Srbija, holokaust i Drugi svetski rat: Zarobljeništvo Mikloša Radnotija u nacističkom logoru u Boru

„Svi znaju za [Mikloša] Radnotija i njegove pesme, ali malo ko u Mađarskoj će znati da vam kaže da je bio Jevrejin“, govori Peter Kiršner, predsednik Mađarsko-jevrejske kulturne organizacije (MAZSIKE), za BBC na srpskom.

Kiršnerov očuh Lajoš Har bio je zatočen u jednom od 33 radna logora pod kontrolom nemačkih okupatora u okolini Bora za Jevreje, Rome, političke zatvorenike i najamne radnike iz raznih zemalja, koji su od 1942. do 1944. godine.

Borski bakar zadovoljavao je više od četvrtine potreba ratne industrije Sila osovine za ovom sirovinom, a njegova eksploatacija plaćena je životima zarobljenika.

O tome danas svedoči kosturnica 7.000 jevrejskih prinudnih radnika na Novom groblju u Boru i spomenik najpoznatijem od njih – mađarskom pesniku Miklošu Radnotiju.

• Portugalski konzul koji je spasio hiljade od Holokausta
• Drugi svetski rat, antifašizam i revizionizam: „Sutjeska je danas višestruko izdana“
• Peko Dapčević – legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama

Dok je ovaj deo borske istorije u Srbiji uglavnom zaboravljen, u susednoj Mađarskoj i dalje se nerado govori o žrtvama Holokausta, čak i kada je u pitanju Radnoti – prema pojedinim kritičarima, najveći mađarski pesnik 20. veka.

„Nemci svakog jutra pitaju ko je novi, izvlače iz stroja, gaze, udaraju“

Pre nego što je Radnoti stigao u Bor, tamošnji logori su radili već gotovo dve godine.

Srpski, nemački i mađarski izvori beleže da je u periodu 1942-1944. u Bor poslato više stotina radnika iz Srbije, oko 6.000 Mađara i oko 10.000 Italijana, zarobljeni britanski, francuski i sovjetski vojnici, Holanđani, Grci, Česi, kao i dvojica Argentinaca.

Prema dokumentima borskog odeljenja Istorijskog arhiva Negotin, u radne logore najpre su počeli da pristižu srpski radnici, uglavnom zanatlije, na ugovor i plaćen rad.

Jedna sačuvana lista sa podacima o 128 radnika koji su 1942. iz Beograda stigli u Bor, beleži da su među najamnicima bili sveštenik, muzičar i tri studenta.

Obećana im je plata od 500-600 dinara mesečno, tri obroka dnevno, cigarete i higijenska sredstva.

Međutim, ubrzo su shvatili da su u životnoj opasnosti – dobijali su jedan ili nijedan obrok dnevno, za platu su kupovali higijenske potrepštine i hranu od seljaka, a bilo je i mučenja.

• Šta je sve posedovao Tito: „Sve je bilo Brozovo i ništa nije bilo njegovo”
• Kako je Tito vodio bitku sa variolom verom
• Francuska planira da ulice nazove po afričkim herojima iz Drugog svetskog rata

Iako su većina logoraša bili muškarci koji su mogli da rade teške poslove, bilo je žena i dece.

„Moja majka, Zagorka Miladinović, rodila se kao nedonošče 1942. u logoru Berlin blizu Bora“, kaže predsednik SUBNOR-a Bor Žarko Petrović za BBC na srpskom.

Petrovićev deda, Milorad Milosavljević, otišao je u partizane, i zbog toga je čitava porodica poslata u logor.

„Baka je pričala kako nisu imali u šta da umotaju dete, pa su našli neku vunu, ošišanu od ovce.

„Ona nije imala mleka da hrani moju mamu, pa su rastapali šećer u vodi i to stave bebi na usta, pomalo. Tako su preživele“, kaže Petrović.

Petrovićeva porodica spasila se iz logora zahvaljujući Vlahu iz obližnjeg sela Krivelj koji je držao stanicu za proizvodnju struje, pa je tražio da zaposli porodicu.

