Smena britanskog ministra odbrane: Kako se curenje informacija i novinarski izvori koriste u politici

Koliko puta ste videli da priča koju čitate u novinama ili gledate na televiziji potiče od „izvora“?

Ili primetili kako novinar „sa puno razumevanja“ razgovara sa nekim ko zastupa određeni stav?

To je verovatno zbog toga što je taj neko prethodno „izbrifovao“ novinara – dao mu neke smernice ili dokumente pre razgovora.

Ali to se sve radi ispod žita u maniru „ovo nisi čuo od mene“.

Ili, da budemo potpuno otvoreni, to je curenje informacija.

• Hapšenje Asanža – kad uzbunjivači utihnu
• BBC se žali Rusiji zbog curenja informacija o zaposlenima
• Ko su vlasnici nacionalnih TV frekvencija

Odavanje informacija je postalo tema za naslovne strane kada je nedavno Gavin Vilijamson morao da napusti mesto britanskog ministra odbrane, navodno upravo zbog toga.

Vilijamson je smenjen 1. maja zbog odavanja informacija sa zatvorenog sastanka o kineskoj telekomunikacionoj kompaniji Huavej, saopšteno je iz kabineta premijerke Tereze Mej.

„Odluka premijerke doneta je na osnovu informacija o njegovom ponašanju, do kojih je došla istraga o okolnostima neovlašćenog odavanja informacija sa sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost“, navodi se u saopštenju, preneo je Rojters.

Vilijamson je oštro demantovao da stoji iza toga, a saradnici premijerke saopštili su da je slučaj završen.

Istraga je pokrenuta prethodne sedmice nakon što su mediji objavili da je Savet, koji se sastaje iza zatvorenih vrata, odlučio da dozvoli kompaniji Huavej da učestvuje u nekim aspektima nove britanske bežične 5G komunikacione mreže, preneo je AP.

Britanska vlada insistira na tome da takva odluka nije doneta.

Ovo je ekstremni primer curenja podataka, ali na nižim nivoima – infomacije, glasine ili tračevi odaju se svakodnevno. To je deo političke scene u Britaniji.

Kako se to dešava?

To se nekad dešava u kafiću, a ponekad u užurbanim razgovorima u hodnicima Vestminsterske palate – to je slika koju verovatno većina nas zamišlja.

Ne zaboravite, zgrada parlamenta je fizički prostor, koji vam u takvim slučajevima nije potreban.

Setite se kako tračarite s kolegama s posla, isto je i ovde – veća je verovatnoća da to bude preko Vajber i Vocapa, nego na piću.

Šta je to za novinara? Jasno je da oni žele da se prvi domognu priče i razgovaraju s osobom koja može da zaviri iza zavese – da im pruži informacije iznutra.

I uvek imajte na umu šta bi bilo da nema takvih izvora – kakve bismo političke vesti imali, samo one koje ljudi na vlasti žele da čujemo.

Kakve koristi od toga imaju političari ili njihovi saradnici? To je već stvar nijansi.

Možda žele da izgrade dobar odnos sa novinarima, koji će im biti potrebni u budućnosti.

U drugom slučaju, može biti da nisu saglasni sa predviđenom politikom i da odavanjem informacija žele da skrenu pažnju na taj problem i promene stav javnog mnjenja o tome.

Nekad je to čisto politička odluka – pokušaj da sebe predstavite u što boljem svatlu, a ocrnite protivnika.

A razlog može biti i autentična zabrinutost zbog nepravde koja je učinjena – tako nastaju uzbunjivači.

Zašto se češće dešava da su takve stvari nepotpisane?

Odgovor je sasvim očekivan, da biste mogli da poreknete da je reč o vama. Čast izuzecima.

Kratka istorija curenja informacija?

Laburista Džimi Tomas morao je 1936. da ode sa ministarske funkcije kada je otkriveno da je odavao poverljive informacije o budžetu i to šifrovanim porukama prijateljima sa golfa.

U tome mu je pomoglo što su na engleskom jeziku reči tee – klin odakle se izvodi prvi udarac u golfu, slično izgovara kao tea (čaj), pa im je tako poručio da će biti povećan porez na čaj.

Ministar finansija Hju Dalton smenjen je 1947. jer je o detaljima budžeta ćaskao sa novinarima i to se pojavilo u štampi, pre nego što ih je on zvanično saopštio.

To nipošto nije poslednji takav slučaj. Čak se odomaćila praksa da se detalji iz budžeta prvo pojave u novinama i to vrlo precizno.

Naravno, ne mora uvek biti reč o novcu. Razni sočni detalji pre ili kasnije dođu do novinara i to je vrlo uobičajeno.

Živimo u vremenu kada se to veoma često dešava.

Političari se utrkuju za mesto odlazećeg premijera, disciplina u kabinetu relativno je slaba.

Bar je bila, do slučaja Vilijamson, raj za odavanje informacija.

Da li je to prtov pravila ili zakona?

Postoji jasna razlika između zakona i nepisanih pravila po kojima političari sarađuju međusobno i sa novinarima.

Ako podaci nose oznaku tajnosti, to je jedna stvar, ali ako govorimo o tračevima i glasnima iz skupštinskih kuloara tu stvari nisu tako jasne.

Odavanje, možda više nego išta, pokazuje slom stranačke discipline i tendenciju funkcionera da se bore za sebe, a ne za ono što je prethodno zacrtano.

Posebno kada je reč o malim šrafovima unutar sistema.

„Kada bi svako svakog ocinkario zbog otkrivanja informacija“, rekao je jedan visoko-pozicioniran izvor iz Vestminstera za Njuzbit, „to bi bilo krvoproliće“.