Srbija i kolekcionarstvo: Kuda ide srpska filatelija, „hobi kraljeva i kralj među hobijima“

Jedan odlazak na tavan porodične kuće pre više od pola veka zauvek je promenio život Aleksandra Krstića.

Bio je 12-godišnji dečak, a tamo je pronašao stare albume pune poštanskih maraka, za kojima od tada neprestano traga, čak i danas, sa punih 65 godina.

„Tako sam počeo da idem u klub, pitao sam starije kolege i uz njih sam razumeo koje marke vrede i šta treba skupljati, pa sam se koncentrisao na marke iz Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

„Kasnije je to preraslo u ozbiljno kolekcionarstvo“, priseća se ovaj filatelista u razgovoru za BBC na srpskom, dok sa prijateljima iz Saveza filatelista Srbije (SFS) lista popunjene stranice klasera, kako se nazivaju albumi za skladištenje poštanskih maraka.

Ali, kako kaže, kolekcionara je danas „drastično manje“ nego u periodu kada je on počinjao.

„Danas deca nemaju preterano razloga da se bave markama, radije se bave kompjuterima, i to je nešto protiv čega se svi borimo – trudimo se da ih uključimo na bilo koji način“, opisuje jedan od najiskusnijih članova Saveza filatelista.

Krstić je jedan od tek „500 do 600″ filatelista u Srbiji, koliko ih ima prema proceni SFS-a, iako preciznih podataka o njihovom broju nema, napominju za BBC na srpskom iz te organizacije koju čini šest udruženja u Beogradu, Novom Sadu, Apatinu i Bačkom Petrovcu.

• Kraljičin portret koji je umnožen milijardama puta
• Kraljevsko rebrendiranje: Šta će se desiti sa britanskim markicama, kovanicama, novčanicama i pasošima
• Izgubljena ljubavna pisma pronađena nakon 70 godina

Nekoliko metara od njega, sopstvenu zbirku prelistava Miloš Vuković, najmlađi među okupljenima, iako je u svet filatelije uplovio još 2003. godine, kada je pohađao osnovnu školu u rodnom Šapcu.

Sada na ovaj hobi troši „gotovo sve slobodno vreme“, iako je svestan da takva interesovanja danas „nisu uobičajena“.

„Marka je umetničko delo, deo istorije, ali i jedno parče papira – zanimljivo je što može mnogo da se nauči o istoriji i kulturi neke zemlje, o raznim sportskim dešavanjima i takmičenjima, godišnjicama i jubilejima“, dodaje on.

Prva pošta u Srbiji nastala je 1840. godine, što se smatra početkom srpske filatelije, prva srpska poštanska marka izdata je 26 godina kasnije, a 9. oktobra 1874. ova zemlja bila je među 21 zemljom-osnivačicom Univerzalne poštanske unije (UPU).

U Beogradu će se 2023. godine održati Balkanfila, balkanska filatelistička izložba, čiji Srbija nije bila domaćin od 1987. kada je održana u Novom Sadu.

Kako se zaljubljuje u ‘hobi kraljeva’?

Pre 20 godina, filatelija se „sasvim slučajno“ ušunjala u svakodnevnicu Miloša Vukovića.

„Video sam oglas u školskom časopisu – filatelistička kuća je pozvala decu da joj se jave kako bi nam poklonili marke i motivisali nas da počnemo time da se bavimo“, započinje priču ovaj rođeni Šapčanin koji već godinama živi u Beogradu, gde se redovno sastaje sa filatelistima.

Tokom prvih godina kolekcionarstva, Miloš je pokušavao da prikupi sve što bi mu palo pod ruku.

Nije se orijentisao na određene motive ili zemlje, ali je u razgovoru sa iskusnijim filatelistima shvatio da mu je potrebno usmerenje.

„Vremenom sam se odlučio za nacionalne marke, iz Srbije i Crne Gore, posebno iz perioda kneževine i kraljevine“, priča Vuković.

Za klasičnu filateliju najviše je zainteresovan i Vladimir Milić, 44-godišnji kolekcionar i urednik časopisa „Filatelista“.

