Od šire i uže familije, preko sunca, boga, slona, miša, pa sve do semena i plemena – psovke su nekad sočne, nekad odvratne, ali neosporno maštovite.
Lingvisti se slažu da je srpski izuzetno bogat psovkama u odnosu na druge slovenske jezike, a stav prema psovanju je u Srbiji dosta relaksiran.
„Osobenost naših psovki zapravo je raznovrsnost, koju ne možemo naći na drugim slovenskim prostorima“, kaže Danko Šipka, profesor slovenskih jezika i primenjene lingvistike na Državnom univerzitetu Arizone, za BBC na srpskom.
- Od „bolu me noge“ do „dis’ ti poš’o“ – različitosti obogaćuju srpski jezik
- Zašto se osećamo dobro kad psujemo
- Koliko (ne) znamo o Vuku Karadžiću
- Dositej Obradović: Prosvetitelj i „bek-peker“ iz 18. veka
Prigodna psovka postoji gotovo za svaku priliku – tužnu i srećnu, ali i sve između, kako za živo, tako i za neživo, a u srpskom ih do sad niko nije prebrojao.
Iako mogu da budu smešne i kreativne, psovke su „često apsurdne“, primećuje profesor Predrag Krstić sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i autor knjige „O čemu govorimo kada govorimo o psovanju“.
„To su parčići smisla, koji prenose emociju, ali sami po sebi ne znače ništa“, dodaje.
Čemu služi psovanje
Psovke igraju čitav dijapazon uloga, uvreda do komplimenta – kontekst je sve.
„Mogu da budu ventil za frustraciju kad nam nešto ne ide ili da uvredimo nekoga“, kaže profesor Šipka.
Podseća da p**** ti materina „ima jedno značenje kad ga uputimo šrafu koji neće da se odvrne, drugo kad je uputimo nekome ko nas je uvredio, a treće kada razgovaramo sa dobrim prijateljem“.
Psovke ponekad i zbližavaju ljude.
„Kada se koriste kao izrazi prisnosti, polazi se od ideje da ste s nekim toliko bliski da možete sve da mu kažete, dok biste se s nekim drugim kurtoazno razgovarali“, primećuje profesor Krstić.
Dodaje da je psovanje neretko i način za oslobađanje od frustracija.
„Savremeni psiholozi kažu da je zdravo psovati, umesto da iznutra kipti bes, ali za mene je bolno što kao da nemaju u vidu opsovanog“, primećuje Krstić.
Dodaje da, iako psovke mogu da budu izraz prisnosti, „nije im to osnovna delatnost u jeziku“.
(Be)smisao psovki
Većina psovki „nema nikakvog logičkog smisla“, kaže Krstić.
„Pitanje otkud ideja da izgovaramo ne samo ružne reči, nego reči uzalud, ima i filozofsku pozadinu“, ocenjuje.
Dodaje da ljudi ne razmišljaju o značenju kada psuju.
„Za mene je najfascinantija psovka marš u p**** materinu, zato što je to najgora stvar koju nekome možete poželeti“.
Pojašnjava da se time izražava želja da se opsovani nikada nije ni rodio.
„Takoreći je kletva, možda najstrašnija od pamtiveka, i zbog toga me je ova psovka posebno dirnula“, kaže profesor.
Kult i magija
Opscene reči su jako stare, a korene vuku iz praindoevropske i praslovenske starine, pojašnjava profesor Šipka.
„Imaju veze sa magijskim ritualima – one su, makar u svom osnovnom poreklu, vrsta vračanja“, kaže.
Ruski semiotičar Boris Uspenski smatrao je da je u osnovi psovke mit o svetoj svadbi neba i zemlje, koja vodi oplođenju, navodi se u knjizi „Mitološki aspekt ruske ekspresivne frazeologije“ iz 1994. godine.
Akteri psovki su Bog Neba – Gromovnik i Majka Zemlja, a udar groma u zemlju smatran je činom oplođenja.
Proučavajući slovensku etnografiju, Uspenski je utvrdio je psovka kod starih Slovena bila deo raznih obreda – kako svadbi i proslava, tako i rituala vezanih za zemljoradnju, i raznih magijskih radnji za teranje nečistih sila.
Prema ruskim izvorima iz 18. veka, učenje dece psovkama spadalo u sastavni deo vaspitanja, i doživljavalo se kao uvođenje u svet odraslih.
S vremenom, psovke su prestale da budu deo kulta, a postale način izražavanja osećanja u svakodnevnom životu.
