Slovenija: „Izbrisan sam, ne postojim, kao da nikada nisam bio“, kako žive žrtve „administrativne smrti“

Bio je „etiketa grada“, upravnik ljubljanskog restorana gde su se gostili brojni važni političari i pomagao Košarkaški klub Olimpiju, ali ništa od toga nije pomoglo da Milan Ćulibrk ostane slovenački državljanin po proglašenju njene nezavisnosti.

„Ako su to meni uradili, šta je onda sa ostalim jadnim ljudima“, govori poznati ugostitelj za BBC na srpskom, koji je 1994. došao u prestonicu Srbije, gde je potom postao nekrunisani kralj pljeskavica.

Čika Mile, kako ga još zovu, jedan je od 25.671 lica sa stalnim boravkom u Sloveniji, mahom državljana drugih jugoslovenskih republika, koje je birokratska gumica nove samostalne države ubrzo po osamostaljenju od Jugoslavije 1991. godine, gotovo preko noći, izbrisala.

Slovenija je 26. februara 1992. iz registra ljudi sa stalnim boravkom uklonila osobe kojima je odbijen zahtev za državljanstvo ili ga nisu predali, čime su postali „administrativno mrtvi“, izgubivši sva ekonomska i socijalna prava.

• Nova slovenačka predsednica Pirc Musar za BBC: „Slovenija može da bude posrednik u sukobima na Balkanu“
• Pahor za BBC na srpskom: „Ne smemo da učinimo ništa da bi Rusija pomislila da na Zapadu ima razlika u stavovima“
• Zoran Janković – recept za političko trajanje

Gubitkom „statusa stalnog stanovnika“ mnogi dojučerašnji ravnopravni građani Slovenije su ostali na ulici, bez posla i porodice, neki su se vratili u matične republike, a bilo je i deportovanih.

„Mislim da neki ljudi i danas ne znaju da su bili izbrisani“, govori Katarina Vučko, pravna konsultantkinja i istraživačica u oblasti ljudskih prava na Mirovnom institutu u Ljubljani, za BBC na srpskom.

Da je ova odluka bila nezakonita potvrdio je Ustavni sud Slovenije godinama kasnije, presudama iz 1999. i 2003, kada je, prema rečima aktivista, šira javnost napokon saznala za ovo kršenje ljudskih prava.

Vesna Mitrić iz Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Slovenije u pisanoj izjavi za BBC na srpskom navodi da je vlastiti status do danas regulisalo 12.514 lica, kako državljanstvom ili trajnom boravišnom dozvolom, tako i dozvolom o privremenom boravku ili potvrdom o prijavi prebivališta.

Neki od izbrisanih su u postupcima pred sudovima dobili i novčane naknade čija ukupna cifra, prema pravosnažnim rešenjima, iznosi 26.702.450 evra.

Izbrisani su 24. oktobra 2023. godine, u parku koji je poneo njihovo ime, a nalazi se na mestu nekadašnje fabrike bicikala „Rog“, dobili spomenik, simbolično, u obliku latiničnog slova Ć ili, kako Slovenci kažu, mekog Č.

Od ‘etikete Ljubljane’ do beogradskih pljeskavica

Milan Ćulibrk je, kaže, u Ljubljanu došao 1972. sa komadom slanine i bez dinara u džepu, gde je isprva spavao u parku, sprijateljivši se sa lokalnim beskućnicima.

U naredne dve decenije je radio kao konobar i prodavac, bio je republički stipendista i upravnik restorana.

„Najlepši dani mog života su bili u Sloveniji“, dodaje Ćulibrk, rođen u Bosni 1947.

Kaže da je za istim stolom sedeo i pio piće sa poznatim političarima, pomagao je košarkaški klub Olimpiju, pa je tako upoznao brojne igrače, ali i sadašnjeg gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića, koji je tada bio njen potpredsednik.

