Spomenik Ademu Jašariju u opštini Dragaš na jugu Kosova

Besarta je imala 10 godina kada su joj srpske snage pobile čitavu porodicu.

Jedina je preživela akciju specijalnih jedinica srpske policije izvedenu daleko od očiju svih od 5. do 7. marta 1998. u selu Donji Prekaz na Kosovu, u prvim nedeljama sukoba bezbednosnih snaga Srbije i naoružanih boraca Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Tokom napada je ubijeno više od 50 ljudi, članova uže i šire porodice Jašari, među kojima i Besartin stric Adem Jašari, komandant tada gerilske OVK.

U seoskoj kući u planinskoj oblasti Drenice u središnjem delu Kosova, bile su i njena majka, sestre, baka i rođake, ispričala je Besarta 2015. za BBC Svetski servis.

„Sećam se kako nas je majka grlila jako, da se ne bismo plašili i davala nam je hleb i vodu“, rekla je Besarta, danas 35-godišnjakinja.

Kad su se posle eksplozija bombi, granata i višednevne razmene vatre, srpske snage približavale kući, Besarta se sakrila ispod kreveta, sve vreme u rukama gnječeći hleb.

Nije bila ni ogrebana, ali su svi oko nje bili mrtvi.

U istoj sobi ležalo je telo ubijenog Adema Jašarija i njegove supruge.

Za Albance na Kosovu Jašari je simbol otpora režimu Slobodana Miloševića i legendarni komandant, čije ime nosi aerodrom u Prištini i fudbalski stadion u Mitrovici.

Za Srbiju je Jašari bio vođa „terorističke grupe“ koji je zloupotrebio sopstvenu porodicu koristeći je kao živi štit u akciji u Drenici, po Beogradu središtu albanskih separatista.

Akcija sa neslućenim efektima

U Prekazu kod kuće porodice Jašari podignut je Memorijalni kompleks koji obilaze i deca i odrasli, ne samo na godišnjicu ubistva, već i na državne praznike

Razmena vatre nadomak grada Srbice, kog Albanci zovu Skenderaj, za srpske vlasti bila je i ostala legitimna antiteroristička akcija, iako su u njoj stradali i žene i deca.

„Ta akcija je izvedena u principu po svim pravilima, svi znamo ko je bio Adem Jašari, da je bio terorista, kriminalac, ubica, lopov, koji je pravio probleme i Srbima i Albancima.

„Znam da su, kad je završena ta akcija, mnogi Albanci u mahalama Geca i Gornje Prekaze slavili, jer on je ulazio u njihove kuće, silovao im žene i ćerke, to je bio kriminalac par ekselans“, kaže Goran Radosavljević Guri, penzionisani policijski general koji je učestvovao u akciji, za BBC na srpskom.

BBC nije mogao da dobije nezavisnu potvrdu Radosavljevićevog iskaza.

Istorija porodice Jašari duboko je ukorenjena u borbi za slobodu, ali je uloga ove porodice, „posebno Adema Jašarija, bila veoma velika u ujedinjenju političkog i vojnog faktora na Kosovu“, kaže bivši pripadnik OVK Daut Haradinaj.

„Imao sam sreću da dobro poznajem vojskovođu Adema Jašarija i njegovu porodicu.

„Bio je mudar, odlučan, pragmatičan i vizionar“, kaže Haradinaj u pisanoj poruci za BBC na srpskom.

Posle akcije u Drenici, oružani sukob bezbednosnih snaga pod komandom Slobodana Miloševića i OVK su svakodnevni, a naredne godine, 1999, NATO je započeo bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Na mestu stradanja porodice Jašari podignut je Memorijalni kompleks, koji svake godine obilaze najviši kosovski zvaničnici, a gotovo da nema mesta na Kosovu da Ademu Jašariju nije podignut spomenik.

Kada mu je nedavno obeležen rođendan na državni praznik, predsednica Kosova Vjosa Osmani istakla je da je bio „odlučan, hrabar i borben“.

„Jednom je ušao u istoriju da bi ostao zauvek i da se pamti posebno 28. novembra uz Dan albanske zastave i Dan nezavisnosti – jedan dan i tri istorijska datuma.

„Adem Jašari je heroj našeg detinjstva“, rekla je Osmani, odajući počast ispred grobova porodice Jašari u Prekazu.

Ko je bio Adem Jašari?

Adem Jašari je rođen 1955. godine.

Završio je srednju tehničku školu.