- „Slično, pa ni nalik“ – koliko su zaista srpski i ruski jezik slični
- Kako jezik utiče na naše snalaženje u vremenu i prostoru
- Priča o Kusundama: Kako zvuči jezik na kojem je nemoguće reći „ne“
- Zadivljujući južnoafrički jezik koji se govori u 45 kliktaja
Šta psovanje otkriva o kulturi
Psovke pokazuju šta se u kulturi vrednuje, a šta osuđuje, ali otkrivaju i stepen konzervativnosti društva.
Mnogo je psovki u kojima se pominju uža i šira familija, primećuje Krstić.
„A to je zato što otac, majka, sestra i ostali članovi porodice predstavljaju nešto važno, dragoceno, gotovo sveto“.
U Srbiji se često psuje bog, a u Španiji neretko i crkveni predmeti, dodaje profesor.
„A to nam govori da religija u ovim društvima igra važnu ulogu“, kaže Krstić.
Profesor Šipka ocenjuje da srpske psovke „oslikavaju patrijarhalnu prirodu zajednice“.
„Najveću snagu imaju, najviše se osećaju uvredljivim, one psovke koje sadrže majku i sestru, dakle dve uloge koje treba da u patrijarhalnoj kulturi budu zaštićene“, dodaje.
Patrijarhat podrazumeva da je žena u podređenom položaju u odnosu na muškarca, a zajedno sa seksizmom predstavlja neke od stubova tradicionalnog društva, kažu sociolozi.
U Srbiji, patrijarhalna orijentacija među mladima je u padu tokom poslednje dve decenije, a između 2003. i 2018. godine, došlo je do njenog „postepenog opadanja“, navodi se u istraživanju iz 2019. godine.
- „Seksistička“ kontrola odevanja žena na sportskim terenima
- Šta bi se desilo kad bi internetom upravljale žene
Šipka smatra da su srpske psovke „u velikoj su meri seksističke“.
„Seksualne preferencije i ponašanje žene sasvim različito tretiraju od istog ponašanja muškarca.
„Dok za promiskuitetnog muškarca postoji svega nekoliko negativno konotiranih određenja, tipa kurvar, za žene ih ima bezbroj – radodajka, ku*va, fa*fulja, laka ženska„, navodi Šipka.
Smatra da je korišćenje psovki kod Srba „odraz opšte relaksiranosti društva“.
„Nama nije ništa lepše nego kad čujemo da dete opsuje, a postoje i specifične psovke tipa j**** ti miša, koje se koriste u obraćanju deci“, navodi.
Regionalne razlike na Balkanu
U različitim delovima Balkana raznoliko se i psuje.
Najmanje psovki čuje se u Sloveniji, kaže profesor Šipka.
„Oni sami kažu da, kad treba da psuju, koriste ili italijanski ili srpskohrvatski“, dodaje.
Ima i primera kada psovka postane varijacija na temu.
Šipka primećuje da svuda na Balkanu „može da nas j*** otac“, kao u primeru j*** te tvoj ludi ćaća koji te je napravio.
Ali, kako dodaje, samo ponegde, kao u Crnoj Gori, „možemo mi da j***** oca onome kojem psujemo“.
„Za razliku od majke, koju možemo da j***** posvuda“, kaže profesor Šipka.
Krvavost psovki
Jedna od specifičnosti srpskih psovki je što se u njima često pominje krv, navodi se u istraživanju Marije Mandić i Ljubice Đurić sa Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).
Kako pojašnjavaju, često se koristi j**** ti krv, koja služi za psovanje članova porodice, odnosno ljudi sa kojima je opsovani u krvnom srodstvu.
„Svetski folklor obiluje motivima savezništva potvrđenog krvlju, od Indije do Evrope.
„Krv predstavlja samu ličnost, i zato bilo koji čin s njom dovodi do duhovnog i krvnog srodstva“, navodi se.
Reč krvav može da se uparuje sa čitavim nizom reči – sunce, bog, bogorodica, otac, majka, ali i sa bilo kojom drugom koja se nađe pri ruci.
Međutim, ništa slično gotovo da ne postoji u drugim slovenskim jezicima, navode autorke.
Nema ih ruskom i ukrajinskom, ali ni u češkom, dok je u poljskom preostala samo jedna staromodna psovka – pasja krv, koja se smatra blagom.
Nema ih ni u bugarskom, dok Makedoncima ume da se omakne krv da ti e***, i to „verovatno pod srpskim uticajem“, navode autorke.
Pogledajte video: Ima li mesta rodno osetljivom jeziku u Srbiji
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
