Srbija, hrana i klimatske promene: Šta je regenerativna poljoprivreda i kako bi mogla da pošalje plug u istoriju

Plug za oranje zemlje koji vuku volovi, konji ili traktori, jedan je od simbola poljoprivrede, ali ga Pavel Brezina ne koristi već više od decenije.

Ovaj poljoprivrednik iz sela Padina u banatskoj opštini Kovačica 2006. okrenuo se konzervacijskim i regenerativnim metodama obrade zemlje, kojima se čuvaju zemljište i životna sredina.

Bilo mu je potrebno „tri ili četiri godine“ da potpuno sprovede konzervacijske principe i „izbaci plug iz upotrebe“, a sada se nikada ne bi vratio tradicionalnom načinu obrade zemlje, kaže ovaj Banaćanin za BBC na srpskom.

„Videli smo da je ovo dobar sistem koji pije vodu i daje rezultate – prinos ne trpi, može dosta da se uštedi na gorivu i radnoj snazi, a i već u prvih par godina smo imali odlične rezultate sastava zemljišta“, kaže on.

Pojam regenerativne poljoprivrede prvi je definisao Robert Rodejl, američki izdavač poljoprivredne literature.

Pod tim podrazumeva proizvodnju bez narušavanja zemljišta oranjem i uvođenje različitih biljnih i životinjskih vrsta u zemljoradnju.

• Da li će u Srbiji biti dovoljno hrane
• Pametni staklenik: Srpski inženjeri pronašli način da se povrće gaji iz fotelje
• „Ne smem ni da razmišljam o penziji“ – kako u Srbiji žive sezonske radnice

„Ovim načinom proizvodnje se smanjuje emisija ugljen-dioksida, manje su potrebe za radnom snagom, manje emisije iz goriva zbog ređe upotrebe velikih mašina poput traktora, a poljoprivrednicima se uvećava profit po hektaru“, kaže Bogdan Garalejić, poljoprivredni inženjer iz Instituta „Tamiš“ u Pančevu, koji sprovodi ove metode u saradnji sa lokalnim proizvođačima.

Evropska unija pokrenula je 2021. projekat AgriCaptureCO2 kako bi podstakla poljoprivrednike da pređu na ovaj metod, a proizvođači iz pet zemalja sveta, među kojima je i Srbija, učestvuju u pilot istraživanju.

Ugljenik i azot u zemlji, umesto u vazduhu

Ako neko pomene zagađenje životne sredine, mnogi odmah pomisle na rudnike, dimnjake fabrika i velika industrijska postrojenja, ali veliki deo štetnih emisija zapravo dolazi iz poljoprivrede.

Prema podacima američke Agencije za zaštitu životne sredine, 24 odsto ukupnih emisija gasova staklene bašte dolazi iz poljoprivrede, šumarstva i poslova u okviru kojih se koristi zemljište.

Do oslobađanja ugljenika iz zemljišta u atmosferu dovode tradicionalni načini obrade zemlje, pre svega duboko oranje poljoprivrednih parcela, kaže Bogdan Garalejić iz Instituta „Tamiš“.

„Duboko oranje dovodi do razgradnje humusa, koji je jako važan za proizvodnju, zbog prodora velike količine kiseonika u zemlju, ali se tim procesom i oslobađa ugljen-dioksid u atmosferu, čime se nanosi šteta prirodi“, objašnjava on za BBC.

Oni koji se odluče da obrađuju parcele manjim intenzitetom ili da uopšte ne prevrću zemlju na taj način doprinose smanjenju emisija i efekta staklene bašte, dodaje ovaj poljoprivredni inženjer.

Pet osnovnih principa regenerativne poljoprivrede:

• Držite površinu zemlje prekrivenu koliko god je moguće;
• Ograničite fizičko i hemijsko „uznemiravanje“ zemlje;
• Kombinujte širok izbor biljaka kako bi se povećao biodiverzitet tla;
• Ostavite živo korenje biljaka u zemlji tokom što većeg dela godine;
• Uključite u sistem proizvodnje stoku koja će da pase na tom tlu.

Izvor: Projekat AgriCaptureCO2 Evropske unije

Jedan od ključnih principa regenerativne poljoprivrede je i pokrivanje tla tokom čitave godine, čak i u periodima kada na njemu nisu zasejani usevi.

Zemljoradnici koji koriste taj model najčešće koriste ostatke ratarskih kultura posle žetve, poput stabljika kukuruza ili pšenice.

Ostavljanje „dobro usitnjenih ostataka žetve“ na njivama ili mešanje tih delova biljaka sa površinskim slojem zemlje doprinosi očuvanju tla, ali i boljem prinosima u narednom periodu, napominje Garalejić.

