Dugačak zid ukrašen šarenim grafitima nad kojim izviruju narandžasti krovovi i viši spratovi kuća različitih boja, nedaleko od centra Ljubljane, naslućuje da se sa druge strane krije nešto zanimljivo, ali ne otkriva mnogo.

Sve postaje jasnije na samom ulazu, prekoputa železničke stanice, odakle se pruža jasan pogled na veliki prostor omeđen manjim objektima čije fasade krase murali koji, pored estetike, šalju i političke poruke.

Nekada su ovuda marširali vojnici, a danas hodaju zadivljeni turisti, slučajni prolaznici, pripadnici brojnih supkultura, ali i dileri droge, uličari i zavisnici različitih godina.

Akcija osvajanja novog prostora slobode odigrala se odjednom, iznenada, pre tačno tri decenije.

U noći između 10. i 11. septembra 1993. grupa umetnika, kulturnjaka, političkih aktivista i studenata, zbog izneverenih obećanja lokalnih vlasti, preskočila je ogradu, i na zgarištu bivše kasarne tada već nepostojeće Jugoslovenske narodne armije (JNA) postavila temelje autonomnog kulturnog centra – Metelkova mesto.

Tako je nekadašnju vojnu muziku i odjek strojevog koraka zamenila škripa mašina i alata iz umetničkih radionica, buka aktivista na debatnim sastancima i forumima, glas teatra i performansa, a nešto kasnije i zvuk gitare sa koncerata, te neretko i zavijanje policijske sirene.

‘Drugi dom’

U radu ovog centra alternativnog života glavnog grada Slovenije danas je angažovano više od 200 ljudi iz raznih umetničkih, političkih i muzičkih kolektiva, klubova i prostora, te različitih godina i pogleda na Metelkovu.

„Ovo je jedini prostor u Ljubljani gde se osećam prihvaćeno, gde mogu biti šta želim.

„Sviđa mi se muzika i to što ima dosta ljudi od kojih možeš svašta da naučiš – tu ti je, zapravo, škola“, govori Nives Lovec, 24-godišnja muzičarka, za BBC na srpskom.

Vladimir Jovanović, njen desetak godina stariji kolega, kaže da mu ovaj prostor predstavlja „drugi dom“.

„Tu ne samo da sam proveo mladost, tu sam se i zaljubljivao, upoznao mnoge ljude, prijatelje, gledao najbolje bendove“, govori ljubljanski muzičar i ton majstor za BBC na srpskom.

Unutar betonskih zidina Metelkove rade brojni klubovi, anarhistički društveni centar i galerije, a vlastite prostorije imaju i pripadnici LGBT zajednice i osobe sa invaliditetom.

Metelkova godišnje ugosti oko 135.000 posetilaca, navodi Alja Bebar iz kancelarije za odnose s javnošću gradske uprave Ljubljane u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Od 14.000 kulturnih događaja koji se održe svake godine u glavnom gradu Slovenije, oko 1.500 se organizuje u Metelkovoj – od umetničkih izložbi, pozorišnih predstava i predavanja, preko radionica i koncerata, do književnih i filmskih večeri.

Slovenija je 25. juna 1991. proglasila nezavisnost, na osnovu odluke referenduma održanog u decembru prethodne godine.

Nastupio je desetodnevni rat u kome je stradalo oko 75 ljudi, a više od 300 povređeno.

Jugoslovenska narodna armija (JNA) se potom povukla iz Slovenije, a kasarna „4. juli“ u Metelkovoj ostaje prazna.

Kasarnu je izgradila austrougarska vojska u periodu od 1882. do 1911. godine.

Kulturno rađanje Metelkove

Ispred dotrajale i plakatima oblepljene crno-crvene čelične table sa natpisom „Metelkova mesto“, razgovara nekoliko starijih turista, ne sluteći da su samo par metara dalje od mesta odakle je sve krenulo.

Upravo se tu, na ulazu, nalazila metalna ograda koju su ljubljanski aktivisti, umetnici i studenti preskočili u petak 10. septembra 1993. u pohodu na bivši vojni kompleks.

„To je bila reakcija na postupke tadašnje desničarske gradske vlasti koja je počela da ruši po gradu i Metelkovoj (ulici).

„Jedan naš poznanik je video kroz ogradu šta rade i javio nam“, govori Miha Zadnikar, publicista i kulturni aktivista koji se te večeri našao u Metelkovoj, za BBC na srpskom.