Njegov otac Šaban Jašari bio je prvi učitelj u Drenici posle Drugog svetskog rata, ispričao je jedan od potomaka, Bekim Jašari za agenciju Anadolija.

I on je život posvetio borbi za slobodu Albanaca, zbog čega je gonjen i zatvaran, a bio je i jedan od učesnika demonstracija 1968. godine.

Očevim stopama krenuće i sinovi, Hamza i Adem, koji su bili među organizatorima demonstracija Albanaca na Kosovu protiv oduzimanja autonomije ovoj pokrajini 1989. godine.

Borac OVK ili UČK na albanskom sa albanskom zastavom, arhivska fotografija

Prema svedočenjima Bekima, Adem Jašari odlazi na vojnu obuku u Albaniju 1991, zbog čega im je policija opkolila i napala porodičnu kuću prvi put krajem decembra te godine.

„Od tada je Adem je s puškom u ruci širio svoju grupu i širom Kosova mobilisao Albance“, ispričao je Bekim.

U julu 1997. zajedno sa još 14 kosovskih Albanaca Jašari je u odsustvu osuđen u Prištini, a pojedine međunarodne nevladine organizacije su proces opisale kao politički.

„On je bio prvi odmetnik, prvi čovek koji je bio van zakona i osnivao OVK-a“, kaže Nedžmedin Spahiu, kosovski politički analitičar.

Pripadnici OVK-a tih meseci sve češće napadaju policijske stanice, za šta su srpske vlasti sumnjičile i Jašarija.

Zato je, kao uporište pobunjenika, porodična kuća Jašari bila na meti policije i u januaru 1998, ali su tada Adem i deo boraca pobegli u šumu, a silovane su dve maloletne devojke iz porodice Jašari, kaže Spahiu.

To je bila velika sramota za albansku porodicu i Adem Jašari je odlučio da neće bežati, makar se svi žrtvovali, napominje on.

Zato je na čitavu akciju, ali i na ličnost Jašarija moguće gledati kroz različite prizme, ističe Spahiu.

„Ako gledate sa pozicije kosovskih interesa, on je glavni nacionalni heroj zbog toga što je ukinuo strah kod Albanaca i pokrenuo borbu za slobodu.

„Ako se gleda sa srpske strane, on je kriv što je Srbija izgubila deo teritorije“, ocenjuje Spahiu.

Ukoliko se, pak, gleda sa ljudske strane, Jašari je čovek koji je branio sopstveno ognjište i prava vlastitog naroda, dodaje.

„Ipak je on žrtva, sa ljudske strane, jer se i sam žrtvovao.

„Nije otišao u Kragujevac da napadne nekog ili izvede teroristički čin tamo, nego je poginuo u vlastitoj kući“, zaključuje Spahiu.

Može li se Jašari nazvati teroristom?

Kaspar den Tam, analitičar konflikta, holandski stručnjak za terorizam

Adem Jašari je svakako bio grub, ratoboran i (desničarski) konzervativan čovek stare škole koja se temelji na tradicionalnim albanskim pojmovima časti i krvne osvete – koje Jašari generalno dele, barem u junačenju prema strancima, ali verovatno i u praksi.

A Adem je svakako bio militant, s obzirom na njegov dalekosežni cilj da nezavisnost Kosova bude ostvaren nasiljem ukoliko je neophodno.

Ipak, odbijam da ga nazovem teroristom u skladu sa sopstvenom analitičkom definicijom terorizma državnih, poludržavnih ili nedržavnih aktera da je to iznenadno smrtonosno nasilje bez prethodnog upozorenja o delu u bilo koju (neprivatnu) svrhu protiv nenaoružanih ili slabo naoružanih i time praktično bespomoćnih civila, nenaoružanog bezbednosnog osoblja van dužnosti, vojnika i policajaca i drugih bespomoćnih neboraca.

Prema mojoj analizi i konsultacijama sa izvorima koje smatram validnim i pouzdanim, Jašariji generalno ili strukturalno nisu napadali bespomoćne civile ili čak nenaoružano bezbednosno osoblje srpske, albanske ili bilo koje druge nacionalnosti – iako su Adem i njegovi rođaci povremeno koristili prekomerno nasilje protiv zarobljenih i sateranih u ćošak srpskih policajaca i drugih predstavnika srpske države – ili predstavnika suprotstavljenih albanskih klanova ili političkih grupa.

Ipak, moram da sprovedem dodatna istraživanja o ovome pre nego što donesem konačan i precizan sud o ovom pitanju.

