Od 2002. godine, Srbija obeležava Dan državnosti 15. i 16. februara, u znak sećanja na dva važna istorijska datuma.

Jedan je dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak protiv Turaka, pod vođstvom Đorđa Petrovića Karađorđa.

Drugi – dan kada je u Kragujevcu 1835. godine usvojen i zakletvom potvrđen prvi moderni, i za to vreme, izuzetno liberalni Ustav Kneževine Srbije.

Iako se praznuju 15. i 16. februara, oba događaja su se desila na crkveni praznik Sretenje, po julijanskom kalendaru – 2. i 3. februara.

Julijanski kalendar je u 19. veku bio važeći kalendar u celoj državi, a danas ga poštuje samo Srpska pravoslavna crkva.

Zašto su ti događaji važni?

Ustanak je označavao „početak rata i sukob sa ogromnom imperijom, koji je nosio veliki rizik“, kaže istoričar Miloš Ković za BBC na srpskom.

„Donošenje Sretenjskog ustava je značajno kao početak puta ka stvaranju demokratskog društva i države“, kaže Ković.

Ako bi morao da se opredeli koji je od dva događaja istorijski važniji, Ković bi rekao – 1804. godina.

„Tad su mnogo ozbiljnije stvari bile u igri. To je početak ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srba, a i je prvi takav ustanak na Balkanu“, ističe Ković.

Mada je to i posledica geografskog položaja – teritorija Srbije nalazila se na obodu Osmanskog carstva.

Kakav je njihov uticaj na modernu Srbiju?

Od Prvog srspkog ustanka pa tokom narednih 100 godina, Srbi su prošli put koji su neke druge zemlje prolazile vekovima – oslobađanje od strane vlasti, a i izgradnja unutrašnjih instutucija – države, vojske, kulture.

Kako je sve počelo?

Povod za izbijanje Prvog srpskog ustanka bio je janjičarski zulum nametnut u Beogradskom pašaluku i seča knezova – kada su Turci poubijali brojne ugledne građane tadašnje Srbije.

Preživele narodne vođe okupile su se u Šumadiji, u Orašcu na Sretenje 1804. godine, na mestu poznatom kao Marićevića jaruga.

Posle sloma ustanka i nagodbe novog srpskog kneza Miloša Obrenovića sa turskim vlastima, i samo pominjanje Karađorđevog imena ni pred njim ni pred Turcima nije bilo baš uputno, pisao je novinar Vremena Nebojša Grujičić.

Karađorđe je ubijen po naređenju samog Miloša, a njegova glava poslata sultanu u Istanbul.

„Zabeleženo je da je Prvi srpski ustanak potcenjivački nazivao ‘Karađorđevom razmiricom’, a samog Crnog Đorđa ‘zveroobraznim vođom’. Na pitanje ko je ubio Karađorđa, Miloš je znao da kaže ‘ubila ga suza narodna’, aludirajući na činjenicu da je Karađorđe u kritičnom momentu Ustanka 1813. napustio zemlju“. piše Grujičić.

I, zaista, nije sačuvana pisana istorijska građa o Prvom srpskom ustanku.

Prvi pisani dokumenti o početku revolucije u Srbiji objavljuju se tek krajem 19. veka, „i to daleko od Srbije i pod budnim Miloševim okom“.

„Knez je Vuku Karadžiću pretio da će ga goniti „kod svije evropejskije dvorova“ ukoliko bi pohvalno pisao o Crnom Đorđiju“, pisao je Grujičić.

Moderni liberalni ustav

„Stanislav Vinaver je rekao da je ustanak početak borbe za ljudska prava, jer su oni branili živote, imovinu i čast od samovolje dahija“, navodi Ković.

Dahije su bili odmetnici od turskog sulatana koje niko nije kontrolisao.

Kao važan doprinos Karađorđa napominje i davanje seljacima vlasništva nad malim posedima.

„Karađorđe je podelio zemlju seljacima i to je Miloševom potvrdom postala država slobodnih seljaka. U to vreme, u Americi i dalje postoji ropstvo, a u Rusiji je kmetski sistem“, objašnjava Ković.

Sva ova prava bila su sadržana u Ustavu koji je donet na Sretenjskoj skupštini 1835.

Tvorac ovog dokumenta bio je novinar, političar i diplomata Dimitrije Davidović. Pisao ga je po uzoru na ustave Francuske i Belgije.

Ovo je prvi srpski ustav – u njemu su izražene potrebe srpskog društva: nacionalna emancipacija, razbijanje feudalnih ustanova i autokratske vladavine.

Ipak, takozvani Sretenjski ustav izazavao je negodovanje velikih sila – Austrije, Turske i Rusije, zbog čega je ubrzo suspendovan.

Ko je bio Dimitrije Davidović?

Rođen u Zemunu, tadašnjoj Habrburškoj monarhiji, Davidović je otišao u Beč na studije medicine. Ubrzo je, međutim, odustao i zajedno sa Dimitrijem Frušićem pokrenuo Novine serbske 1813. godine.

List je izlazio narednih osam godina i danas se smatra značajnim za razvoj srpskog novinarstva.

U Beču je Davidović pokrenuo i književni list Zabavnik.

Pritisnut finansijskim problemima i umešan u političke razmirice, Davidović se 1821. godine vratio u Srbiju.

