Novi Sad ima „malog“ i „velikog“ Tišmu.

Pored spisateljskog poziva, prezimenjacima je zajedničko i što su dobitnici prestižne NIN-ove književne nagrade, pa možda zato sugrađani mlađeg Slobodana godinama brkaju sa kolegom Aleksandrom, autorom više romana o ratnom i posleratnom Novom Sadu, koji je preminuo pre 20 godina.

„Neki mladić mi je pre nekoliko godina u Srpskom narodnom pozorištu prišao i pitao da mu potpišem njegov primerak moje knjige, a potom doneo Vere i zavere.

„Ukapirao sam da u stvari ni ne zna ko sam, ali sam ga pitao za ime i potpisao se kao autor romana – Aleksandar Tišma, a on sav zadovoljan otišao“, osmehujući se govori 76-godišnji pisac za BBC na srpskom.

Međutim, danas prepoznatljivo ime u polju kulture i umetnosti, Tišma je izgradio i mimo književnosti.

Bio je jedan od pionira rane konceptualne umetnosti u Jugoslaviji, krajem 1960-ih, kada vlast i kulturna elita nisu na ovaj vid stvaralaštva gledali blagonaklono, uređivao je studenski časopis Indeks i književni program na čuvenoj Tribini mladih u Novom Sadu.

A zapaženu ulogu je tokom osamdesetih imao i na jugoslovenskoj novotalasnoj sceni svirajući i pevajući u kultnim domaćim sastavima La strada i Luna.

Pisanju se vratio početkom naredne decenije, usredsredivši se prvo na poeziju, a zatim i prozu.

NIN-ovu nagradu, jedno od najvažnijih književnih priznanja na ovim prostorima, dobio je u januaru 2012. za delo Bernardijeva soba.

Njegov prošlogodišnji roman Život pesnika: politikal nigredo, deo trilogije Astal tiš, riba friš, koji predstavlja svojevrsnu autobiografiju novosadskog autora, ušao je u uži izbor za ovo prestižno priznanje.

Časopis Zenit je imao veći odjek van granica Jugoslavije.

Mali Tišma iz Pavlove ulice

Laganim korakom, penjući se stepenicama koje krckaju, u teget-sivom kaputu, sa maskom i naočarama za sunce na licu, na prvi sprat jedne knjižare-kafića u centru Novog Sada, stiže Slobodan Tišma.

Seda na kauč, na bezbednu udaljenost, i za početak kraj sebe odlaže samo zimsku kapu.

„Da li možeš da pređeš na drugu stranu, pošto ne čujem dobro na levo uvo, to mi je posledica korone?“, pristojno pita pisac, dok mu maska i dalje stoji na licu.

Ni naočare za sunce ne skida, ali ne one prepoznatljive sa ružičastim romboidnim staklima, ručne izrade, koje je godinama nosio, pošto su letos, na istom ovom mestu, nestale.

„Nemam volje da ih ponovo pravim, ove kineske sam kupio za 1.500 dinara, ali su mi malo glomazne“, dodaje 76-godišnji pisac, osmehujući se.

Iako je rođen u Staroj Pazovi, a prve godine života proveo u Beogradu, Slobodan Tišma se krajem 1940-ih sa porodicom preselio dvestotinak metara dalje – u ulicu Pavla Papa.

„U to doba je sve izgledalo drugačije“, ističe Tišma.

Mnoge od tih promena koje su zadesile vojvođansku prestonicu književnik je opisao u najnovijem romanu, ali i mnoge druge situacije koje su ga u detinjstvu, mladosti i kasnije kroz život pratile.

„To je Novi Sad koji je bio živopisan, autentičan gradić od nekih stotinak hiljada stanovnika.

„Mislim da je taj šmek nestao i pretvorio se u srednjoevropski grad od 300.000 – 400.000 ljudi“, dodaje pisac, sada već bez maske i naočara na licu.

Tišma je kao školarac i student bio svedok urbanističke metamorfoze grada, kada su po centru probijani bulevari duž kojih su počele da niču višespratnice različitih namena.

A seća se i tramvaja, čeličnih grdosija koji su jezdili gradskim ulicama sve do ukidanja linija krajem 1950-ih.

„On ima taj zvuk grada – kling, klang, čuju se šine kako zuje… I to je nestalo, uveli su autobuse koji su neprimetni, bešumni“, naglašava.

Međutim, centar grada i Pavlovu ulicu Tišma će pamtiti i po nasilju, kako vršnjačkom, tako i porodičnom.

