Glavni grad Sirije Damask pao je u ruke pobunjenika manje od dve nedelje nakon što su pokrenuli ofanzivu kojom su preuzeli kontrolu nad nekoliko velikih gradova.
Premijer zemlje rekao je da je spreman da preduzme sve korake za „prenos“ vlasti nakon što je predsednik Bašar al-Asad pobegao iz Damaska kada su pobunjenici ušli u prestonicu.
Ovo bi mogao da označi kraj 24-godišnje vladavine Asada, koji je 2000. godine nasledio preminulog oca na predsedničkoj funkciji.
Pobunjenici, koje predvodi islamistička grupa Hajat Tahrir al-Šam (HTS), pre 12 dana su pokrenule veliku ofanzivu na severozapadu.
Pobunjenici su najpre zauzeli Alepo, da bi redom osvajali Hamu, pa Homs, sa glavnim ciljem da dođu do glavnog grada Damaska.
Samo dan ranije, iz kabineta sirijskog predsednika negirali su da je pobegao iz zemlje, ali prema izvorima agencije Rojters on se ukrcao u avion i odleteo u nepoznatom pravcu.
Oko 6 sati ujutro po lokalnom vremenu u nedelju, pobunjenici su izvestili da su ušli u Damask, zauzeli zatvor Sajdnaja u blizini grada i oslobodili zatvorenike, uglavnom protivnike režima Bašara al-Asada.
Aktivisti za ljudska prava kažu da je tamo ukupno pogubljeno između 5.000 i 13.000 ljudi tajnosti u prvih pet godina rata.
Pobunjenici su potom upali u državnu televiziju i u Radio Damask i objavili da su zbacili režim predsednika Bašara al-Asada i oslobodili političke zatvorenike.
Pozvali su „mudžahedine [odnosno ratnike] i građane da osiguraju bezbednost imovine slobodne sirijske države“.
„Živela Sirija, slobodna i ponosna!“, poručili su pobunjenici.
Građanski rat u Siriji počeo je 2011. godine i prema dosadašnjim podacima ubijeno je više od pola miliona ljudi.
Zašto se vodi rat u Siriji?
U martu 2011. godine, izbile su prodemokratske demonstracije u južnom gradu Deri, inspirisani ustancima u susednim zemljama protiv represivnih vladara.
Kad je sirijska vlada upotrebila smrtonosnu silu da bi ugušila ovu pobunu, širom zemlje su izbili protesti koji su zahtevali ostavku predsednika.
Nemiri su se raširili, a gušenje pobune se pooštrilo.
Pristalice opozicije su se latile oružja, prvo da bi se odbranile, a potom da bi isterale snage bezbednosti iz vlastitih oblasti.
Asad se zarekao da će ugušiti, kako je rekao, „terorizam podržan iz inostranstva“.
Nastale su stotine pobunjeničkih grupa, strane sile su počinjale da zauzimaju strane, a umešale su se i ekstremističke džihadističke organizacije kao što su Islamska država (IS) i Al Kaida.
Nasilje je ubrzano eskaliralo i zemlja je utonula u potpuni građanski rat uvukavši u njega i regionalne i svetske sile.
Poginulo je više od pola miliona ljudi, a 12 miliona je bilo prisiljeno da pobegne iz domova, od čega su oko pet miliona izbeglice ili tražioci azila u inostranstvu.
Ko su Hajat Tahrir al Šam?
HTS je osnovan pod drugim imenom, Džabhat al Nusra, 2011. godine kao direktni ogranak Al Kaide.
U njegovom osnivanju je učestvovao lider samozvane Islamske države (IS) Abu Bakr al Bagdadi.
Smatrao se jednom od najefikasnijih i nasmrtonosnijih grupa koje se bore protiv predsednika Asada.
Ali činilo se da je glavna pokretačka snaga HTS-a, njegova džihadistička ideologija umesto revolucionarnog zanosa, što je u ono vreme bilo u suprotnosti sa glavnom pobunjeničkom koalicijom pod sloganom Oslobodite Siriju.
