Skandalozno poreklo slavnog zabavnog parka

Diznilend Pariz, koji ove godine proslavlja 30 godina postojanja, nudi magično carstvo u koje možete da zaronite na nekoliko sati ili dana.

On je oličenje zabave za celu porodicu, ali njegovo poreklo iz prošlih vremena navodi na jednu vrstu parka koji je nudio mnogo više hedonizma – Baštu za uživanje.

Iako je vrsta zabave nuđena u takvim baštama bila takva da bi od nje Volt Dizni pocrveneo od stida, dok je ono što nude Diznilend i bezbrojni drugi zabavni parkovi svakako čedno i čestito, istorija evolucije ovakvih mesta oslikava našu beskrajnu čežnju za predelima u kojima možemo da suspendujemo stvarnost i zaronimo u svet fantazije i zabave.

Smatralo se da je najraniji zabavni park bio Direhavsbaken u Danskoj.

Kada je tamo 1583. godine otkriven prirodni izvor, on je privukao veliki broj ljudi, a uz njih i brojne zabavljače i prodavce.

• Pantelejski vašar: Zaboravljeni oblik zabave u Nišu
• Ispuštanje gasova i masni vicevi: Šale kojima se čovečanstvo vekovima smeje
• Zašto vrištimo iz zadovoljstva

Ipak, Bašte za uživanje su zaista transformisale koncept razonode.

U ponudi je bio ambijent u kojem su društvene norme mogle da budu zaboravljene, makar na par sati, a tim receptom, mešavinom kulture, mode i poroka, javnost je bila očarana.

Prva Bašta za uživanje u Londonu je bila Prolećna bašta i ona je otvorena 1930-ih a 17. veka, iako je u tom trenutku boćanje bilo jedina vrsta zabave u ponudi.

Bašte za uživanje su odrasle u 18. veku kada su dve najveće, Voksal i Ranelah, bile na vrhuncu.

Voksal je naročito privlačio pažnju posetilaca, i onih iz Engleske, ali i iz inostranstva, velikom raznovrsnošću zabavnih sadržaja koji su se odvijali u divno sređenim baštama.

Ljudi su „želeli mesto koje je bilo prožeto kulturnim sadržajima za gradsku publiku, ali sa pastoralnim elementima u sebi“, kaže istoričar Džonatan Konlin, urednik knjige Bašte za uživanje – od Voksala do Koni Ajlanda.

Baš kao što je i opisano u Netfliksovoj seriji Bridžerton, Voksal bašta je predstavljala centar društvene scene u Londonu.

Pored kitnjastog salona i galerije slika, tu je bilo i pozorište, koncertni paviljon, dom za obedovanje i bar.

Raskošni paketi sa hranom koji su bili popularni sredinom 18. veka, bili su ukrašeni slikama, uglavnom Frensisa Hejmana, Gravelota i Vilijama Hogarta, što ih je činilo prvim mestom na kojem su slike britanskih umetnika bile izložene u javnosti.

Šljunkovite staze kojim su posetioci pažljivo odeveni po najnovijoj modi paradirali ne bi li videli i bili viđeni, bile su ukrašene masivnim panoima sa lažnim perspektivama koje su davale osećaj prostranstva ili transportovale goste na mesta koja su bila povezivana sa starinskim simbolima ili prizorima sa Velike ture (turistički paket za mladu aristokratiju tog vremena).

Bašte su postajale naročito žive tokom noći kada su bile obasjavane svetlošću hiljada svetiljki, dok su posetioci bili zaslepljivani vatrometom i drugim iluminacijama.

Maskenbali su pružali uzbuđenje mešavinom opasnosti i spletkarenja.

Pomoću tako skrivenog identiteta, kruta klasna i seksualna ograničenja su mogla da budu potisnuta u stranu.

Oni kojima je bilo potrebno dodatnog uzbuđenja, mogli su i da se prepuste „Mračnim šetnjama“ u namerno neosvetljenim delovima parka koji su pružali utočište ljubavnicima koji nisu marili za društvene norme, kao i lepo obučenim seksualnim radnicama koje su nudile svoje usluge.

A pošto „tamo nije postojala jasna granica između osvetljenih i mračnih staza, samo je od posetilaca zavisilo koliko i do koje mere će se preustiti ponudi“, kaže Konlin za BBC.

Kada bi ugledne mlade dame pristale da uđu na takva mesta, mladići koji su bili sa njima su pretpostavljali da i one žele da budu malo slobodnije nego što je to bilo uobičajeno van granica parka. Evelina, heroina istoimenog romana Feni Burni iz 1778. godine, postaje neobuzdana kada je sestre Brengton nagovore da se prepusti Mračnoj šetnji.

