Skup u Blajburgu: Ljudi u crnom i „vrh hrvatskog ledenog brega“

Dve plavokose devojčice, stare ne više od pet godina, gledaju direktno u kameru.

Obučene su skroz u crno – crne kape, crne košulje, crne pantalone.

Levo i desno od njih su dva dečaka, koji su našli neku zanimaciju pa gledaju van kadra, ko zna gde. I oni su skroz u crnom.

Odmah iza je dvoje odraslih – plavokosa žena prijatnog izgleda i muškarac kojeg je fotoaparat zamrznuo baš u trenutku dok gleda u decu.

Svima se na reverima i kapama jasno vidi veliko latinično „U“, prepoznatljiv simbol ustaškog pokreta u Drugom svetskom ratu.

Fotografija te porodice, sa nekog od prethodnih skupova u Blajburgu, često se može naći u tekstovima o austrijskom gradiću na granici sa Slovenijom.

Grad u kojem živi tek nešto više od 4.000 ljudi poznat je širom Evrope po tome što se svakog maja vrati u 1945. godinu, kada na površinu isplivaju sve podele hrvatskog društva.

Sve je počelo nekoliko dana po završetku Drugog svetskog rata, kada su ustaški vojnici i oni koji su sarađivali sa Nezavisnom Državom Hrvatskom pokušali da pobegnu u Austriju. No, vraćeni su u Jugoslaviju, i ubijeno je nekoliko desetina hiljada ljudi.

Obeležavanje tog događaja u Blajburgu jedni nazivaju „ustaškim dernekom“, a drugi „komemoracijom kojom se obeležava ratni zločin i zločin protiv čovečnosti“.

Svađa i relativizacija

„U Blajburgu se okupljaju oni koji tvrde da učestvuju u verskoj komemoraciji za poginule hrvatske vojnike“, kaže za BBC na srpskom Gordan Duhaček, novinar zagrebačkog portala Indeks.

„Međutim, pravi karakter je klerofašističko okupljanje, kada se plače nad ubijenim ustašama, partizani se prikazuju kao zločinci, a ubijene ustaše kao nevine žrtve“, dodaje on.

Kako kaže, taj događaj nema nikakve veze sa „pristojnom verskom komemoracijom koja bi obeležila istorijski događaj i koja ne bi služila pokušajima rehabilitacije ustaša“.

Skup u Blajburgu već godinama izaziva veliku pažnju čitave Evrope.

Ustaške uniforme, šahovnice sa prvim belim poljem – kao u vreme NDH – kao i pokliči „Za dom spremni“ samo su deo kolorita koji svakog proleća zadesi mirni austrijski gradić.

• Dan pobede – kad je pao fašizam, a rodila se nova Evropa
• Aj Karmela, No pasaran, dve Španije i Jugosloveni
• Srbija i antifašizam: Šta deca danas uče

Često se pojave i vesti da je austrijska policija uhapsila nekoliko osoba zbog kršenja zakona o veličanju nacizma.

Sve to utiče na atmosferu u Hrvatskoj, pa se svakog maja Hrvati „krvnički svađaju, napadaju ili brane skup“, ističe Duhaček.

Istoričar Hrvoje Klasić, sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu, navodi da je Blajburg deo pokušaja relativizacije zločina iz Drugog svetskog rata.

„Kada to nisu uspeli, desničari su preuzeli drugu taktiku i rekli sebi ‘ok, ako moramo da kritikujemo taj period, onda ćemo to raditi i prema periodu posle rata, pa će se izgubiti odnos ko je pozitivac, ko negativac, ko je poražen, a ko pobednik'“, kaže Klasić za BBC na srpskom.

„Toga u Hrvatskoj imate i danas, pa predsednici nekih stranaka često postavljaju retoričko pitanje da li je Zagreb oslobođen 8.5.1945, kada su u njega ušli partizani, ili je tada pao“.

