Marko Valok, jedan od najboljih fudbalera Srbije i Jugoslavije svih vremena, preminuo je u Beogradu u 97. godini, saopštio je beogradski Fudbalski klub Partizan.
Valok je ispisao je neke od najznačajnijih stranica u istoriji Partizana, a bio je i učesnik prve utakmice u istoriji Kupa evropskih šampiona (sada Liga šampiona), 4. septembra 1955. godine, kada su igrali Partizan i lisabonski Sporting – 3:3.
„Ono tvoje igranje sa peta ostavi Bobek, a ti Marko gledaj daješ golove“, govorio je duhovito, sa pomalo ironije, sa jakim mađarskim akcentom Ilješ Špic, rodonačelnik Partizanove fudbalske škole.
Marko Valok je u vreme kada je nosio dres Partizana bio prototip modernog napadača.
Za njega je veliki Stjepan „Štef“ Bobek govorio da mu je pomogao da postane ono što jeste bio – majstor.
- Od Partizanovih beba do džinova sa Old Traforda
- Odlazak fudbalskog šmekera – preminuo legendarni igrač Partizana Momčilo Moca Vukotić
- Odlazak Mistera: Zašto će Mančesterom i Lutonom zauvek odjekivati ime Radomira Antića
- Dragan Mance: Srpski Džejms Din koji je živeo za golove
Ko je bio Marko Valok?
Valok je imao sve kao napadač: i nogu i glavu, i dribling, i osećaj za prostor i gol.
Voleo je da se zabavlja na terenu, ali i da zabavlja one koji su ga gledali.
Sa 24 gola večitom rivalu Crvenoj zvezdi, računajući prvenstvene, kup i prijateljske utakmice, verovatno će još dugo biti nedostižan za sve naslednike na obe strane Topčiderskog brda.
Rođen je u Surčinu 1927. godine, a sa 16 godina igrao je za FK Zemun.
Posle Drugog svetskog rata, sa 19 godina je došao je u Partizan za koji je odigrao 11 prvenstvenih sezona.
Odigrao je 470 utakmica (165 prvenstvenih) i postigao je 411 golova (90 prvenstvenih).
Sa Partizanom je osvojio šampionsku titulu Jugoslavije u sezoni 1948/49. i tri Kupa Maršala Tita – 1952, 1954. 1957. godine.
Valok je postizao golove u sva tri finala kupa.
Bio je i trener u Partizanu, najpre u Omladinskoj školi, a od 1963. do 1967. godine i kao šef stručnog štaba.
Osvojio je i titulu šampiona Jugoslavije kao trener prvog tima Partizana u prvenstvu 1964/65.
Valok je odigrao i šest utakmica za reprezentaciju Jugoslavije i postigao tri gola.
Kao trener je radio u Burmi, današnjem Mjanmaru, potom u Partizanu, podgoričkoj Budućnosti, novosadskoj Vojvodini, Teteksu iz Tetova i zemunskoj Galenici.
Bio je i selektor jugoslovenske reprezentacije.
Igračku karijeru je prekinuo već u 32. godini, jer je po naređenju vrha jugoslovenske vojske poslat u Burmu.
„Mogao sam da igram još deset godina.
„Tih godina našoj državi bilo je potrebno da uspostavi dobre odnose sa drugim zemljama, posebno u Aziji i Africi, i pokušavali su na sve načine da propagiraju Jugoslaviju.
„Bio sam poznat fudbaler i oni su na taj način ukazali posebnu čast Burmi, gde su me srdačno dočekali“, ispričao je Valok u intervjuu listu Danas.
Valok je svojevremeno pričao da je „fudbalski progledao“ kada je došao pod komandnu palicu Ilješa Špica.
„Kod njega sam na prvom predavanju čuo da lopta nema ni oči, ni mozak i da zato igrač mora da gleda i da misli.
„Kada se jedan igrač posle utakmice požalio da ga boli noga, Špic mu je odbrusio: ‘Tebe posle utakmica treba boli glava, a ne noga!'“, ispričao je Valok.
Iako je imao i armijsku karijeru (penzionisan je kao pukovnik JNA), Valok je govorio da mu je fudbal bio životni izbor.
Uz pecanje, najveća ljubav.
Mašta i kreativnost
Valok je oduvek bio pristalica napadačkog fudbala, protkanog maštom i kreativnošću igrača.
„Maštovita, slobodna, a u isto vreme samodisciplinovana igra čini najbliži izraz našeg mentalnog podneblja.
