Brana, Tatjana i Mina* rodile su tri ćerke, ali Brana i Tatjana su sada mame dečaka.

Njihovi sinovi tinejdžeri postepeno prolaze tranziciju, prilagođavanje pola rodnom identitetu muškaraca – modernim rečnikom oni su trans.

Podizanje dece, i inače komplikovano, njima je bilo još složenije i teže.

„Ne pamtim u životu da smo jedan dan moje dete i ja u nečemu uživali, za ovih 18 godina.

„To ne može da razume niko ko to nije prošao, nema dobrog dana, ima samo manje loših“, kaže Brana za BBC na srpskom.

Sa kakvim sve problemima se suočavaju tokom odrastanja i koje lomove trpi porodica, ali i zašto je dobro što im se to desilo baš u Srbiji, za BBC govore ove tri Beograđanke povodom 31. marta, Međunarodnog dana vidljivosti trans osoba.

Minina ćerka je odustala od toga da je trans, izjašnjava se kao devojka i lezbejka, ali ne isključuje ni mogućnost da se vrati tranziciji.

„U šali sam rekla – sve i da imaš rogove ili rep, ti si moje dete“, kaže Mina za BBC.

Svima su imena promenjena na lični zahtev da deca ne bi bila označena ili izložena diskriminaciji.

Šta znači trans?

Transrodnost opisuje različitu grupu ljudi čiji je rod drugačiji od pola koji su dobili rođenjem.
Odnosi se na rodni identitet i nema nikakve veze sa seksualnom orijentacijom.
Neki od trans ljudi traže medicinsku pomoć da obave tranziciju – prilagođavanje pola ka onom kako se osećaju – poput hormonske terapije i hirurgije, drugi to ne čine.
Procenjuje se da je trans ljudi u svetu između 0,3 i 0,6 odsto, što je oko 25 miliona ili jedno na svakih 3.000 dece, podaci su Svetske zdravstvene organizacije.
Transrodnost je uklonjena sa spiska mentalnih i poremećaja ponašanja, odlukom Svetske zdravstvene organizacije 2019.
Osećaj rodne neusklađenosti ne smatra se dijagnozom, već pitanjem reproduktivnog zdravlja.

Branina priča

Brana je jedna od tri mame koje upoznajem na grupi za podršku u organizaciji XY spektrum u centru Beograda.

Sve tri su nasmejane i po međusobnom razgovoru i šalama vidi se da se dobro poznaju.

A spojila ih je borba.

Branin sin je rođen sa rodnom disforijom.

Rodna disforija je termin koji opisuje osećaj nelagodnosti koji neko može imati zbog nepoklapanja njihovog biološkog pola sa rodnim identitetom.

Taj osećaj nelagodnosti ili nezadovoljstva može biti tako snažan da dovede do depresije ili anksioznosti i štetno utiče na svakodnevni život, navodi se na sajtu britanske Nacionalne zdravstvene službe.

Disforija je suprotna od euforije – stanja ekstremne sreće.

Zbog takvog osećaja Branin sin dugo je iz kuće izlazio samo do škole i nazad, a nekad nije imao snage ni za to.

Mučio se, trpeo bolove i godinama bio nesrećan.

igracke — Izbor tipično muških igračaka bio je jedan od prvih signala majkama

Transrodnost može da prati i depresija, koja zahteva uključivanje lekova – antidepresiva, nesuicidno samopovređivanje, nesanica, ali i pokušaji sucida.

„Transrodnost ne spada u mentalne poremećaje, ali je veliki izazov i za pacijente, kao i za roditelje, kojima je sigurno jako teško“, kaže psihijatar Danilo Pešić sa Instituta za mentalno zdravlje.

Neki roditelji to ne mogu da prihvate, pa im je neophodna i psihoedukacija i psihijatrijska pomoć ili porodična terapija.