Osveta

Tog 30. aprila 1945. Adolf Hitler je izvršio samoubistvo. Mesec i kusur dana kasnije Nemačka je u Berlinu potpisala bezuslovnu kapitulaciju.

Partizani su gradove nekadašnje Jugoslavije redom oslobađali od nemačke okupacije.

Ustaški vojnici i svi koji su imali ikakve veze sa Nezavisnom Državom Hrvatskom, saveznicom Nemačke i Italije formiranom tokom rata, morali su da beže.

Sredinom maja su kod Blajburga prešli granicu Slovenije i Austrije, nameravajući da se predaju britanskoj vojsci. Međutim, Britanci ih odbijaju i govore im da se vrate i predaju jugoslovenskoj vojsci.

Na samom Blajburškom polju nije bilo smaknuća, ali je ono uzeto kao simbol svega što se nakon toga dešavalo širom Slovenije – a bilo je masovnih likvidacija.

„Blajburg je osveta“, kaže Klasić.

„Koliko je tačno ljudi ubijeno ne znamo tačno, ali je danima nakon toga sigurno stradalo između 70.000 i 90.000 ljudi“.

• Drugi svetski rat potresao i svemir
• Dan D: Bunkeri u novom svetlu
• Slavni poljubac otišao u večnost
• Tatu majstor Aušvica – i njegova tajna ljubav

Kako navodi, tokom SFRJ se o tome „s razlogom nije pričalo, jer je to najveća sramota za partizanski antifašistički pokret“.

„Četiri godine su se hrabro borili i ginuli za idele koji su potpuno suprotni sa svime što se dogodilo nakon tog 15. maja.

„Iz želje za osvetom, ali i iz straha da bi ustaše mogle da se priklone Britancima u ratu protiv komunista, sve se pretvorilo u stravičan zločin“, navodi Klasić, ističući da je obračuna sa kolaboracionistima bilo širom Evrope, ali ne toliko i na taj način.

Prvo okupljanje u Blajburgu održano je 1953. godine i bilo je marginalno, sa svega nekoliko desetina ljudi, da bi sve oživelo početkom devedesetih, početkom uspona Hrvatske demokratske zajednice.

„Tada je sve dobilo novi narativ – da se tamo dogodila velika tragedija hrvatskog naroda i da je izvršen genocid nad Hrvatima, kao da ih u partizanima uopšte nije bilo“, ističe Duhaček.

Politika

Veliku ulogu u tenzijama oko Blajburga imali su i vodeći ljudi Hrvatske.

Duhaček kaže da su hrvatski političari i Blajburg imali „zanimljivu i krivudavu istoriju odnosa“, dok je Klasić ranije isticao da oni „u Blajburg žele da idu, a u Jasenovac moraju“.

„Franjo Tuđman nikada nije bio u Blajburgu, niti mu je to ikada palo na pamet“, navodi Duhaček.

„Zato je jedan od njegovih naslednika, premijer Ivica Račan, bio u poluprivatnoj poseti – odao je počast ubijenima, ali u isto vreme osudio NDH i hrvatski režim“.

Negde u to vreme pokrenuta je priča da Sabor – hrvatski parlament – bude pokrovitelj službenog skupa u Blajburgu, što se i dogodilo.

Ta situacija je trajala sve do 2011. i dolaska na vlast Socijaldemokratske partije i Zorana Milanovića, kada je pokroviteljstvo ukinuto, ali je obnovljeno četiri godine kasnije, nakon povratka HDZ-a. U međuvremenu je Blajburg postao kontroverzna tema širom sveta, a evropski mediji ga nazivaju „najvećim neonacističkim okupljanjem u Evropi“.

U Blajburg je odlazila i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović.

„Ona je uvela tu bizarnu praksu da ne učestvuje ni na kakvim zvaničnim komemoracijama, već sama ode malo u Jasenovac, pa malo u Blajburg, fotografiše se i misli da je to dovoljno, što je presmešno“, ističe novinar Indeksa.