Dok se kao mali igrao stalno je, kaže, slušao „plač i vrisku dece i žena koje muževi tuku“, a jednom prilikom je prisustvovao i traumatičnoj sceni kada je njegov otac u automobilu udario majku.

„Takvi su očevi svi bili – autoritarni i zaštitnici, ali sa druge strane i te kako su umeli da raspale šamarčinu.

„Ali ne mogu da kažem da nas otac nije voleo, sve bi uradio za nas i živeli smo bogovski od njegove velike plate“, dodaje Tišma.

Njegov otac, tadašnji predsednik Privrednog suda u Novom Sadu, bio je ljubitelj opere, te je sina neretko vodio na predstave u pozorište.

Pošto je odrastao u centru, mladi Tišma je bio okružen i bioskopima koje je često posećivao i tamo uživao gledajući filmove.

Tadašnji Novi Sad bio je plodno tlo za razvoj zanimljive kulturne scene, kojoj će se tokom studija priključiti i novosadski pisac.

„Život pesnika: politikal nigredo" — Najnoviji Tišmin roman „Život pesnika: politikal nigredo“, ušao je u uži izbor za ovogodišnju NIN-ovu nagradu

Od jutra do sutra na Tribini mladih

Iako su temelji postavljeni ranije, „dominacija umetnosti“ u Novom Sadu nastupila je 1960-ih, smatra Tišma.

Velike zasluge za to, dodaje, pripadaju prvenstveno istaknutom pesniku Miroslavu Miki Antiću, autoru čuvenog i često recitovanog Plavog čuperka iz školskih čitanki, književniku Aleksandru Tišmi i vajaru Jovanu Soldatoviću, kao i dešavanjima unutar Matice srpske, najstarije ovdašnje kulturno-naučne institucije.

Uporište kulture i mesto dijaloga bila je tada i Tribina mladih, današnji Kulturni centar Novog Sada, osnovana 1954. usled promene političkog kursa države koji je, između ostalog, podrazumevao i „demokratizaciju društva i otvaranje ka zapadu“.

Do takvog zaokreta došlo je posle raskola između jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita i sovjetskog lidera Josifa Staljina juna1948, što je neposredno dovelo i do pomaka u sferama kulture i umetnosti.

U takvu inspirativnu sredinu, krajem 1960-ih, na mesto urednika usmenog književnog programa Tribine mladih dolazi Slobodan Tišma.

Tamo ga je dovela glavna i odgovorna urednica, spisateljica Judita Šalgo koja je nove kolege podsticala da plasiraju različite umetničke sadržaje.

Dok je kao student književnosti uređivao list Indeks, Tišma se zainteresovao i za konceptualnu umetnost.

To je vrsta umetnosti gde je koncept, odnosno ideja koja stoji iza umetničkog dela, važnija od njegovih formalnih i vizuelnih komponenti.

Informacije o konceptualnoj umetnosti je, kaže, dobijao preko Trećeg programa Radio Beograda, a najveći uticaj na njega po ovom pitanju izvršili su Bogdanka i Dejan Poznanović, bračni par urednika u oblasti kulture i umetnosti, koji su dolazili na Tribinu mladih i prenosili znanje na njega i druge urednike.

Tribina mladih se njihovim dolaskom pretvorila u svojevrsnu komunu gde su bezmalo živeli, jeli i spavali.

Prostor je bio otvoren 24 sata, pa je redovno organizovan i noćni program, a veliki broj ljudi privlačile su i projekcije filmova i igrane predstave.

„Postojao je i takozvani ‘levi hol’ gde se slušao avangardni džez, sve je bilo u crno ofarbano, a po podu prosute velike cerade ispunjene materijalom i onda se na tome ležalo, nije se sedelo“, kaže Tišma.

Povezali su se i sa čuvenom grupom OHO iz Slovenije, kojima su organizovali izložbe u Novom Sadu, a i odlazili im u goste.

Grupa Kod: Pod represijom vlasti i pretnjama umetnika

Priča se dodatno radikalizovala u proleće 1970. godine kada je osnovana grupa Kod, koju su, pored Tišme, činili i Miroslav Mandić, Slavko Bogdanović, Mirko Radojičić, a kasnije i Peđa Vranešević, Janez Kocijančić, Branko Andrić i Ferenc Kiš.