U akciji ih, kaže, nije omeo ni radnik obezbeđenja pošto su mu rekli da nisu naoružani i nasilni.

Sačekao ih je uništeni prostor koji je trebalo urediti – bivše garaže, posle ateljei, nekadašnji zatvor, a sadašnji hostel Celica, i današnji klub Menza pri koritu.

Prvi forum, sastanak aktivista, održan je sledećeg dana.

Rođena je buduća supkulturna, umetnička i aktivistička oaza Ljubljane.

Iako je Metelkova skvotirana krajem leta 1993, ideja o kulturnom, a ne militarističkom prostoru, rodila se dok je Slovenija još bila republika unutar Jugoslavije.

Skvotiranje je čin zauzimanja privatnog ili javnog poseda zarad življenja ili drugih aktivnosti bez odobrenja vlasnika ili državnih institucija.

Inicijativa je potekla od Mreže za Metelkovu, udruženja osnovanog krajem 1990, u kojem su se okupile brojne grupe i pojedinci u vreme turbulentnih društveno-političkih zbivanja.

Na temeljima antimilitarizma i težnje za mirom, promovisali su ideju o pretvaranju velikog vojnog kompleksa u kulturnu zonu i novi kreativni dom Ljubljane.

„Tada su ovde bili jaki civilni grasruts pokreti (inicijative iz naroda), sa željama da se prostori represije pretvore u kulturne centre i dobiju novi značaj simboličkim pretvaranjem u nešto suprotno od onog što je bilo pre“, govori Jasna Babić, sociološkinja i kulturološkinja iz Ljubljane, za BBC na srpskom.

I nedostatak prostora na tadašnjoj „bogatoj i progresivnoj“ slovenačkoj kulturnoj sceni inspirisao je zauzimanje Metelkove.

„U to vreme se budio i LGBT pokret, sve se više liberalizovalo kad se prešlo iz komunizma u demokratiju, ali osim par studentskih klubova, nije bilo mesta za umetnike, ateljee i ništa nije bilo sređeno“, kaže Babić.

Gradske vlasti Ljubljane su navodno obećale da će prostor predati Mreži za Metelkovu, a potpisana su i dva sporazuma.

Ipak, vlasti su se oglušile o obećanje, a mašine unutar kasarne su počele da ruše, o čemu svedoči ogromna rupa u zidu jedne od baraka gde je simbolički postavljen kip Davida.

‘Držim vas za reč’

Ogradu nekadašnje kasarne preskočilo je više od 200 ljudi iz različitih „alternativnih inicijativa“ – umetničkih, kulturnih, društvenih i političkih.

Zadnikar kaže da se grupa isprva mogla podeliti po ideološkoj liniji na institucionaliste, koji su većinom dobili vlastite prostorije, i autonomiste „anarhističkog opredeljenja“, po uzoru na saborce u Nemačkoj, bez vlastitog kutka.

„Moglo bi se reći da smo mi ideološki štitili društveno vlasništvo, što je delovalo kao paradoks, pošto je par nas po zakonima Jugoslavije tuženo za ugrožavanje istog“, smeje se skvoterski veteran.

Čuveni Radio Študent, čiji su reporteri bili u bivšoj kasarni, prednjačio je u medijskoj podršci, te su gradske vlasti zapretile da će ukinuti finansiranje stanice.

Stizala je i podrška intelektualaca, cenjenih kulturnih institucija, pa i javnosti, „jer ljudi vole oslobađajuće momente u kulturi“, seća se Zadnikar.

Ipak, vlasti su nekoliko meseci kasnije isključile vodu i struju, pa su se skvoteri dovijali agregatima i kanisterima.

kKrajem 1994. je izbio požar u kojem je izgoreo jedan čovek, a u leto sledeće godine policija je iselila ljude koji su živeli u Metelkovoj.

„Sam projekat nije bio za stanovanje, ali su neki ljudi zauzeli pozicije i spavali kao što i danas ima ljudi, bilo po ateljeima ili imaju svoje sobe“, kaže on.

Ljubanski publicista i kulturni aktivista Miha Zadnikar bio je jedan od prvih skvotera Metelkove

Muzika je tu da spaja

Emir Kovačević je za Metelkovu prvi put čuo kao tinejdžer u radijskoj emisiji kada su je „mediji predstavljali kao mesto za marginalce“.