Imenovan je za sekretara kneza Miloša Obrenovića, a između 1830. i 1835. godine je kao diplomata u Carigradu radio na rešenju pitanja srpske autonomije.

Godine 1834. postao je popečitelj – ministar, a godinu dana kasnije piše najviši državni pravni akt.

Ali i Davidovića i ustav sačekala je ista sudbina.

Ustav je ukinut, a Davidović ubrzo smenjen sa svih državnih položaja.

Umro je u Smederevu 1838. godine.

Vest o njegovoj smrti nisu objavile „Novine serbske“. Tadašnji urednik Dimitrije Isailović je tako odlučio, pretpostavlja se, iz straha od kneza Miloša.

Šta je, između ostalog, pisalo u Ustavu?

Serbija je nerazdjelno, i u pravljeniju svom nezavisimo Knjažestvo po priznaniju SultanaMAHMUDA Drugoga, i Imperatora NIKOLAJA Prvoga.
Svaki Srbin i bez svake razlike jednak je pred zakonima Srbskim, kako u obrani, tako i u kazni na svim sudovima ot najmanjeg do najvećeg.
112) Niko u Serbiji ne može se ni goniti ni zatvoriti, razvje po propisu zakona, i ot zakone i prirodne vlasti.
113) Niko u Serbiji da ne stoji više ot tri dana u zatvoru, a da mu se ne javi krivica, za koju je zatvoren, i da se ne uzme na ispit.
114) Niko u Serbiji ne može kaznjen biti, već po zakonu i po presudi nadležnoga suda.
115) Komu se jedan put sudilo već za kakvu krivicu, pak je po presudi sudejskoj kaznjen i otpušten, ili nađen da nije kriv, onomu nemožese po drugi put suditi za istu krivicu.
116) Svakomu građaninu Srbskomu otvoren je put k svim činovima u Serbiji, kako se samo nađe,daje sposoban i dostojan k njima. Pri jednakoj sposobnosti predpostavljase Srbin stranomu.
117) Svaki Srbin ima pravo birati način življenja svog po svojoj volji, samo koji nije na obštenarodnu štetu.
118) Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao. Srbinu slobodno je roba kupiti, no ne prodati.
119) Imanje svakog Srbina, bilo kakvo mu drago, jest neprikosnoveno. Ko se pokusi, dirnuti u tuđe dobro i imanje, ili prisvajati ga, ili okrnjiti, onaj će se smatrati za narušitelja obštenarodne bezbjednosti, bio on ko mu drago i ot kud mu drago.
122) Svaki Srbin dužan je plaćati svake godine zakonom otređeni danak, ot koga se nikoneoslobođava, i priticati k obštinskim potrebama pri građenju mostova i krčenju drumov
138) Nikakav činovnik ne smje voditi trgovine, il’ raditi zanata sam i pod svojim imenom.
Tako zaključeno i zakletvom sviju podpisani i sve Sretenske Skupštine podtvrđeno uKragujevcu Trećega Fevruarija iljade osam stotina i trideset pete godine ot Roždestva Hristova.

Izvor: Sretenjski ustav

Burne okrugle godišnjice

Prvi srpski ustanak i Karađorđe vratili su se na pozornicu tek sa povratkom Karađorđevića na vlast – posle Majskog prevrata 1903. godine.

Tada je dinastija Obrenović svrgnuta sa vlasti ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage.

To se poklopilo sa proslavom stogodišnjice Prvog srspkog ustanka – koju će obeležiti Karađorđev unuk na čelu države – kralj Petar Karađorđević.

I 150. godišnjica ustanka poklopila se sa burnim političkim dešavanjima

Obeležena je neposredno nakon smene Milovana Đilasa, prvog disidenta Titove Jugoslavije, u januaru 1954. godine.

U to vreme se na Karađorđev ustanak gledalo kroz prizmu komunizma – govorilo se o socijalnoj dimenziji Ustanka, o otporu okupatoru, o događaju koji je bio buržoasko-demokratska revolucija, pisao je Grujičić.

Centralnoj svečanoj akademiji su prisustvovali svi najviši partijski i državni funkcioneri predvođeni Josipom Brozom Titom, među kojima i potpredsednici SIV-a Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković, kao i članovi generaliteta i predstavnici Crkve.

Ta praksa nije u potpunosti izostala ni u 21. veku.

Dvestota godišnjica od početka Prvog srpskog ustanka organizovana je 2004. na najvišem državnom nivou, a u Odboru za proslavu sedeli su zajedno, između ostalih, ideološki udaljeni Dobrica Ćosić i Latinka Perović.

Imajući u vidu značaj ustava i Karađorđeve bune, Ković smatra da je ovaj datum zgodno odabran za državni praznik.

„Sretenje je srećno uzeto za praznik, ali nije jasno zašto je to nazvano Danom državnosti kada je to početak oslobođenja naroda.

„Državnost je nejasan pojam, a sloboda – svi znaju šta je. Ključna reč bi tu trebalo da bude sloboda“, zaključuje Ković.

Parlament — Državna zastave ispred Narodne Skupštine vijori se na državni praznik i tokom zasedanja

Šta je praznik Sretenje?

Srpska pravoslavna crkva 15. februara dan slavi Sretenje Gospodnje.

Praznik se obeležava 40 dana posle Božića u znak sećanja na događaj kada je Devica Marija donela Isusa Hrista kao bebu u jerusalimski hram.

U narodu postoji verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto. Ako tada osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.