Kako je tekla akcija u Drenici, prema srpskoj policiji

Na 15. godišnjicu nezavisnosti Kosova ulicama Prištine viorila se zastava OVK

Prema rečima Gorana Radosavljevića, akcija je trajala sedam dana, a vodili su je Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti i Specijalna antiteroristička jedinica MUP-a Srbije.

Radosavljević je tada bio pomoćnik komandanta štaba za Kosovo i Metohiju, zadužen za policiju, a Sreten Lukić, kasnije osuđen na 22 godine zatvora pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu, komandant.

Kako tvrdi, policija je pozivala Jašarija da se preda ili da pusti žene i decu, ali bezuspešno.

Kada je policija napravila obruč oko kuće, da bi, kako tvrdi Radosavljević, „izvela hapšenje i pokušala da izvuče“ i civile, sa imanja se pucali „iz svega raspoloživog“.

„Međutim, oni su napravili dole mitraljeska gnezda i on (Jašari) nije dozvoljavao ženama i deci da izađu, čak je ubio svog bratića od tih silnih eksplozija koji je sa devojčicom krenuo ka nama“, tvrdi Radosavljević.

„U toj akciji je poginulo, nažalost, i civila i žena i dece“, dodaje, ocenjujući da ih je Jašari „sve žrtvovao“.

U pucnjavi su poginula i dva srpska policajaca.

Za njega je ta akcija bila potpuno legitimna, jer, kako kaže, nije bilo „masakra, već se sve dešavalo u borbi“.

„Ovo je jedina istina što se nas tiče.

„Naravno, Albanci imaju svoju istinu i oni neće promeniti mišljenje o njemu nikada“, dodaje on.

I Nikola Šainović, bivši potpredsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije, kaže za BBC na srpskom da je Jašari „bez sumnje bio podložan hapšenju“.

„To je bez sumnje bio čovek koji je bio odgovoran za više ubistava i policija je trebalo da ga hapsi“, kaže Šainović koji je 2009. godine osuđen na 22 godine zatvora pred Međunarodnim sudom u Hagu na osnovu optužnice za ratne zločine na Kosovu tokom 1999. godine.

„Nažalost pošto su članovi porodice ostali u kući, bilo je puno žrtava, ali svako ko upotrebi porodicu kao deo vatrenog položaja, on sam to rizikuje.

„To je težak i tužan ishod te akcije, ali što se tiče njenog legitimiteta on nije sporan“, dodaje Šainović.

Istražni sudija sproveo je uviđaj posle akcije, ali nije pokrenut sudski postupak.

Radosavljević je tada vodio i reportere u obilazak Prekaza – „autobus novinara iz čitavog sveta“, kaže, pokazujući im zemunice i mitraljeska gnezda u kojima su pobunjenici bili skriveni.

Dejan Anastasijević, reporter Vremena i kasnije urednik BBC-ja na srpskom, bio je u Prekazu marta 1998.

U tekstu „Mrtvački ples“ Anastasijević je opisao da je na kilometar od centra Srbice uz put prema Glogovcu ispod nadstrešnice stovarišta zatekao „morbidne eksponate“ – 49 leševa stradalih kod Donjeg Prekaza, među kojima je bilo 12 žena, 13 dece i pet staraca.

„Neki su očigledno stradali od kuršuma, neki od šrapnela, neki od noža, troje je bilo sasvim ugljenisano.

Jedan desetogodišnji dečak imao je rupu od metak posred čela i nikakvu drugu vidljivu povredu„, zapisao je Anastasijević, a kolumna je objavljena i u knjizi „Ko mi je stavio bombe na prozor“.

U tekstu navodi da su oni sahranjeni najpre u kovčege, zatim otkopani i sahranjeni u pokrovima po muslimanskim običajima, kao i da je u moru lažnih i oprečnih informacija na terenu teško bilo saznati šta se tačno desilo tokom akcije.

„Iz više izvora može se čuti da je po prvobitnom planu sav posao u Drenici trebalo obaviti za četiri dana, između 5. i 8. marta ‘žestoko i hirurški precizno’.

Od policajaca je, međutim, teško napraviti hirurge: trebalo im je gotovo dva dana samo da uđu u Prekaz, gde su naišli na mnogo žešći otpor nego što su očekivali.

U međuvremenu se situacija zapetljala ne samo na terenu, već i na političkom i diplomatskom planu.

Sad se više ne može nazad neobavljenog posla, a ne može se ni punom snagom napred, jer bi to sasvim sigurno u svetu bilo shvaćeno kao novo etničko čišćenje.

