Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i direktor BIA Bratislav Gašić

„Ne bi čovek rek’o da je inspektor: moderno obučen, svetlo odelo, šarena košulja, duža kosa.

One, iz mog vremena, mog’o si da prepoznaš na pet kilometara. To im bila taktika, da i’ se svi plaše. Čim ga vidiš, znaš ko je.

Ovi opet idu u drugu krajnost: čim ga vidiš, ne znaš ko je. Ovako izgleda da i’ ima više…“.

Ovaj citat iz legendarne drame Balkanski špijun Dušana Kovačevića možda i najbolje opisuje kako savremene agente tajnih službi, toliko bojazan koju bude u prosečnom Balkancu.

Deo ih se plaši zbog sećanja na zloglasne prethodnike iz raznih tajnih službi koje su harale ovim prostorom, a drugi im se dive smatrajući ih svemogućim kolegama Džejmsa Bonda.

Činjenica je da su službe bezbednosti važan deo svake države i da im je tajnovitost način poslovanja.

Pre 19 godina, Srbija je dobila Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA), nastalu iz nekadašnjeg Resora državne bezbednosti koji je bio pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Tako je rođena nova izdvojena bezbednosna agencija – mešovitog tipa, što znači da se bavi prvenstveno bezbednosnim (unutrašnjim) izazovima, ali i informativnim i obaveštajnim poslovima, odnosno pretnjama koje dolaze spolja.

„S jedne strane dobili smo da je BIA danas savremenija agencija nego što je bila Državna bezbednost – DB je nekad bila deo MUP-a koji je tad imao državnu i javnu bezbednost.

„Danas je BIA van policije i policijskih struktura što bi trebalo da omogući neku bolju kontrolu nad njom“, kaže novinar nedeljnika Vreme Filip Švarm.

Gotovo dve decenije kasnije, prvi Zakon o BIA predstavlja neku vrstu izneverenih očekivanja, ocenjuje Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

„Usvajanje Zakona o BIA je značajno samo na simboličkom nivou, jer je prvi put imenovana služba.

„On jeste tranformisao tadašnju DB izdvojio iz MUP i učinio je u Agenciju koja je odgovorna direktno Vladi, izdvojio je iz policijskih struktura, ali nije se dalje išlo“, kaže Petrović za BBC na srpskom.

Šta radi BIA?

Osnovni zadaci BIA su da zaštiti bezbednost Republike Srbije, otkriva i sprečava delatnosti usmerene na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka, istražuje, prikuplja, obrađuje i procenjuje bezbednosno-obaveštajne podatke i saznanja i informiše nadležne državne organe o tim podacima.

Ono što najviše intrigira javnost kako u vreme Ilije Čvorovića – glavnog lika iz drame Balkanski špijun kome je sve sumnjivo i svako je sumnjiv – tako i danas jesu mere tajnog nadzora ili praćenje i prisluškivanje.

Njima se krše Ustavom zagarantovana prava o nepovredivosti stana i tajnosti pisama.

One se, po zakonu, koriste samo uz odobrenje suda.

Posebne mere mogu se odrediti prema licu, grupi ili organizaciji za koju postoje osnovi sumnje da preduzima ili priprema radnje usmerene protiv bezbednosti Srbije, a da se one na drugi način te radnje ne bi mogle otkriti, sprečiti ili dokazati ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost.

Prilikom odlučivanja o određivanju i trajanju posebnih mera posebno se vaga da li je to neophodno i da li bi isti efekat mogao da se postigne na drugi način, kako se prava građana ne bi ograničavala.

Predstavnici BIA nisu želeli da odgovore na pitanja BBC-ja povodom godišnjice od osnivanja, ali su nas uputili na tekst promotivnog filma koji je prikazan prilikom proslave 120 godina postojanja civilne službe bezbednosti.

U njemu se, između ostalog, navodi da se BIA neprestano usavršava i modernizuje.

„U najsavremenijom laboratoriji za balistiku svakodnevno se testira lična zaštitna oprema, poput zaštitnih prsluka, šlemova i ploča.

„Agencija takođe ispituje protivprislušne uređaje, prijemnike, antene i druge uređaje koji su od interesa za njen rad“.

Za te poslove BIA koristi softver izraelske kompanije Serkls (Circles), pisao je list Danas prošle godine.