Početkom devedesetih, odlazi u Osijek, grad u Hrvatskoj gde je proveo detinjstvo, i, na nagovor prijatelja, otvara lokal, ali mu poslovne planove prekida ratni vihor koji je zahvatio bivšu državu.

„Vratio sam se u Ljubljanu aprila 1992. i odmah otišao da predam papire za državljanstvo i ostalo“, rezignirano ističe 76-godišnji ugostitelj.

Kaže da je nova država već oduzela stan koji je bio u društvenom vlasništvu, ali za koji tvrdi da je „mogao da ga otkupi“.

Tamo su mu ostale stvari, među kojima su bile i slike iz detinjstva.

Dok je bez posla i znanja da je izbrisan čekao papire koje nikada neće dobiti, pomagali su ga prijatelji Slovenci, a jedna žena ga je, dodaje, primila u njen stan.

Kap koja je prelila čašu i naterala ga da se odseli kanula je dve godine kasnije, kada mu je šalterska službenica lokalnog administrativnog ureda odsekla vrh lične karte.

„Pogledala je u kompjuteru i rekla mi da mora to da uradi – tada sam video na čemu sam.

„Izbrisan sam, ne postojim, kao da nikada nisam bio, to je osnovni dokument i šta da radiš kad se ne možeš zaposliti „, priseća se Ćulibrk.

Tada je presekao i ponovo, bez prebijene pare, krenuo trbuhom za kruhom put Beograda, na poziv jugoslovenskog košarkaša, potom i funkcionera – Ratka Raše Radovanović.

Hronologija i pravo

Slovenija je 25. juna 1991. proglasila nezavisnost od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), na osnovu odluke referenduma održanog u decembru godinu ranije.

Nastupio je desetodnevni rat u kome je stradalo oko 75 ljudi, a više od 300 ranjeno.

Novu samostalnu državu trebalo je pravno urediti, te je donet paket zakona među kojima su bili i Zakon o državljanstvu i Zakon o strancima.

Prema Zakonu o državljanstvu, državljaninom Slovenije smatrao se svako ko je prema ranijim propisima imao „državljanstvo Republike Slovenije i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ)“.

„Niko nije znao da postoje i republička državljanstva, već se mislilo da su svi državljani SFRJ“, objašnjava Katarina Vučko iz Mirovnog instituta.

Prema članu 40 ovog zakona i „državljani drugih republika“ su mogli da steknu slovenačko državljanstvo, ali pod određenim uslovima.

„Trebalo je da si državljanin SFRJ, da si u vreme plebiscita (referenduma) imao stalni boravak u Sloveniji i da podneseš molbu u roku od šest meseci od stupanja na snagu ovog zakona“, objašnjava Vučko.

U Sloveniji je 1991. živelo oko 200.000 ljudi iz drugih jugoslovenskih republika.

Rok za podnošenje zahteva za državljanstvo je istekao 26. decembra 1991, a dva meseca kasnije je počeo da važi Zakon o strancima za državljane SFRJ iz drugih republika koji su, prema njegovom članu 81, odbijeni ili nisu predali molbu.

Tako je par desetina hiljada ljudi 26. februara 1992. nezakonito izbrisano iz registra stalnih stanovnika Slovenije.

Vučko kaže da u Zakonu nije pisalo „šta će se desiti sa onima koji ne dobiju državljanstvo“, kao ni koje pravne posledice će snositi ukoliko ne podnesu zahtev.

Dodaje da su razlozi kašnjenja ili nepodnošenja molbi bili različiti – od probijanja roka i neznanja da uopšte treba da se aplicira, preko straha od gubitka imovine u matičnim republikama, do odbacivanja i ignorisanja prijave.

„Treba znati da ni u kom slučaju ovi ljudi, koji su kasnili ili nisu podneli molbu, nisu mogli da znaju šta će se sa njima dogoditi i da će ostati bez statusa.

