Srbija i gluma: „Gaga je bio moj heroj“ – pet godina od smrti Dragana Nikolića

Za gledaoce, glumci su prozor u druge živote – kroz njih publika „živi“ tuđa iskustva, „razmišlja“ tuđim mislima, „voli“ tuđim ljubavima i na nekoliko sati proživljava osećanja koja pomažu u pronalaženju skrivenih delića sebe i građenju razumevanja među ljudima.

Ipak, malo je glumaca na prostoru bivše Jugoslavije zahvaljujući kojima je publika mogla da oseti tako mnogo kao kroz glumu Dragana Nikolića, čija se peta godišnjica smrti navršava 11. marta.

„Gaga je bio divan, duhovit, drag, neposredan – rečju, neodoljiv, a kad pomislite koliko je bio širok dijapazon njegove karijere, shvatite da je to moglo da stane u tri života“, kaže glumica Katarina Žutić.

• Dragan Maksimović – filozof u telu glumca koji je voleo slobodu
• Milena Dravić – glumica koja je očarala Hičkoka, Formana, Džeka Nikolsona
• Goran Paskaljević – odlazak člana „zlatne praške petorke“

Tragom „šarmera za sva vremena“ dišu beogradske ulice oko Kalenića, na Čuburi i Crvenom krstu gde je odrastao i živeo, ali i prolazi i kafane u centru grada, oko Knez Mihailove gde je studirao i Ateljea 212 – Nikolićevog matičnog pozorišta.

Tim su tragom obojene filmske trake, on živi u digitalnom prostoru, i ponajviše – u srcima svih onih koji su ga voleli kao glumca i čoveka.

Prijateljske ispovesti na Kaleniću

Dragan Nikolić rođen je 1943. godine u Beogradu, a odrastao je u beogradskom naselju Crveni krst – mestu detinjstva njegovih kolega, glumca Velimira Bate Živojinovića i scenariste Dušana Prelevića.

Njegova najbliža drugarica sa studija, a kasnije i kuma – Jelisaveta Seka Sablić, stanovala je nekoliko ulica bliže centru grada, kod Kalenić pijace.

„Kad bismo se autobusom vraćali kući sa predavanja, uvek sam mu govorila: ‘Hajde, ideš na svoju periferiju“, priseća se Sablić, koja danas živi „u porodičnom stanu Draganovih roditelja“.

Sa početka studija, Sablić ga pamti kao „mršavog dečka sa ulice koji uopšte nije odgovarao profilu ljudi sa kojima bih se ja družila“.

Međutim, vremenom su postali bliski prijatelji.

„Proverala sam sopstvene granice hrabrosti – počela sam da ga udaram, da ga vučem za uši, da mu bacam naočari za sunce kroz prozor, svašta sam radila, a on mi nikad nije odgovarao, uvek je trpeo i smejao se“, kaže glumica.

Šezdesetih, u vreme kada se u kafane odlazilo na čašicu alkohola, a kafići još nisu bili u modi, dvoje budućih glumaca je, sedeći na tezgama na Kalenić pijaci, raspravljalo o pitanjima koja su ih mučila, kovali planove i maštali o moru.

„Seli bi tamo gde su bile ribe, šuštala je voda, pa smo zamišljali da je to zvuk mora“, priča Sablić.

„Tu smo se ispovedali o najdubljim stvarima – imali smo strašne brige da li ćemo postati glumci kad završimo Akademiju, da li ćemo uspeti“.

Oboje su diplomirali na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a ostalo je istorija.

„Quo vadis, Aida“: Film o Srebrenici izaziva kontroverze

„Kad već budem mrtav i beo, ja bih ipak nekako hteo da makar kakva nekakva svetiljka budem“

Dečačka maštanja o moru sredinom šezdesetih zamenilo je plivanje u filmskim vodama.

Nikolić je ostvario prve uloge na platnu, a uskoro i glavnu ulogu u kultnom filmu Živojina Pavlovića Kad budem mrtav i beo (1967), koja ga je na velika vrata uvela u svet glume.

Novi skok popularnosti desio mu se nekoliko godina kasnije – Televizija Beograd je 1970. pokrenula muzičko-zabavni program Maksimetar – prvu TV emisiju koja se u Jugoslaviji prikazivala uživo, a Dragan Nikolić je bio voditelj.

Tih godina se „sasvim slučajno“ sprijateljio sa glumcem Vojislavom Brajovićem, koji je još uvek studirao.

„Akademija je bila u Knez Mihajlovoj, pa sam odlazio u kafanu ‘Proleće’ na čorbicu, gde su sedeli stariji glumci, među njima i Dragan Nikolić“, priseća se Brajović.

On dodaje da se „nije osećala generacijska razlika“, iako je „Dragan iza sebe tad već imao nekoliko zapaženih uloga i ‘Maksimetar’, a ja sam mogao samo da sanjam da ću tako nešto imati“.