Taj softver joj omogućava da, kroz svega nekoliko sekundi, locira svaki telefon na teritoriji zemlje, objavio je Sitizen Lab, institut Univerziteta u Torontu specijalizovan za pitanja nadzora.

Prijateljski kit ili špijun?

Istražujući poslovanje kompanije Circles, Sitizen Lab je došao do spiska od 25 zemalja koje koriste softver za nadzor, među kojima se nalazi i Srbija.

Da su vešti s tehnikom tvrde i oni sami.

„U laboratoriji za DNK analizu, svakodnevno se brzo i kvalitetno ispituju uzorci krvi, salive, sperme, kosti, tkiva i kontaktnih tragova.

„Stručnjaci BIA, dalje, imaju zavidno iskustvo i u analizi droga, eksploziva i to praškastih supstanci, tableta i materija nepoznatog porekla“, rečeno je navodno u promotivnom filmu koji BBC nije bio u prilici da pogleda.

Ponosno tu ističu da su učestvovali u lociranju i hapšenju Darka Šarića, optuženog za trgovinu narkoticima na svetskom nivou, kao i da su presekli lanac proizvodnje amfetamina Milana Zarubice i njegovog kriminalne grupe.

Bilo je i drugačijih primera.

Kada je većinski vlasnik imanja Jovanjica Predrag Koluvija i još osmoro ljudi optuženo da su organizovano proizvodili marihuanu radi dalje prodaje u sklopu te istrage uhapšeno je pet članova BIA i MUP-a Srbije u julu 2020.

Oni su pušteni iz pritvora u septembru, a Koluviji i saradnicima u međuvremenu je počelo suđenje pred Višim sudom za organizovani kriminal.

Upravo to što BIA ima mogućnost da hapsi često je na meti kritika stručne javnosti.

„Zakonom o BIA nisu ukinuta policijska ovlašćenja BIA, da može da hapsi, učestvuje u kriminalističkim istragama i prikuplja dokaze.

„U BIA je ostao o monitoring centar tako da sva prisluškivanja moraju da idu preko njih, i te ključne tačke nereformisane BIA dovode nas u situaciju koja liči na devedesete“, navodi Petrović.

sajt BIA — Nekadašnji šef BIA Aleksandar Đorđević danas je ambasador u Sarajevu, slika sa prolave Dana BIA 2016.

Iako dodaje da policijska ovlašćenja ima ruska Federalna služba bezbednosti i američki FBI, takva praksa dovodi do velike koncentracije moći u rukama jedne službe, upozorava.

„Obaveštajni rad treba da bude prikupljanje podataka, njima ne bi trebalo da bude bitno da uhapse nekog ko je osumnjičen da priprema neku na primer terorističku akciju.

„Njima je najvažnije da otkrije šta namerava, ko su mu saradnici i da eventualno zavrbuju nekog od njih“, navodi Petrović.

Šta rade ostali agenti u Srbiji?

Ostali uglavnom nisu u košuljama i neupadljivim majicama, već nose uniforme.

Pored civilne Bezbednosno-informativne agencije, postoje i dve vojne Vojnobezbednosna agencija i Vojnoobaveštajna agencija, kao organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane.

Uslovno rečeno, VBA radi unutar zemlje, a VOA van granica, mada se njihove aktivnosti često prepliću i međusobno sarađuju.

VBA otkriva, prati i onemogućava obaveštajno delovanje, subverzivne i druge aktivnosti stranih država, organizacija, grupa ili pojedinaca usmerenih protiv Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.

Takođe, ima zadatak da otkriva, prati i onemogućava unutrašnji i međunarodni terorizam, navodi se u zakonu.

VOA je zadužena da prati i otkriva potencijalne i realne opasnosti, ako i aktivnosti i anmere stranih država i njihovih oružanih snaga prema sistemu odbrane Srbije.

Pored ove tri agencije, za razmatranje pitanja od značaja za nacionalnu bezbednost zadužen je Savet za nacionalnu bezbednost.

Članovi Saveta su predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, direktori službi bezbednosti.

Za takozvano operativno usklađivanje rada službi bezbednosti osnovan je Biro za koordinaciju rada službi bezbednosti.

Po slovu zakona, rad službi bezbednosti je pod demokratskom civilnom kontrolom Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Saveta za nacionalnu bezbednost, drugih državnih organa i javnosti.

Zašto je to važno za svakog od nas danas?