„Taj dodatni sloj sprečava brzo isparavanje vode iz zemljišta, tokom kišne sezone sprečava brzo oticanje vode u dublje slojeve zemljišta, a i snižava temperaturu i smanje eroziju.

„Ne treba ni da govorimo koja je razlika u odnosu na paljenje žetvenih ostataka na zemljištu, što je često kod nas, posle čega prvih deset centimetara zemljišta postaje mrtvo i neupotrebljivo“, objašnjava ovaj stručnjak.

Paljenjem ostataka se uništava i do tri tone humusa po hektaru, dolazi do štetnih emisija azota u atmosferu, a neretko može dovesti i do požara većih razmera, rekli su iz Ministarstva zaštite životne sredine za list Politika.

Kako je jedan od osnovnih principa regenerativne poljoprivrede da zemljište treba da bude pokriveno tokom čitave godine, mnogi uzgajivači posežu za sadnjom pokrovnog bilja između žetve i nove setve ratarskih kultura.

Pokrovni usevi su biljke koje se uzgajaju u periodima između dve ratarske kulture i služe za održavanje zdravlja i kvaliteta zemljišta, a mogu da obezbede azot, očuvaju zemljišnu vlagu, obezbede suzbijanje korova, uspostave kontrolu štetnih organizam, navodi se na specijalizovanom sajtu Poljosfera.

U ovu svrhu najčešće se sade leguminoze, odnosno mahunarke, koje uz pomoć bakterija skupljaju azot iz atmosfere i obogaćuju zemljište ovim elementom, kaže profesor Branko Ćupina.

Pavel Brezina je u ovu svrhu najviše koristio slačicu ili gorčicu, čiji se plod koristi za proizvodnju senfa, ali dodaje da još ispituje mogućnosti kada je pokrovno bilje u pitanju.

Ta biljka je doprinosila očuvanju ugljen-dioksida u zemlji, a njen „jako dobar žiličasti koren“ je bez prevrtanja činio zemljište rastresitijim, kaže ovaj proizvođač iz Padine kraj Kovačice.

Pogledajte priču o čoveku koji čuva stari zanat od zaborava:

Mnoštvo vrsta umesto ‘zelenih pustinja’

Intenzivniji sistemi ratarske proizvodnje jedne kulture uz veću upotrebu đubriva i pesticida imali su negativni uticaj na osobine zemljišta i na taj način povećana je emisija gasova staklene bašte, kaže profesor Branko Ćupina.

Zbog toga se tokom 1980-ih godina prošlog veka javila veća potreba za primenom održive poljoprivrede, kasnije je došlo i do „značajnog pada stočarstva, a samim tim i primene organskih đubriva“ i posledično drastičnog smanjenja organske materije u zemljištu, nastavlja profesor.

„U cilju očuvanja fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta i povećanja biodiverziteta, pre 10 do 20 godina pojavljuje se novi pravac, regenerativna poljoprivreda“, kaže Ćupin.

Regenerativni principi, poput smanjenja obrade zemljišta i rotiranja zasejanih kultura, pozitivno utiču na biljni i životinjski svet ispod i iznad nivoa zemlje.

Na ovaj način može se sprečiti i pojava „zelenih pustinja“, koje se mogu često videti u vojvođanskim atarima na parcelama gde se gaji samo jedna kultura, ističe Bogdan Garalejić.

„Ako nemate nijedno drvo na parceli od nekoliko desetina hektara, ni ptice grabljivice ne mogu da urade sopstveni posao i štite vaše useve od glodara i drugih štetočina – ako su na zemlji, ne mogu za zapaze štetočine i da ih love“, navodi Garalejić.

Regenerativna poljoprivreda, za razliku od konzervacijske, na čijim je temeljima nastala, podrazumeva i integraciju zemljoradnje i stočarstva.

Krupna i sitna stoka na parcelama dovode do popravljanja osobina zemljišta, manje potrebe za posipanjem đubriva i ljudskog rada, navodi se u rezultatima istraživanja Univerziteta Čiko iz Kalifornije.

Prednosti, ali i mane ove prakse uvideo je na ličnom primeru Pavel Brezina, poljoprivrednik iz sela Padina.

On nije, kako kaže, namenski vodio stoku na ispašu na njivama, ali se u mestu u kojem živi primenjuje nomadska ispaša domaćih životinja, pa stada ovaca često prolaze kroz njegove useve.

