Devojke koje su tokom Drugog svetskog rata pevale „Istruli mi dunja u fioci, dragi mi je kod Draže u vojsci“ čekale su 60 godina da i država Srbija pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini uvrsti u borce.

Trinaestog decembra 2004. zakonski su izjednačena boračka prava četnika i partizana.

Iako je od tada prošlo punih 17 godina, žustra rasprava između njihovih potomaka i pristalica ne jenjava.

U polemici učestvuju i istoričari – dok jedni tvrde da se pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, ili četnici, ne mogu ubrajati u pokrete otpora okupatoru, drugi kažu da im se to ne može osporiti.

• Zašto se u Srbiji i dalje raspravlja o Draži Mihailoviću
• Ko je bio Britanac Bil Hadson koji je hteo da pomiri Tita i Dražu
• Drugi svetski rat, antifašizam i revizionizam: „Sutjeska je danas višestruko izdana“

Zamajac za rehabilitacije

Zakon o izmenama i dopunama o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, kako mu je bio zvanični naziv, usvojen je kao politički ustupak Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, partiji koja je tada bila deo vladajuće koalicije.

Istoričar Srđan Cvetković kaže da se u naučnim krugovima o ovoj temi mnogo pisalo i pre i posle usvajanja akta, a da je ovaj „nevešto sročeni zakonski projekat“ bio neka vrsta kompromisa.

„Zakon je skrojen, kao i mnoge druge stvari kasnije, vrlo polovično“, ocenjuje Cvetković.

Trebalo je da omogući pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini boračke penzije, priznanja i spomenice.

Ipak, taj pravni akt bio je „mrtvo slovo na papiru“, smatra istoričar.

„Njegov značaj je u tome što je u Skupštini otvorio priču, koja je pričana ranije samo u istoriografiji i malom broju medija.

„Kroz taj zakon je dobijen publicitet i možda zamajac da se ta ideja dalje razvija u društvu, pa da bude prisutna i u Zakonu o rehabilitaciji(…), inače u praksi nije zaživela“, ocenjuje Cvetković.

Cvetković kao posebno važan ističe slučaj rehabilitacije komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića koji je pred beogradskim sudom okončan 2015.

Iako je posle rata osuđen zbog saradnje sa okupatorom na kaznu streljanjem, Mihailović se danas pravno smatra neosuđivanim.

Obrazlažući odluku o ukidanju presude iz 1946. godine, sudija je rekao da je Sud odlučivao isključivo o tome da li je Mihailović imao fer i pravično suđenje, a ne o činjenici da li je bio ratni zločinac.

„Rehabilitacija, makar i samo sudsko-pravna u smislu da (neko) nije osuđen na legitimnom i legalnom procesu, doprinela je više vraćanju istorijske pravde ili nepravde u neke društvene okvire“, dodaje Cvetković.

Zakonom iz 2004. pokrenuta je legalizacija potpune revizije Drugog svetskog rata kroz promenu imena ulica, spomenike, praznike i udžbenike istorije, smatra sociološkinja Marijana Stojčić.

Ali još veće domete je, i po njenoj oceni, imala sudska rehabilitacija Mihailovića.

„Time je i zvanično otvoren prostor za opravdavanje ratova devedesetih koji su vođeni veoma sličnim idejnim konceptima onima iz ranih 1940-ih.

„Taj ideološki kontinuitet moguće je pratiti i u njegovim ishodištima: etničkim čišćenjima i masovnim ubistvima, silovanjima, razaranjima i teroru“, ocenjuje istraživačica Centra za primenjenu istoriju.

• Pregovori sa nacistima – mrlja u partizanskoj borbi ili mudar strateški potez
• Blajburg: Ljudi u crnom i „vrh hrvatskog ledenog brega“
• Uspon i pad Užičke republike

Smrt istorije

O postupcima rehabilitacije, koji su započeli donošenjem zakona, a zatim „i istorijskog revizionizma i relativizacije“, pisao je za nedeljnik Vreme profesor Đorđe Stanković 2011. godine.