Ovaj pojam obuhvata materijale poput marki, pisama, poštanskih tarifa, dopisnica, razglednica i drugih objekata nastalih u periodu između 1840. godine, kada je izdata prva marka na svetu, i kraja Prvog svetskog rata.

Ljubav prema klasičnoj filateliji „uglavnom ide pod ruku sa ljubavlju prema istoriji“, priča Milić za BBC na srpskom.

„Gledam da nabavljam pisma koja nije mogao da pošalje neki filatelista, a to može da se vidi po lepljenju maraka po redu, precizno, ‘cakum-pakum’, ili pismima sa tarifama i markama koje ne odgovaraju sadržaju.

„Pismo mora da bude u tarifi i spontano, poslato iz potrebe“, pojašnjava Vladimir, po struci inženjer elektrotehnike, koji već nekoliko godina živi u Nemačkoj.

Poštanska tarifa je cena usluge slanja određenog objekta poput pisma, srazmerno čemu postoji poštanska marka koja ima ispisanu vrednost u novcu.

Počeo je još tokom dečačkih dana, kada se taj hobi za njega svodio na kupovinu noviteta u prodavnici Jugomarke, u Takovskoj ulici, u Beogradu.

„Ozbiljno bavljenje filatelijom“ za njega kreće 2008. godine, kada materijal postaje „naglo dostupan putem interneta“, kaže Milić.

Petnaest godina kasnije, marke i druge predmete prikuplja sa još većim žarom, a filateliju danas opisuje čuvenom kolekcionarskom izrekom – „hobi kraljeva i kralj među hobijima“.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Za nekoga bogatstvo, za kolekcionare zadovoljstvo

Na direktno pitanje o vrednostima njihovih kolekcija, i Vladimir Milić i Miloš Vuković daju identičan odgovor.

„Ne znam.“

Milić ima računicu o količini novca koju je izdvojio za kolekciju, ali ne želi da o tome priča.

Time koliko bi novca danas mogao da dobije za nju „nije se nikad bavio“, kaže on.

„Nemam nameru da prodam materijale za života, kupio sam ih zarad ličnog zadovoljstva, možemo da kažemo i da je to neki moj hir“, opisuje ovaj inženjer elektrotehnike.

Ipak, dešava mu se da ponekad proda primerke iz zbirke, ali to se događa retko i gotovo uvek u situacijama kada ima duplikate i kada dođe do „zagušenja materijala“.

„Ako pronađem isti primerak boljeg kvaliteta, onda ponudim lošiji koji imam aukcijskim kućama ili drugim filatelistima“, opisuje Milić.

Urednik časopisa „Filatelista“ nikada neće zaboraviti jedan slučaj kada nije ispoštovao sopstveni princip.

„Desilo se samo jednom i nikad više – želeo sam da uložim u jedan objekat i bio mi je potreban novac, pa sam prethodno prodao drugi, iako nisam imao duplikat.

„Olako sam to uradio, misleći da neće biti problem da ga ponovo nabavim, ali sam čekao pet godina da ga kupim i platio ga petostruko više“, priseća se.

Kada ga je napokon pronašao, nije razmišljao ni sekund, uprkos visokoj ceni.

Najskuplja poštanska marka u istoriji filatelije prodata je 2014. godine na aukciji u Londonu i dostigla je cenu od 9,48 miliona dolara.

Bila je to marka Magenta od jednog centa, štampana 1856. godine u Britanskoj Gvajani i smatra se unikatom.

Postoji još nekolicina maraka čija vrednost prevazilazi milion dolara, kao i mnoštvo onih čija se cena meri stotinama hiljada dolara, podaci su sajta findyourstampsvalue.com.

Gotovo sve marke iz kolekcije Miloša Vukovića imaju određenu katalošku vrednost, ali je on „odavno prestao da ih vrednuje na taj način“, kaže ovaj sakupljač rodom iz Šapca.

„Znam za svaku marku kako sam je nabavio i od koga, sećam se svakog trenutka kada sam ih dodavao u kolekciju.

„Filatelisti kolekcije ne prodaju tek tako, čak ni za ozbiljne sume novca, i ja o tome trenutno ne razmišljam, jer marke za mene imaju posebnu sentimentalnu vrednost“, objašnjava Vuković.