Najprecizniji i najiskreniji opis situacije došao je iz usta jednog pokrajinskog funkcionera koji je, naravno, želeo da ostane anoniman: ‘Zaglavili smo se, brate, i sad smo usrali motku'“, navodi Anastasijević u tekstu objavljenom u Vremenu 14. marta 1998.

Kosovo

Nema suđenja, nema optužnica ni 25 godina kasnije

Pred kosovskim sudovima, od završetka oružanog sukoba do danas, nije bilo suđenja u vezi sa ovim zločinom, kaže Amer Alija iz kosovskog Fonda za humanitarno pravo.

Specijalna tužiteljka za ratne zločine Drita Hajdari pokrenula je istragu tim povodom potvrđeno je za BIRN, preneo je Priština insajt, ali nije poznato dokle se sa tim slučajem stiglo.

Do objavljivanja ovog teksta, BBC nije dobio odgovor na pitanje u kojoj fazi je postupak Specijalnog tužilaštva u Prištini.

Političke okolnosti ‘ukidanje straha’

Težnje kosovskih Albanaca da stvore nezavisnu državu na Kosovu trajale su decenijama, još iz vremena bivše Jugoslavije – kroz proteste i referendume, do oružanih sukoba sa srpskim bezbednosnim snagama.

Jačanjem represije Miloševićevog režima prema albanskom stanovništvu, došlo je i do jačanja militantnog krila otpora među Albancima na Kosovu.

U takvim okolnostima Adem Jašari se opredelio da, uprkos upozorenjima saradnika poput političkih lidera Hašima Tačija i Adema Demaćija, ostane kod kuće i pogine za ono u šta veruje, navodi se u BBC dokumentarnom filmu „Pad Miloševića“.

Obećao je da ga neće živog uhvatiti i reč je održao, što mnogi na Kosovu smatraju „mučeničkim stradanjem“.

On je postao nacionalni heroj, jer se žrtvovao zajedno sa celom porodicom za ukidanje straha, ocenjuje Nedžemedin Spahiu, profesor Fakulteta političkih nauka iz Južne Mitrovice.

„Stanje straha je devedesetih uspostavio Milošević u kome su Albanci bili samo žrtva… Da bi se ukinuo taj strah, morao je neko da se žrtvuje na takav način, da žrtvuje čitavu porodicu, jer se zna da ne može gore od toga i to je bio početak rata na Kosovu“.

Tadašnji lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova, pisac i disident, zagovarao je mirne proteste i štrajkove protiv srpskih vlasti u vreme Slobodana Miloševića.

Međutim, mnogi Albanci nisu bili zadovoljni njegovom politikom i podrška borbi OVK gerilcima bila je sve jača.

Događaji u Drenici predstavljali su prekretnicu u kosovskoj krizi, navodi se i u izveštaju međunarodne organizacije Hjuman Rajts Voč (HRV).

„Ako je namera vlasti bila da suzbije narastajuću pobunu, ovo je imalo suprotan efekat: brutalni i bespoštedni napadi su samo radikalizovali populaciju kosovskih Albanaca i popunili redove OVK-a“, navodi se u analizi o ratnim zločinima Po naređenju.

‘Legendarni komandant‘ Jašari kao prekretnica

To potvrđuje i Daut Haradinaj, koji je u međuvremenu postao političar.

„Pad legendarnog komandanta Adema Jašarija i njegovih 62 člana porodice bio je motiv svakog normalnog čoveka da se naoruža i odbrani od varvarskog Miloševićevog režima.

„Nije bilo nade da će mirovna politika dati rezultate“, kaže za BBC mlađi brat Ramuša Haradinaja, nekadašnjeg kosovskog premijera i jednog od komandanata OVK-a.

Dok je Ramuš dva puta oslobođen pred Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, najpre za ratne zločine, a zatim za zastrašivanje svedoka, Daut Haradinaj je osuđen 2005. za ubistvo četiri Albanca na Kosovu.

Posle rata, Ramuš Haradinaj postao je lider Alijanse za budućnost Kosova, a brat mu je jedan od viđenijih partijskih članova.

Dobro se, kaže, seća „strašnih trenutaka koji su se desili u Prekazu“.

U to vreme, Daut je imao 20 godina, a snage Miloševićevog režima su „ubijale nevine i nikoga nisu štedeli“.

„Cela vojska je mobilisana da napadne porodicu, uglavnom sa ženama i decom.