Zakonsko regulisanje rada službi bezbednosti važno je za svakog od nas da bismo bili sigurni da u demokratskom društvu neće moći neko bez pravnog osnova i odluke suda da odluči da nekog prati, prisluškuje ili ispituje.

Ipak, donošenje zakona koliko god bilo značajno, nije dovoljno.

„Mnogo je značajnije da oni funkcionišu u praksi, što je najčešći problem“, ističe Svetko Kovač, dugogodišnji načelnik Vojnobezbednosne agencije.

Kolege u MI5 i MI6

Misija britanske kontraobaveštajne službe MI5 je da čuva bezbednost države.

Dvogled koji je pripadao Mati Hari, legendarnoj špijunki — Vlasnica ovog dvogleda bila je Mata Hari, legendarna špijunka

Duže od veka radimo na tome da zaštitimo naše ljude od opasnosti bilo da je reč o terorizmu ili špijunaži neprijateljskih država, navodi se na njihovom sajtu.

U zgradi njihove centrale postoji i tajni muzej, pun artefataka prikupljenih tokom istorije, kao i biblioteke sa knjigama o obaveštajnom radu, terorizmu špijunaže i sajber izazovima.

Ipak, naglašavaju da oni nisu tajna policija, jer njihovi pripadnici nemaju mogućnost da hapse, već isključivo civilna bezbednosna agencija.

Za rad odgovaraju ministrima, parlamentu i sudijama viših sudova koji sprovode spoljnu kontrolu rada.

Skupštinski odbor za bezbednost redovno objavljuje izveštaj o njihovom radu.

Kako tvrde, zapošljavaju oko 4.400 ljudi, a u blagoj većini su i dalje muškarci.

Iako blisko sarađuju sa britanskom Tajnom obeveštajnom službom (SIS Secret Intelligence Service) poznatijom kao MI6, uprkos uvreženom mišljenju – između njihovih sedišta ne postoji tajni tunel koji ih povezuje.

„Koristimo obezbeđene, moderne komunikacione metode u našem radu i kad se viđamo uživo putujemo po zemlji, kao i svi ostali“, navode na sajtu.

MI6 zadužen je za obaveštajnu delatnost van granica Velike Britanije.

Kako je sve počelo

Iako prvi pisani izvori koji se odnose na špijunske aktivnosti datiraju još iz srednjevekovne Srbije i „Dušanovog zakonika“, a zna se da ih je bilo i narednim vekovima tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka do osnivanja moderne civilne službe bezbednosti proteći će dosta vremena.

Za formalni početak uzima se 17. oktobar 1899. kada je u tadašnjem Ministarstvu unutrašnjih dela Kraljevine Srbije formirano Odeljenje za poverljive policijske poslove, koje je imalo „zadatak da se stara za održavanje unutrašnjeg državnog poretka i opšte zemaljske bezbednosti.

Za prvog načelnika postavljen je Jovan Milovanović, tada sudija u penziji.

Tokom 20. veka njihovi naslednici imaće različita imena i uspešnije i manje uspešne periode delovanja, ali će im zadaci biti suštinski isti.

Među poznatijima bilo je Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA) formirano tokom Drugog svetskog rata, kao i potonja Uprava za državnu bezbednost (UDBA) koja je postojala u vreme Socijalističke federativne Republike Jugoslavije.

Na čelu OZNA od jula 1944. do februara 1946. bio je Slobodan Penezić Krcun, kasnije premijer Srbije – predsednik Izvršnog veća.

OZNA je sprovodila komunistički teror i čistke u posleratnim godinama, a zaslužna je i za formiranje logora Goli otok za političke neistomišljenike, na kom je boravio i fiktivni Kovačevićev junak iz drame s početka priče.

Iako su mu se mnogi smejali, pojedini Jugosloveni za vreme komunista rado su sarađivali sa tajnom službom.

Kasnije se to zvalo Služba bezbednosti – na saveznom nivou, ali su paralelno radile i republičke službe.

Od srpskog ogranka 1992. nastaće Resor državne bezbednosti kojim će do 1998. rukovoditi Jovica Stanišić, a naslediće ga Radomir Marković koji će na tom mestu biti do 2001.

Prelaz sa RDB na BIA dogodio se tokom mandata profesora Andreje Savića, koji je danas angažovan u Savezu penzionera Srbije.