„Na polovini naših njiva se to događa i tu može biti velikih oštećenja ako je kišovito vreme, jer gaženjem životinje utabaju zemlju i utvrdili smo da to nema nekog smisla.

Ako su uslovi dobri i vlažnost zemljišta normalna, onda ispaša stoke može da pomogne, kaže on.

„Čak su nam jednom ovce spasile uljanu repicu tako što su pojele promrzle delove stabla – već smo mislili da neće biti ništa od te njive, a kada smo obišli na proleće, videli smo da se oporavila“, prepričava Pavel.

• Japansko čudo: Roboti traktori i dronovi za prskanje useva
• Ishrana za spasavanje života, planete i svih ljudi na svetu

Imaju li poljoprivrednici računicu za regenerativni model?

Brezina sa porodicom obrađuje oko 300 hektara zemlje, oko 40 odsto parcela je pod kukuruzom, pšenica je na 30 odsto, a ostatak odlazi na uljanu repu, soju i suncokret.

Bilo mu je potrebno „tri ili četiri godine“ da potpuno primeni konzervacijske principe, jer je zemlja koju obrađuje pogodna za ovaj način proizvodnje, kaže on.

„Trebalo nam je tri godine i da ustanovimo normalnu zaštitu od korova – oranjem zemljišta seme korova pada na dubinu od 30 centimetara i mnoge vrste korova ne mogu da niknu sa te dubine, dok je kod prevrtanja koje sada radimo korovu lakše da izraste“, pojašnjava Pavel.

Početni izazovi mogu biti i veći pošto je prosečan period potreban za prilagođavanje zemljišta ovom načinu ratarstva „između pet i sedam godina“, kaže Bogdan Garalejić.

Tada je poljoprivrednicima potrebna podrška kako bi uspeli da opstanu, što bi moglo da se reši subvencijama države, ali one se još ne dodeljuju, napominje ovaj stručnjak.

„Zato je regenerativna poljoprivreda pre svega namenjena manjim parcelama, a ne velikim proizvođačima – ne mogu svi da pređu na ovaj način obrade i da kupuju veliku mehanizaciju, ali mogu da primene mnoge principe koji ne zahtevaju tolika ulaganja uz jednostavnije mašine“, dodaje.

Ipak, oni koji istraju mogu očekivati bolje rezultate u budućnosti, pošto je profit na zasejanim parcelama gde se primenjuje regenerativni ili konzervacijski model „oko 50 ili više odsto“, a kod tradicionalnog tipa proizvodnje oko 30, ukazuje Garalejić.

Pet mana regenerativne poljoprivrede:

• Poljoprivrednicima će biti potrebno neko vreme da steknu znanja i veštine za ovaj tip proizvodnje
• Manje oranja može da dovede do češće pojave neželjenih biljaka (korova)
• Neki farmeri će to nadomestiti većom upotrebom herbicida.
• Neki stručnjaci smatraju da može doneti manje prinose sa nekim usevima i u određenim uslovima
• Prelazak sa tradicionalnih metoda zahteva vreme

Izvor: Evropski institut za inovacije i tehnologiju

I Pavel Brezina, koji već 16 godina primenjuje ove principe, odavno je počeo da oseća boljitak, a najveću uštedu ostvario je na potrošnji energenata.

„Traktor koji je radio sa klasičnim plugom trošio je za oko 30 odsto više goriva nego kod upotrebe regenerativnih principa.

„Samo prilikom oranja smo uštedeli oko pet litara goriva po hektaru, a ako uzmete da obrađujemo 300 hektara zemlje, to izađe na oko 1.500 litara goriva godišnje samo u osnovnoj obradi“, nabraja on.

„Nije to mala ušteda – od toga možete platiti na primer dve lakše operacije poput setve i jedne ture zaštite od štetočina“, dodaje.

Pored toga, primetio je i da mu je tokom godina značila i ušteda u vremenu i plaćanje dodatne radne snage tokom poljskih poslova.

Kada je u pitanju količina i kvalitet prinosa, Pavel ni tu nema zamerki.

„Prinos, kvalitet, sazrevanje i zaštita su sada ujednačeniji nego ranije“, zaključuje.

Kako je svet počeo da čuva poljoprivredno zemljište

Dok su neke od praksi konzervacije zemljišta i životne sredine primenjivane i ranije, tokom 1930-ih godina u Sjedinjenim Američkim Državama prvi put je uveden niz metoda kojima bi se takva tehnika obrade zemlje mogla sprovesti.

U oblasti Velike ravnice u centralnom delu Amerike, koja obuhvata delove saveznih država Kanzas, Kolorado, Oklahoma, Teksas i Novi Meksiko, došlo je do dotad nezabeležene suše, koja će od sredine te decenije biti nazvana Činijom sa prašinom (Dust Bowl).

