Srbija i istorija: Paralelne stvarnosti, kako ja pamtim važne martovske događaje, a šta se stvarno dešavalo

Veliki istorijski događaji ne samo da uđu u udžbenike, nego i obeleže živote svakog od nas.

Utiču i na one politički nezainteresovane i neopredeljene porodice poput moje, pa čak i na decu.

Blago podnebljima sa istorijom koja je već ispisana, tamo ne moraju s godinama da uče i činjenice za ono što već pamte.

Ja nisam bila te sreće, ovo su martovski datumi kako ih se sećam i šta se stvarno dogodilo.

• Dvadeset godina kasnije: Poslednji let za Beograd
• Zašto Srbija još nema tačan broj civilnih žrtava NATO bombardovanja
• Šta imaju zajedničko Milošević, Đinđić i Vučić

24. 3. 1999. Početak bombardovanja SRJ

U rano prepodne 24. marta 1999. zubarka mi je stavljala protezu i na pominjanje bombardovanja rekla „ma nema šanse, mi smo u Evropi, neće to da se desi“.

Razjapljenih usta u onoj braon kožnoj stolici sam joj verovala.

Predveče sam uobičajeno gledala Esmeraldu, latinoameričku sapunicu u kojoj je glavna uloga slepa cvećarka koja progleda, i zaspala.

Sećam se da me je majka malo zabrinuto probudila, jer su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost.

U naredna tri meseca smo naučili šta to znači i kako se ponašamo kad krene da zavija, a u stvari celo proleće nismo išli u školu.

Siti smo se izigrali i nauživali. Brat i ja smo spavali u vlastitim krevetima, ali sa zatvorenim kapcima, „da nas ne uoči avaks“.

Da majka nije išla na dežurstva i to na posao u blizini Krušika, valjevske fabrike municije koju su NATO avioni gađali redovno, bio bi skoro super završetak četvrtog razreda.

Nismo se udubljivali u razloge, znali smo tek površno možda da je „nešto zbog Kosova“.

• 24. mart 1999. – dan koji svi pamte
• Valjevski „Krušik“- posle bombi, feniks fabrika
• Zašto Srbija još nema tačan broj civilnih žrtava NATO bombardovanja

Povod vojne akcije NATO saveza na teritoriji tadašnje Savezne Republike Jugoslavije je bio progon Albanaca na Kosovu koji su sprovodile bezbednosne snage Srbije.

Prethodni pokušaji mirovnih pregovora u francuskom Rambujeu nisu bili uspešni.

Članice NATO pokušale su da dobiju dozvolu za dejstvo od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali su Kina i Rusija najavile da će blokirati donošenje te rezolucije.

Bombardovanje je trajalo 78 dana, a u napadima je poginulo 275 pripadnika bezbednosnih snaga Srbije i 452 civila Albanaca, Srba, Roma, Crnogoraca i ostalih, prema podacima Fonda za humanitarno pravo.

Tačan broj vlasti nikad nisu saopštile.

Na valjevski „Krušik“ je, prema podacima preduzeća, palo najmanje 170 projektila, što je urušilo 92 odsto fabričkih postrojenja, povređeno je šest radnika.

Kao vojna fabrika u kojoj su se proizvodile rakete, mine i razne vrste naoružanja za jugoslovensku vojsku i izvoz, smatran je legitimnim vojnim ciljem.

30. mart 2001. Hapšenje Miloševića

Akcije hapšenja Miloševića se, recimo, uopšte ne sećam.

Kad si šesti razred i proleće oko tebe, mnogo te više zanimaju luna park i vožnja „balerinom„.

Samo znam da je Sloba helikopterom odvezen u Hag na Vidovdan, 28. juna, i da su ljudi oko mene posle komentarisali da „nije trebalo tako, trebalo je mi da mu sudimo, nas je upropastio“.

Napeta akcija hapšenja nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, koji se nalazio u vili Mir u beogradskom naselju Dedinje, počela je 30. marta 2001.

Američka administracija dala je Vladi Srbije rok do 31. marta da uhapsi Miloševića i izruči ga Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju po optužnici za ratne zločine na Kosovu, objavljenoj 22. maja 1999.

Međutim, zbog okupljenih pristalica Miloševića u kući i izvan nje, među kojima je bilo i naoružanih ljudi, sukoba između policije i vojske koja je obezbeđivala kuću, hapšenje je trajalo dva dana.