Od sedam direktora BIA, trojica su posle toga angažovani kao ambasadori – Nebojša Rodić u Beču, Aleksandar Đorđević u Sarajevu, a Rade Bulatović je do 2019. bio u Ukrajini.

„U 120-godišnjoj istoriji, kako u miru, tako i u ratnim uslovima, civilna služba bezbednosti, čiji je sledbenik Bezbednosno-informativna agencija, uspešno se suprotstvljala bezbednosnim pretnjama.

„Među tim pretnjama treba izdvojiti one sa kojima se suočavamo u poslednje vreme: terorizam, separatizam, verski, etnički i ideološki ekstremizam, prikriveno delovanje stranog faktora i organizovani kriminal“, naveo je direktor Bratislav Gašić u uvodu monografije o BIA.

Gašić je na čelu BIA od maja 2017. gde je došao sa mesta ministra odbrane posle seksističkog ispada prilikom obraćanja novinarki.

Bratislav Gašić je smenjen sa mesta ministra mesec i po dana nakon seksističke izjave

BIA i njena prethodnica DB

„I BIA i DB su imale zakonski okvir u kom je trebalo da rade, ali zavisilo je uvek od politike volje da li će raditi više ili manje u okviru zakona“, ocenjuje Švarm.

Politički uticaj se obezbeđivao imenovanjem ključnih ljudi – nekada načelnika, danas direktora Agencije.

„Izvršna vlast i dalje može da vrši kontrolu nad BIA, najgore od svega toga je što te agencije štite vlast i vladajući stranku, a to se maskira kao nacionalni interes.

„To je zajedničko i za DB i BIA“, dodaje Švarm.

Ipak, upozorava da je važno posmatrati širi kontekst u kom je radio Resor Državne bezbednosti.

Nastao je 1992. kada se u ratu raspala nekadašnja Jugoslavija.

Usledile su godine sankcija, sukob na Kosovu, kao i bombardovanje NATO alijanse.

„DB MUP-a Srbije je delovala devedesetih u jednom ratnom okruženju, kada je država bila pod međunarodnim sankcijama, kada nismo bili praktično ni članica Ujedinjenih nacija.

„Ta DB je bila upletena u razne nelegalne aktivnosti, među kojima su razna politička ubistva reč je o Ivanu Stamboliću, (novinaru) Slavku Ćuruviji, pokušaju atentata na Vuka Draškovića i ne možemo da kažemo da BIA radi te stvari koje je radila DB“, podvlači Švarm.

Ivan Stambolić važio je za političkog konkurenta tadašnjeg lidera Srbije Slobodana Miloševića dok je Vuk Drašković bio istaknuti opozicionar.

Beograd, 1990. — Osnivač i lider SPO-a Vuk Drašković imao je nadimak „kralj trgova“ zbog govora na protestima i mitinzima početkom devedesetih godina prošlog veka

Prvostepena presuda za ubistvo Ivana Stambolića, koju je u julu 2005. donelo Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala okružnog suda u Beogradu, poslala je iza rešetaka osmoricu visokih funkcionera Službe državne bezbednosti i pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) pri Državnoj bezbednosti.

Dve godine kasnije pravosnažnom presudom za ovo ubistvo i pokušaj atentata na Draškovića potvrđene su kazne, između ostalog, 40 godina zatvora bivšem komandantu JSO Miloradu Ulemeku Legiji i nekadašnjem načelniku DB Radetu Markoviću koji je dobio 15 godina.

Mehanizam za krivične sudove u Hagu osudio je jula 2021. Jovicu Stanišića i Franka Simatovića-Frenkija, bivše čelnike Službe državne bezbednosti (SDB) Srbije, na po 12 godina zatvora, ocenivši da su krivi za zločine nad nesrbima tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni 90-tih godina prošlog veka.

„Sigurno je da se BIA ne bavi političkim atentatima, ne učestvuje na onaj način u kriminalizaciji zemllje kako je to radila DB.

„Postoji dramatično veliki pomak kada se pogledaju devedesete i današnje stanje“, kaže urednik Vremena, koji se decenijama bavi ovim temama.

Ko je Milorad Ulemek Legija

Zbog čega je došlo do reforme službi bezbednosti 2002. godine?

Najpre, došlo je do promene političkih i društvenih okolnosti padom režima Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000.

