Srbija i apatridija: „Postojim, ali nigde ne piše da sam rođena“ – život bez dokumenata

Graja dece koja po blatu jurcaju za bušnom loptom odzvanja Čukaričkom šumom, neformalnim naseljem na južnom obodu Beograda.

Već više od dvadeset godina, bez struje i tekuće vode ovde žive Romi koji su uglavnom izbegli sa Kosova tokom ratnih sukoba 1998. i 1999. godine.

Za pojedine od oko 500 stanovnika naselja nikada nije evidentirano da su se rodili.

„Postojim, ali nigde ne piše da sam rođena“, kaže Đeva, majka šestoro dece i baka dvoje unučadi u porodici Demiri.

Oni stanuju u jednoj od osamdesetak improvizovanih kuća od cigli, lima i šperploče.

Većina članova ove porodice nema dokumenta i zato ostaju pravno nevidljivi za institucije Srbije.

To znači da su uskraćeni za mnoga prava koja se za većinu građana podrazumevaju – besplatnu zdravstvenu negu, ugovor o radu, vozačku dozvolu, pasoš, sklapanje braka, ličnu imovinu.

• Oni nemaju dom – „Mnogo je puteva do ulice“
• Kako preokrenuti život u Srbiji: Od ulice do romana prvenca
• Socijalna pravda i Srbija: Od „beogradskog Pekama“ do „beogradskog Menhetna“

Otac Asman Demiri ima dokumente, ali propisi u Srbiji kažu da je za upis dece u matičnu knjigu rođenih neophodno da majka ima ličnu kartu.

Pošto Đeva nije nigde zavedena, nije ni njihovo šestoro dece.

Zbog toga se deo članova porodice Demiri nalazi u riziku od apatridije, kaže Milan Radojev, pravnik nevladine organizacije Praksis, koja pruža besplatnu pravnu pomoć ranjivim grupama, za BBC na srpskom.

„To znači da ispunjavaju uslove da steknu državljanstvo, ali postoji rizik da ga neće steći, a pristup najvećem broju prava im je otežan – često nailaze na prepreke kada treba da odu kod lekara ili da se upišu u osnovnu školu“, dodaje.

Radojev kaže da između članova porodice i besplatne zdravstvene nege, socijalnih usluga i zvaničnog zaposlenja stoje „birokratske prepreke – nepremostive za ljude bez dokumenata“.

U riziku od apatridije u Srbiji nalazi se nešto više od 2.000 ljudi, pokazuje istraživanje Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) iz 2020. godine.

Od tog broja, oko 250 nisu upisani u matičnu knjigu rođenih i oni su pravno nevidljivi, a ostali nemaju državljanstvo, ličnu kartu ili prijavljeno prebivalište.

„Apatridija se prenosi sa generacije na generaciju – roditelji apatridi dobijaju decu apatride, i zbog toga je važno da bude iskorenjena“, kaže Jelena Milonjić, pravnica iz Odeljenja za zaštitu izbeglica UNHCR-a.

Pogledajte vide o zajednici iz Čukaričke šume

U okviru kampanje Ja pripadam, UNHCR je u saradnji sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu postavio cilj da Srbija do 2024. godine postane jedna od prvih zemalja u Evropi koja će iskoreniti apatridiju.

„Postignut je veliki napredak, a slučajevi da neko nije upisan u matičnu knjigu rođenih su sada izuzetak“, kažu iz Ministarstva za državnu upravu za BBC na srpskom.

Nevidljivi za državu

Dva muškarca rasklapaju kutije i bacaju ih na brdo od kartona koje se uzdiže u centralnom delu Čukaričke šume.

Većina stanovnika prodaje sekundarne sirovine i tako zarađuje za hranu koju će mnogočlane porodice podeliti tog dana.

Kroz naselje ne postoji put, pa meštani zemljanim stazama voze motokultivatore sa prikolicama, na koje tovare karton i metal.

Jedna takva prikolica parkirana je i u neograđenom prostoru koji porodica Demiri zove svojim dvorištem.

Nedaleko odatle gori logorska vatra, uz koju Asman i Đeva sede na rasparenim kancelarijskim stolicama i piju kafu.

Oboje su došli u Beograd sa Kosova „pre više od dvadeset godina“.

„Kada smo se upoznali, ni supruga ni ja nismo imali dokumenta“, priseća se 37-godišnji Asman, objašnjavajući zašto nisu mogli da se venčaju pred matičarem.