„Neki od muškaraca bili su odlučni da pruže otpor, dokazujući neospornu volju za slobodom čak i uz kolektivnu žrtvu“, navodi nekadašnji borac koji je početkom marta 1998. bio sa saborcima u oblasti Dukađini, koju Srbi zovu Metohijom.

„Mnogo ratnih drugova i ja smo bili tad u regionu Dukađinija, i od tog dana rat je bio neizbežan. Stotine ljudi je bilo spremno da pruži otpor.

„Posle 24. marta (1998), svi mladi i stari su uzeli oružje i postali deo OVK, što je rezultiralo porazom Srbije“, navodi doskorašnji poslanik kosovskog parlamenta.

Da su dešavanja u Prekazu u martu 1998. bili vododelnica u novijoj istoriji Kosova, smatra i Armend Bekaj, istraživač na Departmanu za istraživanje mira i konflikta na Univerzitetu u Upsali u Švedskoj.

Do tada su „borbe između srpskih/jugoslovenskih snaga i OVK bile prilično sporadične i izolovane“, kaže Bekaj u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

„Od tog trenutka Kosovo je ušlo u rat punih razmera“, kaže Bekaj.

Prema njegovim rečima, do marta 1998. bilo je samo nekoliko stotina regruta u OVK.

„Oni su obično u borbi protiv srpskih/jugoslovenskih snaga koristili taktiku ‘napadni i beži’ ili bi ulazili u izolovane sukobe sa njima.

„Masakr u Prekazu je zaista bio prekretnica“, ocenjuje Bekaj.

Koliko god taj događaj bio „tragičan i bolan“, kaže, pokrenuo je društvenu podršku OVK na celom Kosovu.

„U roku od nekoliko meseci, hiljade mladih Albanaca i Albanki dobrovoljno su se pridružili redovima OVK, čime je taj broj porastao sa nekoliko stotina na oko 15.000 do sredine iste godine“, kaže Bekaj.

Do tada rasparčane ćelije i regionalni ogranci OVK-a počeli su da se udružuju i formiraju organizovani narodni pokret otpora, a mnogi odustaju od Rugovine nenasilne politike.

„Novac iz dijaspore koji je prethodno dolazio na račun (Rugovine partije) DSK, uveliko se preusmeravao na finansiranje OVK-a preko fonda ‘Domovina zove’.

„Albanci iz Zapadne Evrope, a kasnije i iz SAD, u sve većem broju pridruživali su se pobunjenicima“, navodi se u izveštaju Hjuman Rajts Voča.

Bekaj kaže da „u to vreme često nije bilo jasno ko je deo OVK, posebno na početku, kada su njeni pripadnici bili primorani da se kriju.“

„Ali kao odgovor na masakr u Prekazu, etnički Albanci su počeli da govore ‘svi smo mi OVK’, što je samo pokazalo potpunu solidarnost Albanaca na Kosovu u ciljevima sa OVK“, kaže Bekaj, poreklom s Kosova.

Međunarodne okolnosti – zaokret Amerikanaca

Međunarodna zajednica tada sa podozrenjem gleda i na nasilje bezbednosnih snaga Slobodana Miloševića, kao i OVK-a.

Nekoliko dana pre ubistva porodice Jašari u poseti Balkanu bio je Robert Gelbard, specijalni izaslanik američkog predsednika Klintona.

On je 22. februara 1998. u Beogradu izjavio da je Vašington „duboko zabrinut zbog rastuće spirale nasilja“ i da ga osuđuje.

„Verujemo da je zvanično nasilje, koje sprovodi policija, velika većina nasilja koje se dešava na Kosovu. Smatramo da je to neopravdano.

„(…)Istovremeno, osuđujemo i napade na policiju i druge grupe koja sebe naziva UČK (Oslobodilačka vojska Kosova). Kao što sam ranije rekao, smatram da su to terorističke akcije i politika Sjedinjenih Država je da se čvrsto i u potpunosti suprotstave svim terorističkim akcijama i svim terorističkim organizacijama“.

Jedanaest dana kasnije usledila je akcija u Prekazu, koja je dovela do promene međunarodnih stavova.

U Londonu se sastaje Kontakt grupa koju čine ministri spoljnih poslova velikih sila među kojima je bila i Rusija koja saopštava da se „region Balkana suočio se sa ogromnim krvoprolićem poslednjih godina, da međunarodna zajednica ne može da ostane po strani“.

