Tog 20. februara 2022. godine, sa čitavim životom spakovanim u jednu torbu, Kubanac Fernando Almeida sleteo je na beogradski aerodrom.
Na sebi je nosio tanki braon kaput i veliku dozu panike u glavi.
„Bilo je toliko hladno, osetio sam hladnoću u kostima, nisam verovao kako neko može da preživi tako niske temperature“, priseća se Almeida za BBC na srpskom.
„Pre toga nikada nigde nisam putovao… Bio sam prestravljen.“
Godinu dana kasnije, Almeida je u Srbiji dobio azil kao politički disident.
Jedan je od protivnika Komunističke partije Kube, koja je na vlasti decenijama, i aktivni učesnik demonstracija iz 11. i 12. jula 2021, jednim od najvećih u istoriji ostrva.
Posle toga, kako navodi, više nije mogao da ostane na Kubi.
„Represija je neverovatno surova i nemilosrdna“, tvrdi on.
- Kubanac u Beogradu: Od sunčanih plaža do snežnog Voždovca
- Če Gevara u Jugoslaviji: Kako je izgledao susret sa Titom na Brionima
- Kako je invazija u Zalivu svinja počela i propala
- „Havanski sindrom“, agenti CIA i misterija mikrotalasa
Za napuštanje zemlje, kao i mnogim njegovim sunarodnicima, u tom trenutku postojale su tri najpopularnije rute, zato što za njih nisu bile potrebne vize – Nikaragva, Moskva i Beograd.
„Nikaragva je skupa, Rusija je daleko i u ratu, a postoje i priče da su loše tretirali Kubance, tako da je Srbija bila glavna destinacija za sve koji nemaju porodicu u Americi, ili kuću koju mogu da prodaju.
„Siromašni, obični ljudi, dolazili su ovde“, priča Almeida.
Međutim, Srbija je 15. aprila 2023. uvela vize za Kubance, usklađujući spoljnu politiku sa Evropskom unijom (EU).
Nikola Kovačević, advokat Beogradskog centra za ljudska prava, koji se bavi pitanjima azila – pa i Almeidinim slučajem – tu odluku naziva „pomalo tužnom“.
„To je možda ruta koja je češće korišćena ilegalnu migraciju – pre svega do Španije – nego za izbeglištvo, ali kada se u obzir uzme da su neki životi bukvalno spašeni na taj način, onda pomalo jeste tužno“, kaže Kovačević.
U poslednjih nekoliko godina, dodaje, više hiljada ljudi je sa Kube stiglo u Srbiju po različitim osnovama – turistički ili po zahtevu za azil.
„Bezvizni režim je značajnom broju disidenata pomogao da se domognu bezbednosti, ali ta ruta sada više ne postoji.“
Na pitanje BBC-ja da li će Kuba sada uvesti vize za državljane Srbije, odgovori nisu stigli iz Ministarstva spoljnih poslova Kube, kao ni kubanske ambasade u Beogradu.
Ambasador Lejde Ernesto Rodrigez Hernandes – koji je na tu funkciju stupio sredinom marta – „u ovom trenutku nema komentar“, naveli su iz ambasade za BBC na srpskom.
Srbija i Kuba prošle godine obeležile su 120 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa, kada je bivši šef diplomatije Nikola Selaković posetio Havanu.
Kubu je tada nazvao „tradicionalnim prijateljom Srbije“ i zemljom koja štiti interese Srbije po pitanju Kosova u Karibima.
Državljani Srbije u međuvremenu i dalje putuju na Kubu, željni kubanskih cigara i ruma i prelepih plaža.
O putu do Srbije
Almeida se sa aerodroma, nesvestan i dalje gde je došao, prvo uputio u hotel, pa u iznajmljeni stan u kom i danas živi.
„Nisam ništa znao o Srbiji, ona je za Kubance i dalje velika misterija“, kaže kratko.
„Nekoliko dana po dolasku, slučajno sam ovde sreo prijatelja sa Kube i ispričao mi je razgovor koji je vodio sa bakom pre polaska.