Suštinska reforma službi bezbednosti tadašnje Jugoslavije i Srbije počela je upravo te godine, kao deo šireg procesa reforme sektora bezbednosti, ocenjuje Svetko Kovač, koji je bio na čelu Vojnobezbednosne agencije od 2004. do 2014.

„Nagomilani problemi u društvu kao posledica ratnih sukoba, teške ekonomske situacije i drugih problema koji prate postkonfliktno društvo, nisu poštedeli ni službe bezbednosti, što je zahtevalo njihovu sveobuhvatnu reformu“, navodi Kovač u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Prvi značajni koraci u reformskom procesu učinjeni su 2002. donošenjem dva zakona – pomenuti Zakon o BIA i Zakona o službama bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije, koji je naišao na pozitivne ocene stručnjaka.

Tada su prestale da postoje službe u okviru Ministarstva spoljnih poslova među kojima je i Služba za istraživanje i dokumentaciju SID.

„Ovo je prvi put u istoriji Srbije da je rad službi bezbednosti regulisan zakonom, a ne nekim podzakonskim aktom.

„Neposredni povod da se ubrza donošenje ovog zakona bio je slučaj Perišić, kada je procenjeno da je vojna služba bezbednosti delovala izvan vlastitog delokruga i mimo sopstvenih ovlašćenja“, kaže Kovač.

Vojna služba bezbednosti uhapsila je Momčila Perišića 14. marta 2002. godine u motelu na Ibarskoj magistrali, zbog sumnje da je odavao poverljive informacije službeniku američke ambasade Džonu Nejboru.

Ovaj penzionisani general je tada bio potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Savezne republike Jugoslavije, a od 1993. do 1998. godine bio je načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije.

To se i dalje smatra jednom od najvećih špijunskih afera u novijoj istoriji.

Četiri meseca posle hapšenja, 19. jula 2002. usvojen je Zakon o BIA kojim je prvi put u modernoj istoriji obavljanje ovih poslova izmešteno iz ministarstva policije.

„Time je sprovedena demilitarizacija civilne službe bezbednosti, što predstavlja poželjan standard u državama razvijene demokratije“, navodi se u monografiji povodom proslave 120 godina BIA profesora Radojice Lazića „Civilna služba bezbednosti u Srbiji“.

Zakon kojim je osnovana BIA prema oceni pojedinih domaćih stručnjaka i Evropske komisije, nije na zadovoljavajući način regulisao pitanja demokratske civilne kontrole i zaštite ljudskih prava.

Šta se promenilo u vojnim službama?

Reforma je značajne promene donela i vojnim služabama bezbednosti.

Vojna služba bezbednosti izmeštena je iz Generalštaba u Ministarstvo odbrane, čime su stvoreni uslovi za demokratsku civilnu kontrolu njenog rada.

„Razdvojene su kontraobaveštajna i vojnopolicijska funkcija i službama bezbednosti su oduzeta policijska ovlašćenja, osim nekih ovlašćenja koja su ostala za najteža krivična dela.

„Posebno je značajno da su zakonom definisane metode i sredstva rada službi bezbednosti, kao i načini vršenja kontrole i nadzora nad njihovom primenom“, navodi Svetko Kovač.

Drugi značajni korak u reformama službi bezbednosti Republike Srbije je donošenje Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije (2007) i Zakona o VBA i VOA (2009).

Efekti tih reformi mogu se meriti rezultatima rada službi koji se iznose prilikom podnošenja izveštaja nadležnom skupštinskom odboru, kao i poverenjem građana u službe bezbednosti.

„Građani moraju da budu sigurni da službe rade u interesu nacionalne bezbednosti, a ne u interesu jedne stranke ili pojedinca.

„Sigurno da u ovoj oblasti ima dosta prostora za dalja unapređenja“, ističe Kovač.

Ko čuva čuvare?

Kroz zakone, ali i praksu i rad Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti civilna kontrola službi bezbednosti imala je uzlaznu putanju od 2002. do 2012. ili 2014. godine, ocenjuje Predrag Petrović.

Parlamentarci su prolazili obuke kako da sprovode tu kontrolu.

Poslednjih sedam godina dolazi do suprotnog trenda, smatra.

„Parlamentarna kontrola je sad mrtva, nepostojeća. Ne može da bude ozbiljne kontrole kad nemate opoziciju u parlamentu“, kaže Petrović.