Od Miloševića je tražen prekid oružanih dejstava i vraćanje autonomije za Kosovo, što je on odbijao.

Slobodan Milošević u Hagu — Milošević u sudnici u Hagu

Nikola Šainović, tada potpredsednik jugoslovenske vlade, smatra da su, pak, presudni bili kasniji događaji iz leta 1998.

Tada se uveliko radilo na sprovođenju sporazuma Miloševića i Rugove o obrazovanju, koji Šainović naziva „istorijskim“.

Albanski studenti Univerziteta u Prištini su u jesen 1997. i proleće 1998. protestovali protiv „ugnjetavanja i autoritarnog režima Miloševića“, a mlađi đaci su pohađali časove u privatnim kućama jer u zvaničnim nije bilo nastave na albanskom jeziku.

Detalji sporazuma bili su do te mere razrađeni da se znalo tačno gde će nastavu pohađati studenti na albanskom, gde ne srpskom jeziku, studentski domovi su dograđeni tako da bude mesta za sve, kaže Šainović.

„Nisam ja imao iluzije da će taj sporazum o obrazovanju da reši kosovski problem, samo sam bio siguran da neće biti rata 1999. jer će studenti poći na fakultet“, kaže Šainović.

Pregovori između predstavnika Beograda i Prištine su vođeni uz posredstvo Vatikana i vatikanskog reda Sant Euđidio, na čelu sa kardinalom Vićencom Paljom.

„Onda odjednom naš ambasador iz Tirane javlja da su Amerikanci pozvali u Tiranu Palju i rekli mu da prekine sve aktivnosti“, kaže Šainović.

Rugovi je bilo stalo da se dođe do rešenja, jer su studenti bili njegovo glasačko telo, dodaje, dok su pristalice OVK u početku više bile po selima.

Paralelno s tim, Ričard Holbruk, specijalni američki izaslanik za Balkan, posećuje pripadnike OVK-a u selu Junik, kaže Šainović.

„Od tog momenta nadalje, Rugova ostaje bez podrške“, napominje Šainović, dodajući da je kosovski lider tokom 1998. godine „nije posetio nijedno selo u kojoj su se vodile borbe, gde su bile žrtve, jer je to bio OVK“.

Leta 1998. OVK je ubio 80 pripadnika srpske policije i 60 civila, zauzeli su dva sela, ali nisu imali pravu vojsku.

Vojsku su imale srpske vlasti. Iako su se zvanično borili protiv terorizma i separatizma, srpske snage su i ulazile u sela, palile kuće, ubijale i raseljavale civile.

Sve će to biti uvod u NATO bombardovanje 1999. godine.

Milošević se dve godine kasnije u Hagu suočio sa optužbama za genocid i ratne zločine na Kosovu, ali je preminuo pre presude 2006.

Od početka NATO bombardovanja Jugoslavije prošla je 21 godina.

Šta dalje

Četvrt veka kasnije, Kosovo je „nezavisna država, za to se borila i žrtvovala porodica Jašari“, kaže Daut Haradinaj.

„Naš evropski put i naša evroatlantska orijentacija, čvrsto povezana sa SAD, jedina su budućnost za nas.

„Voleo bih da Srbija i Srbi shvate ovu činjenicu, sukobi i ratovi su za nas završeni i za ceo region“, napominje on.

Kako dodaje, njihova država garantuje Srbima jednak život kao i svim građanima Kosova.

„Želim da verujem da će i Srbija garantovati ista prava Albancima“, zaključuje on.

Kosovo i nezavisnost: Podele, normalizacija i tajni predlog

Nedžmedin Spahiu ističe da bi „svaka normalizacija Kosova i Srbije trebalo da znači da se traži izvinjenje za zločine“.

Voleo bi da vidi srpske političare u Memorijalnom centru u Prekazu.

„To bi bilo normalno očekivati“, zaključuje profesor.

Za preživele život teče dalje.

„Kad pomislim šta se desilo mojoj porodici i Kosovu, to me podstiče da idem napred kako bi moj otac i brat bili ponosni na mene“, ispričala je Besarta Jašari.

Za BBC emisiju Svedok istorije jedina preživela devojčica govorila je hodajući kroz porodičnu kuću u ruševinama i pored porodičnih grobova.

„Često noću kad legnem, zatvorim oči i setim se toga.

„Ne znam zašto me nisu ubili, osim da je Bog tako hteo“.

Možda će vas zanimati i ova priča

Prištinski aerodrom već deset godina nosi ime Adema Jašarija.

Petnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.