Cankarev dom, ljubljanski kongresni centar, mnogi su pre tri decenije videli kao mesto na kome se nepovratno raspadala Jugoslavija.

Tadašnji predsednik slovenačkih komunista Milan Kučan održao je 27. februara 1989. godine govor na skupu podrške štrajkačima u rudniku Trepča na Kosovu koji mu je doneo optužbe za rušenje Jugoslavije kroz podršku albanskom separatizmu.

Danas će na istom mestu za BBC na srpskom reći da mu je cilj bio sasvim drugačiji.

„To je bila samo jedna od epizoda u mozaiku svega što se dešavalo u Jugoslaviji.

„Ja sam tada rekao da rudari u Starom trgu brane Jugoslaviju – pozivali su se da treba poštovati autonomiju Kosova garantovanu državnim i republičkim ustavima, a spremalo se ukidanje te autonomije.“

• Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene“
• Vasil Tupurkovski: „Zapad je dozvolio rat u Jugoslaviji, sada ga ne dozvoljava”
• Sanda Rašković Ivić: „Moj otac je zajednička ratna žrtva Miloševića i Tuđmana“

Poslednji predsednik Predsedništva Slovenije kao republike-članice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), a onda i prvi predsednik nezavisne Slovenije, smatra da su odlučujući događaji počeli mnogo ranije.

„Početak kraja Jugoslavije je 14. vanredni kongres Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) u Beogradu – ona velika hala, naš odlazak, aplauz koji je usledio i nerazumevanje da kraj SKJ znači i kraj Jugoslavije.“

Milan Kučan bio je jedanaest godina predsednik Slovenije, biran kao nezavisni, vanstranački kandidat, a danas je u političkoj penziji iako aktivno prati događaje na Balkanu.

„Jugoslavija je bila i naša država“

U objašnjenju uzroka jugoslovenske krize, vratiće se Kučan još ranije – na 1980. godinu i smrt doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, simbola jedinstva države.

„Jugoslavija je bila i naša država, u nju smo ušli na osnovu slobodne volje, verovali smo da će federativno ustrojstvo braniti princip nacionalne ravnopravnosti i obezbediti budućnost slovenačkog naroda.

„Kriza posle Titove smrti tražila je od republika da nađu izlaz iz situacije, a mi smo to pokušali da uradimo kroz reformu političkog sistema.“

Iako su za mnoge u Jugoslaviji osamdesete godine 20. veka bile „zlatno doba“ najvišeg ekonomskog standarda – putovanja, godišnjih odmora, kupovine automobila i stanova – Kučan kaže da je ispod površine ključala višestruka kriza.

„Bilo je to razdoblje duboke ekonomske i socijalne krize, ljudi su bili nezadovoljni nesigurnošću, nestašicama, inflacijom i platama u milionima.

„U drugoj polovini 80-tih godina stvarao se i pritisak civilnog društva, začetaka opozicije u Sloveniji – sve je to pokazivalo da Jugoslavija u novim uslovima ne može da opravda sopstveni opstanak.“

Različiti pogledi na rešenja Slovence su, kaže Kučan, doveli do potrebe za samostalnim putem.

„Kada je postalo jasno da reforme nisu prihvatljive za većinu, morali smo da razmišljamo o alternativama – o sopstvenoj zemlji, u kojoj bismo mogli da ostvarimo ciljeve koje nismo mogli da ostvarimo u Jugoslaviji.

„O tome smo razgovarali samo sa Hrvatima, iako su imali drugačiju istoriju i poglede na Jugoslaviju – u drugim republikama nismo naišli čak ni na odgovor na našu inicijativu za mirno razdruživanje.“

Slovenija je prva među jugoslovenskim republikama održala višestranačke izbore u aprilu 1990, da bi 23. decembra te godine bio održan i referendum o nezavisnosti na kome je oko 95 odsto građana podržalo napuštanje Jugoslavije.