„Niko ih o tome nije obavestio i upozorio, nisu dobili odluku na kućnu adresu, niti im je iko rekao da im predstoji ‘administrativna smrt'“, ističe pravnica.

Na sajtu Mirovnog instituta objavljene su depeše koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova Slovenije posle osamostaljenja, između ostalog, slalo kako opštinskim organima uprave, tako i vladi.

Prema dešepi od 5. februara 1992, deluje da je MUP već tada „počeo da se priprema za brisanje iz registra stalnog stanovništva i uništavanje ličnih dokumenata“, dok je u dopisu poslatom opštinskim upravnim organima dan po stupanju na snagu Zakona o strancima, pomenuto „da treba da počne čišćenje evidencije“.

„Ministarstvo unutrašnjih poslova je ponovo naložio opštinskim organima uprave da moraju oduzeti i uništiti putne isprave i lične karte koje više ne važe za strance“, navodi se na sajtu Mirovnog instituta kod depeše od 27. februara 1992.

Resorni ministar Igor Bavčar je 4. juna poslao dopis vladi, iz kojeg, između ostalog, proizilazi da su visoki zvaničnici znali za brisanje, kao i da su pojedini ljudi iz MUP-a bili svesni mogućih posledica.

Pravo na stalni boravak je, kaže Vučko, na osnovu ovakvih centralnih internih uputstava ministarstva i njihove interpretacije zakona oduzimano proizvoljno – voljom policije ili opština.

Ko su bili izbrisani?

Većinu izbrisanih činile su osobe iz Srbije, Bosne i Hercegovine i romske nacionalnosti, a bilo je i primera gde su bez stalnog boravka ostajali i pojedini Slovenci, rođeni van matice.

Neki su deca iz mešovitih brakova, radnici, zaposleni i oficir jugoslovenske vojske, samohrane majke sa malom dece, stariji ljudi, muškarci bez porodice.

Brojni primeri ukazuju da se radilo o ljudima slabog društveno-ekonomskog statusa, koji su koristili razne vidove državne pomoći, poput socijalne ili dečijeg dodatka, i uglavnom su živeli u društvenim stanovima.

Ovim zakonom su izbrisani samo ljudi iz drugih republika bivše Jugoslavije, dok ostale strance ova zakonska metoda nije zahvatila.

„Brisanje definitivno ima bazu u nacionalizmu i rasizmu.

„Bio je to momenat kada je trebalo raskrstiti sa Jugoslavijom“, kaže Katarina Vučko.

Prema zvaničnim podacima, ukupan broj izbrisanih je 25.671.

Državljanstvo Slovenije od tada je steklo 8.575 izbrisanih, dok je 3.817 regulisalo status trajnom boravišnom dozvolom, a 122 njih dozvolom za privremeni boravak.

Bez regulisanog statusa ostalo je 13.157 ljudi.

‘Ni najgorem neprijatelju ne bih poželeo’

Irfan Beširević je rođen u Bosanskom Novom, sadašnjem Novom Gradu u Republici Srpskoj, jednom o dva entiteta Bosne i Hercegovine, ali se u Sloveniju sa roditeljima doselio već u prvoj godini života.

U Ljubljani se školovao i osnovao porodicu, a uoči otcepljenja ove jugoslovenske republike radio je kao konobar u jednom poznatom hotelu.

Neposredno posle referenduma decembra 1990. doživeo je tešku saobraćajnu nesreću, završivši na operacionom stolu i u komi, te se potom, nedovoljno oporavljen, uputio ka opštini, da preda papire za državljanstvo.

„Znam da sam na vreme otišao, na štakama, ali službenik nije hteo da me primi i uzme molbu“, govori Beširević za BBC na srpskom.

Posledicu ovog nemara osetio je kada je ponovo u martu 1992. otišao do administrativne uprave i predao ličnu kartu koju je izvadio u prvoj polovini prošle godine.

Šalterska službenica ju je probušila.