„Da nije bilo tog čoveka, danas ne bismo razgovarali“.

Cena života izražena u kilogramima bakra i hroma

Mađarski radnici, koji u Bor stižu 1943. i 1944, bili su predmet kupoprodajnih ugovora: za ukupno 6.000 radnika koje je poslala, Mađarska je mesečno dobijala 100 tona bakarne rude i šest tona hroma od nacističke Nemačke.

Život mađarskog prinudnog radnika vredeo je nešto manje od 17 kilograma rude bakra i kilogram hroma mesečno.

Rudnikom je rukovodila nemačka civilna i vojna inženjerska Organizacija Tot (OT), koja se po izbijanju rata koncentrisala na ratnu industriju.

Logori u Boru su nosili nazive po nemačkim gradovima i pokrajinama: Drezden, Hajdenau, Holštajn, Saksonija…

• Koliko se danas sećamo narodnih heroja
• Skriveni predmeti zatvorenika u Aušvicu pronađeni u dimnjaku
• Doktor heroj koji je nadmudrio nacističkog „kasapina iz Liona“

„Kakva je to ironija bila, koncentracionim logorima davati imena gradova i predela koji su bili poznati po lepotama“, piše u knjizi „Sećanja jednog borskog prinudnog radnika“ mađarski zatvorenik Mikloš Sigetvari.

Nezadovoljni radnici počeli su da sabotiraju radove i planiraju bekstvo.

Svedočanstvo zidara Cvetka Kujundžića govori o tome kako je on sa grupom radnika pretovarao prikolice sa šljunkom ne bi li radovi kasnili.

„To je bila sabotaža. Video je jedan Švaba […] Morao sam da bežim“, zapisao je Kujundžić, koji se nakon bekstva, kao i mnogi, priključio partizanima iz okoline Bora.

Izveštaj OT iz 1943, koji se takođe čuva u borskom arhivu, beleži da je samo tokom januara i februara te godine pobeglo 3.217 prinudnih radnika.

OT se zato obratio mađarskoj vladi, sa predlogom da pošalje 10.000 zatvorenika u zamenu za mesečne isporuke bakra i hroma.

Tadašnji ministar odbrane Nađ Vilmoš prvo je odbio zahtev, ali pritisak nije prestajao.

Na Vilmoševu molbu, predsednik vlade Srbije Milan Nedić šalje komisiju da proveri kakvo je stanje u logorima.

„Logoraši su upola goli i bosi sa krpama na sebi. Mnoge barake su bez stakla na prozorima na temperaturi od minus 10 stepeni.

„Ljudi u logorima su samo brojke. Iz njih se izvlači i poslednja kap snage. Od hladnoće i iscrpljenosti logoraši umiru. Nemci obveznike nazivaju ‘srpskim svinjama’ i ‘beogradskim ciganima'“, piše u izveštaju komisije, koji se takođe čuva u borskom arhivu.

Vilmoš je smenjen u junu 1943, a na njegovo mesto dolazi Lajoš Čatai, koji je zaključio kupoprodajni ugovor sa OT.

Bivši logoraš Sigetvari beleži da se u to vreme promenila i uprava logora: potpukovnik Andraš Balog smenjen je zbog „blagog postupanja prema logorašima“.

Na njegovo mesto dolazi pukovnik Ede Maranji, „zadrigli, zdepasti, gadni čovek ružnog lika i nasilničkog ponašanja, koji je uveo kaznu vešanjem, crnu odeću za logoraše, žutu zvezdu za Jevreje i isticanje oznake logora“.

Sigetvari navodi da su po Maranjijevom naređenju logoraši morali da predaju svu toplu odeću.

U jednom od četiri voza koji su iz Mađarske vozili kažnjenike put Bora, u proleće 1944. našao se i mađarski pesnik Mikloš Radnoti.

„U takvo sam doba živeo na zemlji…“

Kada se u kasno leto 1944. Crvena armija približila rudniku, nacistički zapovednici naredili su evakuaciju ka Mađarskoj.

Prema dokumentima Istorijskog arhiva u Negotinu, Bor su napustile dve kolone logoraša sa ukupno 3.600 ljudi.

