Srbija i književnost: „Nežan, duhovit i pun znanja“, preminuo književnik David Albahari

David Albahari, jedan od najznačajnijih domaćih književnika i prevodilaca, preminuo je 30. jula 2023. u 76. godini.

Za dan u kojem je napustio svet, imao je plan da bude domaćin sedeljke uz krempite i filmove, kaže prevoditeljica Ljiljana Ilić za BBC na srpskom.

„Pozvao nas je da okupimo u njegovom stanu u šest popodne, ali nije se pojavio.

„Bio je vrlo lucidan do poslednjeg dana, nežan, izuzetno duhovit i pun znanja, ali se njime nikada nije rasipao“, priča piščeva prijateljica i saradnica.

• Preminuo Milan Kundera, jedan od najvećih pisaca 20. veka i protivnik Putina
• „Pisao je da bi isterao demone“: Umro japanski nobelovac, književnik Kenzaburo Oe
• Ernest Hemingvej: Avanturista koji je otkrio šta se krije ispod ledenog brega

Albahari, akademik čija su dela prevedena na mnoge svetske jezike, višestruko je nagrađivan.

„Zavredeo je književna priznanja ne samo zbog delovanja u literaturi i kulturi, već i zbog visokog umetničkog dometa koji ostavlja trag“, kaže Vladislava Gordić Petković, profesorka književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koja je triput bila u žirijima kada su piscu dodeljene nagrade.

Život je proveo između Beograda i Kalgarija, grada u Kanadi, gde je sa porodicom emigrirao 1994. godine, u vreme raspada Jugoslavije.

‘Veliki čovek jevrejske zajednice’

David Albahari rođen je 1948. godine u Peći, kao dete iz jevrejsko-srpskog braka.

Studirao je englesku književnost i jezik u Zagrebu, a između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća.

Aleksandar Albahari, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije (SJOS), kaže da je njegov prezimenjak bio „veliki čovek jevrejske zajednice“ koja danas u Srbiji broji oko 4.000 ljudi.

„Nismo u srodstvu, ali ceo život me ljudi pitaju šta mi je David Albahari.

„On i ja smo se uvek šalili da mi je stariji brat“, priseća se.

Za to postoji još jedan razlog: funkciju na kojoj je danas Aleksandar Albahari, devedesetih je obavljao David Albahari.

Pisac je 1991. godine, kao četrdesettrogodišnjak, postao predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije.

„Najveći pisac naše zajednice ujedno je bio naš najmlađi predsednik“, kaže Aleksandar Albahari.

Kao tada već afirmisani pisac, David Albahari učestvovao je u naporima da se jevrejsko stanovništvo evakuiše iz Sarajeva koje su u višegodišnjoj opsadi držale snage bosanskih Srba.

• Od navodnog prodavca pornografije do izdavača udžbenika – ko je bio Geca Kon
• Sava Šumanović: Slikar koji je slavio život, a doživeo surovu smrt

Prezimenjak ga pamti kao „pitomog i dobroćudnog čoveka, koji je uvek imao spreman odgovor na svako pitanje“.

„Bio je energičan, konkretan, jasan, ali istovremeno blag i miran.“

Aleksandar Albahari ističe da pisca slava nije promenila.

„Oduvek je bio skroman po prirodi – i kao mladić, i kada je postao veoma poznat, u tom smislu je ostao isti čitavog života“, kaže.

Pisac na ‘jeziku za tišinu’

David Albahari je autor skoro 30 knjiga – romana, zbirki priča i eseja.

Prvu zbirku priča „Porodično vreme“ objavio je 1973. godine, a poslednju „21 priča o sreći“ 2011. godine.

Omiljen je kako među starijom, tako i među mlađom publikom.

„U mojim očima, on je naš najmaštovitiji pisac“, kaže Bogdan Panajotovski, dvadesetdevetogodišnji ljubitelj Albaharijevih dela.

„Pisao je na jeziku za tišinu, a posmatranja su mu dečačka – puna radoznalosti i ozbiljnih zaključaka, koje samo dete u igri može dosegnuti“, dodaje.

Albahari je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), PEN centra i Srpskog književnog društva.

„U svetu Albaharijeve proze, pripovedna igra svetla i senke čitalačku pažnju usmerava na tišinu i beznađe.

„Međutim, osećaj teskobe uvek se pretopi u savršenstvo sročene reči“, opisuje Albaharijevu prozu profesorka Gordić Petković.

• Dejan Tiago Stanković: Književna ‘kometa’ i uvek odani, nasmejani prijatelj
• Bio jednom jedan Tmuša, mali čovek sa radija

Mnoga njegova dela sadrže autobiografske elemente, a prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, albanski, mađarski jezik.

