Srbija i kultura: Prosvetitelj i „bek-peker“ iz 18. veka – ko je bio Dositej Obradović

Nekada davno, u 18. veku, jedan monah sa Fruške gore odlučio je da povuče dva revolucionarna poteza – skine mantiju i počne da piše na srpskom narodnom jeziku.

Dositej Obradović, jedan od najznačajnijih srpskih prosvetitelja, proveo je 40 godina putujući Evropom i Malom Azijom.

Pred kraj života, vratio se u Srbiju koja se oslobađala od Osmanskog carstva i pokrenuo važne reformske procese.

„Recepcija njegovog dela doprinela je procesu sekularizacije, a reforme koje je predlagao učinile su ga jednim od najistaknutijih posrednika ‘zapadne misli’ kod nas“, kaže dr Dragana Grbić sa Instituta za slavistiku Univerziteta u Kelnu za BBC na srpskom.

• Koliko (ne) znamo o Vuku Karadžiću
• Od „bolu me noge“ do „dis’ ti poš’o“ – različitosti obogaćuju srpski jezik
• Petar Drugi Petrović Njegoš – od totalnog uzdizanja do totalnog poricanja

Bio je prevodilac i pisac, osnivač Velike škole – preteče Beogradskog univerziteta, kao i Bogoslovije, škole za teologiju.

Posle Prvog srpskog ustanka, postao je prvi srpski ministar prosvete, kao i privatni učitelj Karađorđevog sina – prestolonaslednika kneza Aleksandra.

Ime prosvetitelja, koji je krajem 18. veka predlagao da se ženama omogući pristup obrazovanju, danas nose desetine škola i ulica u Srbiji.

Dositej Obradović je, po starom kalendaru, preminuo 28. marta 1811. godine.

‘Knjige, braćo moja, knjige’

Rodio se sredinom 18. veka u Čakovu, na prostoru današnje Rumunije, kao Dimitrije Obradović.

Kada je imao oko 18 godina, pobegao je u manastir Hopovo na Fruškoj Gori, gde se zamonašio i uzeo ime Dositej.

Zalagao se da znanje treba da bude dostupno svima.

Smatrao je da knjige treba da se pišu na srpskom narodnom jeziku, koji razumeju „prosti seljani i čobani“, kako bi se nauka brže širila.

Time je utabao je put reformi jezika koju je kasnije sproveo Vuk Karadžić.

I danas se često citira Obradovićeva rečenica „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci“.

• Šta sve niste znali o Dostojevskom: Pisac krimi romana, zatvorenik i prorok
• „Buntovan i kontradiktoran“: Ko je bio Lav Nikolajevič Tolstoj

Grbić kaže da su za njegov prosvetiteljski program ključne tri ideje – kritičko mišljenje, religijska tolerancija i demokratizacija znanja.

„Isticao je hrabrost da se slobodno misli i izražava, da se razvija kritičko mišljenje, ali i neophodnost da se čovek usavršava“, dodaje.

Tražio da se dozvoli obrazovanje ženskoj deci, kao i da se crkve i manastiri pretvore u škole.

Ova dva zahteva izneo je u autobiografskom delu „Život i priključenija“ iz 1783. godine, koje je u Srbiji danas na spisku lektire.

Bila je to prva autobiografija u srpskoj književnosti, a objavljena je samo nekoliko meseci posle „Ispovesti“ Žana Žaka Rusoa, koja se smatra prvom modernom autobiografijom u svetskoj literaturi.

Nešto ranije je štampano i „Pismo Haralampiju“, Obradovićevo prvo delo i prosvetiteljski manifest, u kojem obrazlaže zašto mu treba novac za pripremu i objvljivanje knjige na srpskom narodnom jeziku.

Obradović je čvrsto zastupao versku toleranciju među narodima.

„Te njegove ideje sa kraja 18. veka su i danas za nas u 21. veku od podjednako iste važnosti“, smatra Grbić.

‘Bek-peker’ iz 18. veka

Dositej Obradović je veliki deo života, skoro četrdeset godina, proveo putujući Evropom i Malom Azijom.

Zbog toga ga pojedini naučnici šaljivo opisuju kao „bek-pekera“ iz 18. veka, koji je putovanja finansirao radeći kao privatni učitelj.

Posebno snažan utisak na njega ostavio je Pariz, u koji mnogi danas odlaze da vide Ajfelov toranj, sagrađen 1889. godine.

Ali, čitav jedan vek pre nego što se nad Gradom svetlosti uzdigla ova građevina, Dositej se tamo zaputio da vidi let balonom na vruć vazduh.

Istraživači pretpostavljaju da je u novinama pročitao vest o letu balona, koji je bio prava atrakcija u to vreme, pre razvoja avio-saobraćaja.

„Bilo mi je negde u torbi jošt oko pedeset dukata, no ove sam rad bio zaštediti, da š njima iduće jeseni u Pariz pođem, da se toga čuda nagledam: kako Francuzi, ka i ostali ljudi bez perija, pak kao vile po vozduhu lete„, zapisao je u Sovjetima zdravago razuma iz 1784. godine.

• Ficroj Meklejn: Avanturista, diplomata, vojnik i počasni Korčulanin
• Koča Popović: Vispren duh nadrealiste u uniformi

Strast prema putovanjima nesumnjivo je bila jedna od pokretačkih sila u Dositejevom životu, što se vidi i iz prepiske sa prijateljima.