„Kolonu koja je prva krenula oslobodili su srpski partizani“, kaže mađarski pisac i prevodilac Đuze Ferenc, kućni prijatelj Radnotijeve udovice Fani Đarmati i autor biografije Mikloša Radnotija.

• Pronađen spisak sa 12.000 tajnih računa nacista
• Kako je falsifikovani pečat doveo do hapšenja Hajnriha Himlera
• „Moja majka je pobegla iz Nemačke, a sada mi ne daju državljanstvo“

„Radnoti je bio u drugoj“.

Pesnik je u dnevnik-beležnicu sa ćiriličnom oznakom „Avala 5″ zapisao devet pesama tokom boravka u logoru i prinudnog marša.

„U takvo sam doba živeo na zemlji/Kada čovek beše tako nisko pao/Da je svojevoljno, strašno, bez naredbe klao“, piše Radnoti.

Sveska je pronađena u zadnjem džepu pantalona prilikom ekshumacije masovne grobnice u selu Abda, na severu Mađarske.

Kasnije su objavljene pod naslovom „Borska beležnica“, koju je na srpski preveo Danilo Kiš.

Leš pronađen sa beležnicom sahranjen je u Budimpšti, a na nagrobnoj ploči stoji ime Mikloša Radnotija.

„Nikada nije dokazano da je taj leš zaista pripadao Radnotiju, samo možemo da tvrdimo da su tamo bile beležnica i dokumenta“, kaže Ferenc.

Dodaje da mu je Radnotijeva udovica rekla kako nikada nije posetila taj grob.

„Bila je zamoljena da identifikuje leš i do kraja života ostala je ubeđena da to nije bio Radnoti“, kaže.

Međutim, velika je verovatnoća da je Radnoti ubijen u Abdi, smatra Ferenc.

Mađar, Jevrejin, katolik i komunista

Pesnik Mikloš Radnoti (1909-1944) rodio se u jevrejskoj porodici u Budimpešti, sa prezimenom Galter.

Njegova majka i brat blizanac umrli su tokom porođaja. Kada je imao 12 godina, umro mu je i otac, pa su se o Miklošu starali ujak i bake.

Kasnije, 1934. godine, uzeće prezime Radnoti od dede po majci, koji nije bio Jevrejin.

Na studijama je privukao pažnju vlasti zbog pesama i javnih istupa, koji su okarakterisani kao „komunistička propaganda“.

Zbog toga je hapšen više puta tokom 1930-ih.

„Radnoti je insistirao da nije samo Jevrejin, već je isticao da je Mađar i to je bio važan deo njegovog identiteta“, kaže Ferenc.

„Članovi jevrejske zajednice zbog toga su se uvredili, pa su pojedini odbijali da štampaju njegove pesme u zbornicima jevrejske poezije“, dodaje.

Ferenc podseća da je na svesci „Avala 5″ stajao natpis: „Ovo je beležnica sa pesmama mađarskog pesnika Mikloša Radnotija“.

Radnoti je pre Bora, između 1940. i 1943, triput bio u logorima u Transilvaniji i Mađarskoj.

Komunističko opredeljenje nije smetalo Radnotiju da između dva boravka u radnim logorima primi katoličku veru.

„Lično mislim da je to uradio iz opredeljenja, a ne da bi se spasao logora“, kaže Ferenc.

Međutim, kako se ispostavilo, ništa nije moglo da ga spase.

Duhovi prošlosti u Pančevu

Evakuišući se ka mađarskoj granici, logoraši su pešaka prošli kroz Beograd, Pančevo i Crvenku.

Sigetvari beleži da su oni bili poslednja grupa Jevreja, koji su prenoćili na tada već zatvorenom Sajmištu.

Takođe je zabeležio da su mađarski stražari strahovali da će partizani napasti kolonu.

„Mada zvuči paradoksalno, nervozu su ispoljavali sve češćim pucanjem“, beleži Sigetvari.