„Fudbal apsolutno treba sačuvati kao igru, nadigravanje, a ne kao nadtrčavanje, antiigru. Neka tako ‘igraju’ oni kojima nedostaje mašta.
„Tako treba igrati fudbal, ne samo radi suštine fudbala, nego i radi publike: ona ne želi samo golove, pobede, nego invetivne kombinacije i virtuozne poteze“, govorio je.
Jedan je od najboljih napadača koje je Partizan imao.
Iako je igrao 1950-ih, i dalje je najbolji strelac u „večitim derbijima“, a prvi je odigrao proleća 1948. godine.
Od ukupno 14 prvenstvenih mečeva protiv Crvene zvezde, bio je strelac na 13.
Igrao je za Partizan i protiv Crvene zvezde u meču u kojem uopšte nije trebalo da nastupi.
Valok je bio jedno vreme u oficirskoj školi u Sarajevu (početkom 1950-ih), a dobio je, kao i ostali, dva dana slobodno za međunarodni praznik rada Prvi maj.
Otišao je do stadiona Partizana da gleda utakmicu protiv Crvene zvezde, baš 1. maja u sezoni 1953/54.
Došao je do svlačionice da se pozdravi sa igračima, a tamo je bio trener Špic, koji ga je molio da obuče opremu i da odigra utakmicu.
„Marko, dobro došla! Ti danas igra, baš mi treba igrač koji znala dati gol“, rekao mu je Špic.
Valok je to odbijao, rekavši da je umoran od puta i da nije trenirao, ali je pristao da sedne na klupu.
Nedugo pošto je utakmica počela, povredio se Miloš Mulutinović, a Špic je dobacio Valoku: „Hajde, Marko, ulaziš u igra!“.
Valok mu je odgovorio da je nespreman i da treba da uđe neko drugi.
Špic je, međutim, insistirao.
Onako nezagrejan i nespreman, Valok je rizikovao težu povredu, ali dao je gol.
Na centaršut Branka Zebeca, Valok je glavom, na drugoj stativi, udario loptu i savladao Srđana Mrkušića.
„Izvodio se aut, Pajević je bacio loptu do Zebeca koji je predriblovao dva, tri igrača i centrirao pred gol.
„Trčeći sa klupe, pošto mi je sudija dao znak da uđem u igru, uleteo sam u kazneni prostor, a lopta me je pogodila u glavu i završila u mreži.
„Tako sam postigao gol u istoj sekundi kad sam ušao u igru“, prisetio se Valok za publikaciju Derbi iz 1985. godine autora Dragiše Kovačevića.
Jedna od najdražih utakmica u dresu Partizana, Valoku je bila protiv mađarskog Honveda, koji je sredinom prošlog veka važio za najbolji evropski tim.
Partizan ga je pobedio 3:2, a Valok dao prvi i treći gol, pred 55.000 ljudi na stadionu JNA.
Anegdote o večitom derbiju
Za mnoge fudbalere, pogotovo nekada, večiti derbi je bio mnogo više od utakmice.
Valok je, poput mnogih, imao tremu i često nije spavao uoči duela, analizirao je protivnika.
Jednom prilikom, 1952. godine, igrači Partizana bili su u karantinu na Iriškom vencu i sve je, prisetio se Valok, uhvatila nervoza.
„Onda se neko dosetio da napravi malu priredbu i svaki igrač je bio dužan da pripremi neku tačku.
„Trebalo je da otpevam opersku ariju, a morao sam da izmislim tekst i melodiju i sve smo to snimali na magnetofonu i kasnije slušali“, pričao je.
Priprema je bila uspešna – Partizan je pobedio Zvezdu, a Valok je dao dva gola.
Posle utakmice, u restoranu stadiona Partizana, nekada JNA, preslušavali su traku, a tu je bio i poznati glumac Milivoje Živanović.
„Marko, znao sam kakav si igrač, ali da ovako umeš lepo da pevaš, nisam imao pojma“, prisetio se Valok.
U jednom derbiju, Valok je dao gol Srđanu Mrkušiću iz mrtvog ugla.
Golman Zvezde je istrčao, naterao Valoka da ode do linije terena, a centarfor Partizana je, želeći da centrira postigao gol.
Publika je oduševljeno pozdravila majstorstvo Valoka, ali je i on sam bio iznenađen.
„Ljudi, pa ne mislite valjda da sam hteo da dam gol iz mrtvog ugla.