„Kada joj je rekao da ide u Srbiju čudno ga je pogledala, a onda rekla ‘a, da, u Jugoslaviju – oni su komunisti tamo, slobodno idi’.“
Kuba je bila članica Nesvrstanih, međunarodnog pokreta zemalja koje se tokom Hladnog rata nisu svrstavale ni uz zapadni blok, predvođen Amerikom, ni uz istočni i Sovjetski savez (SSSR).
Jedna od predvodnica Nesvrstanih bila je upravo Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ).
Pored nje, dodaje Almeida, jedino za šta se na Kubi danas zna o ovim predelima jeste krvavi rat kojim se SFRJ raspala.
Međutim, kako kaže, na Srbiju nije morao mnogo da se navikava.
„Pomešanost modernizma i socijalističkog brutalizma u arhitekturi, direktna komunikacija ljudi, bez uobičajene distance Evropljana, pa i Kalemegdan od kog se Beograd dalje širio… Tako je i u Havani, samo imamo zaliv umesto reka.“
„I stanodavac mi je super tip, kad sam došao rekao mi je ‘brate, ako nemaš da platiš kiriju neki mesec, u redu je, nema problema, daćeš kad budeš imao, samo plaćaj račune’.“
Put do Srbije, navodi, koštao ga je oko 1.000 evra, koje je prikupio uz pomoć prijatelja i bivše devojke.
Ostale opcije daleko su skuplje.
Put do Nikaragve, ističe, uglavnom iznosi oko 4.000 dolara (427.000 dinara), a do Amerike i do 15.000 dolara (1,6 miliona dinara).
Prosečna plata na Kubi 1. aprila iznosila je 130 dolara (oko 14.000 dinara).
Veliki broj ljudi zato brodovima i čamcima pokušava da stigne do Floride na Americi, ali na krajnju destinaciju u tom slučaju mnogi ne stignu – utope se u Meksičkom zalivu.
U Srbiji danas, kaže Almeida, ima nekoliko hiljada njegovih sunarodnika, posebno u Novom Sadu, gde postoji „značajna kubanska zajednica“.
„Srbija je predstavljala vrata kroz koju su ljudi ulazili u Evropu – neki su išli dalje u zemlje Evropske unije, a neki su i tražili privremeni boravak ili azil ovde.
„Značajna je i po tome što je su Kubanci kupovali ovde lekove i hranu i slali ih na Kubu, jer toga danas tamo nema, porodice gladuju.“
Kovačević navodi da je tokom 2022. na aerodromu „Nikola Tesla“ prilikom ulaska u zemlju odbijeno 262 ljudi Kubanaca, pod sumnjom da se neće tamo vratiti, već nastaviti dalje u zemlje EU,
Od toga je azil u Srbiji dobilo 92 ljudi, dodaje.
„Tu je i sigurno više od 1.000 ljudi koji su ušli u Srbiju, a da im nisu pravili problem, ali sada toga više nema“, kaže Kovačević.
„Ta mala tradicija i zaostavština bivše Jugoslavije je sada zvanično završena.“
Pored Kube, Srbija je od početka 2023. bezvizni režim, iz istog razloga, ukinula i za Boliviju, Indiju, Gvineju Bisao, Tunis i Burundi.
Almeida, koji se danas kao pravnik takođe bavi ljudskim pravima, pomažući sunarodnicima koji su u sličnoj situaciji kao on, uvođenje viza naziva „kompletnom katastrofom“.
„Zemlje žele da kontrolišu granice i migraciju i u redu, razumem to, da sam i ja deo vlasti i ja bih nametnuo određena ograničenja po tom pitanju.
„Ali ono što ne mogu da razumem i što je super okrutno, jeste da se Srbija priključuje velikoj listi zemalja koje suštinski ostavljaju bespomoćnim sve one koje kubanska vlast progoni.“
O životu na Kubi
Istorija Kube često je ispreplitana sa istorijom najvećeg suseda – Sjedinjenih Država.
