U kotlini između planina Čemernik, Ostrozub i Plana, na ušću reke Čemerčice u Vlasinu na jugu Srbije nalazi se kolevka poznatih građevinara – Crna Trava.
Jedan od njih je i 65-godišnji Novica Stefanović koji već 40 godina, i pored diplome Građevinskog fakulteta, svakog jutra odlazi na gradilišta natovaren čekićima, mistrijama, fanglama i ostalim građevinskim alatom.
„Kad god pogađam posao, pitaju me odakle sam i kad čuju da sam Crnotravac – odluče se za mene“, kaže Stefanović za BBC na srpskom.
- Auto-put Bratstvo i jedinstvo – saobraćajnica koja je spajala republike, gradove i omladinu
- Zapadna kapija: Simbol Beograda i deo njegovog identiteta
- Kako je Beograđanka postala teret Beograda
Misteriju kako su Crnotravci došli na pijedestal vrsnih građevinskih majstora je lako razrešiti, kaže za BBC na srpskom Boško Stevanović iz Udruženja Crnotravaca i profesor beogradskog Građevinskog fakulteta u penziji.
„Građevina je posao koji neko može da radi i sa petnaest godina: od nošenja džakova sa cementom i cigli, preko mešanja maltera i pomaganja majstoru. Za nekoliko godina, sigurno će znati kako da zida kuću.“
Međutim, crnotravskih majstora koji su gradili u velikim gradovima širom Srbije i Jugoslavije, sve je manje.
Pečalbari se ne vraćaju više
Novica Stefanović, iako rođen u Crnoj Travi, od 1976. godine, kada je došao na fakultet, živi u Nišu.
„Sada, i pored sve više gradilišta, nema novčane stimulacije i ne isplati se ljudima da žive u Crnoj Travi, već se odlučuju da žive tamo gde ima najviše posla“, pojašnjava on.
Nekada su Crnotravci autobusima odlazili na pečalbu, na rad u većim mestima u građevinskoj sezoni od proleća do jeseni, i vraćali se u rodno mesto.
Dok je studirao, i Stefanović je autobusom odlazio do Niša, koji je udaljen stotinak kilometara.
Već desetak godina, peroni autobuske stanice u Crnoj Travi ne dočekuju autobuse iz Beograda, Niša, Vranja, već tek po neki kombi iz četrdesetak kilometara severnijeg Vlasotinca.
Vlasotince je jedna od dve veze sa glavnim putevima, dok je druga Surdulica na jugu, do koje se dolazi putem pored Vlasinskog jezera, poznatog i po tresetnim ostrvima koji plutaju po površini.
U centru su dva spomenika – Crnotravcima koji su se borili u Prvom i u Drugom svetskom ratu.
Na trgu je zgrada Opštine, a spomenici su okruženi stambenim zgradama i kućama gde su nekada bile prodavnice i poslastičarnica Smaje Goranca.
Danas radi samo jedna prodavnica, a poneko svrati i u opštinsku biblioteku „Sestre Stojanović“, mahom učenici osnovne škole „Aleksandar Stojanović“ i srednje građevinske škole „Milentije Popović“.
Sa druge strane trga, nalazi se mirna reka Vlasina.
Po završetku Prvog svetskog rata, 1919. godine Crna Trava dobija zanatsku zidarsku školu na drugoj strani reke.
Tu su stasavale generacije neimara, a među njima Novica Stefanović, njegov otac, brat i drugovi.
Danas škola nosi naziv Građevinsko-školski centar „Milentije Popović“ u čijem sastavu su i srednja građevinska škola i dom učenika.
U sva četiri razreda ove škole ide ukupno 64 učenika, kaže za BBC na srpskom direktorka Ivana Aleksić.
„Malo je Crnotravaca koji trenutno pohađaju ovu školu, to su uglavnom učenici iz drugih mesta – iz Leskovca, Vlasotinca, ali i Niša i Aranđelovca“.
Upravo zbog čuvenih građevinara koji su stasavali u ovoj školi, još ima učenika uprkos malom broju stanovnika, dodaje direktorka.
Najveći pad broja stanovnika u Crnoj Travi bio je između 1961. i 1981. kada je varošica izgubila trećinu stanovništva.
Tada je i za građevince bilo najviše posla, kaže Novica Stefanović.