Vuk Drašković je, „odmah, kao ministar inostranih poslova, izdejstvovao izjednačavanje četnika i partizana – zakonom“, podsetio je tadašnji šef Katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu

„Kao da se istorija piše u parlamentima i ministarstvima!“, kritikovao je Stanković.

Redovni sudovi pretvorili su se, piše, u „političke sudove“ i otpočeli sistematski da rehabilituju svakog za kog je podnet zahtev.

U više od 90 odsto slučajeva, od Arhiva Srbije tražena su samo dva podatka u potvrdi – kada je subjekt rehabilitacije stupio u neku formaciju, obično četničku, i kopija presude „komunističkog suda“, podaci su istoričara od pre 10 godina.

„Sud ni u jednom slučaju nije proveravao ostala dokumenta iz dosijea ličnosti za koju se traži rehabilitacija.

„Mi smo po sistemu uzorka, od 76 rehabilitovanih pronašli 14 ratnih zločinaca! U svim slučajevima, suđenje se odvijalo bez svedoka odbrane, a u sudnici je atmosfera navijačka“, naveo je tada Stanković.

Ko je sve rehabilitovan?

Između ostalih, rehabilitovani su članovi predratne kraljevske porodice Karađorđević – kraljica Marija, kralj Petar Drugi, knez Pavle i kneginja Olga, kneginja Jelisaveta i kneževi Aleksandar i Nikola.

Među onima kojima je ovako „vraćena čast“, kako su to mediji nazivali, bili su predsednik izbegličke vlade u Londonu Slobodan Jovanović, glumica Žanka Stokić, ali i komunistkinja Olga Hebrang, čiji je muž, ministar Andrija Hebrang, među prvim žrtavama sukoba sa Informbiroom.

Kontroverzni slučaj rehabilitacije Milana Nedića, predsednika vlade koju je postavio okupator Srbije posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, pravosnažno je okončan 2019. kada je Apelacioni sud odbio taj predlog.

Pred sudom se i dalje nalazi zahtev za rehabilitaciju Nikole Kalabića, četničkog komandanta, kome pred sudom u Valjevu traje ponovljeni postupak.

Za deset godina otkako je donet Zakon o rehabilitaciji u Srbiji je rehabilitovano više od 3.000 ljudi, a država je isplatila više od 272 miliona dinara odštete, podaci su Večernjih novosti.

Međutim, tu se našlo i 200-300 pripadnika ozloglašene SS divizije „Princ Eugen“, sastavljene od domaćih Nemaca, i poznate po činjenju teških zločina.

„Da je toliko njih rehabilitovano otkrila je Agencija za restituciju, kada su im stigli zahtevi za vraćanje imovine, koje je Agencija odbila“, objavile su Novosti u tekstu iz 2020. godine.

Šta se događalo na Balkanu tokom Drugog svetskog rata

Ubistva, silovanja i masovne egzekucije bile su veoma česte pojave u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata.

Zločine su vršili nemački vojnici, kao i četnici i partizani, piše Stiven Hart, predavač na odseku za ratne studije britanske Kraljevske vojne akademije.

U analizi za Svetski servis BBC-ja, Hart i četnike i partizane ubraja u pokrete otpora nacističkoj okupaciji.

Za četnike navodi da nikad nisu bili ideološki homogeni, te da su brojne manje grupe samo deklarativno uvažavale Mihailovića kao vođu.

„Neki su bili neumoljivo antinemački dok su drugi veću pretnju videli u partizanima.

„Zajednička im je bila odanost kraljevoj vlasti i želja da se sačuvaju Srbi kao narod“, piše Hart.

Navodi i da su različite grupe četnika „nastojale da zaštite Srbe od onoga što je delovalo kao genocidne namere Hrvata i Nemaca, čemu treba dodati i neprijateljski odnos muslimana (i hrvatskih i srpskih), i komunista“.

„Da bi ostvarili ovaj cilj, četnici su nastojali da nasilnim ‘čišćenjem’ ovih područja od Hrvata i muslimana izgrade etnički čistu Veliku Srbiju“, navodi britanski profesor.