Đeva nije sigurna koliko ima godina.

„Ne znam, nisam pismena žena“, kaže, dok prstima nervozno čupka rukav na sivoj trenerki.

Par je izrodio šestoro dece, a najstariji sin ima 21 godinu.

Đeva nije upisana u matičnu knjigu rođenih i zbog toga nikada nije mogla da izvadi ličnu kartu.

Predstavlja se prezimenom Avdula, koje je nosila njena majka.

Nada se da će to prezime i zvanično stajati u njenim dokumentima, kada ih jednog dana bude imala.

Ni Đevina i Asmanova deca nisu mogla da se upišu, pošto podzakonski akti koji regulišu upis propisuju da majka mora imati ličnu kartu kako bi se evidentiralo rođenje deteta.

Njihova ćerka Škurta, koja ima „19 ili 20 godina“, ima svoju decu – dvogodišnjeg Santijana i jednogodišnju Santijanu.

Ni oni iz tih istih razloga nisu mogli da se upišu u matičnu knjigu kada su se rodili.

„Iako Ustav i međunarodne konvencije svakom detetu garantuju pravo na upis u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju, deca čiji roditelji nemaju lične dokumente mogu godinama ostati bez pristupa osnovnim pravima“, kaže Milan Radojev, pravnik organizacije Praksis.

Kako dodaje, Praksis je naknadno uspeo da pomogne najmlađim članovima porodice Demiri da se upišu u postupku pred centrom za socijalni rad.

Ipak, Radojev ističe da „takvih problema ne bi bilo“ kada bi svakom detetu bio omogućen upis „odmah po rođenju, bez obzira na to da li majka ima ličnu kartu“.

Iz Ministarstva za državnu upravu kažu da je lična karta majke „neophodan uslov“ zato što se tako obezbeđuje „pravna sigurnost“.

„Ovaj način identifikacije je u skladu sa Zakonom o ličnoj karti, a važan je kako bismo sprečili moguće zloupotrebe, kao što je trgovina decom“, kaže Biljana Petković iz Ministarstva.

Kako dodaje, Ministarstvo je krajem 2020. godine donelo instrukciju za državne službenike koji dolaze u kontakt sa majkama koje nemaju lične dokumente o tome kako da usmere majke da reše svoj pravni status – kako bi mogle da reše i status deteta.

„Za sada pratimo situaciju i nismo uočili probleme sa primenom instrukcije, a uskoro ćemo imati i izveštaj o rezultatima“, navodi Petković.

Iz Praksisa ističu da ova instrukcija „nije pravno obavezujuća“.

• Zajde Badža, decenijama skriveno svetilište niških Roma
• U čast Tetkice Bibije – isceliteljke i zaštitnice dece
• Čudesan život Jovice Jovića, najpoznatijeg romskog harmonikaša u Italiji

Dug put do dokumenata

Asman je jedini pismen u porodici, ali kaže da „nikada u životu“ nije sam otišao na opštinski šalter.

„Ne snalazim se“, kaže kratko.

Dokumenta je izvadio „pre nekoliko godina“ uz pravnu pomoć organizacije Praksis.

Jedan od razloga što ljudi nisu upisani u matične knjige je što ne poznaju proceduru, navodi se u poslednjem istraživanju UNHCR-a.

„Najčešće ne uspevaju sami da ostvare svoja prava, a dešava se da i budu žrtve diskriminatornog postupanja, pa službenici neće da ih prime ili ih obeshrabruju“, kaže Radojev iz Praksisa.

Ipak, podaci UNHCR-a pokazuju da se broj ljudi u riziku od apatridije značajno smanjio tokom protekle decenije – 2010. ih je bilo 30.000, a danas ih je nešto više od 2.000.

Kako bi postali pravno vidljivi, prvi korak je da se obrate matičaru u mestu rođenja i započnu proceduru naknadnog upisa u matičnu knjigu rođenih (MKR), objašnjava Jelena Milonjić, pravnica UNHCR-a.

Kako dodaje, u ovoj proceduri se traži „što više dokaza o komunikaciji sa državom, na primer potvrda o vakcinaciji, dokaz o pohađanju škole i slično“.

Takođe, potrebno je da u postupku učestvuje majka, odnosno da je majka živa i da ima ličnu kartu.

Od nje se traži da ispriča o okolnostima porođaja, a potrebna su i dva svedoka koja su porođaju prisustvovala.