„Ove godine je zglajznula više nego inače – u Blajburg je otišla 8. maja, na Dan oslobođenja Zagreba. E, sad, ako nije znala šta taj datum znači – to je katastrofa, a ako je znala – onda je njena poruka još gora“.

Dijaspora i antifašizam

Klasić ističe da je Blajburg samo „vrh ledenog brega“ svega što se poslednjih decenija dešava u Hrvatskoj.

„On je deo priče o revizionizmu koja je počela tokom devedesetih, kada je na službenom nivou sve delovalo super i kada je antifašizam bio deo Ustava.

„Međutim, revizionizam je u međuvremenu postao sve jači, partizani su gubili ulice, a dobijali ih ministri NDH, antifašistički spomenici su rušeni, a u javnosti se sve češće mogao čuti ustaški pozdrav ‘Za dom spremni'“.

Kao jedan od važnih faktora Klasić vidi veliki broj ljudi iz hrvatske dijaspore koji su postali bitni u političkom, vojnom i diplomatskom životu zemlje.

„Ti ljudi su neretko imali neke ustaške korene u porodici, što naravno ne znači da su i oni bili ustaše, ali je odnos prema tom periodu bio isti kao među hrvatskom emigracijom posle 1945. godine.

„Tada se od celog Drugog svetskog rata gledalo samo na 10.4.1941, kada je osnovana NDH i 15.5.1945, kada je došlo do Blajburga. Sve između – Jasenovac, Jadovno, masovno zločini – sve je to palo u drugi plan“, navodi Klasić.

• Hitler i njegova drugarica – jevrejska devojčica
• Hitlerovi akvareli na aukciji u Berlinu
• Rudolf Hes je zaista izvršio samoubistvo u zatvoru

Kako kaže, bila je bitna ideja stvaranja hrvatske države i žrtve pale za taj cilj, a taj scenario „ponovljen je i tokom devedesetih“.

„Kao i 1941. stvoren je taj narativ da se Hrvati za nezavisnu državu bore protiv Jugoslavije i komunizma, a da pretnju opet predstavljaju Srbi“.

Ipak, on ističe da su ekstremni nacionalisti u Hrvatskoj uvek manjina, ali su „glasni i agresivni, pa ostavljaju utisak da ih je više nego što jeste“.

„Blajburg je takvima najbolji argument za stav da je antifašistički pokret bio i zločinački.

„To je municija svima koji kažu ‘prigovarate nam za Jasenovac i Jadovno’, ali mi smo stvorili hrvatsku državu, a vi ste činili zločine i ušli u Jugoslaviju…

„To je borba koja prikazuje podelu koja je i dan danas prisutna“, zaključuje Klasić.

Pozitivci i negativci

Situacija u hrvatskom društvu danas nije nimalo jednostavna, a na snazi je odavno neka vrsta pat pozicije.

Gde bi moglo da bude rešenje?

„Idealno bi bilo da hrvatsko društvo većinski shvati da su partizani bili pozitivci, a ustaše negativci i da se oko toga stvori društveni konsenzus“, kaže Duhaček.

„U takvoj atmosferi bi onda moglo biti moguće organizovati nekakvu službenu komemoraciju za ljude koji su ubijeni u partizanskoj odmazdi, a koja ne bi funkcionisala kao proustaški skup“, dodaje on.

Međutim, kako kaže, trenutno se to ne dešava, već su često ustaše good guys, a partizani bad guys.

„Nije stvar u tome da se ovo automatski prevaziđe, nego da se na demokratski način vodi kontinuirana rasprava, ali ne tako da celo društvo bude jednostavno blokirano.

„Mi ovde ceo maj provedemo raspravljajući o partizanima i ustašama, navijamo za svoju stranu i uživamo u ovom ili onom porazu ili blamaži druge strane…

„To, jednostavno, nije zdravo“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]