Njima prilazi grupa pijanih mladića ubeđenih da su pred njima „lake žene“.

Evelina uspeva da pobegne, ali nailazi na drugu grupu mladića.

Ona prepoznaje jednog od njenih udvarača, ser Klementa Viloubija, misleći da će on biti njen spasilac, međutim ispostavlja se da i on želi samo da je iskoristi.

On smatra da samim tim što se nalazi na tom mestu, „ona daje signal da je spremna na sve“, kaže Konlin.

Posetioci iz inostranstva su naročito bili zapanjeni mešanjem različitih društvenih klasa.

„Francuzi su tokom 18. veka konstantno čekali da London počne da se raspada u revoluciji. Oni nisu mogli da shvate kako ovakvo mešanje uopšte može da donese stabilnost jednog društva“, kaže Konlin.

Svejedno, takvo mešanje je bilo dozvoljeno isključivo u samoj bašti.

„Ako biste bili u interakciji sa ljudima unutar vrta, onda je to bilo nešto nalik Las Vegasu – sve što se desi u Voksalu, ostaje u Voksalu – to jest, ukoliko biste nekoga upoznali tamo, to poznanstvo niste mogli da nastavite negde drugde“, kaže Konlin.

Beki Šarp, heroina romana Vašar taštine Vilijama Mejkpisa Takereja iz 1848. godine, naučila je to na vlastitoj koži.

Tokom jedne večernje posete baštama, pijani službenik Džos Sedli počinje da se udvara Beki koja misli da bi on mogao da je spasi sudbine guvernante.

Ali na svetlosti dana, podstaknut snobovskim ruganjem Džordža Ozborna, Džosov žar jenjava i ona je ponovo prepuštena sudbini.

Nezaobilazno mesto za turističke posete, bašte uskoro počinju da podstiču imitacije i u Engleskoj, ali i širom sveta i tako termin Voksal ulazi u razne jezike, kao što su francuski, holandski, švedski, nemački i ruski.

Bašte za uživanje u Parizu su bile deo „Anglomanije koja započinje posle zapanjujućeg poraza moćnih francuskih trupa u Sedmogodišnjem ratu“, objašnjava Konlin.

Imitiranjem originala započinje i inkorporiranje drugih zabavnih sadržaja kao što su borbe petlova, za koje su Francuzi smatrali da su tipično engleske.

Pune potencijala da svakome ponude ponešto, posle Francuske revolucije bašte postaju centar za rojalistička spletkarenja, kao i mesto za proslave Dana Bastilje.

Ruski Voksal koji Dostojevski opisuje u Zločinu i kazni (1866) je otužno mesto.

Kada podli Svidrigalov tamo odvede Katju i nekolicinu službenika, on se suočava sa ,,horom jadnih pevača i pijanim i depresivnim klovnom iz Minhena“.

Službenici ulaze u svađu sa drugim službenicima i obračun među njima je neminovan.

Ali nije sve bilo tako jadno.

U drugoj polovini 19. veka Ermitaž u Moskvi, kojim je upravljao „seljak“ koji se preobratio u preduzetnika, Jakov Šukin, privlačio je i neke od tada vodećih izvođača kao što su bili Hari Hudini i Sara Bernar.

Ali mnogi su menjali karakter danju.

Privlačni porodicama tokom dana, noću bi se pretvarali u hedonističke kafeterije za uglavnom muške posetioce posle 11 sati uveče.

Tada su posetioci mogli da rezervišu izdvojeni separe u koji su mogli da pozivaju izvođače da im se pridruže.

Neke od njih su bile prave glumice, druge najobičnije kurtizane.

• Strndžanje – erotski vlaški običaj između stvarnosti i mita
• U dodiru sa prirodom i duhom i telom: Kako su nudisti osvojili Balkan

Fantazija svuda oko nas

Američke bašte za uživanje su za sebe mislile da su pristojna mesta.

Glavne bašte su otvarane između Revolucije (1775-1783) i Građanskog rata (1861-1864), u eri u kojoj je, kako kaže istoričarka Naomi Stabs, koncept američkog identiteta bio poprilično fluidan.

Ideje o Americi kao samodovoljnoj i agrarnoj zemlji su bile u sukobu sa tehnološki naprednim društvom koje se razvijalo u gradovima.

Bašte su ponudile fantaziju kao okruženje u kojem je moglo da se igra sa ovim pojmovima: „Možemo da boravimo u bašti dok smo u gradu, možemo da se bavimo pastoralnim idejama dok smo okruženi tehnološkim razvojem“, kaže Stabs.

Teoretski, posetioci bašti su bili primer egalitarne prirode američkog društva, ali to nije predstavljalo ništa više od fantazije, naročito kada se dotaknemo rasnog problema.