Građevina je stvar genetike, a nekada se i dobro zarađivalo
„Moj otac je bio građevinac, svi u porodici su bili građevinci.
„To je stvar genetike i uvek sam bio oko majstora“, kaže Novica Stefanović kroz smeh.
Iako već decenijama živi u Nišu, ovaj Crnotravac kroz šalu kaže da je to „samo privremeno“.
Od 1983. radi kao privatni preduzimač i majstor, a specijalnost su mu krovovi.
I pored diplome građevinskog inženjera, on je majstor.
„Lakše ću sam da uradim nešto nego da prenosim nekome znanje i da govorim šta treba da radi“, pojašnjava on.
Tako je radio po Nišu i okolini, na primorju Crne Gore, i u Trebinju, kršovitom delu jugoistočne Bosne i Hercegovine.
„Trebinjac me je zvao jer su mu rekli da sam Crnotravac i pokazali fotografije krovova koje sam radio.“
Kao i Stefanović, veliki deo crnotravskih pečalbara ostao je u gradovima gde je radio, a trenutno u Crnoj Travi nema aktivnih građevinara.
Crnotravci koji su ostali odlučili su se za drugačija zanimanja, uglavnom poljoprivredu.
Kada se dalje pođe putem uz reku Vlasinu, na pola puta ka Vlasinskom jezeru, uz krivudav put dolazi se do mahale, kako se u Crnoj Travi nazivaju zaseoci i delovi sela, Popadisci.
Najmlađi stanovnik je Dejan Milovanović koji ima 48 godina.
Dvadeset godina radi u lokalnom Crvenom krstu, a zajedno sa ženom i ocem ima uspešno poljoprivredno gazdinstvo – uzgaja maline i krompir.
„Ne stignem ni da zasadim, a već mi se proda“, kaže kroz smeh Dejan.
Iako je završio građevinsku školu – nema ni dan radnog staža na građevini.
Kaže da ga to nije ni interesovalo iako mu je otac keramičar, stričevi inženjeri, a i nekako se, dodaje, očekuje od Crnotravaca da budu neimari.
„Devedesetih nije bilo posla za građevince, a danas ima koliko ti duša želi.“
Pogledajte video: Cerak – borba za naselje po meri čoveka
Crnotravske građevine u Beogradu
Posla za crnotravske majstore bilo je najviše između dva rata, kada su radili u Nišu, Skoplju, Beogradu, Zagrebu.
Postoje zapisi o objektima koje su izgradili u Beogradu, poput Svetosavske crkve na Vračaru, sa leve strane Hrama Svetog Save.
Za nešto manje od dva meseca crnotravska braća Gorča i Milić Popović sagradili su ovu bogomolju 1935. godine, navodi Vojislav Matić u knjizi Dve savinačke crkve na Vračaru.
„Njih dvojica imali su dogovor sa tadašnjim patrijarhom Varnavom da, ukoliko sagrade crkvu za dva meseca, njihov brat prota Mika dobije premeštaj za Beograd iz Kumanova“, priča kroz osmeh ovu anegdotu Boško Stevanović.
Ova crkva je trebalo da bude izgrađena u kratkom roku umesto srušene crkve na mestu koje je određeno za Hram Svetog Save, te 1935. zamišljenog kao najveće pravoslavne bogomolje u Evropi.
- Žene i nazivi ulica: Da li je Beograd „muški grad“
- Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
- Sava centar: Zašto je važno sačuvati „staklenu palatu na obali Save“
U knjizi „Crna Trava i njeni građevinari“ Desimir Dimitrijević napravio je spisak nekih od poznatih građevina u Beogradu koje su, između ostalih, gradili Crnotravci.
Prvo na putu kojim su mnogi prvi put dolazili u Beograd je građevinsko delo koje su 1884. gradili, a 1907. dogradili crnotravski majstori – dosadašnja Železnička stanica.
Odmah do stanice je zgrada Stare pošte, nekada kitnjastog srpsko-vizantijskog modernizma, na kojoj je 1928. radio Crnotravac Rista Aranđelović.
Uz Balkansku ulicu, posle kratkog uspona, dolazi se do Hotela Moskve na Terazijama, kog su od 1903. do 1906. u čijoj su izgradnji učestvovali i crnotravski graditelji.