Ovoj pojavi su doprinele poljoprivredne prakse tokom 1920-ih, kada je obrađivano sve više hektara zemlje usled niskih prodajnih cena useva i viših cena radnih mašina.

Tada se nije vodilo računa o očuvanju tla, što je dovelo do erozije i dovelo je do suše, navodi se na sajtu američkog Nacionalnog centra za prevenciju suše.

Administracija tadašnjeg predsednika Teodora Ruzvelta, pored direktne pomoći ugroženim farmerima u novcu, uvela je i niz mera za očuvanje zemljišta i smanjenje ranjivosti tih krajeva od suše.

Tada je osnovana i Služba za očuvanje prirodnih resursa Amerike, koja se brinula o sprovođenju ovih mera, koje su kasnije pomogle farmerima da se izbore sa novim sušama tokom 1950-ih i 1980-ih godina 20. veka, dodaje se na sajtu Nacionalnog centra za prevenciju suše.

Srbija među pionirima u Evropi

Evropska komisija pokrenula je u januaru 2021. trogodišnji projekat AgriCaptureCO2, koji je osmišljen kako bi pomogao farmerima da uvedu principe regenerativne poljoprivrede u proizvodnju, navodi se na sajtu projekta.

Na taj način će se smanjiti emisije gasova sa efektom staklene bašte, a poljoprivrednici će se prilagoditi naglim klimatskim promenama i posle određenog vremena uvećati profit, dodaje se.

Pokrenuti su pilot projekti na parcelama u pet država: Velikoj Britaniji, Grčkoj, Poljskoj, Keniji i Srbiji.

Jedan od srpskih partnera Evropske komisije u sprovođenju projekta je kompanija GILAB, koja od septembra prošle godine pomaže u praćenju rezultata primene regenerativnih metoda.

U ovoj kompaniji razvijaju platformu za monitoring uz pomoć satelitskih snimaka, a „na osnovu uzoraka pravi se mapa poljoprivrednih parcela za celu Evropu“, objašnjava tehnički direktor Aleksandar Sekulić za BBC na srpskom.

„U Srbiji radimo sa zemljoradnicima u Pančevu i Rumi, a pokušavamo da nađemo još zainteresovanih – kada smo krenuli da istražujemo, saznali smo da ima dosta ljudi u Vojvodini koji primenjuju neke od principa regenerativne poljoprivrede“, kaže on.

„Nadgleda se da li se ore i, ako se ore, da li se to čini dovoljno plitko, da li postoji prateća pokrovna kultura ili da li su ostaci žetve na ostali na njivi onako kako je predviđeno“, dodaje.

Platforma se, kaže Sekulić, dalje šalje auditorima, odnosno onima koji proveravaju da li su poljoprivrednici ispoštovali dogovorene prakse, ali i samim farmerima, koji u svakom trenutku mogu da provere podatke koji se odnose na njihove parcele.

Nema subvencija, ali prilika leži u ‘karbon kreditu’

Kada je Pavel Brezina pre 16 godina počeo da primenjuje principe konzervacijske i regenerativne poljoprivrede na njegovom imanju, to je iziskivalo nabavku novih mašina i nekoliko godina prilagođavanja.

Međutim, iako njegov način rada donosi opštu korist za očuvanje tla i životne sredine u celini, ovaj meštanin Padine nije do sada dobio ništa veću podršku države ili lokalne samouprave od kolega koji primenjuju tradicionalni način proizvodnje.

„Za sada ne možemo da očekujemo veće subvencije za nabavku mašina ili dodatne pogodnosti po hektaru obrađene zemlje zato što se bavimo ovakvom proizvodnjom“, kaže on.

Pavela to nije obeshrabrilo.

Računicu je našao u nižim troškovima na duže staze, a nada se boljitku koji bi u Srbiju mogla da donese inicijativa Evropske unije.

Uvođenje karbon kredita, materijalne nagrade za poljoprivrednike koji u radu suzbijaju emisije ugljenika u atmosferu, mogle bi da učine regenerativne metode još profitabilnijim za farmere.

„Nemam bojazan da među prvima krenem u to i nadam se da će i drugi biti motivisani da na taj način zarade od regenerativne poljoprivrede“, kaže Brezina.

„Ovaj sistem mi se sviđa, razvijam ga dalje i sigurno se ne bih vratio plugu, iako i dalje imam dva u domaćinstvu, jer uvek treba imati plan B“, zaključuje on.

Možda će vam i ova priča biti interesantna:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]