Srbija i ekonomija: „Prvi maj“ Pirot, bajka sa nesrećnim krajem

Stari projektor u polumraku pirotske galerije emituje slike iz svakodnevice u fabrici odeće „Prvi maj“ u Pirotu, dok publika koju većinom čine žene, pažljivo prati idilične scene na ekranu.

Na dresovima fudbalera Crvene zvezde, generacija legendarnih Dragoslava Šekularca i Dragana Džajića, velikim slovima preko crveno-belih pruga na prsima bilo je ispisano ime nekadašnjeg jugoslovenskog tekstilnog giganta.

Mnogima je u sećanju i reklama za odela Prvog maja kada muškarci koji ih nose lebde, a žene opčinjeno gledaju u nebo.

Sada su to samo sećanja na „fabriku iz snova“, kako su je nekada zvali, koja je 1980-ih zapošljavala više od 6.000 ljudi.

Od 2015. godine je u stečaju, a bivše radnice žive od miminalne penzije ili imaju neki drugi slabo plaćen posao.

• EI Niš: Šta je ostalo od nekadašnjeg giganta elektronske industrije
• Od industrijskog džina Srbije do „groblja fabrika“: Zaječar u raljama tranzicije
• Samoupravljanje u Jugoslaviji nekada i u svetu danas

„Bili smo prezadovoljni. Odlaziš u fabriku koja liči na prelep hotel, nešto božanstveno“, priseća se Gordana Dragutinović, koja je počela da radi 1967. i u „Prvom maju“ provela 38 godina, do penzije.

Međutim, poput mnogih jugoslovenskih preduzeća, i pirotski Prvi maj pojela je tranzicija, donoseći javu u „fabriku iz snova“, ostavivši mnoge bez posla, nerešenog socijalnog statusa i penzije.

„Prvomajke“, nekadašnje radnice ove fabrike na jugoistoku Srbije, sada nerado prolaze pored mesta na kome su hiljade njih sanjale o srećnom životu.

Od preduzeća u kojem je 1980-ih radio otprilike svaki osmi ili deveti stanovnika Pirota i okoline, sada su ostala samo sećanja i umetnički predmeti koje je pre nešto više od godinu dana na licitaciji otkupio Grad Pirot.

Od krojačkog sna do „fabrike iz snova“ – kako se gradio Prvi maj Pirot

„Prvi maj“ je osnovan 1958. godine, spajanjem skromnih zadruga u zanatsko preduzeće, sa ukupno 74 radnika.

U početku su radili po pirotskim kafanama, šili po porudžbini i popravljali stara odela, da bi se kasnije okrenuli tržištu.

Za direktora novog preduzeća izabrali su mladog kolegu, Dragana Nikolića.

Radnici su odlučili da sagrade njihovu fabriku na rubu grada.

U svim akcijama, od kopanja temelja do krečenja, učestvovale su i žene.

„Nosim tekne sa malterom. Drugima je teško, ali meni nije ili nisam osećala.

„Radila sam sa zadovoljstvom i radovala se što gradimo našu fabriku“, sećala se Jelena Manić u knjizi „Prvi maj i Dragan Nikolić“, Bore Kostića.

Četiri godine posle osnivanja, dve proizvodne hale novog preduzeća bile su gotove.

Tokom izgradnje, na dobrovoljni rad utrošeno je 24.000 radnih sati, navodi se u knjizi.

„Radilo se po ceo dan, prepodne na mašini, popodne na gradilištu.

„Radnice su sa bebama dolazile da rade, neke su gubile mleko usled iscrpljenosti“, seća se Gordana Dragutinović.

Kostić beleži da su se radnici u korist izgradnje fabrike odrekli ukupno 55 mesečnih plata.

Uporedo sa proizvodnim halama građen je i fabrički park, restoran, izložbeni paviljon i sportski tereni i sale.

„Fabrika ne sme da bude siva, bezbojna, odbojna, ona mora da ima svoj cvet, miris, dušu i srce. Ona treba da mami radnika“, govorio je Nikolić.

Ubrzo je fabrika dobila muzej i biblioteku, a izgrađen je i vrtić „Prvomajski cvet“.

„Na kapiji očistim cipele, ostavim dete u vrtiću, čeka me doručak. Odeš kod frizera, lekara… Prošetaš parkom do paviljona, da odmoriš…

„A posao nije trpeo, završavali smo sve na vreme“, seća se Negica Lilić, koja je u proizvodnji „Prvog maja“ počela da radi 1978, sa 18 godina.