„Želeo sam da centriram, ali sam promašio loptu i onda je otišla u mrežu“, rekao je Valok posle utakmice.
Izvor: knjiga Derbi Dragiše Kovačevića iz 1985. godine
Igrao i za Zvezdu i pronašao izgubljenog brata
Iako je gotovo celu karijeru posvetio Partizanu, igrao je i za najvećeg rivala, tokom turneje Zvezde po Brazilu.
To mu je pomoglo da pronađe izgubljenog brata Josipa u Sao Paolu, ispričao je u intervjuu za list Danas.
„To danas ne može da se desi i mnogi verovatno sada ne mogu ni da pojme da sam ja tog leta nosio dres Zvezde, a na jesen ponovo igrao u Partizanu.
„Bilo je to drugačije vreme. Znalo se da najbolji iz Partizana mogu da idu sa Zvezdom na turneju preko leta i obratno, to je bilo normalno.
„Želeo sam i da nađem davno izgubljenog brata Josipa u Sao Paolu i tu priliku mi je omogućila ta turneja“, rekao je.
U nadi za boljim životom, Valokovi roditelji su se početkom 1920-ih odselili u Sao Paolo, ali su se posle nekoliko godina vratili u Zemun.
Njegov brat Josip, tada u ranim dvadesetim godinama, zaljubio se u Brazilku, pa je odlučio da ostane.
„Javljao nam se pismima, ali su ona prestala da dolaze početkom tridesetih godina.
„Majka mi je o najstarijem bratu stalno pričala, mada ja nisam bio ni rođen kad su bili u Brazilu“.
Tokom turneje Zvezde po Brazilu, Valok je krenuo u potragu za bratom. Našao je porodičnu kuću, ali ne i Josipa.
„Na kraju je on mene našao. Video je u novinama da igraju Korintijans – Crvena zvezda, a da u jugoslovenskom klubu igra neki Valok, pa je odlučio da proveri da li smo familija.
„Pružili smo jedan drugom ruku kao potpuni stranci, ali smo se ubrzo i zagrlili kad smo shvatili da smo braća.
„Pričao mi je kakav mu je bio život tamo, obećavao da će se vratiti u Jugoslaviju, samo da pozavršava neke poslove, ali na kraju je ipak tamo ostao do smrti“, ispričao je Valok za Danas.
Šta su govorili o Valoku?
U mnogim intervjuima, Valok je uvek u prvi plan isticao Stjepana Bobeka kao „najboljeg igrača sveta“, „genijalca“ koga je obožavao.
Stjepan Bobek, koga mnogi svrstavaju u red neprikosnovenih fudbalera svih vremena na ovom prostoru, za Valoka je govorio da mu je pomogao da se fudbalski oblikuje.
„Miloš Milutinović je bio igrač velike fudbalske inteligencije, Boba Mihajlović takođe. Ali, mnoge će iznenaditi jedna druga istina: da je Marko Valok bio čovek koji je meni pomogao da se iskažem kao majstor u odigravanju poslednjeg pasa.
„Niko nije tako kao Marko umeo da se pravovremeno demarkira, oseti prostor i takoreći natera me da uputim loptu na najbolje mesto.
„Da postanem strateg igre najviše mi je pomogao Marko. Pogrešno se misli da sam ja Marka napravio igračem.
„Ne, Špic i ja smo mu samo pomogli da se potpuno izrazi. Sve ostalo je delo njegovog dara, prirodne predispozicije, instinkta, osećaja za prostor, driblinga, igre glavom i šuta“, govorio je Bobek o Marku Valoku.
Valok je došao u Partizan na jesen 1947. godine, na poziv Ilješa Špica, mada nije zbog toga bio presrećan, jer je hteo da bude pilot.
Rečeno mu je – ako ga ne prime u pilotsku školu, igraće u Partizanu.
Tako je i bilo.
Valok je jednom prilikom prepričao anegdotu sa treninga kod Špica.
„’Evo ovo jedno kožno predmet, ono se zove lopto’.
„S obzirom da je bio Mađar to mu je bio način izražavanja, zbog toga nam je bio jako simpatičan. ‘Da li ovo lopto ima oči da gleda?’, pitao je Špic igrače jednom prilikom na treningu.
„Igrači u glas: ‘Naravno, nema!“.
‘A da li ovo lopto ima mozak da misli, naravno da nema – e tačno je, to ste u prava, ali zato igrač treba da gleda za lopto i treba da misli za lopto!'“, prepričao je Valok ovu anegdotu.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.