• „Hej Sloveni“, pesma koja je bila više od jugoslovenske himne
• Heroji koji su prkosili ratu – zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo
• U jednom lusteru se krije sudbina cele Jugoslavije

O Slobodanu Miloševiću i Franji Tuđmanu

Dok je Kučan bio slovenački, Slobodan Milošević bio je srpski predsednik.

Kučan ga opisuje kao pragmatičnog političara koga je politički proces u Srbiji postavio na to mesto.

„Akademici su napisali Memorandum, ali nisu imali snagu da to ostvare – i to je pragmatični političar shvatio, pa ga preuzeo kao sopstveni politički i ideološki fundament.

„On je vešto izvezao rat u BiH, pa Srbija nije bila neposredno umešana u sukobe.“

Na tvrdnje poslednjeg predsednika Predsedništva SFRJ Stjepana Mesića da je Milošević sa hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom bio u direktnoj komunikaciji tokom čitavog ratnog sukoba u bivšoj Jugoslaviji, Kučan će reći da je za to saznao tek kad se Slovenija osamostalila.

„Mi smo sarađivali sa Hrvatima, a da mi Tuđman nikad nije spomenuo da je imao direktne razgovore sa Miloševićem.

„S jedne strane, imali smo veliko poverenje u dogovore sa Hrvatima, a s druge strane nije dolazilo njihovo potpuno poverenje u zajedničku akciju.“

Evropa duže verovala u Jugoslaviju nego sama Jugoslavija

U potrazi za saveznicima i razumevanjem, Kučan kaže da Sloveniji nije bilo lako.

„Nadali smo se i da će intervenisati međunarodna zajednica, objašnjavali smo im da će bez pravovremene intervencije moći da dođe do najstrašnijeg scenarija.

„Nismo želeli da naš cilj ostvarujemo oružjem, već razgovorom i dogovorom – ali to nije uspelo.“

• Oluja 25 godina posle: „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora“
• Sve što je obeležilo suđenje Slobodanu Miloševiću i zašto je danas važno
• Tri decenije od dana kada je Hrvatska odlučila da napušta Jugoslaviju
• Balkanska iskustva sa mirovnjacima – od pomagača do tražioca pomoći i nazad

Na pitanje da li je onda Evropa duže verovala u Jugoslaviju nego sama Jugoslavija, Kučan će bez dileme odgovoriti potvrdno.

„Moglo bi se baš tako reći.

„Oni su znali za krvavu istoriju, međunacionalne konflikte – mislili su da čuvanjem Jugoslavije taj konflikt ostaje zatvoren, a država bi se održavala političkim pritiskom i finansijskim injekcijama.“

Ipak, tadašnji slovenački predsednik smatrao je da to neće biti dovoljno.

„Shvatio sam da Evropljani žele da spasu Jugoslaviju ekonomskim reformama, ali sam im rekao da je time neće sačuvati jer je potrebna i promena političkog sistema, sistema odlučivanja, ravnopravnost naroda.

„I program jugoslovenskog premijera Ante Markovića bio je usredsređen samo na privredne reforme.“

Tokom 1991. godine, jedna diplomatska poseta promenila je percepciju.

„Prelomna tačka bila je poseta nemačkog šefa diplomatije Hansa Ditriha Genšera Beogradu i njegova želja da dođe u Sloveniju i čuje našu istinu.

„Trebalo je da dođe na aerodrom u Ljubljanu, ali je on već tad bio bombardovan pa se spustio u austrijskom Celovcu (Klagenfurtu) – savetnici su mu rekli da ne ide u Ljubljanu jer se rat već odvijao, što je njega potpuno zaprepastilo i preokrenulo ka priznavanju Slovenije.“

• Predmeti iz Jugoslavije i sećanje na „neki bezbrižni, izmišljeni život”
• Odlazak Tita: Sahrana koja je zaustavila svet

Desetodnevni rat

Slovenija je 25. juna 1991. zvanično proglasila nezavisnost, sprovodeći tako odluku koja je doneta na referendumu u decembru 1990. za čiju realizaciju je bio ostavljen period od šest meseci.

