Piše: Bred Koen

Prvi put sam probao škotski viski kao student.

Skoro švorc, potegao sam direktno iz flaše vredne tri funte, ležeći ispred šatora u podnožju Bena Nevisa, najveće planine u Velikoj Britaniji.

Piće je usledilo posle obroka – makarona sa sirom iz konzerve, što je daleko od sofisticiranog zalogaja, uzevši u obzir da sam pijuckao jedno od najčuvenijih pića na svetu.

Obećao sam sebi da kada se budem vratio u Škotsku, piću najbolja pića koje ova zemlja nudi u velikim količinama i direktno sa izvora, bez obzira na to koliko će ona koštati.

Ulaz u Kaledonijski kanal, u pozadini je planina Ben Nevis

U mom slučaju, ispostavilo se da su bili potrebni jedino osmeh i ispruženi palac desne ruke za stopiranje.

Prvi škotski viski koji sam pio bio je mešani viski (blended).

Naravno da nisam razumeo razliku između jednosladnog viskija (single malt) i mešavine sve dok se nisam vratio u Škotsku osam godina kasnije; većina ljudi i dalje ne razlikuje ta dva pića.

Mešani viski, koji čini 80 odsto viskija koji se nudi na tržištu, među koje spadaju i marke poput Devars ili Džonija Vokera, predstavlja mešavinu viskija od slada i žitarica iz različitih destilerija.

Jednosladni viski, koga Škoti pre nazivaju malt, a ne viski (i nikada ckoč, kako ga zovu na drugim mestima širom sveta) jeste viski od ječma, koji je napravljen u jednoj destileriji.

Isprobavanje viskija u destileriji Brukladi

Jednosladni viski ne mora uvek biti bolji od mešanog, ali većina najčuvenijih i najskupljih viskija u Škotskoj su singl malt viskiji.

Mešani viskiji su nežnijeg ukusa, lakše se piju; malt viski može imati preplavljujući ukus, to nije piće za početnike.

Najveći broj malt viskija dolazi iz tri najvažnije regije za proizvodnju ovog pića.

Oblastima Hajlends (severni deo Škotske) i Sprejsajd (severoistočni deo zemlje) može se prići iz velikih gradova, a viskiji iz ove dve regije su idealni za ljude nenaviknute na ukus jednosladnih viskija, jer ih karakteriše pitak, cvetni i gotovo nežan ukus.

A tu je i Ajlej, najjužnije ostrvo Unutrašnjih Hebrida, udaljeno 32 kilometra od Severne Irske.

Vazdušnom linijom, ostrvo se nalazi 113 kilometra od Glazgova.

Ali ako ne planirate da sletite na majušni aerodrom na ovom ostrvu, potrebno je da putujete dva i po sata kolima od Glazgova do sela Kenakreg, odakle možete uzeti trajekt koji putuje tri sata do ostrva Ajlej i to samo ako stignete baš na onaj koji vam je potreban.

Mnogo ljudi smatraju da je do viskija s ostrva Ajlej teže doći nego do samog ostrva.

Ako ste iskusni poznavalac malt viskija, velike su šanse da posedujete flašu s ostrva Ajlej u vašoj kući.

S druge strane, ako ste probali škotski viski prvi put i bio vam je grozan – mislili ste da je previše dimljen, da ima ukus nekog leka ili piksle – najverovatnije ste pili viski s ostrva Ajlej.

Karakteristični ukus viskija s ostrva Ajlej potiče od dimljenog treseta – drvenog uglja koji Škoti već dugo koriste za grejanje njihovih domova, a on se koristi da bi se osušio ječam od koga se pravi viski.

Krajnji rezultat ovog procesa izaziva podele – neki čistunci veruju da treset ugrožava pravi ukus viskija, drugi postanu zavisni od ovog ukusa i stalno traže nešto tresesastije.

Destilerija Lafroig nadvladava sve ostale ukuse tresetom bez zadrške

Ovi viskiji se razlikuju po količini treseta.

Brukladi (Bruichladdich) je jedina destilerija na ostrvu Ajlej u kojoj se proizvode viskiji bez dimljenja.

Na drugoj strani ostrva, i na krajnjem stupnju treset skale, destilerija Lafroig nadvladava sve ostale ukuse tresetom bez zadrške.

U nedavnoj kampanji, koju je pokrenula destilerija pod nazivom „Vaše mišljenje je dobrodošlo“, reakcije su bile u rasponu od „kao da žvaćem čamac za pecanje dobro namazan katranom“ do „kao da pijem unutrašnjost antikvarnice“.