„Ali pri meni, što se do putovanja tiče, nimalo ne prolazi šala“, piše u pismu Josifu Jovanoviću Šakabenti, jednom od tadašnjih episkopa Srpske pravoslavne crkve.

„Reče li se samo da se putuje, s šalom il’ bez šale, to je meni svejedno – mora se putovati!“, dodaje.

Na prekretnici

Osamdesetih godina 18. veka, Dositej Obradović stiže u Nemačku – zemlju u kojoj će doživeti veliki lični preobražaj.

Obrazovanje, koje 1782. godine započinje u nemačkim gradovima Haleu i Lajpcigu, bilo je prekretnica u Dositejevom životu, ocenjuje Grbić.

„Baš tu i baš tada, od 1782. do 1784. godine, bio u pravo vreme, na pravom mestu.

„Zrelo prosvetiteljstvo u Zapadnoj Evropi dostiže vrhunac, a on je u prilici da preko svog profesora Johana Avgusta Eberharda bude u neposrednom dodiru sa idejama najvažnijih filosofa i akterima polemika koje su se tada vodile i u kojima se definisao pojam prosvetiteljstva“, dodaje.

Stigao je kao nepoznat autor, a u Lajpcigu je objavio prva dela.

A skinuo je i monašku mantiju.

„Ovde se preobučem u svetske grešne haljine, ka’ i ostali ljudi čelovečeskoga čina„, zapisao je u autobiografskom delu „Život i priključenija“.

„Dam se zapisati u katalog universiteta i pođem slušati filosofiju,estetiku i naturalnu teologiju„, dodao je.

Grbić dodaje da su Dositejeve godine u Haleu i Lajpcigu „svojevrsna prekretnica i za srpsku kulturu“.

„U akademskim novinama Univerziteta u Haleu objavljena recenzija Dositejevog dela, kao prva recenzija srpske književnosti u Zapadnoj Evropi, u kojoj je na nemačkom jeziku hvaljen slavenosrpski jezik i Dositejevi napori da demokratizuje znanje, pišući na narodnom jeziku, razumljivom svima“, kaže.

Dositej u Londonu

Sada bez mantije, Dositej Obradović 1784. godine stiže u London.

Godinu dana kasnije, poklonio je Britanskom muzeju pet njegovih knjiga koje se danas čuvaju u Britanskoj nacionalnoj biblioteci.

„Bile su to prve moderne srpske knjige koje su se našle u muzejskoj biblioteci“, kaže Milan Grba, kurator Britanske nacionalne biblioteke, za BBC na srpskom.

Među njima su i prva izdanja autobiografije Život i priključenija i Sovjeta zdravago razuma, zbirke traktata i eseja o ljubavi, vrlini i drugim filozofskim pitanjima.

Obe knjige štampane su u Lajpcigu krajem 18. veka.

Grba kaže da u primerku Života i priključenija postoji pisana beleška o Dositejevoj donaciji koju je uneo Džon Džekson, prosvetiteljev prijatelj u Londonu.

„Tu se nalazi i podatak o jednoj od dve adrese na kojima je Obradović stanovao“, dodaje kurator.

U Londonu se zadržao oko godinu dana, a već tokom 1785. odlazi dalje – prvo u Hamburg, a zatim i u Beč.

‘Pravi Evropejac’

Posle skoro pet decenija provedenih u Zapadnoj Evropi, Dositej Obradović se 1807. godine vraća u Srbiju.

Odlučio se na povratak posle političkih promena koje je doneo Prvi srpski ustanak 1804.

Te godine, Obradović je Karađorđu, vođi ustanka, posvetio rodoljubivu pesmu Vostani Serbije, koja je postala veoma popularna.

Nikada nije izabrana za himnu, mada je u više navrata razmatrana.

„Dolaskom u postustaničku Srbiju, Obradović je dobio šansu koju je, kako je primetio Jovan Deretić, svaki prosvetitelj samo mogao priželjkivati kako bi realizovao ideje u praksi“, kaže Grbić.

Obradović nije više samo pisao o neophodnosti razvijanja prosvete, nego je učestvovao u osnivanju državnih institucija, kao što su Ministarstvo prosvete, Velika škola i Bogoslovija, dodaje Grbić.

Postaje prvi srpski ministar prosvete.

„On je već star čovek – prešao je sedamdesetu – jedan od retkih, ako ne jedini pravi Evropejac u seljačkoj Srbiji“, zapisao je Borivoje Marinković, istoričar književnosti, u zbirci zapisa i anegdota „Dositej u govoru i tvoru“.

„On se i odeva drukčije nego ostali: on je u evropskom odelu toga doba, sa dugačkim kaputom na struk, sa šeširom na glavi“, dodaje.

Grbić ističe da se na primeru Dositeja Obradovića ogledaju „smene kulturnih obrazaca koje su označile zaokret od istoka ka zapadu „.

Preminuo je 1811, samo četiri godine po povratku u Beograd.

„Ovde leže njegove srpske kosti on je ljubio svoj rod„, glasi epitaf na Obradovićevom grobu na ulazu u Sabornu crkvu u Beogradu.

U porti crkve je grob još jednog velikana, Vuka Karadžića, reformatora koji je kodifikovao srpski književni jezik.

Dositeja su pred smrt upitali da li želi da ga u crkvenom opelu pomenu kao jeromonaha ili kao običnog čoveka, navodi Marinković.

„Kao jeromonaha – odgovorio je on. Tako su ga i opevali“.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]