Olivije Dluzni već sedam godina upoznaje stanovnike Srbije sa tajnama francuskih sireva.

O zemlji druželjubivih ljudi, kako kaže, pričao mu je blizak prijatelj, koji se pre dve decenije upravo iz Srbije preselio na jug Francuske gde je Olivije živeo.

„Vi ste poslednji narod na svetu koji je još normalan“, priča sa osmehom ispred štanda simbolično nazvanog Mala Francuska (La Petite France).

Čitav život posvetio je prodaji sireva, a po dolasku u Srbiju nastavio je da se bavi istim poslom.

Ispija kafu iz plastične čaše i, iako ne voli da priča o politici, nakratko se osvrće na sliku koju Srbi imaju o njegovom narodu.

„Vi smatrate da su vam Francuzi prijatelji, a ja dobro znam da nisu – pomoć koju smo vam dali tokom Prvog svetskog rata nam vraćate i danas, mi smo vam to naplatili do poslednje čarape.

„Francuzi nemaju prijatelje, osim njih samih“, govori Olivije na srpskom sa francuskim akcentom.

Nešto više od šest odsto ljudi u Srbiji veruje da je Pariz prijatelj Beograda, podaci su Instituta za evropske poslove iz marta 2022.

U Francuskoj u ovom trenutku živi između 100.000 i 120.000 Srba, najviše u glavnom gradu i široj okolini, navode iz srpske ambasade u Parizu za BBC.

• Šta sve ne znamo o pregovorima o nemačko-francuskom predlogu za rešenje odnosa Srbije i Kosova
• Popravni ispiti Srbije i Francuske na svim poljima
• Srbija, Francuska i sporazum o stripovima – o čemu se radi
• Žak Širak: Život i politika

Tokom 184-godišnje diplomatske istorije, Srbija i Francuska prešle su put od savezništva u Prvom svetskom ratu, preko kratkog prekida odnosa tokom 1990-ih, do obnavljanja veza posle promene vlasti u Srbiji 2000. godine.

Odnose će narušiti pitanje Kosova, čiju je nezavisnost je Pariz priznao, ali će veze popraviti francuske investicije u srpsku privredu, kao i dolazak predsednika Emanuela Makrona u Beograd 2019.

Bila je to prva poseta nekog francuskog predsednika Srbiji posle 18 godina – poslednji koji je pre Makrona došao u Beograd bio je Žak Širak, koji je preminuo samo nekoliko meseci posle Makronove posete.

„Francuska nikada neće zaboraviti ono što je Srbija učinila tokom Prvog svetskog rata“, rekao je na srpskom jeziku Makron kod spomenika Zahvalnosti Francuskoj u Beogradu 2019, pozdravljen aplauzima okupljenih ljudi.

„Hvala vam što ste došli u tolikom broju, zbog čega smo, znajte, duboko dirnuti. Vi pokazujete time da poruka ispisana na ovom spomeniku ‘Volimo Francusku kao što je ona nas volela’ još živi i sto godina kasnije.

„Na mene je red da vam kažem u ime moje zemlje – Francuska vas voli kao što ste vi voleli nju“, poručio je tada Makron.

Od izliva ljubavi prošle su skoro četiri godine, a Pariz je 2022. sa Berlinom izradio i aktuelni predlog za rešavanje kosovskog pitanja o kom se poslednjih meseci govori kako u Beogradu tako i u Prištini.

„Francuskoj je bitno da pokaže liderstvo u Evropi: vode se logikom da je ovo jedan od najosetljivijih delova Evrope i da, ako želiš da se pokažeš kao lider, onda moraš da imaš neke inicijative na Balkanu.

„Tu je i ekonomski faktor: Francuska pokušava da izdejstvuje za svoje firme svaki mogući ugovor, koliko god je malo tržište“, kaže Vuk Vuksanović, saradnik Londonske škole za ekonomiju i političke nauke, za BBC na srpskom.

