Španski građanski rat: Osamdeset godina sukoba koji je zapalio svet

Srećko Jurkić rođen je 1912. godine u selu kod Livna, u Bosni i Hercegovini.

Sa 16 godina odlazi u Belgiju, gde je radio kao rudar, a član tamošnje Komunističke partije postaje 1935. godine.

„Verovatno zbog uslova života nije sa mnogo optimizma gledao na budućnost“, kaže njegova ćerka Branka Mosurović za BBC na srpskom.

Kako navodi, njen otac nije imao nimalo lepo mišljenje o religiji i katoličkim fratrima. Inače je bio veoma druželjubiv.

„Išao je na igranke, uvek je nosio odelo i košulju i voleo da bude uredan… Niko nije ni sanjao da će otići u Španski građanski rat“.

Na katolički Božić 1936. godine, Jurkić se u Španiji pridružuje Internacionalnim brigadama.

U naredne tri godine, uz tonove pesme „Aj Karmela“, borio se protiv desničara predvođenih generalom Franciskom Frankom.

Jednom je ranjen, a nakon rata završio je u logoru.

„Mama je jednom rekla da nije voleo zvuk aluminijumske kašike i crnu kafu… Podsećali su ga na logor“, kaže Mosurović.

Sukob dve Španije

U predvečerje Drugog svetskog rata na Iberijskom poluostrvu trajao je sukob „dve Španije“.

Sa jedne strane bili su republikanci – uz koje su bili anarhisti, komunisti, trockisti i svi drugi levičari – a sa druge nacionalisti, koji su imali podršku desničara, fašista i sličnih grupacija.

Na strani republikanaca, pored Srećka Jurkića, bilo je i oko 1.800 Jugoslovena u Internacionalnim brigadama, koje su činili dobrovoljci iz 53 zemlje.

Trećina jugoslovenskih Španaca se nikada nije vratila.

„Najmlađi borac je imao 14 godina… Pošao je sa ocem. Varga Stevan i Varga Ištvan“, kaže Vera Stojanović iz Udruženja španskih boraca.

„Posle nekoliko meseci otac je poginuo, a Stevan je ostao do kraja. Umro je u Ljubljani pre oko 20 godina“.

U Španiji je bilo i 16 žena, uglavnom su bile bolničarke i doktorke. U borbama su učestvovala i dva avijatičara – Josip Križaj i Boško Petrović.

„Nažalost, njih dvojica se nisu vratili“, kaže 88-godišnja Vera Stojanović.

U to doba, nije uopšte bilo lako stići do Španije – jugoslovenska vlast je hapsila sve koji su nameravali da se pridruže borbama.

„Uglavnom su odlazili oni koji su studirali u Evropi. Pritom, Svetska izložba je bila u Parizu, pa su iz Jugoslavije odlazili u Francusku, pa nekim putevima preko Pirineja do Španije“.

Poslednji Španac – Milojko Teofilović – preminuo je 2009. godine.

Zašto je Španski građanski rat bitan?

Istoričari često smatraju da je ovaj sukob bio poligon za isprobavanje Drugog svetskog rata.

U Španski građanski rat su prste umešale fašistička Italija, nacistička Nemačka, kao i Sovjetski Savez – neki od glavnih aktera svetskog sukoba koji će početi 1939. godine.

„U borbi između tradicionalne i levičarske Španije, sukobile su se pre svega velike sile tog vremena koje su imale totalitarno uređenje“, navodi za BBC istoričar Čedomir Antić.

Kako kaže, reč je o ratu oko „vrednosti koje su se prelamale tokom čitavog 20. veka“.

Bio je to veoma krvav i izuzetno surov rat, a završio se pobedom frankista, koji su Španijom vladali do Frankove smrti 1975. godine.

Nikola Milikić iz Istorijskog muzeja Srbije ističe da su u Španiji korišćene sve najbitnije odlike Drugog svetskog rata.

„Masovna bombardovanja – setite se Gernike – masovni zločini, iseljavanje stanovništva, pa samo tada prvi put videli padobrance, a i propaganda je bila veoma bitna“.

„Može se reći da je on bio Drugi svetski rat u malom“, kaže Milikić.

On navodi da je situaciju u Španiji dodatno komplikovala ionako veoma složena situacija na levici.

„Mi vidimo dve strane, republikansku levu, i desnu nacionalističku, fašističku. Međutim, unutar te leve je bila neka vrsta građanskog rata. Bili su tu socijalisti, pa anarhisti, trockisti, ali sa dolaskom Sovjetskog Saveza i Staljina, jača Komunistička partija i dolazi do sukoba unutar levice“, objašnjava Milikić.

Inače, nakon Španskog građanska rata postala je poznata parola republikanskih snaga „No pasaran“, koja označava spremnost da se položaj brani po svaku cenu.