Za početak, otkrio ih je isti čovek, moreplovac Kristofer Kolumbo.
Kuba je tada pripala prvo Španiji, pa Americi, a potpunu nezavisnost stekla je 1902. godine.
Čitav 20. vek za nju bio je prilično buran, a tada su ključni igrači bili Fulensio Batista i Fidel Kastro.
Batista je bio pukovnik u kubanskoj vojsci, predsednik zemlje od 1940. do 1944, a potom i od 1952. godine, kada zavodi diktaturu.
Bio je na vlasti sve do Kubanske revolucije 1959, koju je predvodio Kastro, a čiji važan deo je bio i Ernesto Če Gevara, jedan od najpoznatijih revolucionara u istoriji.
Kastro tada preuzima zemlju, a ubrzo osniva i organizaciju koja je tokom šezdesetih prerasla u vladajuću Komunističku partiju Kube.
Za lidera Nesvrstanih izabran je 1979. godine, iako je bio blizak Sovjetskom Savezu.
Bio je poznat kao veliki protivnik SAD, a na vlasti je bio više od tri decenije.
Taj period obeležila je Kubanska raketna kriza, kada je svet bio na ivici novog globalnog rata.
SSSR je 1962. na Kubi – veoma blizu američke obale – postavio rakete nuklearne rakete, što su Sjedinjene Države videle kao veliku pretnju po njenu bezbednost.
Kastro je preminuo 2016. godine.
Raul Kastro, njegov rođeni brat, nasledio ga je 2008 na čelu Kube.
Deceniju kasnije, Kuba je prvi put posle gotovo 70 godina dobila predsednika koji se ne preziva Kastro.
Reč je o Migelu Dijazu-Kanelu, koji je u aprilu 2023. izabran i za drugi mandat.
Dok priča o životu na Kubi, Almeida govori u dahu.
Ljudi tamo, kaže, žive pod velikom represijom i u velikom siromaštvu.
„Nema hrane, lekova, bolnice ne rade, nemamo ništa… Propala ostrvska država.“
Kuba je od 2022. suočena i sa velikim problemima u proizvodnji električne energije, zbog čega često nema struje, a u zemlji je u isto vreme i ogromna inflacija.
„Čim se pobunite protiv toga, što ne znači da organizujete demonstracije, već da samo kažete ‘hej, meni se sve ovo ne sviđa’, možete da budete uhapšeni i osuđeni, a potom i svi ljudi koji su bliski vama… Niko se ne oseća bezbedno.“
Ali demonstracija je ipak bilo.
U julu 2021. godine na hiljade ljudi izašlo je na ulice brojnih kubanskih gradova, nezadovoljni zbog nestašica osnovnih namirnica, velikim rastom cena, situacijom sa građanskim slobodama, kao i načinom na koji se država bori protiv korona virusa.
Tražili su ostavku Dijaza-Kanela, koji je za skupove okrivio Ameriku, navodeći da ona manipuliše demonstrantima, želeći da izazove „socijalne nerede i promenu režima“.
Policija je nasilno rasturila proteste.
Protesta Kubanaca tada je bilo i u Beogradu.
Posle skupova na Kubi uhapšeno je više od 1.395 ljudi, a glavni tužilac je godinu dana kasnije objavio da je na zatvorske kazne osuđena 381 osoba.
Među njima je 36 ljudi dobilo do 25 godina zatvora zbog pobune.
Almeida je i tada u pravnom smislu pomagao ljudima koji su učestvovali na demonstracijama, izjavio je tokom gostovanja na Agelast podkastu.
Almeida smatra da su ti protesti „sve promenili“.
„Represija se znatno pogoršala i svi su počeli da razmišljaju ‘ok, nećemo samo umreti od gladi, verovatno će nam neko razbiti glavu u zatvorskoj ćeliji’, pa su počeli da beže.
