Dok se država raspadala, hiperinflacija gospodarila, benzin kupovao na ulici a ispred prodavnica redovi za hleb i mleko samo uvećavali, u Srbiji se paralelno odvijao drugačiji život.
Za Draganu Šašu iz Beograda i njene prijatelje klubovi u kojima se puštala neka nova muzika bili su jedini spas tokom „teških i ratom obojenih“1990-ih.
„Imali smo novca za po piće, ali to nam nije bilo bitno, već osećaj slobode koji smo ispoljavali celonoćnim plesanjem“, kaže Šaša za BBC na srpskom.
Nije bilo drugog „vida slobode, nije se putovalo, nije se moglo doći u Srbiju“.
„Prepuštali smo se di-džejevima, da nas nose u neke nove dimenzije, pretapajući sve naše želje i potrebe u plesni podijum“, seća se ona.
- Brzi bendovi Srbije: Koliki je bio njihov uticaj i šta su značili
- Ko to tamo i kako peva: „Majanje“ i „đir“ u hip-hop pesmama na Balkanu
- Definicija pravog repa – direktno iz Beograda
Spajajući crno-bele snimke, stare fotografije zakopane po podrumima i anegdote onih koji su tada vrteli ploče učestvujući u stvaranju rejv kulture i elektronske scene, deliće života tih godina reditelj Pavle Terzić pretočio je u film Bajka bespovratnog vremena„.
„Stekao sam utisak da je tada bilo iskrenije, otvorenije, naivnije i da im je najvažnije od svega bilo da se druže.
„Bila je to njihova kultura, mikrokosmos i beg od realnosti“, kaže 28-godišnji reditelj iz Beograda za BBC na srpsko.
Novi i drugačiji zvuk nastao na osnovama hausa i hip-hopa sve više je privlačio mlade. ,
„Elektronska muzika je obuzimala ljude jer je donosila nešto novo i neobično, svi ti žanrovi koji su proizašli iz toga poput trensa, tehna, hausa, sve je konceptualno bilo dobro i drugačije.
„Bili smo mladi, ludi, nasmejani i činilo nam se da tu možemo da se veselimo.
„Ta kultura je promenila tadašnju sliku disko klubova, ne samo kod nas, nego i planetarno“, priseća se sa osmehom Božidar Boža Podunavac, jedan od pionira di-džej scene u Srbiji, za BBC na srpskom.
Rejv kulturu, bar u početnim fazama razvijali su entuzijastični i muzički opsesivni pojedinci, a onda je početkom 1990-ih sve više poprimao globalni oblik, zapisaće Metju Kolin, britanski novinar u knjizi „Rejv on: Globalne avanture u elektronskoj plesnoj muzici“.
U njoj je preneo utiske i iskustva sa putovanja od Berlina i Ibice, do Njujorka, Las Vegasa, Šangaja, Dubaija i Izraela kako bi otkrio koliko se i da li promenila plesna muzika.
„Sve je više bilo di-džejeva koji su puštali razne (elektronske) stilove širom sveta.
„U Istanbulu je to bio dabstep, psihodelični trans u Šangaju, a u Beogradu futvork (tehnika uličnog plesa)“, navodi nekadašnji BBC novinar.
Kolin se Srbijom posebno bavi u knjizi This is Serbia calling, u kojoj piše o beogradskom radiju B92, jednoj od prvih nezavisnih radio-stanici u zemlji, zaslužnoj za razvoj nezavisnog novinarstva, ali i nove muzike.
Dašak muzičkog vetra
Marko Vajagić pamti žurku u Studentskom kulturnom centru u Beogradu 1991. godine.
Mnogo dima, lasera i drugačija muzika koja ga je pomerila iz ležišta, priseća se on za BBC na srpskom.
Udruživši snage sa Vladom Ilievskim, tada već poznatim kao di-džej Aj (DJ Eye), Vajagić, poznat i kao di-džej Mark Vi, (DJ Mark Wee) počinje da pušta muziku.
„U početku smo je puštali na privatnim žurkama, ali nam je veće zadovoljstvo bilo da je plasiramo širem auditorijumu, pa smo povremeno nastupali u Buhi (prostor u pozorištu u centru Beograda)“, prepričava početke.