„Od trenutka kad je postalo jasno da je osamostaljenje alternativa, računali smo na mogućnost da to armija pokuša da spreči oružjem pa su tekle pripreme da se suprotstavimo.

„Manje-više spremno smo dočekali agresiju armije koja se desila u noći posle proglašenja nezavisnosti.

„Za nas agresija nije bila iznenađenje, možda smo se samo iznenadili jer je došla kao čestitka.“

Jugoslovenska narodna armija (JNA) izvela je tenkove na puteve i ulice širom Slovenije, pokušala da pod kontrolu vrati granične prelaze i aerodrome na kojima su postavljene slovenačke zastave i natpisi „Republika Slovenija“.

„JNA je imala veliku ulogu, kao i velike ambicije njenog političkog rukovodstva – oni nisu priznavali Predsedništvo SFRJ kao naslednika Tita u funkciji vrhovnog komandanta.

„Zaveli su vanredne mere na Kosovu, a mi smo strahovali da će to uraditi i u Sloveniji, ali je glasanjem to sprečio član Predsedništva iz Bosne i Hercegovine Bogić Bogićević.“

Trideset godina kasnije, Kučan se jasno seća trenutka u kome saznaje da je počeo rat – prvi u nizu kojim se raspala Jugoslavija.

„Bila je noć, pisao sam govor za Slovenski kongres, kada me je telefonom zvao šef kabineta i javio mi da su tenkovi izašli iz kasarne na Vrhniki i kreću se ka Ljubljani.

„Strah tada potiskuje odgovornost, brzo se sastaje političko rukovodstvo i donosi se odluka da se suprotstavimo jakom protivniku, ukoliko to bude bilo potrebno.“

Očigledna brojčana premoć JNA nad slovenačkim snagama dovodi do pitanja – za koliko dug rat se spremala Ljubljana.

„Mi smo računali da će međunarodna zajednica intervenisati.

„Znali smo da su u Sloveniji bili mladi regruti i da je JNA potrebno 30 dana da pređe u ratno stanje – verovali smo da se u tom periodu rat može zaustaviti.“

Milan Kučan tvrdi da je i sam početak sukoba ostao nerazjašnjen.

„Kada sam se u noći agresije čuo sa Antom Markovićem, on mi je rekao da ta akcija nije zaključak SIV-a.

„Zaključak je bio da se čuvaju granice Jugoslavije, ali ne oružjem – a vojska se pozivala na drugačiji zaključak, pa je zauvek ostala ta razlika u tumačenju.“

Evropski posrednici brzo su organizovali razgovore na kojima su, kako kaže Kučan, i sopstveno rešenje menjali – od zahteva Sloveniji da povuče odluku o proglašenju nezavisnosti, do predloga da se proces osamostaljenja zaustavi na tri meseca.

„Na sastanku sa Predsedništvom SFRJ, crnogorski član Branko Kostić dramatično je rekao da neće prihvatiti da mi ubijamo njihove sinove i da će se radije povući iz Slovenije.

„Rekao sam slovenačkom predstavniku Janezu Drnovšeku da proveri da li je to stvarna mogućnost i onda su na sednici Predsedništva u Beogradu dogovorili da se to i desi.

„Svi su glasali za povlačenje sem hrvatskog predstavnika Stjepana Mesića – on je znao da to znači preseljenje rata u Hrvatsku, pa i dalje u BiH.“

Posle deset dana sporadičnih sukoba u kojima je stradalo oko 75 ljudi, a više od 300 je povređeno, JNA se povukla iz Slovenije.