Tada je, oko 2003. godine, vladala stigma o ovom skvotu kao prostoru gde se skupljaju beskućnici i narkomani.

Ipak, ubrzo je počeo da odlazi na koncerte u Metelkovu, a i sam se nedugo potom našao na bini jednog od klubova, kao bubnjar pank benda Gužva u bajt.

„Kroz pank scenu i politički aktivizam, koji dolazi uz to, postao sam aktivniji i u organizovanju diskusija i filmskih večeri“, kaže Kovačević, magistar kulturologije, za BBC na srpskom.

Organizovao je koncerte i pank večeri u klubu Jala Jala, pokrenutom 2005, koji aktivisti nazivaju i „skvot u skvotu“.

Danas se tamo organizuju koncerti, žurke, radionice i izložbe, kao i skejtbord i muzičke sesije, dok se petkom deli besplatni topli obrok.

„Klub funkcioniše po principu horizontalne hijerarhije – ako je tvoja ideja interesantna, tvoj staž u klubu ne igra uloge kod njene realizacije.

„Ljudi nisu tu zbog novca nego zbog želje da se angažuju, a svakako je temelj za takav način rada ideologija antifašizma i međusobno poštovanje“, objašnjava Kovačević.

Njegov prijatelj iz benda Vladimir Jovanović je za Metelkovu čuo još u detinjstvu, kada su mu roditelji „sa gađenjem na licu“ govorili da se „tamo svi drogiraju“.

Prvi put ju je posetio za 10. rođendan prostora, gde je prisustvovao nezaboravnom koncertu.

„Nisam mogao, da verujem kakvo je to mesto, sve mi je bilo totalno otkačeno“, priseća se audio inženjer.

Više se angažovao u skvotu tek 2011, kada je počeo da „izučava za tonca“, što mu je nenadano pomoglo u karijeri.

„Kad sam prvi put tražio posao kao tonac van Metelkove, osetio sam kako su na jednoj privatnoj televiziji na razgovoru pozitivno gledali kada sam im rekao da radim tu.

„Danas sa ponosom mogu da kažem kako sam tamo najviše naučio i da nema tog fakulteta koji bi mi mogao dati više znanja“, tvrdi Jovanović.

Međutim, primećuje da se poslednjih godina dosta toga promenilo, a najviše mu smeta što mnogima Metelkova predstavlja samo mesto za žurku, zbog čega se „gubi kulturna vrednost u ljudima“.

Supkultura, organizacija i politika

Početna ruina koju su aktivisti zatekli je vremenom nestala, krovovi su menjani, balkoni nadograđivani, a unutrašnji prostor preuređivan.

Klub Gromka, u kojem radi Jasna Babić, nekada je bilo pozorište, koje je potom prošireno kako bi se napravilo prostora za koncerte, žurke i druge događaje.

Iako se dobar deo programa i sadržaja Metelkove oslanja na muziku, sociološkinja, koja je ovaj skvot prvi put posetila 1998, kaže da osnovna težnja nikada nije bila da postane supkulturno mesto, već da se to desilo „organski“.

Tako je došlo i do otvaranja ove autonomne zone ka većem broju ljudi i izlasku iz takozvane faze geta.

Otvarani su novi klubovi, gej-lezbejski barovi, radionice i galerije.

Prostorije u skvotu ima i YHD (Youth handicapped deprivileged) – Društvo za teoriju i kulturu hendikepa, a kratkotrajnu epizodu imali su i „agresivni bajkeri“.

Prvog ponedeljka u mesecu se održava forum gde se dogovaraju najvažnije stvari za funkcionisanje prostora.

Održavaju se i posebni sastanci klubova, a postoje i radne grupe koje se bave konkretnim pitanjima, recimo, čišćenje dvorišta.

„Nemamo sankcije ako neko ne koristi prostor, već je samo skladište, i ništa ne ulaže, pa i radi protiv Metelkove čak“, dodaje Babić.

Iako je politika oduvek bila važan element Metelkove, najsnažniji talas zapljusnuo je u prvoj polovini 2000-ih.

Tada su pankeri i anarhisti iz propalog skvota Molotov, na čijem mestu je danas ljubljanska džamija, dobili sopstvene prostorije.