U analizi Anatomija zarobljavanja bezbednosno-obaveštajnog sektora u Srbiji koju je radio za BCBP, navodi da se „Odbor za kontrolu službi bezbednosti pretvorio u odbor za javno iskazivanje podrške predsedniku Srbije i šefu partije Aleksandru Vučiću, odnosno u telo za dodelu plaketa partijskim funkcionerima.

„Nakon imenovanja novih Zaštitnika građana i Državnog revizora, ove institucije su napustili ljudi sa iskustvom u kontroli sektora bezbednosti te su one postale fasadne institucije“, stoji u izveštaju.

Iako danas ne možemo biti zadovoljni kako funkckoniše parlamentarna kontrola nad radom službi bezbednosti, Srbija ima dugu tradiciju kontrole službi bezbednosti, podseća Svetko Kovač.

„Još 1918. godine, pre stvaranja Kraljevine SHS, Anketni odbor Skupštine Srbije ispitivao je odgovornost vojne obaveštajne službe za stradanje civila u Topličkom ustanku“.

Toplički ustanak bio je srpski ustanak, podignut u selu Mačkovac kod Kuršumlije, protiv bugarske i austrougarske okupacije 1917.

To je bio jedini ustanak u nekoj okupiranoj državi tokom celog Prvog svetskog rata.

Parlamentarna kontrola službi bezbednosti u većini evropskih zemalja je novijeg datuma, dodaje on.

„Samo je u Holandiji (1952) i Nemačkoj (1956) ova kontrola postojala pre 1980. godine.

„U Danskoj je uvedena 1988, Austriji 1991, u Velikoj Britaniji i Grčkoj 1994, Norveškoj 1996″, tvrdi Kovač.

Kako se južnokorejski špijun ubacio u elitu Severne Koreje

Kako je danas?

Od dolaska na vlast Srpske napredne stranke 2012. bezbednosna moć koncentriše se u rukama šefa partije Aleksandra Vučića, smatra stručnjak Bezbednosnog centra za bezbednosnu politiku.

„On je na konferencijama najavljivao hapšenja i u tih prve dve godine popularnost SNS-a se duplirala“, kaže Petrović.

Vučić je najpre bio potpredsednik Vlade zadužen za borbu protiv korupcije i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, a zatim na funkcijama premijera i predsednika.

Pripadnici BIA nemaju pravo na sindikalno organozovanje i štrajk i ne smeju da budu članovi stranaka.

Na čelu BIA nalazi se osnivač i dugogodišnji visoki funkcioner SNS Gašić, a na mestu šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti njegov partijski kolega i sada ministar odbrane Nebojša Stefanović.

„Tada je počelo štelovanje, odnosno prilagođavanje sistema tako da funkcioniše u interesu samog Vučića.

„Ne radi se samo o postavljenju u službama bezbednosti već o debeizaciji čitave javne uprave“, ističe Petrović.

Posle parlamentarnih izbora 2014. na čelo Poreske uprave postavljen je Marko Marinković, a za njegovog savetnika Ranko Sokolović, obojica iz BIA.

„Poreska uprava je bila vrlo aktivna u kontrolama poreskih obveznika koji su bili kritični prema aktuelnoj vlasti, poput Vranjskih i Kikindskih novina“, dodaje.

Danas se na čelu Poreske nalazi Dragana Marković, takođe kadar BIA.

I na mestu v.d. direktora Uprave za sprečavanje pranja novca 2016. postavljen je bivši radnik BIA, Željko Radovanović.

„Uprava je u junu 2020. od banaka tražila sve finansijske transakcije o najmanje 57 fizičkih i pravnih lica (većinom kritičara vlasti) zbog osnova sumnje za pranje para i finansiranje terorizma.

„Prošle godine, posle parlamentarnih izbora 2020. za ministarku pravde izabrana je Maja Popović, takođe kadar BIA i pijateljica Aleksandra Vučića“, navodi se u izveštaju BCBP Dnevnik zarobljene države.

Vraćanja na ta prethodna vremena pribojava se i novinar Filip Švarm.

„Sad kad gledamo vladajuću stranku SNS vidimo razne recidive devedesetih i postoji opravdan strah da će to imati odjek u BIA, odnosno da će ta agencija kao nekad DB, direktno da se upliće u politički život – prati i špijunira opoziciju.

„Ja se toga pribojavam, ali ne mogu da tvrdim da se to dešava jer nemam nikakve dokaze za to“, zaključuje Švarm.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.