Više od pola veka, u Srbiji se 7. jul slavio kao Dan ustanka naroda Srbije protiv okupacije nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.
Tog dana 1941. godine, jugoslovenski komunista Žikica Jovanović Španac je u Beloj Crkvi kod Krupnja opalio prvu ustaničku pušku i ubio dva žandarma na seoskom vašaru.
„Mi sa ponosom možemo zaključiti da je propast Hitlerove nacističke mašinerije započeo na teritoriji nepokorne Srbije, i to upravo ovde, u junačkoj Rađevini“, rekao je prilikom obeleževanja 77. godišnjice ovog događaja srpski ministar za rad i boračka pitanja Zoran Đorđević.
Od početka dvehiljaditih, sve češće se može čuti suprotan stav – da taj događaj nije razlog za ponos „jer je Srbin pucao na Srbina“, a dvojica žandarma sudski su rehabilitovana.
- Dan pobede – kad je pao fašizam, a rodila se nova Evropa
- Zašto je Smederevska tvrđava dignuta u vazduh
- Kako u Srbiji pamtimo Drugi svetski rat
Dan ustanka u Srbiji u 100 reči
Na crkveni praznik Ivanjdan 1941. u Beloj Crkvi je održan tradicionalni seoski vašar.
Srbija je tada već bila pod nemačkom okupacijom i narod se mahom brzo i razišao.
Tokom popodneva, u selo su došli naoružani partizani Rađevačke čete Valjevskog partizanskog odreda da održe govore protiv nacista.
Predvodili su ih Valjevci – dobrovoljac Španskog građanskog rata Žikica Jovanović i lekar Miloš Miša Pantić.
Kada je policijska patrola pokušala da rasturi ovaj skup, Jovanović je pucao i ubio dva žandarma.
Kafana ispred koje se sve dogodilo postala je u muzej i u njoj se nalazi stalna postavka posvećena 7. julu 1941. i oružanoj akciji partizana.
U 500 reči
Pošto se više ne slavi kao državni praznik, ovaj datum danas obeležavaju uglavnom predstavnici Saveza udruženja boraca narodnoslobodilačkog rata Srbije (SUBNOR), Socijalističke partije Srbije i lokalnih vlasti.
Ko su bili partizani Žikica Jovanović i doktor Miša Pantić?
Osim što su bili zajedno u akciji 7. jula, obojica su bili predratni komunisti i obojica su poginuli su u borbama sa četnicima tokom 1942. godine.
Španac je tada imao svega 27 godina, a za narodnog heroja proglašen je 6. jula 1945.
Rođen je u Valjevu 1914. Po završetku srednje škole upisuje studije jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U to vreme radio je kao novinar Politike, odakle je izbačen 1936.
U 21. godini priključio se tada ilegalnoj Komunističkoj partiji Jugoslavije. Već sledeće godine je, kao dobrovoljac, otišao da se pridruži borcima u Španskom građanskom ratu – otud mu nadimak Španac.
Majci je to u jednom pismu objasnio ovako:
„Majko, ja nisam mogao ostati slep i gluv za bolove i dozive čovečanstva. Ja to nisam mogao. Ja volim čoveka. Ti si mi udahnula tu ljubav. Razumi to i, molim te, oprosti mi što sam ti naneo bol. Tebi i ocu…”, citira SUBNOR.
Vratio se u Jugoslaviju pre izbijanja rata i učestvovao u demonstracijama protiv potpisivanja Trojnog pakta.
Iako se decenijama govorilo o „prvoj ustaničkoj puški“, Žikica je koristio pištolj.
„Nosio je dva pištolja na bokovima, kao i svi komesari iz španskog rata“, navodi se u biografiji.
Doktor Miša Pantić imao je nešto drugačiji put.
On je stekao diplomu Medicinskog fakulteta u Beogradu i u Francuskoj boravio na specijalizaciji.
Po povratku u domovinu tridesetih zaposlio se u Valjevu i bio vrlo popularan kao „narodni lekar“, jer nije uzimao novac za lečenje siromašnih.
Odmah po izbijanju rata najpre se prijavio kao dobrovoljac u Jugoslovensku kraljevsku vojsku, da bi se posle kapitulacije pridružio partizanima.
Medicinska škola u Valjevu i jedna od centralnih gradskih ulica i danas nose njegovo ime.
To sa Špancem nije bio slučaj, iako je odmah posle rata proglašen za narodnog heroja.
Prva osnovna škola u Valjevu dugo se zvala po njemu, kao i jedna ulica u centru grada, ali su ti nazivi promenjeni tokom protekle dve decenije.
U međuvremenu, dvojica žandarma koje je ubio – Bogdan Lončar i Milenko Braković – odlukom Okružnog suda u Šapcu 2008. godine su rehabilitovani.
U rešenju suda ističe se da je utvrđeno kako su žandarmi „lišeni života bez odluke suda i bez sprovedenog postupka, iz ideološko-političkih razloga, kao žrtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je povređeno njihovo pravo na život”, pisala je Politika.
„Početak revolucije, ne ustanka“
„Tog 7. jula 1941. Žikica Jovanović i još jedan lokalni alkoholičar Cvetin Soldatović pucali su na obične srpske žandarme Bogdana Lončara i Milenka Brakovića, iako tamo i na 50 kilometara u okolini nije bilo nijednog nemačkog vojnika.
„Te činjenice pokazuju da to nije mogao biti početak ustanka protiv okupatora već početak borbe za vlast i revolucije neki i dalje odbijaju da prihvate“, rekao je za Blic sudija Gojko Lazarev koji je potpisao presudu o rehabilitaciji.
Ipak, kao Dan ustanka u Srbiji se ovaj dan slavio od 1945. pa sve do 2001. godine.
Srbija je većinu tog perioda bila deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
O značaju tog praznika govori i to što je republička skupština 1975, ustanovila Sedmojulsku nagradu – najvišu državnu nagradu koje se dodeljivala brojnim istaknutim pojedincima za najznačajnija dostignuća u nauci, umetnosti, privredi i drugim oblastima društvenog života.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