„Rekla mi je da sam izbrisan iz registra stalnog boravka u Sloveniji“, dodaje ovaj 65-godišnjak.

Tada počinje sunovrat njegovog, do tog časa, pristojnog i normalnog života.

Isprva su ga upućivali u „ured za strance“ i jugoslovensku ambasadu u Italiji da izvadi pasoš, a oni dalje po dokumenta u rodnu Bosnu i Hercegovinu, gde nije imao nikoga.

„Uzeli su mi sve, moj identitet i ponos, bio sam niko i ništa“, priča predsednik Građanske inicijative izbrisanih aktivista.

Ubrzo je ostao bez posla, razveo se od žene sa kojom je imao jednogodišnjeg sina i postao beskućnik.

Spavao je po starim automobilima, parkovima, podrumima, a preživeo je, kaže, i trombozu bez lekarske pomoći jer nisu hteli da ga prime u bolnicu.

Po tri dana nije jeo, bio je „više gladan no sit“, a najviše se radovao jeseni, kada bi mogao da ubere pokoju jabuku.

„Ni najgorem neprijatelju ne bih to poželeo.

„Prolaziš ulicom, ljudi jedu bureke po kafanama, a tebi se stomak za leđa prilepio“, priseća se Beširević sa knedlom u grlu.

Stalno je strepeo i da ga ne privedu.

„Kada bih video policajca, bežao sam kao od đavola jer sam čuo da su neke ljude deportovali“, dodaje.

Tako je živeo do 1998. kada ga je jedan ljubljanski ugostitelj, takođe izbrisan, zaposlio u pečenjari.

„Kao sluga sam bio, ali mi nije žao, taj čovek me je spasio.“

A onda je jednog jutra 2002. u kafanu upalo desetak policajaca i legitimisalo ga.

Pošto nije imao ličnu kartu, završio je prvo u policijskoj stanici, pa na sudu sa „zahtevom za progon iz države“, ali nije bilo pravnog osnova za takav postupak.

Policija ga je potom odvela u Centar za strance.

Tamo mu je jedan zaposleni rekao, prethodno ga nazvavši čefurom, što je pogrdan naziv za ljude poreklom iz drugih jugoslovenskih republika, da ga sutra šalju za Sarajevo, prestonici BiH, gde nije imao nikoga, niti je poznavao grad.

Naposletku ga je jedna socijalna radnica posavetovala da pozove nekog prijatelja koji bi „garantovao i potpisao za njega da ostane u Ljubljani“.

U pomoć je ponovo uskočio ugostitelj kod koga je živeo godinama.

Beširevića su potom pustili, ali je morao da se javlja svakog meseca u Centar za strance, ne bi li mu dozvolili da ostane u zemlji.

Nedugo potom je krenuo da sakuplja papire za državljanstvo, koje je, uz mnogo muke, napokon dobio oktobra 2002.

Posle dve decenije, ponovo je imao i ličnu kartu.

„To brisanje mi je mnogo naškodilo, uništilo mi je život. Ja sina nisam video 15 godina“, dodaje Beširević.

Pravne pobede izbrisanih na domaćem i evropskom terenu

Prva velika pravna pobeda izbrisanih bila je februara 1999. kada je Ustavni sud doneo odluku u kojoj je navedeno da je brisanje građana sedam godina ranije bilo nezakonito.

U obrazloženju je, između ostalog, pisalo da je Ustavni sud tada utvrdio da je „brisanjem prekršeno ustavno načelo pravne sigurnosti, te zabrana diskriminacije“.

Ubrzo posle ove presude, na leto iste godine usvojen je Zakon o uređivanju statusa državljana drugih država naslednica SFRJ u Republici Sloveniji (ZUSDDD).

„Dosta problematičnih stavki je tu bilo, na primer, da si sve vreme tu morao živeti nakon brisanja, a mnogi to nisu ispunjavali“, objašnjava Katarina Vučko.