Prvi koraci

Formalni diplomatski odnosi Beograda i Pariza uspostavljeni su za vreme autonomne Srbije unutar Otomanskog carstva, početkom 19. veka.

„Srbija je tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka smatrana kao centralna zemlja na Balkanu, koja prvenstveno u trgovinskom odnosu može da bude korisna Francuskoj.

„Pariz je podržavao emancipaciju balkanskih naroda od Osmanskog carstva i želeo je da zadrži ekonomsko i kulturno prisustvo“, priča Stanislav Sretenović, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju.

Francuska 1839, kaže on, otvara prvi konzulat u Srbiji.

Krajem 19. i početkom 20. veka, Beograd je sve zanimljiviji obrazovanim Francuzima, ali se i iz Srbije sve više odlazilo u Pariz na više škole.

Među ‘francuskim đacima’, kako su se kolokvijalno nazivali svi oni koji su studirali u ovoj zemlji, Sretenović ukazuje da su podjednako bili zastupljeni članovi tadašnjih srpskih dinastija koje su se smenjivale na vlasti – Obrenovića i Karađorđevića.

Usponi i padovi 20. veka

Ključni momenat u srpsko-francuskom odnosu jeste Prvi svetski rat.

Francuska je od prvog trenutka stala uz Srbiju obećavši joj zajam za naoružanje, a 1915. poslala je i sanitarnu misiju za borbu protiv epidemije tifusa koja je tada harala zemljom, ističe Sretenović.

„Za vreme srpskog povlačenja i dolaska na Solunski front, više od 3.000 srpskih đaka i studenata upisalo je francuske škole i univerzitete – tada se stvaraju prvi emotivni odnosi među tim mladim ljudima i porodicama koje su ih prihvatile.

„Najvažnija faza jeste period bratstva po oružju – emotivan momenat kada su se francuski i srpski vojnici borili zajedno na Solunskom frontu.“

Prvi svetski rat vođen je od 1914. do 1918. godine, a borbe na Solunskom frontu obuhvataju sukobe na prostorima današnje Grčke, Severne Makedonije i Albanije.

U međuratnom periodu, veza Beograda i Pariza bila je simboličnog karaktera.

„To se najbolje ogleda u podizanju i obeležavanju mesta sećanja kao što je Spomenik zahvalnosti francuskom narodu na Kalemegdanu, ali i velikog broja ulica koje su dobijale ime po francuskim ličnostima, ne samo u Beogradu.

„U Francuskoj je podignut spomenik kralju Petru Prvom, a u Marseju je bistu dobio i Aleksandar Karađorđević zvani Ujedinitelj“, priča istoričar.

Devetog oktobra 1934. u Marseju, lučkom gradu na jugu Francuske, izvršen je atentat na jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića.

„Posle atentata, Srbi imaju osećaj da im Francuzi nedovoljno pomažu, Pariz se tada okreće sopstvenim unutrašnjim problemima, a jugoistok Evrope odlazi u drugi plan“, dodaje istoričar.

Jake veze stvorene tokom Prvog svetskog rata oslabile su u sledećem, a ništa bolje nije bilo ni po njegovom završetku.

„Odnosi su posebno narušeni za vreme Alžirskog rata – tadašnje jugoslovenske vlasti podržavale su alžirski pokret otpora protiv Francuza, a i došlo je do povlačenja diplomatskih predstavnika.

„Do otopljavanja dolazi 1970. i to na ekonomskom i kulturnom nivou“, objašnjava Sretenović.

Alžirski rat trajao je od 1954. do 1962. i predstavlja borbu Alžiraca da steknu nezavisnost od francuskih vlasti.

Mračne devedesete

Osamdesetih godina prošlog veka, posle smrti jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita, privreda države počinje da puca po šavovima, praćena nacionalističkim nabojem u svim nekadašnjim republikama.

Deceniju kasnije, ruši se i država.