Preko Trga Nikole Pašića, između 1932. i 1934. godine, Crnotravac Dragomir Slavković radio je na zgradi jedne od poslednjih bankarskih palata – Zgradi Agrarne banke, današnjeg Istorijskog muzeja.
Njegov zemljak Miladin Đorđević je u to vreme završavao zgradu Narodne skupštine.
Ukoliko se nastavi dalje Bulevarom Kralja Aleksandra nailazi se na Pravni fakultet, Univerzitetsku biblioteku Svetozar Marković, Arhiv Srbije.
Na svakoj od ovih zgrada radio je barem po jedan majstor iz Crne Trave, piše Desimir Dimitrijević u knjizi „Crna Trava i njeni građevinari“.
A ta pečalba, odlazak trbuhom za kruhom, nastavljala se.
„To je nešto što nam je u krvi, izgleda, i neodvojivo od nas Crnotravaca, ali danas je sve manje toga“, kaže Novica Stefanović.
Crnotravci u Beogradu
„Danas ne otkrivamo spomenik, jer su Crnotravci svoje spomenike ostavili širom Beograda – svaka od tih zgrada je spomenik Crnotravcima“, rekao je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić na otkrivanju spomenika Crnotravcu neimaru 2018. godine u Čuburskom parku, na periferiji beogradske opštine Vračar.
U radnoj uniformi i sa zidarskim alatom, pogledom i korakom ka gradu ovaj spomenik nastao je na inicijativu Udruženja Crnotravaca Beograd.
„Želeli smo da se odužimo svima koji su gradili Beograd – od majstora do projektanata – da ostane nešto dok se i mi sećamo“, kaže Boško Stevanović, predsednik Udruženja Crnotravaca Beograd, za BBC na srpskom.
Prema kazivanju Crnotravaca, to je bilo jedno od mesta okupljanja majstora iz varošice sa juga Srbije.
Drugo mesto bilo je park kod Vukovog spomenika u blizini beogradskih tehničkih fakulteta.
„Nema ovde Crnotravaca odavno, a nema ni majstora – njih sada traže svi“, kaže Goran, zidar iz Barajeva, koji je po navici svratio do Vukovog spomenika da ne gubi vreme dok mu traje odmor u firmi.
Novinar BBC-ja uverio se da od dvadesetak „Vukovaca“, nekvalifikovanih fizičkih radnika, nijedan nije iz Crne Trave.
„Možda ih ima na nekom gradilištu“, dodaje Goran dok proverava koliko je sati i premišlja se da ipak ide kući da odmara.
Crnotravaca, ipak ima u blizini – i to na beogradskom građevinskom fakultetu.
Dok priča o Crnotravcima neimarima, penzionisanom profesoru Bošku Stevanoviću srce je puno.
I on je rođen u ovoj varošici, u mahali Lazarićevci smeštenoj na planini Čemernik tik iznad centra.
U trećem razredu, preselio se u Beograd gde mu je otac radio.
Nije bilo teško odlučiti se, kaže, da se presele u Beograd – otac je radio u dobroj firmi, počeo da zida kuću, a u njegovu mahalu je struja došla tek 1964. godine.
Završio je gimnaziju, a za fakultet se nije mnogo razmišljao – išao je putem „s kolena na koleno“.
„Otac mi je bio građevinski tehničar, deda zidar građevinac, stričevi inženjeri građevine – bilo je prirodno da upišem Građevinski fakultet.“
Stevanović je jedan od tridesetak hiljada Crnotravaca u Beogradu.
„Otprilike nas toliko ima zajedno sa nama rođenim tamo, našom decom i njihovom decom“.
Crnotravaca ima i u Vranju, Leskovcu, Vlasotincu, Nišu, a posle Drugog svetskog rata, naselili su i vojvođanska mesta.
Ipak, i u tim gradovima, Crnotravci su ostali dunđeri, što je širi naziv za sve one koji se bave građevinom – od projektanata, do zidara.
„Biti dunđer znači da pokažeš svoje mogućnosti, kreativnost, ali i da ostane nešto za tobom.
„A iza mene je ostalo više od 400 krovova“, kaže Novica Stefanović, Crnotravac sa višedecenijskim „privremenim boravkom“ u Nišu.
Pogledajte video: Mladi u Srbiji i nasleđe socijalističkog modernizma
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