‘Fabrika ne sme da bude siva, ona mora da ima miris i dušu, da mami radnike‘

Za razvoj Industrije odeće „Prvi maj“ korišćena su lična sredstva iz akumulacije i deo novca iz Republičkog fonda za razvoj nedovoljno razvijenih područja.

Za samo tri godine, od 1983. do 1986. izgrađene su nove hale trikotaže i konfekcije u Pirotu i fabrike u Babušnici, Beloj Palanci, Vlasotincu, Bujanovcu, tadašnjoj Titovoj Mitrovici – danas Kosovskoj Mitrovici – i Boru, kako bi se uposlile žene i sprečio odliv mlađeg stanovništva.

„Sve se odvajalo za izgradnju, nismo imale dobre plate, ali smo bile zadovoljne. Jedva sam čekala da svane ujutru da idem na posao“, kaže Gordana Dragutinović za BBC na srpskom.

U to vreme, fabrika je po finansijskim rezultatima spadala u sam vrh industrije konfekcije i trikotaže u Jugoslaviji.

Imala je više od 130 prodavnica i modnih kuća širom zemlje, pa i jednu u Frankfurtu, u Nemačkoj.

Izvozila je na tržišta Nemačke, Švedske, Francuske, SAD, Alžira, Libije, Iraka, Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke.

Koncept negovanja kulture rada i ulaganjima u oplemenjivanje prostora bio je jedinstven u Jugoslaviji, kaže Radmila Vlatković, istoričarka umetnosti i direktorka Galerije „Čedomir Krstić“, za BBC na srpskom.

„Niko do tada na taj način nije video fabriku.

„Vodilo se računa o tome da radnik dobije sve udobnosti i uslove, verovalo se da će tako imati veći doprinos i u proizvodnji“.

Za takozvane zajedničke potrebe zaposlenih izdvajalo se 10 odsto prihoda.

Time su finansirani obdaništa za decu, nabavka knjiga đacima i studentima, stipendije, pa i letovanja za koja su zaposleni plaćao 30 odsto cene.

Radnici su odmarali na Jadranu, Ohridskom jezeru, Staroj planini i u banjama u Srbiji.

Biserka Kos, koja se u Prvom maju zaposlila sa 24 godine, kaže da je u fabrici sve bilo na dobrobit žene, posebno majki.

„Godinu dana posle zaposlenja postala sam samohrani roditelj, mogla sam sa decom da idem na more, da otplaćujem na rate, značilo mi je“.

Kultura, umetnost i vežbanje u službi proizvodnje

Uvođenje kulture rada i proces humanizacije radnog prostora bila je ideja ulaganja u zadovoljstvo radnika sa ciljem povećanja produktivnosti, smatra Radmila Vlatković, koja je i sama neko vreme radila u „Prvom maju“ kao novinarka.

„Dolazili su kulturni poslenici iz cele Jugoslavije, ali i umetnici koji su stvarali umetnička dela Prvog maja“, svedoči Vlatković.

Akademski slikar Radomir Antić je sarađivao sa umetnicima, predlažući rešenja za oplemenjivanje Prvog maja umetničkim delima.

U proizvodnim halama svirala je muzika sa razglasa, parkom su šetali paunovi i srne, a fabrika je imala i muški i ženski frizerski salon.

„Kada sam počela da radim, za mašinama su sedele dame, sa frizurama, uređenim noktima“, opisuje Biserka Kos, koja se posle Pedagoške akademije prekvalifikovala da bi radila u Prvom maju.

„Muziku smo mogli da biramo sami, tu su bila umetnička dela i kada vas to ponese, onda je i veći učinak“.

Radnici su imali obavezu i da deo radnog vremena posvete zdravlju, ne samo kroz posete stomatološkoj i zdravstvenoj ambulanti.

„Svakog jutra u osam sati dolazi Zoki, počinju vežbe za relaksiranje i razgibavanje.

„Svi do jednog smo vežbali, to je bila navika“, seća Negica Lilić sa osmehom na licu.

Nataša Panić, književnica koja je radila u modelarnici preduzeća, pamti da neke sadržaje radnici nisu tako rado prihvatali, te je dolazak na koncert čuvenog operskog pevača Miroslava Čangalovića u krugu fabrike bio radna obaveza.

Ipak, smatra da su se, uprkos svemu, ljudi oplemenjivali i koncept kulture rada prenosili i u sopstvene domove.

„Ako radiš među ružama, nećeš dozvoliti da ti kuća uraste u korov, a i vežbanje je navika koju nosiš kući“.

