Spasavanje životinja sa Krčedinske ade: „Izgladnele su, nemoćne, samo leže, teško mi je da ih tako gledam“

Na maloj površini prekrivenoj senom i slamom koju obasjavaju zraci januarskog sunca, iznureno leži sivkasta krava.

Nekoliko koraka dalje, u sličnom položaju je i mršavo june.

Trudi se da ustane, ali posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, povija glavu i rogove, i ponovo legne.

„Plašim se da će umreti. Izgubili su snagu, samo leže“, govori tužnim glasom Milenko Plavšić, stočar iz Kovilja, malog mesta u blizini Novog Sada, drugog po veličini grada u Srbiji.

Ovo su samo neke od 200 životinja, uglavnom krava, goveda i poludivljih konja, koje su na prelazu između stare i nove godine više od 20 dana zbog visokog vodostaja Dunava bile zatočene na Krčedinskoj adi, rečnom ostrvu 60 kilometara uzvodno od Beograda.

„Tih dana sam želeo da umrem“, dodaje Plavšić za BBC na srpskom, brišući suze rukavom plavog mantila.

• Ko je kriv što su životinje ostale zarobljene na Krčedinskoj adi
• Krčedinska ada: Dunavsko ostrvo sa kojeg spasavaju promrzle životinje
• Život na minusu: Kako pomoći psima i mačkama na ledenim ulicama Srbije

Pre mesec dana, cela Srbija, ali i Evropa, pomno su pratili dramu na Krčedinskoj adi, a Plavšić je jedan od stočara čija su grla bila zarobljena.

U akciji spasavanja učestvovali su meštani, pripadnici Vojske Srbije i policije, Javnog preduzeća „Vojvodinašume“, kao i udruženje građana Eko straža.

„Na ostrvu je još šest ili sedam krava i nekoliko konja.

„Oko 20 konja je preplivalo i trenutno su u ataru okolnih sela“, navode iz JP „Vojvodinašume“ u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

‘Tako je to kad vam se nešto uvuče pod kožu’

Milenko Plavšić je rođen u Kovilju i čitav život je okružen životinjama – trenutno ih ima oko 200.

Živi sam u kući, a ove životinje su mu sve.

„Mnogo ih volim, tako je to kada vam se nešto uvuče pod kožu.

„Vežeš se, pa ti posle bude teško da se odvojiš od njih“, govori mi.

Još ne može da preboli Rogulju, kravu koja je nedavno umrla od starosti.

Pored krava, čuva i magarce i podolska goveda, autohtone vrste u Srbiji.

Nekada je imao i konje, ali zbog godina više nije mogao da se stara o njima, te ih je poklonio.

U prostranom dvorištu parkiran je crveni traktor, na žici se suši nekoliko njegovih radnih mantila i vunene čarape bez kojih nigde ne ide.

Tu su i četiri crna psa, koji lavežom najavljuju nepoznatog gosta.

Dva su vezana.

„Još ih nisam dovoljno pripitomio, ali neće ti ništa, slobodno priđi“, govori mi samouvereno.

U plavom mantilu i blatnjavim čizmama sprovodi me uzanim putem kroz štale.

Na svakom koraku su slama i seno, dok se vazduhom širi miris balege.

Obori su prekriveni drvnim krovom, a od istog materijala napravljena je i ograda.

„Kasandra, Kasandra, di si?“, uzvikuje Plavšić.

„To je najstarija magarica, ima 35 godina“, pokazuje mi životinju svetlo sive boje, koja se na pomen njenog imena naglo okrenula.

Nekoliko magaraca sporim hodom prilazi drvenoj ogradi.

Imaju posebnu šaru na nogama – crne vodoravne štrafte.

Ovaj 66-godišnji stočar mi ih ponosno pokazuje.

„Nemoj mnogo da se približavaš, ne poznaju te“, upozorava me.

Pod drvenim krovom, sa druge strane su krave i podolska goveda.