Milošević je, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja, sproveden u Centralni zatvor u Beogradu, gde je bio do 28. juna, na pravoslavni verski praznik Vidovdan, kada je izručen tribunalu u Hagu.

Do 12. februara 2002. kada mu je suđenje zvanično počelo, osim optužnice za zločine počinjene na Kosovu, Međunarodni sud potvrdio je i optužnice za zločine počinjene u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1991. do 1995, dok je bio predsednik Srbije.

Milošević je preminuo u pritvorskoj jedinici u holandskom Sheveningenu pre izricanja presude.

• Sve što je obeležilo suđenje Slobodanu Miloševiću i zašto je danas važno
• Slobodan Milošević: Misterija mozga

12. mart 2003. Ubistvo Đinđića

Kad je ubijen Zoran Đinđić, to nam je zabrinuto i nekako važno saopštila nastavnica hemije, pošto joj je neko, ne sećam se ko, ušavši u kabinet to šapnuo.

U to vreme mobilni telefoni su bili prava retkost, u odeljenju je samo jedna drugarica imala neku malu nokiju.

Istog dana proglašeno je vanredno stanje i počela je Sablja, zatvoreni su izlazi iz Beograda, što nas nije doticalo, jer ionako nismo nigde putovali.

Mi smo bili osmaci i smatrali da smo dovoljno veliki da sve kapiramo. Bilo nam je žao premijera, pratili smo posle da je imao veliku sahranu.

Na velikom odmoru bismo u novinama gledali poternicu za pripadnicima Zemunskog klana i one njihove slike kao iz američkih filmova kad pritvorenici drže brojeve.

Delovalo je da država sve rešava ekspresno, a mi smo nastavili da spremamo prijemni za srednju školu.

Bilo je i priča o Legiji, kako ne mogu da ga uhvate.

Njega smo znali kao srpskog heroja, neustrašivog vojnika „koji je nadimak dobio u Legiji stranaca“ i vodi opasne Crvene beretke kojima su se dečaci pomalo divili.

Politička pozadina ubistva premijera Đinđića nije rasvetljena do danas, ali se odmah krenulo u otkrivanje neposrednih izvršilaca.

Za skoro šest nedelja, koliko je trajala akcija Sablja, policija je podnela 3.919 krivičnih prijava protiv 3.400 ljudi zbog sumnje da su izvršili 5.812 krivičnih dela.

Rasvetljeno je 28 ubistava, 23 ubistava u pokušaju, 45 iznuda, 15 otmica, 208 krivičnih dela u vezi sa trgovinom narkoticima i više desetina ostalih težih krivičnih dela.

Privremeno je oduzeto više na hiljade komada oružja i desetine kilograma droge, navodi se na sajtu Vlade Srbije.

Za ubistvo premijera podignuta je krivična prijava protiv 45 ljudi, a prvi na spisku bio je Milorad Ulemek Legija, ali se skrivao narednih 14 meseci.

Nadimak je stekao kada je, posle završenog kursa za auto-mehaničara, kao mladić pobegao iz Srbije zbog neuspele krađe i prijavio se u Legiju stranaca.

Prema podacima ove francuske jedinice, u koju dolaze dobrovoljci iz raznih krajeva sveta uz nužan uslov da poznaju osnove francuskog jezika i budu fizički izuzetni spremni, Ulemek je dezertirao u martu 1992. godine i oduzet mu je čin narednika.

Po izbijanju sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, priključuje se paravojnoj Srpskoj dobrovoljačkoj gardi Željka Ražnatovića Arkana, poznatijoj kao Arkanovi tigrovi, koja je godinama ratovala van granica Srbije.

Aprila 1992. arkanovci su, na primer, zajedno sa pripadnicima snaga bosanskih Srba učestvovali u napadu na Zvornik, grad u istočnoj Bosni, posle kojeg su pljačkali domove i u kamione tovarili na desetine mrtvih tela, uključujući tela dece, žena i staraca, navodi Međunarodni krivični sud.

Kasnije je Ulemek pristupio Jedinici za specijalne operacije (JSO) pri Državnoj bezbednosti Srbije.

Jedinica je osnovana 1996. godine i u javnosti je bila poznata kao Crvene beretke, a učestvovala je u sukobima sa albanskim pobunjenicima na Kosovu.

U međuvremenu je Ulemek postao i komandant JSO, a Jedinica je rasformirana dve nedelje posle Đinđićevog ubistva.

Četiri godine kasnije, 2007. godine, Legija je osuđen na maksimalnu kaznu 40 godina zatvora za ubistvo premijera.