Zašto su Jugosloveni išli u Španiju?

„Jednostavno – da se bore protiv fašizma“, odgovara Vera Stojanović.

„To je bio početak fašizma i zbog toga su išli. Najviše ih je krenulo iz Praga, tamo su bili studenti i pratili su događaje u Španiji i šta Franko radi.

„Krenuli su da pomognu španskom narodu, to im je bio motiv. Bili su mladi, pohrlili su u pomoć… Znate kakva je mladost“, ističe ona.

Međutim, Antić smatra da je glavnu reč vodila Komunistička partija, iako je u Španiji bilo i „iskrenih antifašista“.

„Ta borba, bez obzira koliko plemenita bila, bila je borba za malo drugačiji, ali ipak totalitarni svet. Sigurno nisu išli da brane demokratiju i republiku, već da učestvuju u globalnoj borbi, gigantskih razmena“.

• Hitlerova rodna kuća i ostale kontroverzne adrese
• Španija na putu da ukloni Frankove ostatke
• Upoznajte čoveka koji je građanima dao pravo da odlučuju

Deo Španskog građanskog rata bio je i Josip Broz Tito. Koliko tačno – nije poznato. Zvanična biografija kaže da Tito nikada nije učestvovao u borbama u Španiji, a oko njegove uloge u svemu tome postoje brojne misterije.

Zato je poznato da su u borbama u Španiji učestvovala neka od najpoznatijih lica Narodnooslobodilačke borbe – Koča Popović, Peko Dapčević, Petar Drapšin i brojni, kasnije, partizani.

„Španski borci su kasnije postali okosnica udarnih partizanskih brigada. Pozicionirali su se jer su prošli tu revolucionarnu školu“, kaže Milikić.

Kako navodi, upravo je zbog toga Španski građanski rat u Jugoslaviji bio veoma popularan i romantizovan.

„Partizanski pokret je iz Drugog svetskog rata izašao kao pobednik, pa su njegovi članovi prosto dobili više prostora da pričaju o Španiji, pa zato imate i niz njihovih dnevnika, sećanja i memoara“

Ipak, on ističe da nisu svi borci iz Španije bili komunisti i članovi Komunističke partije.

„Zaista je mnogo ljudi odlazilo u taj rat, prepoznali su ga kao važnog“.

Postideološko doba

Da li bismo danas mogli da zamislimo da građani ostavljaju društvene mreže, internet, udobnost svog kreveta i radno vreme od devet do pet, menjajući ih za bombe, rovove, krv i blato? Zbog ideala, zbog nečega u šta veruju?

Scenario je, čini se, danas teško zamisliti.

„Ne verujem da bi to u skorije vreme moglo da se ponovi… Nema više te solidarnosti“, kaže Vera Stojanović.

https://twitter.com/pcekerevac/status/1084095491221143552

Milikić ističe da sve „zavisi od sukoba“, dok Antić smatra da bi tako nešto teško moglo da se dogodi, zato što „živimo u postideološkom vremenu“.

„Uz sve moguće zadrške – jedini sličan pokret je Al Kaida. Oni imaju internacionalu i globalni cilj za koji ništa nije mnogo platiti. Nema dovoljno žrtava koje mogu da padnu za to“, kaže Antić.

Dedinje

Levičari su u Španiji poraženi, ali Jurkić tu nije završio svoju borbu.

„Postao je deo Pokreta otpora – živeo je na selu u Belgiji i tamo je bio do kraja rata“, kaže njegova ćerka.

„Tamo su vršili razne sabotaže. Na primer, palili su biljke koje su Nemci sejali za lekove“.

U Jugoslaviju se vratio dve godine po završetku Drugog svetskog rata.

„Dobio je posao u fabrici Ikarus i smeštaj za stanovanje. Kasnije je smeštaj vratio i sazidao sebi kuću. Možda je mogao i da ima nešto više… Što se kaže, da živi na Dedinju, ali je želeo slobodu“.

Svakog 22. oktobra, na dan formiranja Internacionalnih brigada, španski borci okupljali su se u Domu armije, danas Domu vojske.

„Svi su dolazili… I Koča Popović. Peku Dapčevića nikada nisam videla, ali jesam njegovu decu Milicu i Vuka“, kaže Mosurović.

Vesna kaže da je njen otac bio nesvakidašnji čovek, staložen i strpljiv.

„Bilo mu je bitno kakav si čovek. Ako si mu odgovarao, onda si mu bio i prijatelj. To pitanje nacionalnosti… Ni ja to ne razumem. Ljude delim na dobro i loše. Ne volim te trovače i demagoge“.

Srećko Jurkić je umro 1994. godine u Beogradu.

„Moj otac je za mene bio i ostao legenda“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]