što je njegova vlada čvrsto podržala Kijev.
Pogledajte snimak: „Stisak ruke ne sme da ti bude toliko jak, niko te neće oženiti“
Njegove kritičare verovatno je najviše ljutilo njegovo prisustvo u skoro svakom vidu italijanskog života, naročito njegova medijska imperija, koja mu je, kažu mnogi, davala nefer prednost na izborima.
Mnogi Italijani koji su glasali za njega verovali su da je njegov uspeh kao poslovnog tajkuna garancija njegovih sposobnosti, razlog više da vodi zemlju.
Sam Berluskoni je odbacivao tvrdnje da je od mešanja biznisa i politike imao više koristi on lično nego Italija u celini.
„Ako dok vodim računa o svačijim interesima, vodim računa i o vlastitim, ne možete da govorite o sukobu interesa“, izjavio je.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