• Tito i njegova grobnica: Stalni okršaji sa Kućom cveća
• Genocid u Srebrenici očima dece

Ko je Milan Kučan

• Rođen je 14. januara 1941. godine u selu Križevci, na slovenačko-mađarskoj granici;
• Osnovnu školu i gimnaziju završava u Murskoj Soboti, 1964. diplomira na Pravnom fakultetu u Ljubljani;
• 1968 – 1969. predsednik Saveza omladine Slovenije;
• 1978 – 1982. predsednik Skupštine SR Slovenije;
• 1986 – 1989. predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije;
• 1990 – 1992. predsednik Predsedništva Republike Slovenije;
• 1992 – 2002. predsednik Slovenije;
• Oženjen Štefkom Kučan, otac dve ćerke – Ane i Špele.

„Istorija je pisala mene, a ne ja nju“

Milan Kučan oba svoja predsednička mandata u nezavisnoj Sloveniji dobio je ubedljivim pobedama u prvom izbornom krugu i to kao nestranački kandidat.

„Istorija je pisala mene, a ne ja nju – nikad nisam gledao taj aspekt, već sam posmatrao aspekt odgovornosti.

„Moguće je da su neke naše odluke prihvatane kao prave, sa potrebnom dozom odgovornosti, ali se kasnije ispostavlja da nisu bile pravovremene ili situacija u svetu pokaže da je trebalo drugačije.“

I bez postavljenog pitanja, Kučan će reći da je mrlja samostalne Slovenije pitanje „izbrisanih“ građana.

„Veliki problem Slovenije su izbrisani, mada deo rukovodstva države i dalje ne priznaje da je to bila velika greška.

„Nije to bila mera etničkog čišćenja, ali je problem bio u tome što se mera odnosila samo na ljude iz drugih jugoslovenskih republika, a ne recimo i na ljude porekla iz Zapadnih zemalja – postojala je diskriminacija, a posledice na neke ljude su bile tragične.“

Odlukom slovenačkog Ministarstva unutrašnjih poslova, 26. februara 1992. gotovo 26 hiljada ljudi izbrisano je iz registra stanovnika, izgubili su pravni status, ekonomska, socijalna i zdravstvena prava, proglašeni su za strance koji ilegalno borave u Sloveniji.

Odluka je primenjena na sve Jugoslovene koji šest meseci posle proglašenja nezavisnosti Slovenije nisu imali ili nisu dobili slovenačko državljanstvo, a na Ustavnom sudu Slovenije proglašena je neustavnom 1998, mada procesi obeštećenja i dalje traju.

• Jelko Kacin: „Mi smo prvi do evropskog Vuhana”
• Koja je tajna masovnog testiranja na korona virus u Sloveniji

Na današnju Sloveniju, u kojoj je ključna politička figura premijer Janez Janša, početkom devedesetih ministar odbrane, Kučan gleda sa dozom brige.

Snaženje desnih političkih snaga u senci pandemije virusa korona za njega je veliko upozorenje.

„Naginjanje na desno nije samo stvar Balkana nego i Evropske unije – time se politički život istoka Evrope vraća u ramove koji su nekad napušteni.

„Oni jedino takav način vladanja i imaju, mada je to najmanje razumljivo za Sloveniju.“

Tvrdi da ličnih političkih ambicija nema, ali ga raduje što Slovenci izlaze na ulice da pokažu protivljenje odlukama aktuelnih vlasti.

„Hrabri me što mladi ljudi žele da koriste pravo udruživanja i protesta da bi se njihovi stavovi čuli.

„Neshvatljivo je da sadašnje vlasti takve demokratske načine shvataju kao napad na državu ili demokratiju – to je veoma šizofrena situacija.“

Prati Kučan i situaciju među nekadašnjim zemljacima u bivšoj Jugoslaviji – i ona ga brine.

„Srbija je drugačija od onoga kakva bi mogla da bude – tu postoji snažno demokratsko jezgro, postoje demokratske tradicije.

„Ipak, u centru moje pažnje je Bosna i Hercegovina – najviše smo zadužili ljude u toj republici, oni su na najtragičniji način doživeli raspad zemlje.“

Pogledajte video o Plavom vozu doživotnog predsednika socijalističke Jugoslavije, Josipa Broza Tita

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]