„I mladi i stari i žene, svi… Neće da umru tamo, zato je došlo do masovnih egzodusa, gde je Srbija bila jedna od glavnih destinacija.“
Međutim, kako kaže, taj put je sada zatvoren, tako da ljudi uglavnom samo pokušavaju da se brodom domognu do Amerike.
„Kuba je ranije bila veliki zatvor sa mnogo malih zatvora, a trenutno je cela poput logora.“
Srbi na Kubi
Ipak, turisti u njoj i te kako uživaju.
Jedna od njih je 40-godišnja Jelena Radičević iz okoline Guče, koja već dugo živi u Beogradu, a na Kubi je bila u aprilu prošle godine.
„Toliko volim da putujem, ali mi se nikad nije desilo da mi prvi utisak po ulasku u neki grad ili zemlju bude ‘ja ponovo želim da se vratim ovde'“, kaže Radičević za BBC.
Na pitanje šta ju je toliko privuklo, odgovara „ljudi, energija, ambijent i sloboda“.
„Kao da je stao svet, siromaštvo jeste veliko – rafovi u prodavnicama su prazni, može da se desi da u restoranu nema mesa, ali su ljudi sređeni, veseli i nasmejani.“
Ta sloboda, dodaje odmah, važi samo za turiste.
„Vlast drži sve, sami Kubanci se jako plaše policije i režima, represija nad njima postoji… Siromašni su i nemaju da plate kazne“, navodi Radičević.
Odlazak na Kubu ipak opisuje kao „fenomenalno iskustvo“.
Aleksandar Seničić iz Nacionalne asocijacije turističkih agencija (JUTA) kaže za BBC da Kuba jeste „popularna, ali je skupa destinacija“.
Razlog za to je što ne postoji direktna avionska linija iz Beograda, što znatno podiže cenu putovanja, pa je i manja potražnja.
„Godišnje tamo odavde ode između 1.000 i 2.000 ljudi i to su aranžmani uglavnom od 1.500 evra pa naviše“, navodi Seničić.
Pogledajte video: Poslednji susret sa Če Gevarom
Život u Srbiji
Fernando za to vreme nastavlja život u Srbiji.
Na pitanje kako troši dane, odgovara – na posao.
„Kada ovde padne mrak, Kuba se probudi, tako da sve vreme maltene radim sa žrtvama režima na Kubi, izbeglicama i ljudima zaglavljenim u drugim zemljama.
„Ima mnogo posla, sve su uglavnom hitni slučajevi, ali kada čuješ očajnu majku kako plače zato što su joj sina osudili, kako da kažeš ne.
„Tvoj narod je kao tvoja porodica – ako je neko bolestan, radiš sve da mu pomogneš.“
Tu je zastao.
„Bio sam jedan dan u Novom Sadu, lep grad“, dodaje uz osmeh.
Promene na Kubi u nekom skorijem periodu ne očekuje.
„Ako vlada nastavi ovako izgubiće svu kontrolu i sve će biti na mnogo luđem nivou nego do sada… Više neće biti Kube, samo polje puno krvi, zatvora i smrti.“
Za Srbiju i Srbe se, kaže, brzo vezao i prema njoj će „uvek imati dobar odnos, gde god bio“.
Naučio je i nešto srpskog, ali se sa njim i dalje bori.
„Nisam uopšte morao da se navikavam na Srbiju, ali i dalje mi nije lako da se otvorim i stupim u kontakt sa ljudima ovde.
„Uglavnom nisam tradicionalni Kubanac kakvim me ljudi očekuju – hej, duvan, rum i salsa – tako da često ne znam kako da razbijem led.“
A da li bi se nekad vratio na Kubu?
„U jednom trenutku da, ako se ova katastrofa okonča.“
Ponovo je zastao.
„Imajući u vidu kakva je situacija, vratiću se samo ako zanemarim svu moju ličnu etiku, uzmem pušku u ruke i kažem ‘hajde da se borimo do smrti’.
„Nisam siguran da li bi to rešilo problem ili ga samo pogoršalo.“
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