Ko zamagljuje činjenice?

Zakon o izjednačavanju četnika i partizana i priča o „dva pokreta otpora“ fašizmu zamagljuje činjenicu da je četnička taktika čekanja i nesukobljavanja sa Nemcima tokom 1941. u narednim godinama prerasla u raznovrsne oblike saradnje i kolaboracije sa javno proglašenim neprijateljem protiv partizana kao zajedničkog neprijatelja, navodi sociološkinja Stojčić.

„Kao ilustracija može poslužiti izveštaj iz decembra 1942. četničkog poručnika Predraga Rakovića u kome on Mihailoviću piše o taktici u prethodnih dvanaest meseci:

„Uglavnom, to veče sam […] dogovorio da ostanem na terenu sa svojim odredom radi čišćenja terena od komunista, što mi je ustvari i bio zadatak kad sam pošao na svoj teren sa Ravne Gore […].

„Uništenje komunista bilo je potrebno i meni i Nemcima i ljotićevcima, te smo se u ovom poslu složili i postali ‘saveznici’„, citira Stojčić.

Kao primer ratnih zločina četnika navodi da su u Pribojskom srezu 1943. godine pobijene cele porodice i uništena čitava sela.

U dokumentarnoj seriji NDH, nedavno emitovanoj na Hrvatskoj radio-televiziji, ukazuje se da su četnici na području Nezavisne Države Hrvatske sarađivali i sa ustašama.

Ustaškim vlastima oni su bili neka vrsta popomoćne vojske u pojedinim oblastima, dobijali su plate od njih, a ranjeni četnici lečili su se u hrvatskim bolnicama, navodi se u seriji hrvatskog istoričara Hrvoja Klasića.

Dragoslav Mihailović je od 1941. bio na nemačkoj poternici i glava mu je bila ucenjena na 200.000 dinara, o čemu svedoče i dokumenti.

Posthumno ga je 1948. odlikovao američki predsednik Hari Truman za zasluge u spasavanju 500 savezničkih vojnika.

Tokom operacije Halijard po njegovom naređenju je u Pranjanina u Zapadnoj Srbiji 1944. izgrađena pista odakle su poletali avijatičari.

Pomirenje ne treba da bude cilj

Iako je u Skupštinu došao na predlog SPO-a, zakon su podržale sve parlamentarne stranke – radikali Vojislava Šešelja, demokrate Borisa Tadića, Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice – osim Socijalističke partije Srbije bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.

„U principu, ja sam za pomirenje, da se otklone sve istorijske nepravde, koje su postojale, makar i ovako kasno“, rekao je tada potpredsednik Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić.

Stojčić se ne slaže, smatrajući da, „kada govorimo o partizanskom i četničkom pokretu, mi zapravo osim o istorijskim činjenicama i odnosu prema fašizmu, govorimo i o vrednostima i viziji sveta koje su im u osnovi. Dakle, o političkim razlikama i izborima.“

Ona objašnjava da „u tom smislu, iako i Drugom svetskom ratu na ovim prostorima treba pristupati na kompleksan način, osvetljavajući njegovu složenost i dinamiku i oslanjajući se na istorijska istraživanja, pomirenje ne treba da bude cilj“.

„Ne treba se nikada miriti sa ideologijama koje počivaju na uverenjima da su neki ljudi ili grupe ljudi manje vredni od nekih drugih, po pravilu ishodište takvih ideologija su zločini, patnja i razaranja“, zaključuje Stojčić.

„Priča o pomirenju politička floskula“

Analiza istoričara Milana Radanovića

Priča o navodnom „nacionalnom pomirenju“ kao krajnjem rezultatu implementacije revizionističkih zakona koje je izglasala Skupština, obična je ideološka floskula.

Po stavovima zagovornika normalizacije, rehabilitacije i afirmacije kolaboracionista, takozvano nacionalno pomirenje, podrazumeva usvajanje revizionističkih tumačenjima o kolaboracionistima kao o navodnim antifašistima i čuvarima „srpskog nacionalnog interesa“, „braniocima srpstva“ odnosno jedinim „pravim reprezentima srpstva“.