Hrvatska i Slovenija su 1991. na referendumu odabrale nezavisnost, a godinu dana kasnije počinje rat u Bosni i Hercegovini.

Francuska i tada već Savezna Republika Jugoslavija (činile su je Srbija i Crna Gora) su diplomatske odnose održavale posredstvom otpravnika poslova, najnižeg ranga u diplomatskoj misiji.

Tu ulogu u Beogradu imao je Gabrijel Keler.

„Kada sam došao u martu 1995. odnosi su bili na najnižem nivou – bosanski Srbi zarobili su tim francuskih humanitaraca, koji su oslobođeni posle nekoliko nedelja teških pregovora.

„Situacija se dodatno pogoršala kada su bosanski Srbi držali kao taoce nekoliko stotina Plavih šlemova, među kojima je bilo 150 Francuza“, navodi bivši diplomata u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Za vreme rata koji je trajao tri i po godine, međunarodne mirovne snage bile su angažovane na prostoru nekadašnjih republika Hrvatske, Bosne i Hercegovine – poznate po skraćenici UNPROFOR, a prepoznatljive su bile po plavim šlemovima.

Odnose je, ukazuje Keler, dodatno zaoštrilo NATO bombardovanje Bosne u avgustu 1995. i obaranje francuskih aviona, čije su pilote, kako navodi, zarobile trupe bosanskih Srba.

Francuska je zapretila da će blokirati potpisivanje Dejtonskog sporazuma ako se ne oslobode, dodaje.

Sporazum je potpisan, a krvavi rat se završio 1995.

• Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat u Jugoslaviji
• Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini
• Godišnjica neponovljivog kraja rata

Tri meseca kasnije, 22. februara 1996. Francuska vraća odnose sa tadašnjom Saveznom Republikom Jugoslavijom na nivo ambasadora.

Bila je prva država Evropske unije koja se odlučila na taj potez.

Odnosi zvaničnog Beograda i Pariza tada su se normalizovali, kaže Keler, koji u tom trenutku postaje ambasador.

„Od 1998. godine, sa pogoršanjem situacije na Kosovu, rezolucijama Saveta bezbednosti UN-a i ultimatumima NATO-a, odnosi su ponovo postali teži“, ističe on.

Kosovsko pitanje u jednoj važnoj etapi preselilo se baš u dvorac Rambuje 1999. godine.

„Pozivam vas da omogućite da snage života trijumfuju nad silama zla. Svet vas posmatra i čeka.

„Retki su momenti kada je istorija u rukama samo nekoliko ljudi. To je slučaj danas kada ste zauzeli mesta za ovim pregovaračkim stolom“, ovim rečima je Žak Širak otvorio mirovnu konferenciju o Kosovu i Metohiji.

Mirovni pregovori su propali, a 24. marta počinje NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije.

Širak će ostati upamćen kao žestoki kritičar politike Slobodana Miloševića i političar koji je isticao nužnost NATO bombardovanja.

Radomir Diklić, bivši jugoslovenski ambasador u Parizu, pak, ukazuje da je Širak imao blaži stav prema Beogradu.

„Postoji anegdota da je on zabranio glavnom štabu u NATO alijansi da bombarduje beogradske mostove i da je Vesli Klark jednom prilikom pitao ‘ko će da skloni Francuza koji mu stalno duva za vratom’, misleći na francuskog generala koji je nadgledao šta se planira i da li je to u skladu sa onim šta Francuska dozvoljava, a šta ne.

„Ipak je Francuska vodila računa o stanovnicima u Srbiji, koliko je to bilo izvodljivo u ratnim uslovima“, priča Diklić dve i po decenije kasnije za BBC.

Devedesete su za Aleksa Trudoa, profesora geopolitike na Univerzitetu u Versaju, „velika sramota Pariza.“

„Bilo je protesta protiv bombardovanja u kome sam učestvovao, ali je bilo i mržnje, a policija je oštro reagovala na proteste“, seća se on tih godina.