„Ipak, to to nam nije smetalo da zajedno sedimo, da se družimo i da maštamo“, kaže Brajović.

Nekoliko godina kasnije, jugoslovenska publika je do ludila zavolela tandem Brajović-Nikolić u ulogama Tihog i Prleta iz serije Otpisani.

„Kad smo počeli da radimo ‘Otpisane’ Miki Manojlović, Aleksandar Berček i ja smo zezali Gagu da je matori konj koji se među nas ubacio, jer je on tada imao 29 godina, a mi po 22,23″, navodi.

„A on je, u stvari, bio najmlađi od svih nas, jer je imao tu dečiju radost, tog čapkuna u sebi“.

Uz Otpisane su stasale mnoge naredne generacije glumaca.

„Ja sam, naravno, kao i svi gledala tu seriju i Gaga je bio moj heroj“, kaže glumica Katarina Žutić.

Kada bi se deca igrala u dvorištima igre „partizani i Nemci“ mnogi bi birali lik Prleta i zamišljali sebe kao brkatog, vickastog partizanskog heroja.

Tihi je bio isuviše ozbiljan, uvek sređen i podčešljan, tihog i preozbiljnog glasa, bez naročitog smisla za humor.

Prle je bio drugačiji, topliji, sklon da nešto zabrlja, svojeglaviji a i delovao je običnije, pa je to bila vezivna tačka za mnoge dečake da se poistovete sa njim, za razliku od Tihog koji se činio kao odlikaš bez mane (i mamin sin).

Priznao je ovo i Voja Brajović na tribini o Otpisanima pre šest godina, kada je učesnicama dijaloga, rediteljki Ani Mariji Rosi i moderatorki Jeleni Đurović, u šali rekao:

„Vas dve ste bile ‘udate’ za Prleta, a vaše mame su verovatno volele mene, odnosno Tihog“.

Uloge

Dragan Nikolić je ostvario više od stotinu uloga u serijama i filmovima, ali i u pozorištu.

Među kultnim filmskim ostvarenjima su:

• Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (1971),
• Mlad i zdrav kao ruža (1971),
• Nacionalna klasa (1979),
• Ko to tamo peva (1980),
• Banović Strahinja“ (1981);
• Balkan ekspres (1983);
• Obećana zemlja (1986);
• Poslednji krug u Monci (1989);
• Original falsifikata (1991).

„Smuvao sam Milenu“

Sablić kaže da je bila pomalo razočarana kada je Dragan Nikolić posle Akademije odlučio da ode u filmske vode.

„Ja to nisam mnogo cenila jer su nas učili da film nije neki nivo glume, pa sam ga odvraćala od toga, ali me on na sreću nije poslušao i tako je upoznao Milenu Dravić“, priča glumica.

Sa Milenom, koja je tada već bila jedna od najvećih glumačkih zvezda, Dragan Nikolić se upoznao na snimanju filma Horoskop koji je izašao 1969. godine.

„Pošto mi se poveravao, jednog dana je došao i rekao: ‘Smuvao sam Milenu’, a ja sam rekla: ‘Lažeš'“, prepričava.

Dragan Nikolić i Milena Dravić su se 1972. godine zavetovali da će biti zajedno „dok ih smrt ne razdvoji“ – a Sablić je bila kuma na venčanju.

„Oni su tada bili zvezde, pa je venčanje bilo tajno – na sporedna vrata smo ušli u Opštinu Vračar, da nas niko ne vidi, tamo smo se ispotpisivali i brže bolje u njihov stan, gde smo pojeli rusku salatu, a onda su se oni vratili na snimanje [filma Kako su se volele dve budale]“, kaže.

• Časopis Zenit – balkanski odgovor na evropsku avangardu
• „Dara iz Jasenovca“, „Quo vadis, Aida“ i borba za istinu na filmu

Tokom godina je, kaže Sabljić, bila sve bliža Mileni.

„Stala sam uz nju i ona uz mene, pomogla mi je u početku u nekim privatnim situacijama i potpuno me je osvojila“, dodaje.

Brajović kaže da su Dragan i Milena bili „čudesno dobri, plemeniti ljudi“.

„Pošteni, pravični – pravi uzvišeni dragulji, kao umetnici i kao ljudi“.

Za Katarinu Žutić, njih dvoje su bili „deo porodice“.

„Dok sam bila mala, Gagu sam doživljavala kao mlađeg brata moje mame [glumice Svetlane Bojković], a sećam se da sam kao malo dete sa balkona gledala izvođenje Radovana trećeg, u Mileninom krilu…“, kaže glumica.

„Divan i nežan učitelj“

Dragan Nikolić ostao je upamćen i kao neko je rado podržavao i pomagao mlađim umetnicima, ali i mnogim drugim ljudima.

„Kada sam stasala, Gaga je postao moj stariji brat“, kaže Žutić.