Snažan odjek imali su njihovi prvi projekti poput Kocke – bele konstrukcije od metalnih šipki koju su najlonom podizali u katoličkoj porti ispred Tribine mladih, i konceptualnog rada More-antimore, kada su Tišma i Mandić izgovarali ove reči okrenuti jedan naspram drugog.

Reakcije na stvaralaštvo mladih konceptualista bile su različite – neki su ih podržavali, ali većina novosadskih uglednih umetnika bila je izrazito protiv takvog vida izražavanja.

„Vajar Jova Soldatović nam je čak pretio fizičkim obračunom.

„Njegovi studenti su dolazili da nam prete da će nas tući, pošto je on smatrao da su to gluposti, da to nije nikakva umetnost“, tvrdi Tišma.

On smatra da je njihova konceptualna umetnost naišla na otpor, jer je bila drugačija i kao takva „ugrožavala pozicije umerenih modernista“.

„Ja sam to zvao patetična modernost – bićemo moderni, ali nećemo preterivati.

„To je bila i partijska doktrina, odrekli su se socrealizma, okrenuli su se modernoj umetnosti, ali sa merom“, pomalo srdito odgovara Tišma zavaljen u trosed.

Takav pristup, dodaje, nije dobar jer umetnost „mora biti slobodna“ i ne treba se sputavati.

„Ne smemo da postavljamo nikakve granice u umetnosti, ako nešto radimo, onda idemo do kraja – do daske!“.

Početak kraja za kontroverznu umetnost, kako su je mnogi tada videli, grupe Kod, nastupio je na prvom Međunarodnom filmskom festivalu (FEST) januara 1971, gde su se Novosađani pojavili zahvaljujući jugoslovenskom reditelju Dušanu Makavejevu.

Pažnju su privukli radom Platno, ogromnom vrećom veličine deset sa deset metara u holu Doma sindikata u koju su ušli dok se odvijala projekcija filmova.

„Izgledalo je kao neka planina, pa kada je publika izašla, odjednom su videli da je taj ambijent izmenjen“, objašnjava Tišma.

Dospeli su i na Treći program Televizije Beograd, ali su reakcije uglavnom bile osuđujuće uz komentare da su se verovatno „skinuli goli i ušli u vreću“, što nije bila istina, dodaje pisac.

Međutim, daleko veću buku podigla je Zakuska novih umetnosti, događaj na kome su novosadski konceptualisti učestvovali kao grupa Februar.

Manifestacija se održala u holu beogradskog Doma omladine, gde je, između ostalog, bio izložen i Autoportret, „provokativan i šokantan rad“ Miroslava Mandića.

„To je bio veliki karton izmazan fekalijama, kosom, noktima, mokraćom, raznim telesnim izlučevinama, izložen kao autoportret, koji je jako osuđen“, ističe Tišma.

Usledila je represija pokrajinskih vlasti i državnih organa nad grupom Kod, što je dovelo do zatvaranja Miroslava Mandića i Slavaka Bogdanovića i gašenjem pokreta tokom 1971. godine.

„Njima je bilo u interesu da osude dvojicu članova da bi nas na neki način opomenuli, nisu proširili i počeli sve da nas hapse jer bi to bila velika frka“, navodi Tišma koga država nije teretila.

Obračun sa umetnicima dešavao se pred smenu ljudi na čelu Saveza komunista Srbije, pod optužbom za liberalizam.

Tadašnje rukovodstvo koje su, između ostalih, činili i Marko Nikezić, Latinka Perović i Mirko Čanadanović, nazivalo ih je, paradoksalno, anarhistima što nije bila istina, tvrdi Tišma.

„Umetnost je bila naše opredeljenje“, kaže pisac.

Na lečenju kod Vladete Jerotića

Pod pretnjama i pritiskom novosadskih kulturnih delatnika, Tišma se na jesen 1970. sklonio u Beograd, gde je ponovo upisao književnost na Filološkom fakultetu.

Dinamičan život u Novom Sadu zamenio je, ironično, rutinskom svakodnevicom, koja se sastojala od odlaska na fakultet i u kafanu, uz duge šetnje po Dorćolu gde je živeo.

„Osećao sam taj šmek grada, što u Novom Sadu nisam, bio sam na desetom nebu i jako mi je to prijalo“, dodaje Tišma.

Svakodnevno je, kaže, pušio i hašiš, vrstu droge koja se dobija od smole indijske konoplje, a kupovao ju je u centru Beograda, na Trgu republike od jednog hipika.

A onda je i jednog dana probao i opijum.

„To je jako loše ispalo, imao sam stravične halucinacije, ludila i uplašio sam se užasno“, priseća se Tišma.