Ustani sud je aprila 2003. doneo novu odluku kojom je ovaj zakon okarakterisan kao neustavan, te poništio neke njegove delove.

Godinu dana ranije osnovano je Društvo izbrisanih stanovnika Slovenije, čime je počela organizovanija borba ovih ljudi za sopstvena prava.

Novi pravni iskorak po ovom pitanju načinjen je tek leta 2010. kada je usvojen Zakon o izmenama i dopunama Zakon o uređivanju statusa državljana drugih država naslednica SFRJ u Republici Sloveniji (ZUSDDD-B).

Vesna Mitrić iz slovenačkog MUP-a navodi da je njegovu sadržinu razmatrao Ustavni sud, te uvideo da su njime otklonjeni utvrđeni neustavni elementi.

Ova institucija je, dodaje, utvrdila i omogućila da se „definitivno uredi pravni status onih državljana drugih republika bivše SFRJ koji su izbrisani iz registra stalnog stanovništva, ako još nije regulisan“.

Ovaj Zakon je važio do 24. jula 2013.

Prema podacima sa sajta Mirovnog instituta, do 5. oktobra 2014. godine, upravnim jedinicama je podneto 1.885 molbi za izdavanje dozvole za stalni boravak.

Dozvolu za stalni boravak dobilo je 214 ljudi, odbijeno je ili odbačeno 978 molbi, dok je 693 postupaka ostalo otvoreno.

• Metelkova: Tri decenije ljubljanske kulturne, umetničke i aktivističke oaze
• O umetnosti tokom rata: Zašto je otkazan koncert slovenačkog Lajbaha u Ukrajini
• Ko su danas Jugosloveni na Balkanu

Izbrisani su stigli i do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (Francuska), gde je izvojevana najveća međunarodna pravna pobeda.

Evropski sud za ljudska prava je sudska institucija Saveta Evrope za zaštitu prava i sloboda garantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima – pravnim aktom ove međunarodne organizacije iz 1950.

Veliko veće ovog suda je 26. juna 2012. u slučaju „Kurić i drugi protiv Slovenije“ potvrdilo da je ova država kršila prava izbrisanih – član 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) i član 13. (pravo na delotvorni pravni lek) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Postupak je počeo još 2006. i u nazivu predmeta je isprva bilo prezime Milana Makuca koji je dve godine kasnije preminuo.

Na sudu ih nisu zastupali slovenački advokati, za koje aktivisti i izbrisani tvrde da su se bojali, već stranci, poput Italijana Andree Sakučija.

Presudom u korist izbrisanih, Sloveniji je naloženo da grupi od šestoro ljudi koji su je tužili isplati po 20.000 evra za nematerijalnu štetu za gotovo dve decenije od brisanja.

Drugi deo presude od marta 2014. ticao se visine materijalne odštete, te je ukupan iznos naposletku bio više od 50.000 evra po osobi.

Juna iste godine počeo je da se primenjuje Zakon o naknadi štete nastale usled brisanja iz registra stalnog stanovništva (ZPŠOIRSP) koji je Slovenija usvojila 2013.

Iznos odštete u Sloveniji, za razliku od one dobijene u Strazburu, bio je daleko manji – 600 evra po godini, kaže Irfan Beširević

„Socijalna pomoć je tada bila 200 evra mesečno, znači tri puta manje smo dobili. Kako ćeš živeti sa 50 evra?“, pita se on.

Prema podacima slovenačkog MUP-a, od 18. juna 2014. podneto je 8.047 zahteva za odštetu.

Od 8.021 rešenog zahtev za utvrđivanje novčane naknade, usvojeno je 5.871, odbijeno 1.959, odbačeno 190, dok je u 91 predmetu kompenzacija ukinuta.

Posledice i teži primeri brisanja

Katarina Vučko iz Mirovnog instituta kaže da su posledice brisanja bile „vrlo dramatične“.