Rejv kultura puštala je korene i u Novom Sadu.
Među pionirima je bio di-džej trio Noise Destruction koji je služeći se tuđim trakama pravio sopstvene.
Potom su nabavili sintisajzer i snimili hit „Laki je malo nervozan“, a kasnije i dva albuma.
„Od hip-hopa preko esid hausa došli smo do tehno zvuka, iako tada nismo ni znali šta je, dopalo nam se.
„Esid tehno žurke smo u početku pravili za naše drugare, a onda su se žurke preselile po diskotekama“, priča Željko Joahimstil, jedan od članova ovog trija.
Pored njega za pultom su bili i Zoran Nikolić, poznatiji kao DJZ i Bogdan Banović.
„Dobar je osećaj kada zabavljaš ljude, puštaš muziku i od laganog zvuka stvaraš euforiju na podijumu.
„Neverovatan je osećaj da umesto kasetofona i nekog kućnog pojačala odjednom u prstima imaš snagu od 100.000 vati“, kaže ovaj 56-godišnjak sa dozom sete.
- Revolucija u stilu i stihu: Četiri decenije od prvog albuma Discipline kičme
- Zvanična top lista singlova puni 70 godina: Sedam istorijskih kontroverzi
- Kako je Jugoslavija slušala rokenrol
Od usta do usta, jedna faks mašina i radio-talasi
Put do nove muzike u to vreme bio je sve samo ne lak.
Društvenih mreža i pametnih telefona nije bilo, tek bi poneko povremeno otišao u inostranstvo kome bi se doturali spiskovi željenih ploča i nestrpljivo se iščekivao povratak.
Vajagić se seća da su i slali faksove izdavačkim kućama sa omotom vinila koji su želeli, nadajući se da će im neko odgovoriti.
I jeste.
U jednom trenutku dobijali su do 30 ploča nedeljno, bez omota, samo u belom zaštitnom papiru, seća se kroz smeh.
Publika u Beogradu je tih godina slušala muziku koja će se tek zavrteti u klubovima svetskih metropola poput Njujorka i Londona – potpuni paradoks u odnosu na ostala dešavanja.
Vesti o žurkama prenosile se uglavnom od usta do usta.
Štampali su se flajeri i pravili kolaži sa isečcima koji su se delili po kafićima ili na ulici.
Boža Podunavac bio je jedan od osnivača Radija B92.
„Mogao sam da popularišem to što radim, kao i muziku koja je ubrzano dolazila do nas.
„Imali smo dobre kontakte u inostranstvu i ozbiljnu muzičku redakciju, pa smo dobijali ploče mnogo brže, jer su izdavačke kuće bile voljne da promovišu tu muziku, tako je i eskaliralo i ljudi su je obožavali“, objašnjava.
Tehno kulturu u Srbiji promovisala je i Tehnokratija.
Na Trećem kanalu Radio-televizije Srbija (RTS) prikazivana se emisija VJ Tehno Dušana Kaličanina, na radiju je svake nedelje emitovan Fraktal, a ubrzo je nastala i druga TV emisija Supernova u kojoj su poznati tehno umetnici nastupali uživo.
Marko Vajagić je vodio Super Buster, a kasnije i Generator, svake noći od devet do ponoći na JU radiju.
„Posle 22 sata, emisija se slušala i u Crnoj Gori, preko raznih kanala i mi smo tu puštali sve ono što smo vrteli po klubovima, tako se širila muzika“, dodaje di-džej Mark Vi.
Peglica na bini
Ljudi iz cele Vojvodine dolazili vozom ili autobusom do Novog Sada, nestrpljivo iščekujući otvaranje kluba, seća se Željko Joahimstil,
Prvih meseci je dolazilo nekoliko stotina ljudi, a onda je 1994. organizovana prva velika tehno žurka u Srbiji, u novosadskom sportskom centru Spens.
„Ni tada nismo imali neku marketinšku mašineriju, bilo je možda nekoliko plakata po gradu.
„Niko nije znao šta će se desiti, ma ni ja sam nisam, sve je bilo spontano, bili smo mladi, ludi“, priča gotovo trideset godina kasnije uz osmeh.
Tog januarskog dana, pod maskama, puštali su muziku pred 3.000 ljudi.