Pušenje opijuma bilo je verovatno okidač za ozbiljne psihičke probleme koji su usledili, pa je njegov otac preko veze obezbedio sinu lečenje kod čuvenog neuropsihijatra i psihoterapeuta Vladete Jerotića koji je radio u bolnici „Dragiša Mišović“ na beogradskom Dedinju.

Kaže da je „bilo dobro što je stupio u kontakt sa njim“, jer Jerotić nije bio „rigidni psihijatar koji nema pojma, već je pratio razvoj medicine i nauke“.

„On je mene simpatisao kao jednog mladog talentovanog čoveka, ali imao je loše mišljenje o mojoj umetnosti i smatrao je da ne treba time da se bavim.

„Nije me podsticao, ali je bio dosta dobronameran prema meni“, naglašava Tišma.

Jednom je šetajući bolničkim hodnicima kroz odškrinuta vrata video mesto gde se pacijentu davala, tada uobičajena, terapija elektrošokovima, na koju nije pristao, a što ga je podsetilo na električnu stolicu za izvršenje smrtne kazne, čemu se takođe izrazito protivio.

Naposletku se uspešno izlečio i vratio u Novi Sad.

Ćoškarenje kao nevidljiva umetnost

Po povratku u Novi Sad, Tišma se pridružio urbanoj komuni u Teslinoj 18, gde je u jednospratnoj zgradi živelo nekoliko njegovih prijatelja umetnika.

Život u komuni funkcionisao je po principu – od svakog prema sposobnostima, svakome prema potrebama.

Zajedno su jeli i delili sve, pa i prevozno sredstvo – bicikl.

„Ko prvi dođe do njega njegov je, a posle gledaj šta ćeš“, osmehujući se govori Tišma.

U gradskoj komuni je proveo dve godine, posle čega se vratio kod roditelja na Liman, „kosmopolitski prostor svetlosti“, kraj Dunava.

Tamo je sa drugom Čedom Drčom nastavio da se bavi takozvanom „nevidljivom umetnošću“, koja „nema tendenciju da plasira poruku i ostvari bilo kakav kontakt sa publikom“.

Okupljali su se ispred samoposluge na Limanu 1, gde su nastajale fotografije koje nigde nisu objavljene, i noću kod apoteke na Limanu 2 sa projektom „nevidljivi bend“.

Tokom 1977. Tišma je objavio ciklus pesama „Vrt kao to“ u Letopisu Matice srpske, dugovečnom književnom časopisu ove institucije, koje su nastale dok je bio urednik u Indeksu i na Tribini mladih.

„Bolje da nosim kratku kosu“

Dok sa zvučnika dopiru pesme engleskog izvođača Dejvida Bouvija, Timša počinje priču o tome kako se zaljubio u pank muziku kada je u automobilu marke mini moris, koji mu je otac kupio, sa radija krenula pesma Pretty Vacant britanskog sastava Seks Pistols.

„Otkačio sam i shvatio da je to taj senzibilitet“, radosno objašnjava Tišma, koji je ubrzo potom ošišao dugačku kosu i pantalone – zvonarice odložio u ormar.

Koncerti britanske grupe Strenglers (The Stranglers) u Zagrebu septembra 1978. i slovenačkog Buldožera u Novom Sadu krajem iste godine bile su prelomne tačke da novosadski hipijaner krene muzičkim putevima novog talasa, koji će uskoro poplaviti jugoslovensku scenu.

„Tada sam shvatio da je u stvari ta pozicija pesnika kao klasičnog usamljenika koji piše poeziju i objavljuje knjige prevaziđena i da se taj lirski diskurs seli u rokenrol, što je apsolutno istina – pravi pesnici su najveći rok izvođači“, dodaje.

Prve novotalasne pesme nastale su u njegovoj sobi, na akustičnoj gitari koju je pozajmio od kolege umetnika i saborca iz grupe Kod – Miroslava Mandića.

Posle rokenrol izleta sa grupama Tile i četiri bogalja, Pingvini i Zlatni akordi iz šezdesetih, Tišma je konačno oformio i prvi novotalasni bend – La stradu, gde se, pored gitare, latio i mikrofona.

Međutim, prva faza ove grupe nazvane po filmu italijanskog reditelja Federika Felinija bila je kratkog daha, što ga nije omelo da 1981. dalji muzički angažman nastavi kao pevač u kultnom jugoslovenskom darkvejv – got rok bendu Luna.