Milonjić kaže da „mnogi nisu mogli da pribave sve dokaze koji su potrebni te zbog toga nisu mogli da se naknadno upišu u MKR“.

Kako dodaje, upis u MKR je prvi korak ka ličnoj karti koja je potrebna za pristup bilo kom pravu u Srbiji.

Kaže i da je „veliki pomak“ napravljen 2012. godine, kada je uvedena „pojednostavljena“ procedura dokazivanja.

Promenom Zakona o vanparničnom postupku, za ljude koji nisu mogli da dokažu okolnosti rođenja pred matičarem, pojavila se mogućnost da to urade pred sudom.

„Pred sudom je dovoljno da rođaci ili prijatelji, koji imaju ličnu kartu, potvrde identitet ljudi koji nemaju dokumenta“, navodi Milonjić.

Kada dobiju izvod iz MKR, mogu da pokrenu postupak za regulisanje državljanstva.

Međutim, do lične karte ostaje još jedan korak – prijava prebivališta, što može da bude problem za stanovnike neformalnih naselja.

Objekti u ovim naseljima nemaju ulicu i broj.

Milonjić kaže da je i ovaj problem rešen novim Zakonom o prebivalištu i boravištu građana, takođe iz 2011. godine, kojim je stanovnicima neformalnih naselja omogućeno da „prijave prebivalište na adresi najbližeg centra za socijalni rad“.

Međutim, ovaj zakon se „ne primenjuje na raseljene sa Kosova koji tamo već imaju prijavljeno prebivalište“, dodaje.

„Zbog toga oni, ni nakon više od dve decenije života u neformalnim naseljima u Centralnoj Srbiji i Vojvodini, ne mogu u tim mestima da ostvare ni prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu“, ističe Milonjić.

„Mi smo ponosni Romi“: Borba za očuvanje romskog jezika

‘Ovo nije neki život’

Ljudi bez dokumenata ne mogu da ostvare mnoga prava koja se za većinu građana Srbije podrazumevaju – besplatna zdravstvena nega, ugovor o radu, vozačka dozvola, pasoš, sklapanje braka, lična imovina.

Pošto ne mogu da izvade zdravstvenu knjižicu, moraju da plaćaju za troškove lečenja, „osim u hitnim slučajevima“, kaže pravnik Milan Radojev.

„Najčešće nemaju novca za takve troškove“, dodaje.

• Zbog čega Srbija gubi bitku sa belom kugom – pet razloga
• Bebe su gladne – otvorena prva javna kuhinja za najmlađe u bivšoj Jugoslaviji
• Fotografija koja je obišla Srbiju: Ko su brat i sestra zagrljeni u svratištu

Pošto je osnovno obrazovanje u Srbiji obavezno, deca bez dokumenata mogu da se upišu u školu.

Ipak, Radojev kaže da je „porodicama u praksi često potrebna pomoć kako bi ostvarili to pravo, jer škole nisu uvek upoznate sa procedurom“.

Ako se i upišu, bez izvoda iz matične knjige rođenih ne mogu da dobiju svedočanstvo o završenoj osnovnoj školi.

Samim tim, ne mogu da krenu u srednju školu.

Osim toga, pravno nevidljivi ljudi ne mogu da primaju socijalnu pomoć, dečiji dodatak, niti da koriste druge usluge u zajednici.

Đeva i Škurta su već ušle u proces pribavljanja dokumenata.

Ako se postupak uspešno okonča, deo njihovih problema mogao bi da bude rešen.

Ipak, postizanje pravne vidljivosti ne može da reši „sve probleme ljudi koji žive u siromaštvu“, kaže Jelena Milonjić iz UNHCR-a.

„Ali, to je prvi korak i otvara im vrata koje su do tog trenutka bila zatvorena“, dodaje.

Đeva kaže da bi volela da dobiju dokumente.

„Onda bismo decu mogli da vodimo kod lekara, da primamo socijalnu pomoć i imamo našu kuću“, kaže ona.

Asman takođe mašta da o preseljenju iz Čukaričke šume.

„Ovo nije neki život, živimo na sred đubreta“, kaže dok u pozadini tandrče motokultivator koji odvozi još jednu hrpu kartona.

Četrnaestgodina posle jednostranog proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo više od 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 116 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Od zemalja članica Evropske unije Kosovo nisu priznale Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama – to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjene nacije.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]