Ona je svoju prvu predstavu, Peg srce moje, radila sa Draganom Nikolićem na maloj sceni Ateljea 212.

Misli da je Nikolić prihvatio ulogu u toj predstavi „samo zato što smo nas troje klinaca [Žutić, Nenad Jezdić i Rastko Lupulović] sa iste klase igrali u njoj“.

Žutić kaže da je Dragan Nikolić u pozorištu imao tremu, što „mu je pozorište predstavljalo izvesnu količinu stresa, ali nije umanjivalo kvalitet njegove interpretacije“.

„Kad je došao dan premijere, sećam se da sam mu rekla: ‘Pobogu, Gago, pa meni je prvi put u životu da izlazim pred publiku, a ti si pod tremom!'“, priseća se glumica.

Ali je, dodaje, bez obzira na stres bio tu za nas, tada mlade glumce i svojim prisustvom dao na značaju našem prvom pojavljivanju na sceni.

Zajedničko pojavljivanje sa Nikolićem u filmu Pljačka Trećeg rajha, za Katarinu Žutić je „nezaboravno iskustvo“.

„Uvek je bio tu za mene, iskreno mi je ukazivao gde grešim i ohrabrivao kad je bilo dobro – bio je divan i nežan učitelj i tu vrstu odnosa nikada više nisam doživela, između ostalog i zbog toga što za mene niko sem Gage nije predstavljao tu vrstu autoriteta“, završava Žutić.

Nikolić je bio otvoren i prema kolegama iz drugih umetničkih branši, ističe pesnik Dušan Stojanović, autor knjige o drugom velikanu glumišta – Zoranu Radmiloviću.

„Jako mi je značilo što mi je pomogao da napišem knjigu, što mi je dao taj intervju i što je govorio moje stihove – tako su svi saznali za njih“, navodi.

Stojanović je, na ulazu u zgradu u Ulici Ivana Đaje broj tri, gde su živeli Dragan i Milena, posle njihove smrti postavio memorijalne table.

Sa prijateljima je uradio i mural posvećen glumačkom paru, koji se nalazi u susedstvu, u Nevesinjskoj ulici na Vračaru.

„Dragan je simbol Beograda, kao Avala ili Pobednik, jer je svojim delima činio jednu veliku radost, a za života nikada nije dozvoljavao da mu pomognete u nečemu što treba da učini za vas.

„Ovo je bio moj način da mu se odužim“, objašnjava.

Boris Miljković: Povratak Marine Abramović kući kao vestern

Poslednja predstava

Dva i po meseca pred smrt, Dragan Nikolić je u stanu, iz bolesničkog kreveta, poslednji put uživo pratio pozorištu predstavu.

Reč je o komadu Voz, u režiji Voje Brajovića, koji takođe glumi u predstavi zajedno sa Sergejem Trufunovićem.

Ova predstava se pet godina kasnije i dalje igra na sceni Zvezdara teatra.

„Ja sam Gagi uvek pričao šta radim, pa sam mu ispričao o predstavi, i kažem: ‘Dobro, Gago, hoćeš da dođeš da gledaš predstavu, šta si se učaurio, šta treba – da dođemo mi kod tebe da igramo?’, a u stvari pravim plinsko svetlo, jer je on tada već bio jako bolestan“, priča Brajović.

„Zove me on oko Nove godine i pita što nas nema da mu igramo predstavu“.

Brajović kaže da Nikolić „već tada nije mogao da izađe u dnevnu sobu“, pa su odigrali u „maloj sobi sa iskošenim krovom, gde je ležao“.

U publici je još bio Žarko Laušević sa suprugom i Milena Dravić, koja je „sve vreme držala Gagu za ruku“.

„Igrali smo oko sat i nešto i stignemo do jednog dramatičnog dela, gde jedan od aktera slavi smrt, a ne život, pa da ne bismo došli do toga, ja izgovorim drugu rečenicu koju takođe imam u tekstu:

‘Hajde da mi sada nešto ovde i popijemo’, a Laušević prihvati i tu prekinemo izvođenje, da se Gaga ne bi zamarao“, priča Brajović.

On dodaje je ova izvedba „mnogo obradovala“ bolesnog glumca.

„Gaga je rekao: ‘Ovu bismo predstavu Milena i ja mogli da igramo’ i taj njegov komentar nikada neću zaboraviti“, ističe.

Brajović priznaje da mu je teško da preko usta prevali „pokojni Dragan Nikolić“.

„Privremeno nismo zajedno, ako kažem pokojni, to je kao da ga nema“, kaže.

Kada pomisli na prijatelja, Brajović ga vidi u „najreprezantativnijem izdanju“.

„Ima tamnoteget ili crni žaket sa srebrnim dugmadima i bele pantalone – kakve se ja nikada nisam usudio da obučem, ali sam uvek obožavao da vidim na njemu – sako na preklop i blistavo belu košulju“, završava.

Dragan Nikolić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]