• Koliko srpska privreda zavisi od stranih investitora
• „Danas zaposleni biraju poslodavce, nekada je bilo obrnuto“: Ko najlakše pronalazi posao u Srbiji

Požar, ratovi, sankcije i propast

Početak 1990-ih surovo je prekinuo snove o državi bratstva i jedinstva i radničkom samoupravljanju.

Počinje rat u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji su uvedene međunarodne sankcije, uslovi privređivanja postaju nestabilni, a inflacija raste.

Biserka Kos kaže da je i u fabrici atmosfera počela da se menja.

„Došlo je vreme kada se gleda da se manje plati a više uradi, postavljane su nekakve norme. To se odražavalo na kvalitet“.

Veliki požar 1991. oštetio je halu konfekcije i fabrički restoran, a izgorela je i najveća mašina za krojenje, što je dodatno uticalo na proizvodnju, svedoči Negica Lilić.

Od tada je sve krenulo nizbrdo.

„Posla je bilo sve manje, novopečene ‘gazde’ su se pojavile u konfekciji, videlo se da sledi propadanje“.

Početkom 2000-ih, vlasti su odlučile da se radnicima isplaćuje otpremnina po godinama starosti, i mnogo njih je postalo tehnološki višak, seća se Negica koja je svojevoljno napustila fabriku 2003. godine.

Kaže da je najviše boli to što se „prvomajcima“ do danas niko nije obratio da im objasni šta se dogodilo sa fabrikom koju su sami izgradili.

Gordana Dragutinović, koja je u to vreme radila u komercijali, kaže da su prvu prvomajsku prodavnicu radnici napustili u Ljubljani, a da je iz Bosne i Hercegovine vraćena samo roba iz prodavnice u Zenici.

„Ovi iz Sarajeva nisu mogli, iz Bugojna isto, nije bilo vremena, tako je brzo tamo išlo. Tako je bilo svuda.

„Mnogi su se i tu okoristili, nije bilo kontrole“, tvrdi Gordana koja je u penziju otišla 2005. godine.

Seća se da je tada Prvi maj u vlasništvu i pod zakupom imao 163 prodajna objekta.

„U penziju sam otišla sa 18.000 dinara. Uzela sam kasnije muževljevu, jer od svoje ne bih mogla da preživim“.

Radmila Vlatković pamti da je u tim danima i počela kritika ulaganja u kulturu rada.

„Mnogi su otišli u penziju vrlo nezadovoljni, sa niskim primanjima, i onda je krenula priča zašto toliko ulaganja u to što im život van ‘Prvog maja’ neće učiniti boljim“.

Sjaj „fabrike iz snova“ je izbledeo.

Plate su sve niže, a broj radnika se smanjuje.

Ređaju se privatizacije, raskidi, aukcije…

Preduzeće u kojem je tada radilo 1.300 zaposlenih je otišlo u stečaj 2015. godine, zbog trajne nemogućnosti plaćanja i prezaduženosti.

Nataša Panić tvrdi da nije verovala u bajku i u zlatno doba, jer je, kaže, primećivala nepotizam i nezadovoljstvo radnika hijerarhijskim odnosima i platama koje ni u to doba nisu bile visoke.

U penziju je otišla 2007. godine da ne bi, kako kaže, doživela rasulo i krah koji je usledio.

Biserka Kos ostala je u fabrici do samog kraja, kada je radnicima u fabričkom restoranu saopšteno da je sve gotovo.

„Strah za egzistenciju, ostajem sa nejakim detetom bez posla kao samohrana majka, šta ću, gde ću?“, priseća se Biserka, koja kaže da i danas oseća „bol u srcu“ kada se seti tih događaja.

Gotovo svi radnici, većinom žene, grčevito su se borili da se sačuva fabrika čiji je tvorac imao viziju 200 godina unapred, sa gorčinom se seća Biserka.

„Tražili smo da nas zaštiti sindikat, štrajkovali, dolazili ispred opštine, molili, pisali.

„Javno smo se obraćali svima, tražili da se spasi fabrika, da se ne ugasi, da se ne parča“.

Fabrika je, međutim, rasparčana i prodata.

Ljudi danas sa tugom prolaze pored čeličnih ograda oko oronulog parka, sećajući se fabrike u kojoj je, makar na kratko, ostvaren san skromnih pirotskih krojača o novom radniku u mladoj socijalističkoj državi.