Nastao je anarhistički Infošop, kao najradikalnije krilo Metelkove, u želji da se održi „politička snaga prostora i zajednički duh“.

U skvotu takođe postoje i, kako se nazivaju, apolitični kolektivi, kao i oni koji bi hteli da se institucionalizuju.

Sociološkinja i kulturološkinja Jasna Babić prvi put je posetila Metelkovu 1998, dok je sada jedna od članica kolketiva Gromka

Nemoguća umetnička vizija

Među pionirima Metelkove bio je i akademski vajar Marko Kovačič koji je zauzeo prostor u zgradi Pešaki, gde je i danas njegov atelje.

„Mi bismo tada bili zadovoljni i manjim, ali smo se vodili vizijom da uvek treba nemoguće zamisliti – i jesmo, evo već 30 godina je to“, govori ljubljanski umetnik za BBC na srpskom.

Kaže da „ne zna šta bi drugo radio“ da nije bilo Metelkove, jer su tu dobili prostor koji nisu plaćali, kao i uslove koji „izvan ovih ograda nisu postojali“.

Seća se kada je grupa umetnika napravila ogradu oko Male šole, srušene 2006. po nalogu Inspektorata za životnu sredinu i prostor, čiji je postupak kritikovao tadašnji slovenački predsednik Janez Drnovšek.

„To je bio pravi artistički rat, pa kako bismo je zaštitili, napravili smo umetničku ogradu i nadali se da neće preko nje krenuti u rušenje.

„Sredili su sve za pola sata, srušili i pomeli za sobom“, ističe Kovačič.

Ogradu koja još stoji u dvorištu primetila je i Henrijeta iz Nemačke, šetajući po Metelkovoj, poslednjih godina nezaobilaznoj turističkoj atrakciji Ljubljane.

„Prvi put sam ovde i veoma mi se sviđa, posebno grafit sa pacovima i šareni mozaik od kamenčića i delića stakla“, govori turistkinja za BBC na srpskom.

Kaže da je ovaj prostor dosta inspirativan, te da joj naviru ideje za projekte koje planira da realizuje u Lajpcigu, gradu na istoku Nemačke, gde takođe ima skvotova, ali ne na jednom mestu kao ovde.

„Ovo je prostor gde dosta ljudi učestvuje i bave se umetnošću koja ih čini slobodnim i srećnim da se izraze“, zaključuje Henrijeta.

Na mlađima Metelkova ostaje

Nives Lovec je za Metelkovu saznala od starije sestre, a prvi put je došla pre devet godina.

Kao pankerki, ljudi su joj se rugali i podsmevali na ulici, te je sa društvom našla skrovito mesto u ovom skvotu, gde su išli na koncerte, upoznavali ljude i naučili da sviraju.

„Videli su da volimo muziku i da želimo da naučimo da sviramo, ali nemamo opremu i prostor.

„Prišao nam je jedan prijatelj, odveo u njegovu prostoriju i polako nas naučio osnovama“, priča 24-godišnja Lovec, basistkinja benda S*anje.

Pored muzike, važan segment za nju predstavlja i druženje i sa ostalim pankerima i skvoterima, gde možeš da „saznaš sve o muzici, umetnosti, organizaciji koncerata i turneja“.

Iz Skoplja u Metelkovu

Prva poseta Ljubljani 2010. je za 51-godišnjeg Boban Arsovski iz Skoplja značila obavezan odlazak u Metelkovu.

„Rekao sam devojci da me vodi odmah tamo, hteo sam da vidim šta je to“, govori radnik obezbeđenja koji se u Ljubljanu doselio naredne godine.

Do rođenja deteta je i do četiri puta nedeljno posećivao skvot, a sada ide makar jednom do dva puta.

„Do pre pet godina je bila moja druga kuća, a sada ne više toliko, dolazim kao normalni posetilac“, kaže Arsovski.

U Metelkovu dolazi zbog druženja i koncerata, kako tuđih, tako i njegovih, a kada treba da je opiše nekom, dovoljna je jedna rečenica.

„Tamo imaš najbolje i najgore ljude u Ljubljani – pa ti izabereš šta ti odgovara.

„Ja sam upoznao najbolje i zato sam često tamo“, dodaje.

U poslednje vreme je primetio da je manje posetilaca, posebno mladih, što povezuje sa porastom nasilja i seksizma.