NATO bombardovanje trajalo je 78 dana, do potpisivanja Kumanovskog sporazuma u junu 1999.

Diplomatski odnosi Beograda i Pariza su tih meseci bili prekinuti.

Novi počeci

Obnavljanje odnosa poklopilo se sa promenom vlasti u tadašnjoj Jugoslaviji.

Slobodan Milošević izgubio je na predsedničkim izborima 24. septembra 2000, a potom odbio da prizna poraz.

Usledile su velike demonstracije 5. oktobra koje su označile kraj njegove vladavine.

Novi predsednik postao je Vojislav Koštunica, kandidat koalicije Demokratske opozicije Srbije (DOS).

Francuska je, navodi Gabrijel Keler, „odmah donela odluku da ponovo uspostavi diplomatske odnose“.

U Pariz odlazi Radomir Diklić – prvi ambasador tadašnje Savezne Republike Jugoslavije posle promene vlasti.

„Procedure koje obično traju dugo za mene su bile gotove za tri do četiri dana.

„Bila je jasna politička volja Francuske da se obnove diplomatski odnosi i da što pre dođe novi ambasador“, priča on, koji je posle Pariza bio ambasador i u Belgiji.

Kaže i da su mu sva diplomatska vrata bila otvorena – mogao je, kako kaže, da dođe do savetnika ili načelnika nekog važnog odseka, a predsednik Vojislav Koštunica 2001. odlazi u posetu Žaku Širaku.

„Bio je to novi početak, kada se demokratska Srbija i Crna Gora budi da uhvati evropski nivo – na političkoj ravni sve nam je bilo dostupno, ali nam se i na ekonomskoj nudilo mnogo toga.

„Druga je stvar što mnogo toga mi nismo iskoristili – Francuzi su želeli da pokažu da smo prijatelji, da je NATO intervencija bila jedna ružna epizoda i da treba nastaviti saradnju, a u tome su pomagala i obeležavanja mnogih datuma savezništva u ratu“, ukazuje Diklić.

Uzvratno putovanje Širaka u Beograd bila je prva poseta jednog stranog zvaničnika posle smene Miloševićevog režima.

Njegovom posetom je, veruje Diklić, data snažna simbolička podrška procesima demokratizacije, što se nastavilo u narednom periodu.

Otvara se predstavništvo Francuske privredne komore, a povećava se i broj kompanija iz ove zemlje koje investiraju u Srbiji.

Na suprotnim stranama političke raskrsnice

Dobre odnose poljuljalo je francusko priznavanje nezavisnosti Kosova.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije reagovalo je povlačenjem najviših diplomata iz zemalja koje su podržale deklaraciju vlasti u Prištini, između ostalog i iz Pariza, o čemu je pisao dnevni list Politika.

„Ako mi mislimo da će neko zbog naših interesa da prenebregne sopstvene interese, vara se – to u međunarodnim odnosima ne postoji, kao što ne postoji ni večna ljubav, jer se ona gradi i održava, ali može i da se pokvari.

„Francuzi su uradili ono što je uradio veći deo EU i SAD – priznali su Kosovo, a da li su pogrešili ili ne, to će istorija reći“, govori Diklić.

I dok su na pojedinim diplomatskim pitanjima Beograd i Pariz udaljeni, na polju ekonomije primetno je približavanje.

Podaci Narodne banke Srbije pokazuju da je Francuska 2018. bila među deset najvećih stranih investitora u Srbiji.

Od te godine, beogradskim aerodromom upravlja francuska kompanija Vansi, a jedna od firmi ove zemlje učestvovaće u izgradnji beogradskog metroa, sa kojom su vlasti glavnog grada Srbije početkom 2023. potpisale ugovor o ranoj operatorskoj pomoći na ovom projektu u vrednosti od 944.000 evra.

U naredne četiri godine, Francuska nije bila među zemljama odakle dolazi najviše ulagača.