A 2016. godine, lider grupe, Abu Muhamed al Džavlani, javno se ogradio od Al Kaide, rasformirao Džabat al Nusru i osnovao novu organizaciju, koja je uzela ime Hajat Tahrir al Šam kad se godinu dana kasnije spojila sa nekoliko sličnih drugih grupa.
HTS već neko vreme, drži glavno uporište u severozapadnoj pokrajini Idlib, gde je de fakto lokalna administracija, iako su njegovi napori ka postizanju legitimiteta ukaljani navodnim kršenjima ljudskih prava.
Učestvuje i u žestokim unutrašnjim trvenjima sa drugim grupama.
Njegove ambicije izvan Idliba su postale nejasne.
Od razmimoilaženja sa Al Kaidom, njegov cilj je bio ograničen na pokušaje da se ustanovi fundamentalistička islamska vladavina u Siriji umesto šireg kalifata, kao što je Islamska država pokušavala i u tome nije uspela.
Pokazivao je malo znakova da pokušava da oživi sirijski sukob širih razmera i obnovi otpor Asadovoj vlasti nad većim delom zemlje – sve do sada.
Kako je došlo do pobunjeničke ofanzive?
Rat u Siriji je protekle četiri godine delovao kao da je praktično okončan.
Vladavina predsednika Bašara al Asada suštinski je bila neosporena u velikim gradovima u zemlji, dok su neki drugi delovi Sirije ostali van domašaja njegove direktne kontrole.
U njih su spadale oblasti sa kurdskim većinskim stanovništvom na istoku, koje su bile manje-više odvojene od sirijske državne kontrole još od ranih dana sukoba.
Bilo je nekih neprekinutih, mada relativno prigušenih, nemira na jugu, gde je revolucija protiv Asadove vladavine i započela 2011. godine.
U beskrajnoj sirijskoj pustinji, ostaci grupe koja sebe naziva Islamskom državom i dalje predstavljaju bezbednosnu pretnju, naročito tokom sezone lova na tartufe kad ljudi odlaze u oblast da pronađu ovaj izuzetno unosni delikates.
Na severozapadu, pokrajinu drže militantne grupe koje su tamo potisnute na samom vrhuncu rata.
HTS, dominantna sila u Idlibu, pokrenuo je iznenađujući napad na Alepo.
Idlib je nekoliko godina ostajao bojište dok su snage sirijske vlade pokušavale da povrate kontrolu nad njim.
Ali sporazum o primirju iz 2020. godine kom je posredovala Rusija, koja je već dugo Asadov ključni saveznik, i Turska, koja podržava pobunjenike, uglavnom je ostajao na snazi.
Tamo živi oko četiri miliona ljudi.
Većina ih je raseljena iz mesta i gradova koje su Asadove snage povratile od pobunjenika u brutalnom ratu iznurivanja.
Alepo je bio jedno od najkrvavijih bojišta i predstavljao jedan od najvećih poraza pobunjenika.
Da bi postigao pobedu, predsednik Asad nije mogao da se osloni samo na nedovoljno opremljenu i loše motivisanu državnu vojsku sastavljenu od regruta, koja je uskoro postala opasno preopterećena i redovno nesposobna da odbrani položaje od pobunjeničkih napada.
Umesto toga, počeo je umnogome da se oslanja na ruske vazduhoplovne snage i iransku vojsku za pomoć na zemlji – uglavnom preko milicija koje sponzoriše Teheran.
U njih je spadao i Hezbolah.
Nesumnjivo je da su šteta koju je Hezbolah nedavno pretrpeo od izraelske ofanzive na Liban, baš kao i izraelski udari na iranske vojne komandante u Siriji, odigrali značajnu ulogu u odluci džihadista i pobunjeničkih grupa u Idlibu da pokrenu ovaj nagli, neočekivani pokret na Alepo.
U poslednjih nekoliko meseci, Izrael je pojačao napade na grupe povezane sa Irakom, kao i njihove linije snabdevanja, nanoseći ozbiljnu štetu mrežama koje su činile ove milicije, među njima i Hezbolah, operativnim u Siriji.
Bez njih, snage predsednika Asada sada su ostale nebranjene.
Pogledajte video: Sirijski vojni vrh i veze sa trgovinom drogom
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