Iako su postojale i bašte koje su zadovoljavale crnu klijentelu iz Njujorka ili Nju Orleansa, znaci o zabranjenom ulazu za obojene ljude su bile uobičajene i na severu i na jugu zemlje.

„Postojali su neki pokušaji, ali je brzo postalo jasno da je to samo iluzija“, kaže Stabs.

Iako su se bavile istraživanjem onoga što je značilo biti Amerikanac, bašte su bile i savršen poligon za patriotske izlive o naciji, pa su tako postale i prirodan dom za proslave 4. jula (Dan nezavisnosti).

Francuski preduzetnik Žozef Delakroa, vlasnik nekolicine njujorških Voksala, bio je naročito poznat po ekstravagantnim proslavama.

Na svečanostima 1817. godine, bio je priređen veliki koncert, 29 vatrometa, četiri metra široka zastava Zvezda slobode, nekoliko hiljada svetiljki, kao i transparentne slike u znak mirovnih pregovora iz 1783. i 1813. godine.

Granice između Bašti za uživanje i zabavnih parkova su postepeno počele da se gube u određenim skandinavskim i evropskim zemljama.

Park Tivoli u Kopenhagenu – otvoren 1841. godine, poslužio je i, kako se misli, kao inspiracija Voltu Dizniju – počeo je da nudi neke vašarske atrakcije (obaranje kokosa) i razne druge igre na sreću, a vremenom je postepeno širio ponudu i na vožnju vozovima po serpentinama, automobile na sudaranje i drveni rolerkoster.

Prater u Beču je za publiku bio otvoren još od 1766. godine, a vremenom je postao i dom Vurstel Prater zabavnog parka poznatog po ogromnom panoramskom točku koji se pojavljuje i u Trećem čoveku, slavnom filmu Kerola Rida iz 1949. godine.

Ali koncept ograđenog parka sa permanentnom namenom je bez svake sumnje nastao na Koni Ajlendu u Njujorku.

Ovo ostrvo je privlačilo posetioce još u 19. veku, ali u periodu 1897-1904, tamo su napravljena i tri nova, mala i raskošna parka – Stiplčez park, Luna park i Drimlend (Zemlja snova) koji su na dramatičan način izmenila koncept zabave.

Svaki je imao zaseban ulaz, za svaki se naplaćivala ulaznica i svi su nudili kompleksne atrakcije.

U Lunaparku je postojala vožnja Put na mesec u kojem se letelica Luna sa 30 putnika uzdizala iznad Nijagarinih vodopada, a zatim pratila Zemljina zakrivljenja pre nego što bi sletela u pećinu, odakle se odlazilo u Mesečevu palate iz koje se izlazilo sa suvenirima u vidu komada zelenog sira (sa Meseca).

Dok je bio na vrhuncu, park na Koni Ajlendu je inspirisao otvaranje više od 20.000 imitacija samo u Americi.

Ipak, zbog relativno kratke sezone koja je trajala od maja do septembra, izgledalo je besmisleno ulagati velike sume novca u visokokvalitetne materijale za svoje zgrade.

Napravljene od letvi i gipsa, kitnjaste, ali i krhke strukture su bile osetljive na jake zime i veoma zapaljive.

Drimlend je izgoreo do temelja 1911. godine, odnevši tako sa sobom najsajniji deo Koni Ajlanda.

Iako su posetioci nastavili da se okupljaju, od 1920-ih 20. veka oni su imali manje novca za trošenje, pa su jeftinije, nakinđurene atrakcije smišljene za takvu publiku.

Zatim je došla Depresija, a potom i Drugi svetski rat.

Koni Ajlend je, baš kao i njegove imitacije, počeo da vene.

Kada su se bolja vremena konačno vratila tokom 1950-ih, i druge vrste razonode su bile u ponudi – filmovi, televizija, putovanja avionom i pojedinačne avanture u sve prisutnijim automobilima.

Zabavni parkovi su bili posmatrani kao kič i predstavljali su zastarele relikvije iz prošlih vremena.

• Ko je bio Dragoljub Aleksić – čovek od čelika i nežnog srca humanitarca
• Vašari u Srbiji: „Taj osećaj od pre korone nikada neće biti isti“

I upravo je to bilo vreme kada je Volt Dizni odlučio da izgradi sopstveni zabavni park.

„Svi, počevši od njegove porodice do novinara koji su uspevali da dođu do njega, mislili su da je to ludost“, kaže Ričard Snou, autor knjige Diznijeva zemlja, koja govori o toj neverovatnoj priči o nastanku Diznilenda.