Prethodno, osuđen je na istu kaznu za ubistvo nekadašnjeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, te na 15 godina za pokušaj atentata na opozicionog političara Vuka Draškovića.

• Pobuna JSO, 20 godina kasnije: Običan protest i(li) uvod u ubistvo Zorana Đinđića
• Milorad Ulemek Legija – od vojnika do organizatora atentata

Kako sećanja utiču na političke stavove?

Analiza Ivane Jakšić, docentkinje na predmetu socijalna psihologija, Fakultet političkih nauka u Beogradu

Sećanja na važne političke događaje kojima smo svedočili tokom detinjstva i adolescencije mogu oblikovati političke stavove u odraslom dobu, ali i ne moraju.

Do starijih razreda osnovne škole, deca nemaju ni saznajne kapacitete da razumeju takve događaje.

Kasnije, kako im kognitivni kapaciteti sazrevaju, obično im nedostaje znanja da događaje kojima su svedočili osmisle.

Možemo se dobro sećati dana kog je ubijen Đinđić, gde smo bili, šta smo radili, biće nam jasno da je reč o negativnom događaju, ali ne i šta su uzroci i posledice takvog događaja na politički sistem i naš život.

Adolescentima su potrebni posrednici da bi društvena dešavanja kojima svedoče smestili u kontekst: roditelji, nastavnici, mediji.

Zato deca kada izveštavaju o prelomnim političkim i istorijskim događajima često izveštavaju i kako su roditelji i drugi odrasli reagovali, ponašali se, govorili.

Ukoliko su posrednici snažno politički orijentisani, i deci će oblikovati slično političko ponašanje.

Ipak, to nije slučaj sa većinom. Tek tokom dvadesetih godina formiraju se politička opredeljenja koja će nas pratiti tokom odraslog doba.

U tom periodu, upečatljiva sećanja iz detinjstva mogu uticati na političke stavove.

No, ona su već prethodno osmišljena uz pomoć socijalne sredine, ali i u skladu sa predispozicijama koje leže u strukturi ličnosti.

Zahvaljujući njima, na primer, sećanje na ratno detinjstvo jedna mlada osoba može ugraditi u svoje pacifističke i pomirljive stavove, a druga koristiti kao gorivo za održavanje međugrupnih netrpeljivosti.

Iako se sećanja mogu ugraditi u stavove, izgrađeni stavovi mogu biti moćniji od sećanja.

Ukoliko u formativnom periodu, na primer dvadesetim godinama, usvojimo snažan politički stav, on može uticati na način na koji se prisećamo događaja iz detinjstva, iskrivljujući sećanja, birajući određene elemente sećanja, i povezujući određene događaje iz detinjstva tako da podupiru izgrađeni stav.

Stav postaje filter za sagledavanje prošlosti, a posle tridesete godine te filtere je teško menjati.

17. mart 2004. nasilje na Kosovu

Sledeće godine, u prvom razredu gimnazije – tek tad smo shvatali sve.

Izveštaji o iznenadnom pogromu srpskog stanovništva i napadima na crkve na Kosovu 17. marta 2004. verovatno su bili prve vanredne TV emisije zbog kojih sam ostala budna do kasno.

Govorilo se o stradanjima i stalno je išao snimak čoveka koji stoji na crkvi i lomi krst.

Sutradan smo složno, čini mi se celo odeljenje iz Valjevske gimnazije, na poziv đaka iz Tehničke otišli ceo dan sa časova da protestujemo na gradskom trgu zbog nasilja nad našim narodom.

Te časove razredni nam nikad nije opravdao.

„To nije solidarnost, to je licemerje. Iskoristili ste tuđu muku da ne idete u školu“, rekao nam je.

Zapamtila sam tu lekciju.

• Ko je odgovoran za martovsko nasilje na Kosovu
• „Kosovo se brani u Beogradu – sad je biti ili ne biti“

Do talasa nasilja na Kosovu 2004. došlo je kada su albanski mediji pisali kako su se u reci Ibar u Severnoj Mitrovici utopila tri dečaka albanske nacionalnosti.

Tela dvojice dečaka nađena su tokom noći u reci. Sa njima je, stoji u izveštaju Fonda za humanitarno pravo, bio i preživeli dečak koji je dao izjavu da su njega i njegova „tri druga jurili Srbi sa psima, te su spas potražili u reci“.

Bilans nasilja koje je usledilo bio je 19 poginulih – 11 Albanaca i osam Srba; više od 900 povređenih, 4.000 raseljenih Srba, ali i 34 uništene pravoslavne crkve, podaci su OEBS-a.