„Jesenas sam iz prikrajka obišla ‘Prvi maj’ i sita se isplakala. Paviljon, ono rasulo…

„Došlo novo vreme, novi ljudi, a mi smo otišli u bajku“, setno govori Nataša Panić.

Šta je ostalo od umetničke zbirke Prvog maja

Uporedo sa fabrikom, osipala se i umetnička zbirka „Prvog maja“.

Ono što je od nje ostalo otkupio je Grad Pirot na aukcijskoj prodaji u novembru 2021. godine.

Crteže, slike, grafike i tapiserije je preuzela na trajno čuvanje Galerija „Čedomir Krstić“.

„To je vredno za ukupnu kulturu grada, ali je pitanje kako to doživljavaju sami radnici koji su toliko odvajali od ličnih dohodaka, a sada nemaju ništa od toga“, kaže Radmila Vlatković.

Šta je sve u umetničkoj zbirci imao „Prvi maj“ danas je poznato zahvaljujući slučajnosti.

Za potrebe stručnog rada za sticanje zvanja muzejskog savetnika, Radmila Vlatković popisala je umetnička dela pre požara.

U njemu su stradala vredna dela među kojima je i pet tapiserija Radomira Antića i mozaik Mladena Srbinovića najveće vrednosti, „Od luka do ljubičice“, mnapravljen od venecijanskog stakla.

Izgorela je i dokumentacija.

Radmila je popisala ukupno 170 dela, a kaže da od onih pokretnih danas nedostaje 64, koje ocenjuje kao najreprezentativnije.

Zbog kulture rada i humanizacije radnog prostora, Prvi maj je privlačio i brojne posetioce – više od 13 miliona ljudi – državne delegacije, političari, glumci, muzičari, sportisti.

Poznata jugoslovenska pozorišna i filmska glumica Mira Stupica prilikom gostovanja u „Prvom maju“ napisala je u Knjizi utisaka; „Da sam pesnik, napisala bih vam divnu pesmu. Baš kao što ste vi svojim radom i svojim rukama napisali pesmu – Fabrika“.

Gde su danas „Prvomajke“ i šta rade

Nekadašnje „Prvomajke“ kažu da se sa najvećim pijetetom sećaju zlatnih godina, ali i da su ogorčene stradanjem fabrike i radnika koji su je gradili.

„Nismo ispoštovani kako smo zaslužili, uplaćivali smo akcije, pa je i to otišlo“, sa gorčinom govori Nataša Panić.

„Sa zadovoljstvom smo se odricali, a sada ti ljudi nemaju ništa“, dodaje Negica Lilić, koja je posle odlaska izlaska iz fabrike počela da radi u proizvodnji i prodaji povrća na zelenoj pijaci u Pirotu.

„Srela sam prekjuče koleginicu, nije srećna.

„Posle povećanja ima 22.000 dinara penzije, deca joj pomažu, dotle se došlo“, ljutito govori Gordana Dragutinović, pitajući zašto za ono što se desilo „Prvom maju“ niko nije odgovarao.

Biserka Kos kaže da vidi po društvenim mrežama da su starije koleginice otišle u penziju, a mlađe rade po novoosnovanim tekstilnim firmama.

„Po tome šta pišu vidim da mnoge rade bez osiguranja i da su nedovoljno plaćene.

„Žena je u tekstilnoj industriji sa pijedestala gurnuta u podrum“, ocenjuje Kos, koja još nije ostvarila pravo na penziju.

Bavi se slikarstvom i fotografijom i kaže da se snalazi.

„Fabrika iz snova“ je otišla u istoriju, a scene iz bezbrižnog radničkog života polako se brišu iz kolektivnog sećanja Pirota.

Povremeno će ih oživljavati skulpture i mozaici iz prvomajske umetničke zbirke, koji će ovog proleća biti postavljeni na lokacijama širom grada.

Žene koje su živote izgradile u „fabrici iz snova“, međutim, smatraju da je „Prvi maj“ zaslužio mnogo više.

„Želim da se podigne spomenik Draganu Nikoliću i ljudima koji su svojim rukama izgradili fabriku.

„Oni su zaslužili pažnju a i nama, Prvomajcima, to bi skinulo kamen sa srca“, veruje Negica.

Nataša Panić odlazi korak dalje.

Ona kaže da ima istomišljenike koji je podržavaju u ideji da naprave prostor, spomen sobu, nešto što bi turisti posećivali, kao nekada „Prvi maj“.

„Da u ime hiljada radnika napravimo spomenik imperiji koja nas je probudila i onima koji su iz nje otišli poniženi i postiđeni“.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]