Primećujem da su neke životinje znatno mršavije u odnosu na druge i da su gotovo nepomične.

„Izgubile su 50 kilograma za 20 dana, koliko su bile tamo. Da su mi samo dali da odem po njih, a spremio sam hranu, sve sam imao.

„Izgladnele su, nemoćne, samo leže, teško mi je da ih tako gledam“, izgovara pognute glave.

Njegove dve krave su uginule na Krčedinskoj adi, dve po povratku kući, a četiri su i dalje na rečnom ostrvu.

Da su evakuisane na vreme, preživele bi, tvrdi stočar.

Pogledajte kako su evakuisane životinje sa ledenog Dunava

U tom trenutku, nekoliko teladi nam se približava.

„Ajde, nazad, ajde“, izgovara Plavšić tiho, milujući ih nežno po sitnom telu.

Životinje se poslušno vraćaju u obor.

Zašto su životinje bile zatočene?

Krčedinska ada je od davnina poznata po pašnjacima za konje, podolska goveda, magarce i ovce.

Gardinovački rukavac vodi do čitave mreže drugih rukavaca i bara, i sa severne strane okružuje ovo rečno ostrvo.

Do Krčedinske ade se može se stići i sa sremske strane i iz Koviljskog rita, ako vodostaj nije visok.

Milenko Plavšić tim putem decenijama tera stoku na ispašu i ne seća se da je do sada bilo problema.

Ada, površine 800 hektara, udaljena je svega deset kilometara od njegovog rodnog mesta.

Životinje budu na ostrvu od aprila do početka zime, a on ih u tom periodu, sa drugim stočarima, gotovo svakodnevno obilazi i odnosi hranu.

Krajem 2023. godine, između 150 i 200 grla ostalo je zatočeno na ovom ostrvu pošto je značajno porastao nivo velike evropske reke Dunava.

Plavšić tvrdi da su za to „krivi ljudi“ koji navodno nisu dozvolili njegovom sinovcu da još sredinom decembra ode po stoku.

Kao jednog od krivaca što mu je stoka ostala zarobljena, Plavšić pominje političara Marijana Rističevića, poslanika vladajuće Srpske napredne stranke u dosadašnjem sazivu Skupštine Srbije, inače poljoprivrednika.

Rističević za BBC na srpskom odbacuje bilo kakve optužbe i kaže da njegovi advokati već prikupljaju dokumentaciju za podizanje tužbe protiv stočara iz Kovilja.

On optužuje Plavšića da je „uzurpirao državno zemljište na Krčedinskoj adi“, jer se njegovo poljoprivredno gazdinstvo nalazi u Kovilju u Južnobačkom okrugu, a ostrvo je u Sremskom okrugu.

Stoga, dodaje političar i poljoprivrednik, Plavšić „nema nikakvo pravo“ da vodi stoku na ispašu u drugi okrug.

Iz Javnog preduzeća „Vojvodinašume“ navode da je na Krčedinskoj adi nekoliko vlasnika zemljišta: Zemljoradnička zadruga Beška, Zemljoradnička zadruga Krčedin, nekoliko privatnih parcela, a da je uzani pojas prema kopnu u njihovom vlasništvu.

Na istom prostoru je i lovište, kao i zaštićeno prirodno dobro „Koviljsko-petrovaradinski rit“, kojim takođe oni upravljaju.

Tu gravitiraju i, kako kažu, grla stoke lokalnih stočara.

„Vlasnici stoke su nedvosmisleno i isključivo nadležni da vode brigu o njihovim grlima“, dodaju.

Plavšić je, tvrdi, danima apelovao da se životinje spasu, ali iz JP „Vojvodinašume“ kažu da im je prvu informaciju da treba pružiti pomoć uputila nevladina organizacija „Zelena Patrola“.

Prema Zakonu o dobrobiti životinja i o veterinarstvu, bez naloga inspekcije ili poziva vlasnika oni ne smeju samoinicijativno da evakuišu grla.