Za to krivi dilere droge koji obitavaju u Metelkovoj i sumnjičav je prema budućnosti prostora.

„Hteo bih da se nastavi, barem još tri decenije, ali poslednje godine idu nekako u suprotnom pravcu i nisu baš obećavajuće“, ističe Arsovski.

Boban Arsovski je rođen u Makedoniji, ali je pre Ljubljane živeo u Nemačkoj

Tamna strana Metelkove – droga, dilovanje, seksualno nasilje

Jasna u ovom delu grada posećuje muzeje, ali u Metelkovu ne svraća jer joj „ne leži“.

„Nije mi baš bliska i nisam sigurna šta tačno znači za samu Ljubljanu, to valjda zavisi od strukture ljudi kojima se takav sadržaj dopada“, govori ova 66-godišnjakinja za BBC na srpskom.

Pominje da „uveče bude malo nelagodno“ prolaziti tuda, a bilo je, kaže, i problema sa drogom.

„Verovatno smeta ljudima koji žive ovde, ali više im smetaju ovi što u zdravstvenom domu dobijaju metadone i onda su stalno tu“, primećuje.

Širom Metelkove su zalepljeni plakati kojima se posetioci pozivaju da ne kupuju drogu unutar njenih zidina „ako žele da pomognu zajednici“.

Dilovanje droge je jedan od većih problema sa kojima se suočava skvot, ali nije jedini.

Blizina metadonske klinike, centra grada, železničke stanice i azilnog doma, svojevrsnog centra za migrante, utiče na veliki protok ljudi u ovom delu Ljubljane, smatra Jasna Bobić.

Zato na prostoru Metelkove neretko obitavaju beskućnici, izbeglice i zavisnici, kojima je droga faktički na dohvat ruke, dok dileri vode rat oko teritorije za prodaju.

Zabeleženi su i primeri seksualnog nasilja u Metelkovoj, a Vladimir Jovanović kaže da su nekada probleme stvarali i neonacistički pripadnici skinhed supkulture.

Bilo je situacija, kaže, kada su im se roditelji javljali da se zahvale jer su „pomogli kad im je nestalo dete ili se predoziralo“.

„Svako od nas mora da oseća odgovornost i vodi računa o sebi, kao i o ostalima.

„Niko ne želi Metelkovu gde vlada nasilje, poturanje droge, silovanje, već svi hoćemo da bude bezbedno i da program ostane kvalitetan“, dodaje Jovanović.

Ilegala uz pravila

Jasna Babić kaže da je Metelkova, pravno gledano, poluskvot jer neki prostori imaju stare ugovore sa gradom, koji im dozvoljavaju da legalizuju pojedine objekte.

Ipak, svi moraju da pristanu na pojedine propise i pravila.

Na primer, ranije su u obezbeđenju kluba mogli da budu i oni koji nisu obučeni za ovaj posao, a sada to rade stručne agencije.

„Imali smo zbog toga problem sa inspekcijom, a i policija te drugačije tretira kada imaš profesionalca na vratima“, objašnjava Babić.

Alja Bebar kaže da grad podržava i delimično sufinansira nekoliko programa i projekata ove autonomne zone.

„Metelkova ima ogroman potencijal u pogledu društvene kohezije, kvalitetnog korišćenja slobodnog vremena, promocije kreativnosti – posebno za mlade generacije, doživotnog učenja i međugeneracijskog dijaloga, kao i kulturne industrije“, dodaje.

Metelkova u srcu

U susret 30-godišnjici, Metelkovoj mnogi žele svetlu budućnost, pa i gradska uprava.

„I u budućnosti Metelkovu vidimo kao otvoren, sadržajno progresivan i autonoman prostor, sa menadžerom koji dolazi iz jednog od tamošnjih klubova“, kaže Bebar.

Miha Zadnikar misli da je, uprkos tome što vlasti, kao ni „etablirana kultura“ nikada nisu priznali, Metelkova jedna od boljih akcija u istoriji nezavisne Slovenije.

„Metelkova se menja, ali živi tako da još uvek možemo da uživamo u dobrobiti u krugu kasarne“, dodaje on.

Nives Lovec se nada da će doći nove generacije i još ljudi, te da će zajedno „gurati napred“.

„Da ne izgubimo prostor jer mi je Metelkova stvarno u srcu, ne mogu ići, uvek joj se vratim“, zaključuje.