Kao primer navodi slučaj jedne porodice koja je legitimisana usred šetnje sa dvoje male dece u Ljubljani, strpana u maricu, odvedena u policiju, a potom na granicu sa Hrvatskom dok je tamo buktao rat.

„Ispričali su mi da su policajci stajali iza njih i rekli im: ‘Idite ili pucamo'“, navodi Vučko.

Na pitanje postavljeno slovenačkom MUP-u da li su ovakve represivne metode, poput deportacije, primenjivane, BBC novinari nisu dobili odgovor.

Pojedini izbrisani nisu dočekali pravdu, poput jednog starijeg muškarca koji je prošle godine preminuo kada je njegovu kamp prikolicu, u kojoj je živeo godinama, zahvatio požar.

Nekoliko meseci kasnije, trebalo je da dobije stalni boravak.

Aktivisti tvrde da ulicama Ljubljane još luta nepoznati broj beskućnika koji su februara 1992. izgubili stalni boravak u prestonici Slovenije.

Prema statističkim podacima sa sajta Mirovnog instituta, među izbrisanima je bilo i 5.360 dece.

Irfan Beširević kaže da mnoga od njih zbog toga nisu mogli da se školuju poput svojih vršnjaka, posebno kada je reč o srednjoj školi.

Kod pojedinih izbrisanih još postoji bojazan da javno govore o ovom problemu, a neki roditelji izbrisane dece smatraju da bi time izložili decu ruganju i maltretiranju.

Bez državljanstva i bez stana

Vladimira Stanimirovića iz Niša niko nije obavestio da li se formalno nalazi među izbrisanima, ali je početkom 1995. odbijen za slovenačko državljanstvo, iako je aplicirao u zakonskom roku i imao stalni boravak u ovoj zemlji, u vreme referenduma.

Molbu je predao 18. decembra 1991, a stalni boravak u Sloveniji imao je od septembra 1986.

Pored toga što nije dobio državljanstvo, on i njegova porodica su ostali bez dvosobnog stana u Vrhniki, nedaleko od Ljubljane gde je, kao civilno lice, bio načelnik Doma vojske do izbijanja rata.

„Nama je otet stan iako smo nas četvoro imali stanarsko pravo.

„To je bio vojni stan, ali sam ja imao ugovor gde sam počeo da ga otkupljujem i otplaćujem“, govori Stanimirović za BBC na srpskom.

Njegova porodica je nastavila legalno da živi u Ljubljani po osamostaljenju dežele – žena je radila u simfonijskom orkestru, a on je nastavio da se stara o Domu vojske.

Pošto vesti o državljanstvu i predatim papirima nisu stizale, 1993. je izvadio i jugoslovenski pasoš u konzulatu u Trstu, gde je navedena slovenačka adresa stalnog boravka.

Tako je mogao da putuje u Srbiju, gde su se naposletku porodično preselili.

„Kada je žena došla u Niš jer nije više htela da produžava radnu dozvolu, oni su iskoristili priliku da uđu u stan gde se, kako su mi javili, uselio čovek iz njihove Teritorijalne odbrane (preteča slovenačke vojske)“, tvrdi Stanimirović.

Kada je 1995. godine odbijen za državljanstvo, kaže da je u obrazloženju navedeno da je navedeno da „nije neprekidno živeo u Sloveniji“, kao i da je bio „zaposlen u agresorskoj vojsci“.

„Ja nisam aktivno učestvovao u ratu, bio sam civilno lice“, dodaje sociolog koji danas radi na Fakultetu umetnosti u Nišu.

Pre desetak godina je tražio da mu se vrati stanarsko pravo, ali je odbijen, a pokušao je i da se nagodi sa državom Slovenijom uz obeštećenje od 30 odsto.

Niko od članova njegove porodice danas nema slovenačke papire, iako su mu oba sina rođena u Sloveniji, mlađi i po osamostaljenju.