Dobitnik je nekoliko prestižnih nagrada.

Kao mlad pisac, osvojio je Andrićevu nagradu za zbirku priča „Opis smrti“ (1982).

Priznanja su nastavila da stižu i godinama kasnije, pa je osvojio nagrade Stefan Mitrov Ljubiša (2011), Todor Manojlović (2016) i Aleksandar Tišma (2022).

Jedan od njegovih najnagrađivanijih romana je „Mamac“, za koji je 1996. dobio Ninovu nagradu, Nagradu Narodne biblioteke Srbije, kao i nagrade Balkanika i Most Berlin.

„Prva stvar koja me je oduševila kod tog romana bio je jedan dugački pasus, koji te u potpunosti usisa u sebe kao vir i ne da ti da se smiriš dok ne pročitaš do kraja“, kaže Boris Maksimović, izdavač iz Banjaluke, koji kaže da je uživao u čitanju ove knjige.

„Reč o neverovatno emotivnom i uzbudljivom romanu, koji te natera da posmatraš svet drugim očima“, dodaje.

Osim kao pisac, Albahari je značajan i kao prevodilac, urednik književne periodike i antologičar, podseća profesorka Gordić Petković.

„Njegovom predanom posredovanju između dveju kultura dugujemo prve prevode Vladimira Nabokova, Sola Beloua, Tomasa Pinčona, Margaret Etvud, Džona Apdajka, Sema Šeparda, Rejmonda Karvera i mnogih drugih značajnih angloameričkih pisaca“, ističe.

Kanada kao ‘uznemirujuća utopija’

Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, Albahari se 1994. godine sa porodicom seli u Kalgari, grad na jugozapadu Kanade sa oko milion stanovnika.

Preseljenjem, „njegovi umetnički prioriteti se menjaju“, kaže profesorka Gordić Petković.

Dodaje da je roman „Snežni čovek“ (1995) „demarkaciona linija koja Albaharijevo stvaralaštvo deli na srpsku i kanadsku fazu“.

Tu se, kako dodaje, pojavljuju motivi „istorije dvadesetog veka, izbeglištva, holokausta, rekonstrukcije individualnog sećanja“.

U njegovim delima, Kanada je „uznemirujuća utopija“.

„U Albaharijevoj Kanadi, sve je podložno redu i pravilima, usporeno i jednostavno kao u snu, te samim tim zastrašujuće i neprirodno“, pojašnjava profesorka.

Zemunske godine

Odlučivši da penzionerske dane provede u Srbiji, Albahari se pre više od decenije vratio iz Kanade i nastanio u Zemunu.

Prevoditeljica Ljiljana Ilić upoznala ga je oko 2010. godine, kada je pisac počeo da učestvuje na književnom događaju „Pesničenje“, gde se čitala poezija.

„Tada smo otkrili da Albahari piše i pesme, a neke smo objavili u našem mesečnom biltenu“, kaže.

Ilić kaže da je pisac za njih dvoje govorio da su „zemunski front“, jer su bili komšije.

Kada se Albahari razboleo, zbog čega nije mogao da potpisuje knjige, kulturno-umetničko udruženje Škart izradilo mu je pečat, koji je koristio umesto potpisa.

A kada više nije mogao da pečatira knjige, u tome je pomagala Ilić.

„Zajedno smo putovali na književne festivale, a ja sam bila njegova asistentkinja za lupanje pečata, i to je vrhunac moje književne karijere“, dodaje.

• Umberto Eko – pisac koji je verovao u moć stripova
• Vek Vaska Pope, umetnika koji je „pesmom mislio“, a pisao da bi se osećao živim

Vremenom su postali i lični prijatelji.

„Odlazili smo na pijacu da kupimo sir, na Zemunski kej da gledamo labudove, i uvek smo jeli kolače, pošto je baš voleo slatko“, dodaje.

U sopstvenom domu neretko je okupljao prijatelje i saradnike, na nekoj vrsti neformalnih književnih večeri.

Zbog toga su prijatelji stan šaljivo prozvali „Kulturni centar Albahari“.

Kako se ispostavilo, poslednje okupljanje bilo je zakazano za dan piščeve smrti.

Bila je nedelja – dan sedmice kojem je Albahari posvetio omiljeni i često citirani tekst „Vratimo nedelju“.

„Smrt je veoma teška reč kada je on u pitanju – zauvek će biti tu“, kaže Ilić.

Pogledajte video: Aleksandar Hemon, od odrastanja u Jugoslaviji do Matriksa

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]