Luna: Falširanje, svađe u bendu i kultna ploča

Lunu su, pored Tišme, činili mladi, školovani muzičari Ivan Fece Firči na bubnjevima, koji je ranije svirao sa Tišmom u La stradi, bivši gitarista pank sastava Pekinška patka Zoran Bulatović Bale i klavijaturistkinja Jasmina Mina Mitrušić.

Pesme su uglavnom pravili na dugim probama tako što „Firči da ritam“, Tišma „pevuši neku melodiju, a Bale doda nešto i to se malo pomalo uklopi“.

Prvi demo snimak su Bale i Firči, pre nastupa u Zagrebu u jesen 1983, odneli u čuvenu izdavačku kuću Jugoton, ali su ga urednici odbili.

U sklopu iste turneje, Luna je nastupila i u Rijeci gde im je prišao Marko Brecelj, pevač i osnivač kultne jugoslovenske grupe Buldožer.

Ponudio je da njihove demo snimke odnese Borisu Beleu, kolegi iz benda i muzičkom uredniku diskografske kuće Helidon iz Maribora, koji će im na kraju i izdati prvi i jedini studijski album Nestvarne stvari.

Album je sniman u beogradskom studiju Akvarijus, pod supervizijom tonca Đorđa Petrovića i producenta Saše Habića.

Tišma kaže da je to bila najbolja ekipa koju si tada „mogao da imaš za snimanje“, ali da je postojalo izvesno „nerazumevanje“ zbog čega je Lunin zvuk „na neki način ušuškan“, a „energija koju su imali ugašena“.

Snimanje je teklo glatko za instrumentalni deo benda, ali kada je na red došao Tišma, jedini član grupe bez formalnog muzičkog obrazovanja, stvari su krenule nizbrdo.

Pre njega je u istom studiju vokale snimio Masimo Savić za njegov rok sastav Dorijan Grej.

„Kaže meni Saša Habić: ‘Imao sam sad jednog iz Zagreba, pevač je ludilo“, a ja se mislim ‘teško meni’, jer znam kako falširam i koliko nemam pojma“, ističe Tišma.

Naposletku su se on i Bale žestoko posvađali.

Talentovani gitarista je hteo da uzme snimljeni materijal, dok je Tišma na to izjavio: „Samo preko mene mrtvog“.

Poslednju reč imao je ipak Ratko Ostojić iz studija Akvarijus koji je trake zaključao u ormar i predao ih Borisu Beleu kada je došao po njih.

Album je objavljen 1984. godine, ali su se muzičari, tako posvađani razišli.

Tišma kaže da je klavijaturistkinja Mina nastavila sa njim da svira u La stradi, dok su Bale i Firči produžili sa Lunom u Njujorku gde su se preselili.

Ponovo su se okupili posle 20 godina, pošto je Firči nakon višemesečnog nagovaranja ubedio Tišmu da pristane, kako bi svirali na Egzit festivalu 2004.

Održali su još dva koncerta u Beogradu i Novom Sadu 2017.

Tada je objavljena i knjiga o grupi Ogledala Lune autora Predraga Popovića, Saše Rakezića i Gorana Tarlaća.

Tri godine kasnije album Nestvarne stvari, za koji inače postoji i verzija otpevana na engleskom jeziku, reizdao je Šareni dućan iz Hrvatske.

Povratak La strade na novotalasno panonsko ostrvo

Iako je Novi Sad imao jedan od prvih pank sastava u Jugoslaviji – Pekinšku patku, pionire ska muzike Kontraritam, pa i jedan od prvih ženskih bendova – Boje, tamošnja muzička scena je sredinom 1980-ih delovala prilično zatvoreno i izolovano.

Dok su, na primer, brojni jugoslovenski bendovi svirali na međugradskim festivalima poput „Pozdrav iz Beograda i Zagreba“, činilo se da su novosadske grupe ostale usamljene i nasukane na novotalasnom ostrvu u Panonskoj niziji.

„Glavni problem je bio što je Novi Sad mali grad i nismo imali diskografsku kuću, kao što je Beograd imao PGP, a Zagreb Jugoton“, smatra Tišma.

Tek u drugoj polovini osamdesetih Novi Sad dobija „M produkciju“, izdavača koji je objavio jedini album La strade 1987.

Tišma ovim materijalom nije bio zadovoljan, jer je sniman „traljavo i na brzinu“.

Producent je bio Mitar Subotić Suba (Rex Ilusivii), a u pomoć je priskočio i Milan Mladenović, frontmen legendarnog sastava EKV.