‘Naš glas je bila ulica’

Problem izbrisanih je postajao vidljiviji posle presuda Ustavnog suda, ali i kada su ljudi iz ove grupe, potpomognuti aktivistima, počeli da izlaze na ulicu zahtevajući sopstvena prava.

U borbi su imali skromnu podršku Ljubljančana, mahom antifašista i anarhista iz autonomnog kulturnog centra Metelkova.

„Imali smo proteste gde je bilo 20 izbrisanih i 100 aktivista“, kaže Beširević.

Pravna pomoć stizala je i od organizacija poput Helsinškog odbora za ljudska prava, Mirovnog instituta, slovenačkog ogranka Amnesti internšnala, kao i nekih pravnika, među kojima i od Matevža Krivica, bivšeg sudije Ustavnog suda.

Beširević kaže da su se na ulicama često sretali sa osudama i prozivkama da su „agresori, JNA oficiri, protiv otcepljenja Slovenije – što nije bila istina“.

Nazivani su i „izdajicama i špekulantima koji su kalkulisali jer su mislili da će Jugoslavija pobediti u ratu, a sada bi da se okoriste“.

„U vreme kada smo počeli da se borimo, i mediji su morali da ćute – naš glas je bila ulica“, kaže Beširević.

Za političare, uglavnom, nisu bili tema.

„Izbrisala nas je desna vlada, ali ni levi nisu ništa uradili kad su bili na vlasti“, ističe 65-godišnji aktivista.

Nezvanično izvinjenje uputili su dvojica bivših predsednika slovenačke Skupštine, Pavel Gantar i Milan Brglez, kao i Katarina Kresal, ministarka unutrašnjih poslova od 2008. do 2011. u vladi Boruta Pahora.

Poslanici opozicione desničarske Slovenačke demokratske stranke, bivšeg premijera Janeza Janše, u februaru ove godine su napustili sednicu pre nego što je predsednica skupštine Urška Klakočar Zupančič pročitala pismo povodom godišnjice brisanja.

Ova slovenačka pravnica i potpredsednica Pokreta Sloboda nekoliko dana ranije je „nezakonito brisanje okarakterisala kao pravni genocid“.

Izbrisani su bezmalo tri decenije čekali da dobiju prvo izvinjenje nekog slovenačkog predsednika, i to upravo Pahora.

„Poštovani izbrisani, primite iskreno izvinjenje u moje ime i u ime zemlje za neustavni čin brisanja iz registra stalnog boravka, izvinjenje za kršenje ljudskih prava i svu nepravdu i patnju koju je ovaj čin naneo vama i vašim porodicama“, objavio je na Tviteru tadašnji predsednik Slovenije, 25. februara 2022.

Sadašnja predsednica Slovenije – Nataša Pirc Musar, najavila je kao jednu od misija njenog mandata rešenje višedecenijskog problema izbrisanih.

Permanentna borba

Milan Ćulibrk je pre par godina prvi put od 1994. posetio Ljubljanu, ne bi li prisustvovao suđenju u postupku koji je pokrenuo protiv Ministarstva unutrašnjih poslova Slovenije.

„Odbili su me i sada čekam Ustavni sud, poslednju instancu, pa da idem dalje“, dodaje beogradski roštiljdžija.

Slovenija od 2013. nema poseban Zakon o položaju izbrisanih stanovnika.

Irfan Beširević kaže da je izrada novog zakona u planu, te da na tom polju sarađuju sarađuju sa državnim institucijama, kabinetom predsednice i ministarstvima.

Aktivisti nastoje i da izbrisani dospeju u slovenačke udžbenike, a u planu je još jedna knjiga.

Iako u džepu danas ima slovenačku ličnu kartu, Beširević planira da nastavi da se bori za prava ostalih izbrisanih na ulici, na protestima, edukacijom na tribinama, fakultetima, školama.

„Dok sam živ i na nogama neću prestati, idemo do kraja“, zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]