Sve su to takođe najobičnije ideološke floskule koje nemaju mnogo veze s istorijskom realnošću.

Dakle, nacionalno pomirenje je moguće jedino ako se među današnjim generacijama Srba prihvati da su četnici bili tobožnji antifašisti i „branioci srpstva“, a to bi značilo zatvaranje očiju pred brojnim činjenicama vojne kolaboracije i politčki i etnički motivisanog nasilja JVuO i četnika.

Zašto je Drugi svetski rat glavno razdoblje koje je čvorište interesovanja i intervencija istorijskog revizionizma?

Zbog toga što su na kraju tog rata u Jugoslaviji pobedili komunisti.

To protagoniste istorijskog revizionizma i njihove političke i ideološke istomišljenike u vlasti, poput onih koji su u Skupštini glasali za skandalozne revizionističke zakone, stavlja u jednu pomalo grotesknu poziciju.

Oni, iako svesni opskurnosti i negativnosti četničkog pokreta, nemaju drugog izbora nego da istorijski pravdaju ili čak brane četnike – jer su bili antagonisti onima koji su došli na vlast 1945, a koji su izgradili uspešnije, funkcionalnije i pravdenije društvo od ovog u kome živimo već 30 godina.

Odjeci devedesetih

Da su u Srbiji tokom rata postojala dva antifašistička pokreta – ideja je stara četiri decenije, navodi istoričar Cvetković.

„Još je Branko Petranović krajem osamdesetih, jedan od najboljih istoričara onog doba, govorio o dva antifašistička pokreta.

„Zamislite koliko sporo odmičemo kad danas raspravljamo o tome, kad su mnogi dokumenti dostupni“, ističe Cvetković.

Nauka je o tome saglasna, dodaje on, ali situaciju u društvu otežava ideološka ostrašćenost i jednih i drugih.

„Malo ko ozbiljan danas ne priznaje antifašistički i antiokupatorski karakter JVUO, uz naravno izuzetak i složeniju sliku kakav je taj pokret imao i u Bosni i u Crnoj Gori gde je delovao donekle autonomno od Draže Mihailovića u uslovima gerile.

„Postojali su lokalni četnici koji su bili samonikla milicija za odbranu od ustaštva ili muslimana u nekom nacionalnom ratu kakav je viđen devedesetih godina“, ocenjuje Cvetković.

Te četničke odrede poredi sa paravojnim formacijama u ratu tokom raspada Jugoslavije1990-ih koje su bile van kontrole i činile zločine.

U kontekstu ratnog razaranja Jugoslavije i sociološkinja Stojčić posmatra savremeno izjednačavanje četnika i partizana.

„Ratovima devedesetih je u nacionalističkom delu intelektualnih krugova u Srbiji prethodilo razvijanje predstave o Jugoslaviji `kao najvećoj srpskoj zabludi`, `dobitnicima u ratu, gubitnicima u miru`, izdaji i `nožu u leđa` drugih jugoslovenskih naroda.

„U tom procesu, levičarski antifašizam se pretvarao u `fatalnu internacionalističku zabludu` i `nepatriotsku izdajničku aktivnost`“, kaže Stojčić.

Šta dalje?

Rasprave se nastavljaju, samo su se preselile na društvene mreže.

„Ljudi odbijaju da sagledaju rat u svojoj složenosti i revoluciju u svojoj surovosti, i dalje se dele na crno i belo“, kaže Cvetković.

„Oni koji su bili ideološki na strani komunističke vlasti, svaki postupak rehabilitacije one druge strane koja je poražena vide kao udar na njihove ideološke temelje, što ne bi trebalo da bude.“

Cvetković, koji se bavio i istraživanjem žrtava komunističkog režima posle Drugog svetskog rata, kaže da su „činjeni zločini na obe strane i valjalo bi posle skoro 100 godina da se to prizna.“

„Dosta je dokumenata objavljeno i malo ko može sporiti da je izginulo dosta nevinih ljudi“, zaključuje on.

Možda će vas zanimati i ovaj video

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]