„To se događalo kada bi neko izašao iz kolone zbog fizioloških potreba. Više čuvara odjednom pucalo je u dotičnog, pravdajući to time, da sprečavaju pokušaj bekstva“.

• „Lažna igra ljudskog šaha“ u Aušvicu – jevrejska udruženja otpužila Amazon
• Ginekološkinja iz Aušvica koja je morala da ubija bebe

Zbog približavanja partizanskih jedinica, logoraši su kod Crvenke razdvojeni na dve grupe. Jedna je streljana.

Iz kruga ciglane u Crvenki je šezdesetih godina ekshumirano više od 700 tela. U Crvenki danas nema spomen obeležja.

„Bio sam zapanjen činjenicom da mi danas tako malo znamo o logorima za prisilni rad, koji su se nalazili na našem području“, kaže za BBC na srpskom strip autor iz Pančeva Saša Rakezić, alijas Aleksandar Zograf.

Zograf je autor ciklusa stripova „O Borskoj beležnici“ koji su prošle godine izlazili u beogradskom nedeljniku „Vreme“.

Ovim crtežima ilustrovano je novo izdanje „Borske beležnice“, koje je 2019. godine objavila Narodna biblioteka u Boru.

„Usiljeni marš jevrejskih zarobljenika je prošao ulicama koje poznajem, ovde u Pančevu“, priča Zograf.

„Ponekad se pitam se da li njihove misli, nesmirene, još uvek lutaju ovim predelima“.

Zograf nije jedini kojeg je priča o borskim prinudnim radnicima nagnala na razmišljanje o duhovima prošlosti.

Svega nekoliko meseci pred smrt, pesnik Miroslav Antić ispričao je novosadskom književnom kritičaru Drašku Ređepu kako je njegova majka, Melanija, kad je on bio dečak, dala teglu pekmeza logorašu iz kolone koja je prošla kroz Pančevo, a on njoj „jedan blok (svesku)“.

„Posle mi je mati rekla da je mađarski pesnik“, ispričao je Antić u životnom intervjuu, koji je objavljen u knjizi „Ulepšavanje nevidljivog: Hagiografija o Miroslavu Antiću“.

„Samo da smo ga pozvali unutra, da uđe, sve bi bilo u redu“.

Na pitanje šta je bilo sa tim blokom, rekao da je svesku vratio Radnotijevoj udovici Fani Đarmati u klubu književnika u Budimpešti. Đarmati je preminula 2014, u 102. godini.

• „Moja majka je pobegla iz Nemačke, a sada mi ne daju državljanstvo“
• Aušvic, 75 godina kasnije: Kako je logor smrti postao središte Holokausta

Da li je moguće da su postojale dve beležnice?

„Nikada mi nije spomenula bilo kakvu sličnu svesku“, kaže Ferenc.

„Njihov porodični arhiv predat je Mađarskoj akademiji nauka prema Faninoj želji“, kaže Ferenc i dodaje da je ubeđen „da je postojalo nešto tako važno, kao još jedna sveska pesama, ona bi mi to sigurno rekla“.

Tragajući za sudbinom Mikloša Radnotija, Zograf je došao do podataka o još jednom umetniku koji je robovao u blizini Bora.

„Zvao se Albert Čilag i bavio se ilustracijom, a njegov crtački stil je bio blizak stripu“, kaže Zograf.

On dodaje da je Čilag uspevao da prokrijumčari pisma devojci u Budimpešti, sve dok nije presretnuta pošiljka u kojoj je bila karikatura zloglasnog upravnika logora.

„Do današnjeg dana je sačuvano jedno njegovo pismo, sa crtežom u obliku stripa veličine dopisnice, u kojem je opisao razmišljanja tokom zatočeništva u Boru“.

Zograf dodaje da je, preko prijatelja iz Budimpešte, uspeo da kontaktira porodicu nekadašnje Čilagove devojke i predložio im da crtež bude izložen na izložbi Missing Stories u Salonu savremene umetnosti u Beogradu, koja je nedavno prekinuta zbog korona virusa.

„Međutim, oni nisu želeli da te uspomene podele sa drugima…“, govori Zograf.