Ali Dizni je bio uporan i u početku je finansirao park uz pomoć sopstvene životne polise, ubeđen da će njegova jedinstvena vizija očarati svet.

„Mislim da on nije ni smatrao da će to zaista biti zabavni park. On je mislio da posetioce direktno uvuče u film. Uvek je na to gledao kao na jedno iskustvo, a ne na gomilu nekih vožnji“, kaže Snou.

Dizni je okupio talentovani tim sastavljen od inženjera, arhitekata, umetnika, animatora i pejsažnih arhitekata koji su na čudesan način uspeli da njegove zamisli pretvore u stvarnost za samo nešto više od godinu dana.

U srcu parka je bila Glavna ulica, posveta malim američkim gradovima iz Diznijeve mladosti.

Oko ulice su se nalazili magični svetovi i kultni zamak Uspavane lepotice.

Detalji su bili zapanjujuće verni, a Dizni je insistirao i da šine – koje će se videti samo iz daljine – budu sačinjene od gvožđa, a ne od plastike, jer će posetioci umeti da ,,osete“ razliku.

Dok su posetioci tumarali kroz park, tekstura tla bi se menjala pod njihovim stopalima ne bi li im sugerisla ulazak u neku drugu zemlju.

„On je doneo taj opsesivni perfekcionizam u svaki detalj parka i zbog toga se on tada, ali i sada razlikuje od svih sličnih mesta“, kaže Snou.

Ali i pored fokusiranja na detalje, otvaranje parka na koje su bili pozvani i mediji i slavne ličnosti – bilo je katastrofalno.

Asfaltiranje je bilo izvedeno samo dva sata pre otvaranja, što znači da je dobar deo dana bio mekan i pogodan za usisavanje viskoih štikli ženskih posetiteljki, među kojima je bila i supruga Frenka Sinatre.

Štrajk vodoinstalatera je značio da je Dizni bio prinuđen da bira između kupatila i fontana sa vodom za piće.

Opredelio se za ovu prvu opciju, jer je mislio da će posetioci uvek moći da kupe osvežavajuća pića, ali su ta pića bila popijena već oko podneva, a očajni radnici u parku su morali da paradiraju sa bocama vode koje su nosili na svojim leđima.

I kao da to nije bilo dovoljno, krajem dana je bukvalno svaka vožnja morala da bude obustavljena zbog mehaničkog kvara.

Štampa je bila nemilosrdna.

„Mišolovka za ljude od 17 miliona dolara koju je napravio Miki Maus“, samo je jedan od takvih primera.

Ali ljudi su nastavili da dolaze i u roku od mesec dana park je počeo da ostvaruje profit.

Dizni nikada nije spavao na lovorikama, pa je nastavio da revolucionarnim idejama menja čitavu industriju zabavnih parkova.

Dok je bio na odmoru u Švajcarskoj, video je planinu Materhorn i pomislio kako bi ona mogla da bude baza za spektakularni rolerkoster.

„Napisao je i poslao razglednicu u svoj studio sa onim čuvenim Napoleonovim naređenjem – Sagradite ovo! Svi su znali da se nimalo ne šali“, kaže Snou.

Monumentalna struktura, sagrađena u razmeri 1:100 po ceni od 1,5 miliona dolara (današnjih 14 miliona), sadržala je revolucionarne rolerkostere sa bob vozilima koja su imala poliuretanske točkove i čelične šine koje su omogućavale oštrije krivine i veće brzine.

Cena ovog poduhvata nije bila pogodna za momentalne imitacije, ali u roku od desetak godina svaka zemlja sa zabavnim parkom je imala svoju verziju ovog rolerkostera.

Do današnjeg dana, dramatični rolerkosteri su ostali definišuća snaga svakog zabavnog parka na svetu.

Bez obzira na Diznijev uspeh i popularnost, uvek je bilo i onih koji su mrzeli ove parkove.

„Od samog početka je generisana snažna odbojnost prema Diznilendu“, kaže Snou.

On veruje da je veliki broj kritičara Diznija video kao prevaranta koji pokušava da ih ubedi da su parkovi poput života.

„Mislim da je to besmislica“, kaže Snou.

„Ljudi nisu budale. Ako odete negde i potrošite par stotina dolara na mestu koje je divno, onda se ne vraćate kući s mišlju da je i ostatak sveta isti takav“.

Baš kao i oni koji su često posećivali Bašte za uživanje u 18. i 19. veku, tako su i posetioci Diznilenda – kao i brojnih drugih zabavnih parkova širom sveta – spremni da na par dragocenih sati prihvate fantaziju kao predah od surove stvarnosti dnevnog života.

Zabava je možda nešto bezazleno, ali je i samo uživanje velika stvar.

Možda će vas zanimati i ovaj video:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]