Istorija filatelije u Srbiji:

• 25. maja 1840. počela je sa radom prva javna pošta i upotrebljen je prvi srpski poštanski žig u tadašnjoj menzulani (pošti), koja se nalazila na ulazu u Kalemegdan;
• Iste godine, zarez objavljena je prva poštanska marka na svetu pod nazivom Peni blek, koju je osmislio Rouland Hil, reformator britanske pošte, a na marki se našao lik tadašnje britanske kraljice Viktorije;
• 1866. godine štampane su prve srpske poštanske marke u državnoj štampariji u Beogradu, a nosile su naziv „grbuše“;
• 1873. emitovana je prva srpska poštanska dopisna karta;
• 9. oktobra 1874. godine osnovana je Univerzalna poštanska unija (UPU), a Srbija je bila jedna od 21 zemlje potpisnice Bernske povelje kojom je ova institucija osnovana;
• 31. jula 1923. osnovan je PTT Muzej u Beogradu;
• 22. avgusta 1948. u Beogradu je osnovan Savez filatelista Srbije.

Kako se dolazi do maraka?

Dok mu prodaja nije na pameti, potraga za novim primercima njegove zbirke je neprestana misija za Miloša.

Uglavnom se oslanja na nabavke putem interneta, a ponekad i na direktne kontakte sa kolegama iz različitih filatelističkih klubova i udruženja.

U retkim slučajevima, vredni primerci nađu se na mestima na kojima ih nije očekivao, poput buvljaka, dodaje on.

„Vrlo često nemaju kvalitet koji bi trebalo da imaju, iako ne mora da znači, jer sam upoznao ljude koji su jako vredne kolekcije našli baš na buvljaku“, priča Miloš sa osmehom.

Ali, kako tako vredni primerci završe na buvljaku?

Vladimir Milić, urednik časopisa „Filatelista“, razloge vidi u tome što ovaj hobi može da predstavlja „opterećenje i frustraciju za porodice filatelista“.

„To se najbolje vidi po onome što sledi nakon što kolekcionar ode sa ovoga sveta – u većini slučajeva, taj materijal se bagatelno proda i ne dobije se ni deseti deo uložene sume, jer porodice imaju potrebu da ga se oslobode.

„Često se dešava da kupite materijal od ljudi koji nisu svesni vrednosti onoga što prodaju – događalo mi se da kupim za dva ili tri evra nešto što je kataloški procenjeno na stotine ili hiljade evra“, pojašnjava on.

Aleksandar Krstić, osim kolekcionarstvom, bavi se i aukcijama vrednih primeraka iz poštanske istorije, pa se na taj model pretežno oslanja i kada ih nabavlja za lične potrebe.

„Kupujem ih po svetskim aukcijama i berzama, uglavnom u Zapadnoj Evropi.

„Nekada ih je i kod nas bilo mnogo više, ali je sada to značajno manje“, pojašnjava.

Tehnologija i internet: Dželat ili ‘spas’ filatelije?

Kada je nastupilo doba interneta, očekivanja Vladimira Milića bila su „u potpunoj suprotnosti“ sa onim što je doživeo upotrebom digitalne tehnologije.

Petnaestak godina kasnije, „oko 80 odsto“ njegove kolekcije stiglo je putem interneta.

„Potraga za markama me nije odvela fizički van Evrope, jer je danas putem interneta dostupan bilo koji kraj sveta i dešavalo se da sam tako kupovao stvari za koje se u filatelističkim krugovima smatralo da ne postoje“, prepričava Milić.

Materijali su dolazili na njegovu kućnu adresu iz Kine, Čilea, Argentine, Australije, Južne Afrike i mnogih drugih udaljenih zemalja.

„Internet je spasio filateliju i doneo novi soj sakupljača, ali tu ne govorimo o omladini do 25 godina, već su to uglavnom ljudi u radnom dobu“, dodaje ovaj kolekcionar.

Filatelističke aktivnosti Aleksandra Krstića idu dalje od sakupljanja dragocenih primeraka.

Ovaj 65-godišnjak ima i zvanje atestatora, odnosno procenitelja verodostojnosti predmeta, kao i sudije Međunarodne filatelističke federacije (FIPA) za poštansku istoriju, gde spadaju pisma, razglednice, dopisnice i drugi predmeti.