„On je bio oduševljen pesmom Okean, koju sam relativno dobro otpevao, osećao sam je, nisam falširao“, priseća se Tišma.

Grupa se ubrzo posle ovog izdanja raspala.

Ove godine će biti objavljena nova ploča La strade za izdavačku kuću Odličan hrčak iz Beograda, sa materijalom snimljenim na jednom od poslednjih koncerata u Studiju M 1987. sa makedonskom grupom Mizar.

Iz književnog andergraunda u mejnstrim pomoću NIN-ove nagrade

Pošto je digao ruke od rokenrola, Tišma se krajem osamdesetih i početkom devedesetih vratio pisanju, bežeći na neki način od sivila koje će se uskoro nadviti nad ratom zahvaćenom Jugoslavijom.

Povlačeći se u šumarke kraj Dunava počeo je da hvata dnevničke beleške koje će 2001, pod imenom Blues diary, objaviti za „Ružu lutanja“, izdavačku kuću njegovog prijatelja Miroslava Mandića.

Prethodno je za istog izdavača tokom devedesetih objavio dve zbirke poezije Marinizmi i Vrt kao to.

Za naredno prozno delo, zbirku priča Urvidek, 2005. mu je uručena nagrada Stevan Sremac, dok je za roman Quattro stagioni dobio priznanje Biljana Jovanović 2009.

Dve godine kasnije izašla je Bernardijeva soba, roman za koju je dobio prestižnu NIN-ovu nagradu za najbolji roman početkom 2012.

Taj događaj mu je, kaže, promenio život, pa je tako „mali Tišma“, kako sebe neretko naziva, iz svojevrsnog andergraunda dospeo u mejnstrim, gde se nije dugo zadržao.

„Imao sam stravičnu medijsku pozornost, prvih šest meseci svaki dan je telefon zvonio po nekoliko puta, dao sam 40, 50 intervjua te godine“, navodi pisac.

Sugrađani su ga zaustavljali u autobusu i na ulici da čestitaju, knjigu je promovisao širom Srbije, a zarada od same nagrade i tiraža bila je par desetina hiljada evra.

Nagrada je, kaže, bila i „veliki udarac umetničkom novosadskom svetu“ koji je Tišmu i druge konceptualiste ranije „terao i zatvarao“.

Prašinu je podigao i kada se njegovo delo iz 2019. godine Grozota ili…, u kome piše o genocidu u Srebrenici, ponovo našlo među pet romana u trci za NIN-ovu nagradu.

Slobodan Tišma ima mogućnost da po drugi put postane dobitnik ovog priznanja pošto je njegov roman Život pesnika, gde evocira uspomene iz ranog detinjstva, mladosti i skorašnjeg perioda, ušao u uži izbor sa još 12 romana.

Život pisca danas i dalji planovi

Danas Tišma živi skromno i, kako kaže, kao stranac u Novom Sadu, od nasleđene invalidske penzije.

„To je za preživljavanje.“

Poslednji put na moru sa porodicom bio je 2004. u Bugarskoj.

„Nemamo para za to i to je tako, navikli smo se, a i nešto ni ne želim više da putujem“, ističe Tišma.

Vreme, kaže, provodi uz knjige i televizor na kome je do ove sezone redovno pratio englesku Premijer ligu u fudbalu.

Muziku takođe sluša preko televizijskih kanala, ali ne stiže da isprati nove bendove i izdanja, kako na svetskom, tako i na lokalnom nivou.

„Vidim da ima tu svega i svačega, ali to je meni pučina, ne snalazim se u tome.“

Ipak dopalo mu se nekoliko alternativnih i indi rok bendova koji su se pojavili poslednjih decenija, poput sastava Arcade Fire, The War On Drugs, Yeah, Yeah, Yeah i Franz Ferdinand.

Liman je pre desetak godina zamenio Banatićem, novosadskim naseljem gde živi sa suprugom Jasnom Manjulov, nekadašnjom pevačicom grupe Boje, i sinom Filipom koji radi kao poštar.

Planira da objavi nastavke trilogije Astal tiš, riba friš.

„Nisam još odlučio, ali mi se čini da će ipak prvi biti Genije bas gitare, pa Poslastičar jer je taj roman neka vrsta dnevnika korone.

„To je taj period izolacije, pa je možda bolje da malo prođe vremena, iako korona ne posustaje“, zaključuje Tišma dok obavija zeleni šal preko sivog kaputa.