„Neko se dosetio da kamionom za ozvučenje dovučemo napušten auto peglicu sa parkinga.
„Bila je na bini, kada smo krenuli da je lupamo čekićem, ne razmišljajući šta bi sve moglo da se desi, jer je bilo dima i pirotehnike“, prepričava ključni deo žurke Tehno terapija.
Performans su ponovili 2012. ovog puta vodeći računa o svim zaštitnim merama, ali osećaj nije bio isti kao te hladne 1994. godine.
Industrija: Hram elektronske muzike
Organizovanje prve tehno žurke poklopilo se sa otvaranjem kluba Industrija u Beogradu.
Alternativna muzika se prethodno slušala u Buhi, Soul fudu, Akademiji i u drugim manjim klubovima u gradu.
Dragana Šaša je na prvu žurku otišla1993. godine.
Dopala joj se energija i novi muzički pravac, pa je otkrila i druge kafiće i klubove, poput Sare na Adi Ciganliji, sa dnevnim i noćnim žurkama.
A onda je došla Industrija, klub u bivšoj kotlarnici Filozofskog fakulteta u centru Beograda.
Muziku će u novootvorenom klubu puštati i Marko Vajagić, sa Vladom Ilievskim i Dejanom Mirkovićem, poznatijem kao DJ Strob – kao trojac United DJ’s of Trance.
Ploče je vrtela i ekipa Cosmic – Boža Podunavac, Gordan Paunović i Vlada Janjić.
„Ulazak u Industriju je bio poput ulaska u hram, a ljudi sa članskom kartom kluba bili su poput neke slavne ličnosti“, seća se Vajagić.
- Margita Magi Stefanović, „neponovljiva princeza“ jugoslovenske rok scene
- Dina Jašari: Dom je tamo gde poželi, a bina cela bivša Jugoslavija
- Kako su četiri momka iz Pule probila kulturni embargo u Srbiji
Nije bilo univerzalnog koda oblačenja i garderobu se šila ili nabavljali u tek otvorenim second hand prodavnicama polovne odeće i obuće, kojih je bilo svega dve u Beogradu, kaže Šaša.
Crni kombinezoni, mrežaste čarape, perje, štikle sa 12 centimetara visokom potpeticom ili srebrna providna haljina, sandale i perika u istoj boji, bili su modeli za veće žurke.
Boža Podunavac pamti i bizarne detalje poput ronilačkih odela ili starih usisivača koje bi ljudi nosili sa sobom.
„Bila je šarenolika grupa ljudi, ali treba imati na umu da je to generacija rođena u bivšoj Jugoslaviji sa određenim kriterijumom u obrazovanju, ali i o tome kako društvo vrednuje pojedinca i obrnuto.
„Čini mi se da je ta generacija davala sebi oduška u tom oblačenju, u jednom ograničenom kulturnom kontekstu, nekako iskrenije i radosnije, iako je bio rat, a uniforme na ulice.“
Narkotici su često sinonim za rejv žurke, mada Dragana Šaša smatra da je sintetičke droge koristio manji broj posetilaca.
‘Muzika za odbačenu generaciju’
Trenutak koji će promeniti koncertnu scenu bio je nastup britanskog elektronskog benda Prodidži (The Prodigy).
Početkom decembra 1995, samo nekoliko dana pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma kojim će se zvanično okončati krvavi rat u Bosni i Hercegovini, bend je stigao u Beogradu.
„Taj koncert je imao poseban kulturološki značaj, jer je prvi put posle četiri godine došao strani bend.
„Oni su u tom trenutku bili najtraženiji elektronski sastav, jer se baš taj muzički žanr tada širio svetom“, priča Dragan Ambrozić, muzički kritičar, zaslužan za dovođenje ove grupe u Srbiju.
Četvoročlana ekipa je u prepunoj beogradskoj dvorani Pionir premijerno izvela nekoliko novih hitova, oborivši publiku s nogu.
Energija i buntovništvo benda direktno je preslikavalo stanje mladih u Srbiji tog perioda. ispričala je Tijana Todorović, muzička novinarka i di-džejka, za BBC na srpskom.