On je aukcionar koji posreduje u prodaji vrednih primeraka.

„Od kada su se pojavili internet, mogućnost slanja mejlova i objavljivanja maraka na sajtu, kao i proučavanja maraka na kompjuteru uvećavanjem po stotinu puta, ima ključnu važnost.

„Bez tehnologije je danas nemoguće baviti se markama“, jasan je iskusni filatelista.

Ali, njegov kolega Vladimir Milić navodi i mane virtuelnog kontakta među filatelistima, koji je danas daleko zastupljeniji od direktnih, fizičkih susreta ovih entuzijasta.

„Pre 20 ili 30 godina ste mogli da uživo vidite materijal koji kupujete, a sada na internetu samo digitalnu predstavu marke ili pisma – tek kada platim i dobijem fizički primerak, mogu da vidim da li je pravi, a ponekad se desi da je falsifikat“, objašnjava ovaj sakupljač.

Znanjem protiv falsifikata

Milić napominje i da je „filatelija kao život, puna je prevara“.

„Svaki sakupljač u određenoj oblasti mora da bude stručnjak za tu oblast, ali za tako nešto je potrebno vreme.

„Ako mi pokažete pismo iz Kine, neću moći sa sigurnošću da tvrdim da li je pravo ili falsifikat, dok primerke iz naše filatelističke istorije mogu da procenim sa velikom tačnošću“, pojašnjava.

Aleksandar Krstić, koji ima duže i bogatije iskustvo u sakupljanju i proceni filatelističkih primeraka, ističe da je to pitanje „iskustva, znanja, ali i dugotrajnog procesa proučavanja“.

„Danas se sve može ustanoviti – svaka falsifikovana marka ili ona koja je u lošem kvalitetu može da se otkrije“, napominje 65-godišnjak, pokazujući prstom na album ispred sebe.

Hoće li se i sutra skupljati poštanske marke?

Filatelista je daleko manje nego pre nekoliko decenija, što potvrđuje i Aleksandar Krstić posle 53 godine bavljenja ovim hobijem.

„Kada sam počeo da skupljam marke, bilo je puno društava, Savez je bio jedna velika organizacija, bilo je mnogo filatelista.

„Ali, bilo je i drugačije vreme, ljudi su manje odlazili u inostranstvo i manje su dolazili do maraka van tadašnje Jugoslavije“, opisuje stanje tokom 1970-ih i 1980-ih.

Priseća se i da je interesovanje najmlađih bilo veće, pa je sa suprugom okupljao „čitav klub od oko 50 dečaka“, pribavljao im pincete i druge filatelističke alatke.

„Danas toga više nema“, kratko konstatuje Krstić.

Ali, filatelija u Srbiji danas ne počiva samo na kolekcionarima njegove generacije.

To potvrđuje primer Miloša Vukovića, tri decenije mlađeg filateliste, koji strastveno traga za materijalima već 20 godina.

On veruje da će filatelija „ponovo postati hobi koji će zainteresovati mlade“.

„Mnogi su predviđali da filatelija više neće postojati kada krenu digitalne tehnonolije i mejlovi, smatrali su da više niko neće slati pisma, ali marke se i dalje štampaju, a pisma i dalje šalju“, potkrepljuje ove tvrdnje Vuković.

Dok širenje kruga filatelista predstavlja izazov, oko uvećavanja postojećih kolekcija ne treba brinuti.

„To je možda i za psihoanalizu, neko bi ovo nazvao i bolešću, jer svi filatelisti žele da prikupe sve, iako je to nemoguće“, kroz smeh priča 44-godišnji kolekcionar.

Jedna od posledica je to što danas ne zna koliki je broj primeraka i serija u njegovom vlasništvu.

„To se meri kutijama, više ih je od dvadeset, pun mi ih je podrum. Glavni materijal je u klaserima, u posebnom ormanu kupljenom specijalno za to“, priča Milić.

„Postoji ona izreka ‘nebo je granica’, ali ni to ne važi za nas“, zaključuje urednik časopisa „Filatelista“.

Pogledajte priču o kolekcionaru koji je napravio muzej telefona:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]