„Mađarska ima još dug put ka prihvatanju istorije“

Kiršner ističe da se u Mađarskoj odgovornost za Holokaust ne odriče, ali se gura pod tepih i minimizuje uloga koju su mađarske vlasti odigrale u Holokaustu.

„Mađarska ima još dug put ka prihvatanju svoje istorije“, kaže on.

Kao jedan od primera, Kišner navodi Spomenik žrtvama nemačke okupacije na Trgu slobode u Budimpešti, podignut uoči 70 godišnjice oslobođenja Aušvica.

Njega su jevrejske organizacije okarakterisale kao „neprihvatljiv“, navodeći da se njime potiskuje uloga koju je u jevrejskom stradanju imala Mađarska.

Ferenc ocenjuje da spomenik ogledalo „izopačenosti aktuelne vlasti u Mađarskoj“.

„Čak i novinari često pozajmljuju Orbanovu frazu ‘mađarski narod’, isključujući time otprilike desetinu populacije – Rome, Jevreje, Rumune, Jermene i sve druge koji žive u ovoj zemlji“.

Što se tiče Radnotija, Kiršner ističe da je uvršten u čitanke i da mnogi mladi ljudi znaju stihove napamet, ali da većina ne zna za njegovo jevrejsko poreklo.

„Zna se da je bio u radnim logorima, ali oni su u Mađarskoj bili i za političke disidente, to se ne povezuje sa njegovim jevrejstvom“.

Međutim, ističe Ferenc, „ne možemo da prenebregnemo činjenicu da je upravo jevrejsko poreklo značajno doprinelo da Radnoti prođe sve što je prošao“.

„Levičar, katolik i deklarisan mađarski pesnik – ubijen je jer je rođen kao Jevrejin“, zaključuje.

Zaborav u Srbiji

Borski SUBNOR smatra da bi, osim godišnjih komemoracija Radnotijevog rođendana 5. maja i dana oslobođenja Bora 3. oktobra, još mnogo moglo da bude učinjeno.

To udruženje već godinama pokušava da prikupi novac da se „makar obnovi kosturnica“, kaže njegov predsednik Žarko Petrović, ali za sada bez uspeha.

„Prethodna [gradska] vlast nije imala sluha za to, od trenutne nismo ni tražili“, dodaje Petrović pomalo rezignirano.

Borski novinar Brana Filipović nije iznenađen odsustvom volje da se brine o ovim mestima sećanja.

„Mi ne vodimo dovoljno računa ni o našim grobljima, kako da očekujete da će neko brinuti o groblju mađarskih Jevreja“, kaže.

„To su veliki nemar i nebriga, kulturni i civilizovani narodi sebi ne dozvoljavaju“.

U gradu ne postoji nijedna tabla sa bilo kakvom informacijom o 33 logora i sabirnom centru na mestu glavne robne kuće u Boru gde su ljudi mučeni i streljani.

Petrović kaže da se u brdima između Bora i Žagubice nalazi memorijalna tabla koja obeležava logor Hajdenau, u kojem je boravio Radnoti.

Međutim, lokacija je takva da je malo verovatno da ćete slučajno naići na tablu i otkriti šta se tu nekada nalazilo, osim ako ne odete na planinarenje.

Petrović ističe da je sećanje na stradale u borskim rudnicima važno ne samo zbog stranih zatočenika, kojih je bilo najviše, već i zbog ovdašnjeg stanovništva koje je prošlo kroz nacističku torturu.

„Svi oni su bili pod jednako zastrašujućom presijom gladne ratne mašinerije, izlagani napornom radu koji je nadgledala nacistička Organizacija Tot“, dodaje Zograf.

Kiršner kaže da je ovo ukazuje i na važnost saradnje veteranskih i jevrejskih organizacija kada je u pitanju Drugi svetski rat.

„Moj očuh je bio borski prinudni radnik, na izvestan način, to je zajednička istorija o kojoj bi trebalo zajednički da brinemo“, zaključuje.

Petrović dodaje da je to iskustvo „obeležilo baku i mamu za čitav život“.

„Kako ja to da zaboravim?“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]