Oni su želeli da dokažu da nisu otpadnici, baš kao ni Prodidži, viđen kao besni autsajder i panker, pretvoren u pop zvezdu zahvaljujući sopstvenoj autentičnosti,
Dolazak Prodidžija u Beograd je za njenu generaciju predstavljao svojevrsnu pobede i znak da i oni imaju snagu, glas i moć.
„Bila je to spona sa svetom kome smo želeli da pripadamo uprkos novonastaloj situaciji gde smo preko noći postali ‘banana republika’.
„Prodidži je saundtrek tog vremena“, kaže Todorović.
Godinu dana pre beogradskog koncerta, Prodidži je objavio album Muzika odbačene generacije (Music for the Jilted Generation)
Kako vlast može da spreči ljude da se zabavljaju? Suprotstavite se besmislu (How can the government stop people from having a good time? Fight this bollocks)– pisalo je na omotu njihovog drugog albuma.
Muzika kao važna stavka odrastanja
Elektronska groznica zahvatila je i rokerski Niš, na jugu zemlje.
Iz podruma novootvorenih klubova dopirao je tehno zvuk, a sa plafona su zaslepljivali stroboskopi.
„Ta muzika je bila odraz generacije koja je htela da napravi nešto novo i revolucionarno, koja je istraživala nove žanrove i formate, nije se jednostavno desilo, ali se pretvorilo u žanr koji se vrlo brzo proširio po celom svetu“, priseća se Dejan Gavrilović iz Niša, poznat kao di-džej Gavra.
U Nišu su krajem 1996. počeli protesti zbog krađe glasova na lokalnim izborima, proširivši se ubrzo na ostatak zemlje.
„Bilo je tada mnogo elana i entuzijazma, velika želja da se ljudima predstavi nešto novo, muzika koja nije bila samo pusta elektronika.
„Ja sam konkretno želeo da pokažem da iza toga ima subkulture, da nije samo tras, tras, tras – muzika je bila važna stavka u našem odrastanju“, opisuje Gavrilović za BBC na srpskom.
‘Izlaz‘
Boža Podunavac i danas pušta muziku,
Zabave su u doba Industrije zapravo bile slične kao danas, ali su i didžejevi i posetioci tada imali potpuno drugačiji osećaj.
„Bili smo relativno mladi, možda je bilo malo više euforije i radosti, doživljavali smo to kao nešto novo, mada mislim da se uopšte ne razlikuje u odnosu na ovo što imamo danas.
„Možda je bilo veselije, ljudi su čini mi se bili nasmejaniji sa manje agresije. Neko te očeše u prolazu, potapšeš ga i nastaviš da đuskaš, normalan, zdrav način kao u nekim civilizovanim zemljama“, opisuje te dane.
Krajem juna 2000. godine u parku Univerziteta u Novom Sadu pokrenut je EXIT Noise letnji festival, kao „pokret mladih u Srbiji i na Balkanu za mir i slobodu koje je muzika podstakla da učestvuju u demokratskoj revoluciji koja se kuvala u Srbiji“, navode iz organizacije za BBC na srpskom.
Izbori 2000. bili su uvod u demonstracije širom Srbije koje su kulminirale masovnim protestom 5. oktobra, i smenom režima Slobodana Miloševića.
‘Hteli smo da plivamo i gradimo našu priču‘
Pavle Terzić, i sam ljubitelj elektronske muzike, smatra da je danas ovaj zvuk više mejnstrim.
„Sada je sve nadohvat ruke, uhvatim sebe kako kao robot skinem muziku sa interneta, a ne pustim ni deseti deo“, kaže.
Nije samo pojava novih platformi za slušanje unela promene, primećuje Marko Vajagić.
„Mi smo tada radili partizanski, gerilski, nije bilo mega sponzora, kao što ih je danas, a koji bi finansijski ili produkcijski podržali naše događaje.
„Publika se danas više širi, ovo je već biznis, jer je veliki upliv novca pivske i industrije duvana“, objašnjava.
Veruje da je upravo teška društvena situacija ojačala pionire elektronske muzike u Srbiji.
„Da nam je sve išlo lako, pitanje je da li bismo osetili zadovoljstvo koje jesmo.
„Bio je to beg od svega, nismo želeli da potonemo, već da plivamo i gradimo neku našu priču“, zaključuje Vajagić.
Pogledajte i ovu priču
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