Srbin u Francuskoj

Uroš Dimitrijević, BBC novinar-saradnik

U Parizu ću se, čini mi se, uvek osećati prijatno, ali i kao stranac – što nije nužno loše, već prosta činjenica.

Ako ne govorite francuski već želite da komunicirate na engleskom, imaćete problem jer veliki broj ljudi ne zna, ili često ne želi, da ga priča.

A kada naučite francuski, verovatno ćete imati akcenat, pa će vas odmah prepoznati.

Francuzi, naravno, znaju gde je Srbija i do sada nisam čuo da je neko pomešao sa delom ruske teritorije sličnog imena, pomalo znaju i o njenoj modernoj istoriji, ali je diskutabilno koliko znaju o odnosima dve zemlje.

Uglavnom, spoljna, a ni unutrašnja politika Srbije nije tema o kojoj bi većina Francuza mogla da se pohvali da zna mnogo.

Neki od ljudi iz mog okruženja nisu sigurni da li je Srbija u Evropskoj uniji, ili pak znaju da nije, ali, logično, ne znaju detalje – koliko dugo traju pregovori, u kakvom su stadijumu.

O francusko-srpskom prijateljstvu koje datira iz doba Prvog svetskog rata samo ko je zagrižen za taj deo istorije bi mogao da kaže nešto.

To ne znači Francuzi nisu zainteresovani, već samo da mi imamo prevelika očekivanja i možda pogrešnu sliku o tome koliko je prostor Balkana važan ljudima iz Zapadne Evrope.

Koliko je Srbija danas važna Francuskoj?

Politikolog Vuk Vuksanović smatra da Balkan, a ni Srbija nisu ključni prioritet ni spoljne, a ni unutrašnje francuske politike, dok je Pariz za Beograd u ovom trenutku najvažniji partner u Zapadnoj Evropi.

„Proces u kom je predsednik Srbije zamenio dotadašnjeg partnera na Zapadu – Nemačku počinje Makronovom posetom 2019. godine.

„Makron se nameće kao de facto lider Evrope jer se njegov prvi mandat poklapa sa poslednjim, slabim mandatom nemačke kancelarke Angele Merkel što je jedan od razloga zašto je elita u Beogradu pokušala da zaigra na kartu Pariza“, dodaje.

Francuski predsednik je 15. jula 2019. ispred Spomenika zahvalnosti Francuskoj, u Beogradu, nekoliko puta ponovio da Srbija mora da reši mnoga pitanja pre članstva u Uniji, ali se osvrnuo i na istorijske veze ovih zemalja.

„Francuska tradicionalno nije entuzijastična kada je u pitanju prijem novih članica.

„Blokirala je Severnu Makedoniju i Albaniju, uvela je novu metodologiju za proširenje koju je Srbija zvanično prva javno prihvatila što je bio način da Beograd pokaže da ceni Pariz i liderstvo“, priča Vuksanović.

• Šta je Evropska politička zajednica i može li joj se pridružiti Britanija
• Kada sve Srbija nije ušla u Evropsku uniju
• Za prijem Ukrajine u EU biće potrebne decenije, kaže Makron

Ipak, predsedničke mandate Aleksandra Vučića obeležili su i događaji koji su remetili odnose sa Francuskom.

Na obeležavanju 100. godišnjice Prvog svetskog rata 2018. u Parizu, predsednik Kosova Hašim Tači sedeo je bliže svetskim zvaničnicima u odnosu na predsednika Srbije.

Ambasada Francuske u Beogradu uputila je izvinjenje predsedniku Srbije povodom neprijatnog događaja.

Srbija se osetila uvređeno i kada Francuska 2017. nije pristala da joj izruči nekadašnjeg kosovskog premijera Ramuša Haradinaja koga Beograd sumnjiči za ratne zločine, pa je Vučić, tada predsednik Vlade, doneo odluku da se na tri meseca zabrani svim državnim funkcionerima da putuju u ovu državu.

Petnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]