Prema izveštaju Fonda za humanitarno pravo, na Kosovu je ozbiljno povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je 20 povređeno u napadima na putevima.

Oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su ili potpuno uništene ili ozbiljno oštećene.

Prema podacima Generalnog sekretara UN, među povređenima je bilo i 65 međunarodnih policajaca, 58 pripadnika kosovskih policijskih snaga i 61 pripadnik međunarodnih mirovnih snaga.

U nekoliko gradova u Srbiji usledile su reakcije, ponovo obeležene nasiljem i rušenjima.

U noći između 17. i 18. marta, okupljanje građana u Beogradu je počelo bez incidenata, ali se u jednom momentu grupa od oko 800 mlađih osoba izdvojila i krenula ka Bajrakli džamiji, jedinoj u Beogradu.

Džamija je zapaljena uz uvredljive povike poput „Ubij Šiptara“, „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“ i „Idemo na Kosovo“.

Slični incidenti zabeleženi su u Nišu i Novom Sadu.

Dva dana kasnije održan je i protest u organizaciji Vlade Srbije, na kom su govorili tadašnji premijer Vojislav Koštunica, članovi Vlade i zvaničnici Srpske pravoslavne crkve.

Među demonstrantima je najviše bilo srednjoškolaca, koji su organizovano došli na protest posle javnog časa u školama.

Zašto je nacionalizam prijemčiv mladima?

Analiza Ivane Jakšić, docentkinje na predmetu socijalna psihologija, Fakultet političkih nauka u Beogradu

U našem društvu, deci i mladima se kroz obrazovanje i dominantni politički narativ već nekoliko decenija onemogućava da kritički sagledaju socijalnu realnost u kojoj žive i preduzmu nešto u cilju da je poboljšaju.

Kroz obrazovanje se ne podstiče kritičko mišljenje, preispitivanje društvenih odnosa moći, autoriteta, a kroz nastavu istorije se oblikuje slika srpskog naroda kao žrtve zapadnih sila i drugih naroda iz regiona.

Ne razvija se tolerancija ni prema osetljivim društvenim grupama.

Mladi se ne uče kako da se uključe u političke procese, održava se negativna slika politike i političara, aktuelne politike se mladima i ne obraćaju. Političkim elitama je na temelju takvih uverenja najlakše da vladaju.

Nacionalističke ideje su vrlo zavodljive jer apeluju na snažnu i prirodnu ljudsku potrebu da imaju pozitivno mišljenje i emocije o svojoj grupi.

Mladi su posebno ranjivi da prihvate takve ideje, da je njihova nacija superiorna, a da su druge pretnja, jer su u periodu u kom traže svoj identitet, nemaju dovoljno znanja i iskustva sa drugim grupama, a ništa drugo osim tog narativa im se i ne nudi.

Posebno je percepcija sopstvenog naroda kao žrtve problematična jer takva pozicija opravdava nedela prema drugim grupama u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Psihološka zarobljenost u toj poziciji onemogućava nas da istražimo sopstvene autentične potrebe i snage i na njima izgradimo i lični i kolektivni identitet, što je preduslov i ličnog i društvenog razvoja.

To je gotovo univerzalno na Balkanu. Svi smo zarobljeni u kompetitivnoj viktimizaciji i sopstvenim nacionalizmima, takmičimo se ko je veća žrtva i ko je izabraniji i pravedniji.

Još dva važna datuma – 9. mart 1991. i 27. mart 1941.

Dok se 9. marta, iako sam bila rođena uopšte ne sećam, a ni moji ga nisu nešto pominjali, odlično mi je urezana parola druge godišnjice demonstracija 27. marta 1941. „bolje rat nego pakt i bolje grob nego rob“.

Te krilatice, valjda su jedino antifašističko nasleđe koje je dobacilo do dece koja su osnovnu školu upisala pola veka kasnije.

• Deveti mart 1991. godine – juriš na „Bastilju“ i krv na ulicama Beograda
• Jugoslavija pretvorena u „državu frustriranih“

Tog 27. marta 1941. godine se na ulicama Beograda protestovalo zbog pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu koji je predvodila nacistička Nemačka.

Za razliku od potonjeg, 9. marta, ovaj puč je uspeo i oborena je proosovinska vlada, što su podržali Crkva, intelektualci i veliki deo stanovništva gotovo euforično

Određenu ulogu u tome imala je i britanska Služba za specijalne operacije, koju su ponekad zvali i „Čerčilova tajna armija“.