Reagovali su čim su dobili prvi poziv stočara, navode u pisanom odgovoru.

‘Gledaš kako propadaju, a ne možeš ništa da uradiš’

Među zatočenim životinjama bilo je i 15 konja i nekoliko krava Željka Kapižića.

Tri krave su mu uginule, pet konja je i dalje na ostrvu.

Još mu je teško da govori o tom, kako kaže, tužnom događaju.

„Gledaš kako propadaju, a ne možeš ništa da uradiš – bilo je baš mučno.

„Konji su izdržljiviji, ali krave ne mogu dugo bez hrane“, kaže snuždeno ovaj 43-godišnji stočar iz Kovilja.

Poput Milenka Plavšića, i on godinama tera stoku na ispašu do Krčedinske ade.

Ne pamti da se nešto slično do sada dogodilo, a bilo je, seća se, težih i oštrijih zima.

„Kada je velika voda, postavljali bismo skelu, a kad je vodostaj nizak, životinje bi same prelazile tih nekoliko kilometara, koliko ima do kopna.

„Skelu su nam sada oduzeli. Da smo je imali, ništa od ovog ne bi bilo“, dodaje ljutito za BBC na srpskom.

I on, poput Plavšića, upire prstom u iste krivce – „ljude koji sarađuju sa Rističevićem“.

‘Nekada je svaka kuća imala bar jednu kravu’

Nekada je u Kovilju svaka kuća imala bar jednu kravu, a danas se, pored Plavšića, stočarstvom bavi tek nekoliko porodica.

„To vam je najgora grana poljoprivrede, cene niske, nema ulaganja, ljudi odustaju i odlaze“, kaže ovaj stočar.

Kuće su mahom jednospratne, svaka druga je oronula.

Na ravnom putu nema ni trunke smeća.

Kod autobuskog stajališta u centru mesta je velika pekara, škola, nekoliko kafića i apoteka.

Nekada su, priseća se Plavšić, imali i bioskop i banku.

Lokalni autobus koji polazi iz Novog Sada, saobraća na sat vremena i tačan je.

Kuća Milenka Plavšića je blizu poslednje autobuske stanice, nedaleko od groblja.

Na zidovima glavne sobe je pregršt uramljenih fotografija, uglavnom njegovih životinja.

U uglu je šporet na drva, a tu je i stočić na kojem je crni televizor, okružen gomilom lekova.

Godinama ga telekomunikacioni operateri opsedaju da uvede internet, ali on odbija.

Živi od prodaje magarećeg mleka, koje mi ponosno daje da probam.

U tom trenutku, zvoni stari telefon.

„Dođite posle osam, čeka vas flaša“, odgovara Plavšić mušteriji.

Svake večeri, baš u to vreme završava mnogobrojne obaveze u štali.

‘One nisu ovo zaslužile’

Pre nekoliko nedelja, većina njegovih životinja bezbedno je prebačeno sa Krčedinske ade.

Ali. ne sve.

Plavšić kaže da ga od tada niko nije pozvao, niti nudio nadoknadu za uginula grla.

Najavljuje tužbu, ali čeka da dovede i preostale krave.

„Hoću sve da prebrojim i vidim šta je preživelo, a šta nije.

„Žao mi je mojih životinja, jer ovo nisu zaslužile“, kaže odlučno.

Hoće li u aprilu opet da ih tera na ispašu?

Da, odgovara kratko.

„Tamo ih teram više od 50 godina i nastaviću“, dodaje 66-godišnji stočar.

Dok me ispraća, ponovo navlači gumene čizme.

Odlazim, ali okrećem se ka životinjama koje sam prve ugledala.

Krava sive boje i izgladnelo june i dalje nepomično leže na suncu.

Pogledajte priču o zoo vrtu Palić, mestu gde zaplenjene i povređene divlje životinje pronalaze novi dom

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]