Mišljenje sa kojim sam se najviše složio glasi: „Kao da se boriš sa monstrumom iz tresetne kaljuge, koji se zapalio, ali odjednom i ti i on se zaustavljate, pogledate se u oči i počnete da se ljubite.“

Ljubitelji vina vole da govore o teroaru: uslovima koji vladaju u životnoj sredini, geologiji i geografiji koji vinu daju (kao i grožđu od koga se ono pravi) jedinstveni ukus.

Međutim, potrebno je biti poznavalac snobovskih razmera da biste prepoznali tačno poreklo vina tokom procesa isprobavanja.

A čak i amater će posle jednog gutljaja znati da viski potiče sa ostrva Ajlej.

Nijedno drugo piće koje sam probao ne uspeva tako dobro da spakuje ukus mesta u flašu.

Ovaj viski zapravo ima ukus ostrva Ajlej, destilovanog – gutljaj evocira tresetne močvare koje prekrivaju ovo ostrvo; dim i vatru, kojom se meštani greju tokom beskrajne zime, kao i slani ukus mora.

Ništa u vezi sa ostrvom Ajlej nije jednostavno. Ono je razuđeno i nepredvidivo; vetrovi koji stižu s mora su snažni i nemilosrdni.

Skupine belih zgrada čine dva glavna sela: Boumor i Port Elen; ostatak ostrva naseljavaju ovce i ptice, a teren je uglavnom prekriven tresetom.

Tresetne močvare, za koje je potrebno više hiljada godina da bi nastale pod adekvatnim klimatskim uslovima, prostiru se duž celog ostrva.

Javni prevoz na ostrvu dugom 40 kilometara je noćna mora, a voziti do destilerija da biste tamo pili nije dobra ideja.

Tokom tri dana boravka na ostrvu Ajlej, stopirao sam i oslanjao se na ljubazne lokalce da će me povesti, na putu od vetrovitih obala do toplih skrovišta, punih dobrodošlice, što su osam destilerija na ostrvu, gde sam isprobao više desetina viskija, poznatih po dimljenom ukusu.

Ako mene pitate, destilerije su magična mesta na kojima se alhemija susreće sa naukom u pokušaju da stvori nešto veće od proste sume svojih elemenata.

One su, takođe, muzeji mirisa, gde svaka soba ima predivan i jedinstven miris.

Poseta škotskim destilerijama zapravo uoptšte nije skupa.

Za sumu između pet i sedam funti možete da dobijete obilazak postrojenja i dve male čašice viskija pre nego što mu se doda voda.

Mnoge destilerije nude skuplju degustaciju (do 25 funti po probanom viskiju), pri čemu dobijate mogućnost da probate retke viskije direktno iz bureta, između ostalog neke vrste koje je nemoguće naći na drugim mestima, kao i one koje nikada više nećete probati.

Moje omiljeno mesto za isprobavanje viskija je Lagavulin, gde sam za 12 funti (u kombinaciji sa besplatnom ulaznicom za ljude koji su članovi udruženja Prijatelji klasičnih maltova) mogao da probam osam godina star viski, koji je još uvek mlad da bi bio smešten u bocu (neprijatan ukus nam je samo ukazao koliko su te godine provedene u bačvi važne).

Takođe sam imao priliku da probam viski koji je dvaput sazreo (star 16 godina, držan u burbon bačvama, a zatim prebačen u bure u kome se drži šeri), kao i tridesetogodišnji malt, koji inače košta više od 50 funti po čašici, ako uopšte uspete da ga pronađete (najveći broj singl maltova su deset godina stari i, kako vreme prolazi, sve su skuplji).

Kad sam već spomenuo barove, postoji određeni protokol za naručivanje malta u Škotskoj.

Prvo, ne zovite ga „skoč“. To je viski ili malt.

Drugo, ako ne želite da vas ismejavaju, nemojte naručiti viski s ledom.

Led umrtvi jezik i topi se prebrzo.

Pijete ga ili čistog ili sa malo vode, kako bi se ukusi otvorili.

Piti viski sa ledom je jedino prihvatljivo ako pijete blend viski ili ako je napolju vrelo.

Ali šanse da se to desi su veoma male – u Škotskoj se leto smatra drugim najpoznatijim mitom posle čudovišta sa Loh Nesa.

Posle posete Ajleju, čak i tokom slamajućih letnjih vrućina u Bruklinu, ja i dalje pijem čist viski.

Pažljivo iščitavam barski meni, stavljajući po strani znanje o viskiju, koje većina ljudi nikada neće ni steći.

I bez obzira na to da li će proći osam meseci (ili više) dok ne stignem u Škotsku ponovo, znam da će mi biti potreban samo jedan gutljaj šesnaestogodišnjeg Lagavulina da me prebaci na te obale vetrovitog, brdovitog ostrva Ajlej, prekrivenog tresetom.

Pogledajte video: Kako je piće za matorce osvojilo svet?