Britanski agenti bili su u vezi sa pučistima i delimično su finansirali udar, ali imajući u vidu sentiment u društvu, njihovu ulogu ne treba precenjivati, jer bi do raskida sa Hitlerom možda došlo i bez stranog mešanja.

To je prvi veliki moralni poraz nacističke Nemačke u tada porobljenoj Evropi, kada su gotovo sve evropske države bile ili pod nacističkom čizmom ili deo Trojnog saveza Nemačke, Italije i Japana.

Jugoslavija je pokušavala da zadrži neutralnost, ali su na pritisak Hitlera tadašnja Vlada Cvetković-Maček i regent knez Pavle odlučili da pristupe pomenutom paktu 25. marta, što je dovelo do masovnih demonstracija.

Tačno pola veka kasnije, odigrao se još jedan istorijski protest.

Slobodan Milošević, kandidat Socijalističke partije Srbija (SPS), naslednice Saveza komunista, osvojio je ubedljivu većinu na predsedničkim izborima održanim 9. decembra 1990, prvim višestranačkim posle Drugog svetskog rata.

Četiri meseca kasnije, više desetina hiljada nezadovoljnih građana izašlo je ulice Beograda da protestuje.

Miting 9. marta je organizovao opozicioni Srpski pokret obnove sa zahtevom za smenu direktora Radio-televizije Beograd Dušana Mitevića i ministra policije Radmila Bogdanovića.

Demonstranti i policija su se sukobili, bačen je suzavac i u neredima na ulicama Beograda poginuli su policajac Nedeljko Kosović i demonstrant Branivoje Milinović.

Predsednik Srbije Slobodan Milošević zahtevao je od Predsedništva SFRJ da izvede na ulicu tenkove i uguši demonstracije.

Lider SPO Vuk Drašković je uhapšen, a demonstracije su trajale dok on i ostali uhapšeni tokom mitinga nisu pušteni na slobodu.

16. mart 2020. Uvedeno vanredno stanje zbog pandemije korona virusa

Uvođenje vanrednog stanja stupilo je na snagu u ponedeljak 16. marta 2020. kada je u Srbiji bilo 55 slučajeva tada nedovoljno poznatog i potencijalno smrtonosnog korona virusa.

Sve je stalo – zatvorene su škole, obdaništa, opštine, fakulteti i ograničeno je kretanje starijim od 65 godina, a dva dana kasnije uveden je i policijski čas noću.

Naučili smo šta su asepsol i socijalno distanciranje, stvari koje nikad više neću upotrebljavati, jer više volim ljude nego dezinfekciju.

Videla sam sablasno prazne beogradske ulice i sa snegom i u prolećnim bojama, uvežbala ilegalne proslave rođendana sa kamernom muzikom.

U redakciju smo redovno dolazile koleginica i ja od nas 20, kako bih sebi održala lažni privid normalnog života.

U 15 sati se sa zebnjom čekala konferencija Kriznog štaba gde se saopštavao broj preminulih i zaraženih, ali smo se to trudili da pratimo s novinarskim otklonom, što je verovatno pomoglo.

Pre 17 sati sam se žurno vraćala kući dok policajci iz automobila ne počnu da opominju nas šetače.

Međugradski prevoz nije radio nedeljama i to je prvi put za 34 godine da mesec i po dana nisam otišla kod mojih u Valjevo, ni za Uskrs.

Taj Uskrs je obeležio i najduži policijski čas od tri i po dana – trajao je od petka u 17 sati do utorka u pet ujutro.

Subota i nedelja su mi bili lepi i praznični, ponedeljak je već bio nepodnošljiv za dvoje u stanu od 25 kvadrata.

U Valjevo sam otišla tek prvog maja, zahvaljujući drugaru, a i tad je bilo pitanje smem li da zagrlim brata i majku koja skoro dva meseca nije izašla iz dvorišta.

Vanredno stanje je ukinuto 7. maja 2020, kao i policijski čas, ali su mnoge epidemiološke mere ostale na snazi, kao i brige.

• U Srbiji uvedeno vanredno stanje zbog korona virusa
• Kako je Srbija stala na 50 dana – dve godine kasnije
• Šta je policijski čas i šta znači ograničenje kretanja za stanovništvo

Svaki šesti odrasli stanovnik Srbije je ispunio kriterijume za neki od najčešćih psihijatrijskih poremećaja, pokazalo je istraživanje o mentalnom zdravlju nacije u vreme pandemije.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]