I oni koji prihvate, pred sobom i detetom imaju izazove ne samo medicinske, već i socijalne i pravne tranzicije – da ih društvo prihvati i da dobiju dokumenta u skladu sa polom i rodom.

Elena – najstarija trans žena Sarajeva

Sa svakom od njih sam razgovarala zasebno, ali su mnogi detalji isti.

Sve tri su imale muškobanjaste ćerke, koje su oblačile mušku odeću odmalena, birale igračke za dečake i volele sport više nego lutke i lastiš.

Sve tri su danas razvedene, samohrane majke i svakoj je to jedino dete.

„Mama, meni ne smeta da misle da sam dečak“

Kad je Branino dete insistiralo da nosi pantalone nije joj to bilo ništa čudno, jer se i sama sportski oblači.

Nisu je čudili ni mnogobrojni komentari poznanika i prolaznika – da li je to ‘slatki dečak’, ali joj se zauvek urezala situacija na pijaci kad je dete imalo pet godina.

„Uvek su mislili da je sin i stalno sam ih ispravljala.

„Onda mi je on rekao ‘mama, nemoj da ih ispravljaš, meni ne smeta da misle da sam muško'“, prepričava Brana.

Danas, retrospektivno zna da je to bio prvi znak.

I ona je, kaže za sebe, bila „muškarača“, radila sve što rade dečaci, ali nije želela da za nju misle da je dečak.

Isprva je pogrešno mislila da je i sa njenom ćerkom isti slučaj.

„Sa šest i po godina mi je rekao ‘devojčicama se dešavaju samo loše stvari’, iako nije imao neko loše iskustvo u okolini, to je bila druga dramatična izjava“.

Deca u tom uzrastu ne znaju šta je njima, ali osećaju da nisu kao drugi, dodaje.

„On je imao pokušaj da se prilagodi, da pusti kosu, ali se brzo iz toga vratio“, navodi Brana, dodajući da je njeno dete poslednji put obuklo suknju sa tri godine.

Dečačko ponašanje okolina osuđuje – u vrtiću je kažnjen jer je trčao oko stola, što ‘devojčica ne treba da radi’, a u prvom razredu vraćen s ekskurzije jer je hteo da igra fudbal sa dečacima.

„Vreme u kom sam ja odrastala je bilo neuporedivo bolje, nisu nas delili na roze i plave“, dodaje ova 50-godišnjakinja.

Situacija im se komplikuje kako se detetu približava pubertet.

On tad već jasno izražava da želi da bude dečak.

„Najviše me brinulo kad sam videla da moje dete počinje da biva nesrećno i anksiozno oko toga“, opisuje majka prvi znak za uzbunu.

Tad odlaze na savetovanje kod psihologa.

„Sa 10 godina moje dete kreće kaišem da steže nepostojeće grudi, meni je trebalo vremena da to otkrijem“, opisuje Brana.

Svaki izlazak iz kuće podrazumevao je sakrivanje grudi i tako je počelo.

ulošci — Menstruacija je za Braninog sina bila okidač

Sa 11 i po godina dolazi prva menstruacija i dete dobija višesatni nervni slom, opisuje Brana.

„Tad prestaje moje lagodno odnošenje prema tome, shvataš da je vrag odneo šalu“.

Zza nju počinju tri godine lutanja i traženja pomoći.

To je bila agonija koju bi, kako kaže, Brana najradije da zaboravi.

„Tad definitivno izlazi na videlo da moje dete ne prihvata telo u kome je i da će činiti sve da ga osakati.

„Stezaće se makar ne mogao da diše“.

Tad počinje i lutanje među stručnjacima i traženje pomoći lekara i psihologa.

„Govorili su mi, ‘ma to je faza’, to će da prođe, izudaraj dete…

„Urade hormonsku analizu i kažu – ona je savršeno zdrava 16-godišnjakinja, ja kažem: ‘Nije, pogledajte dete'“, napominje.

On je, pritom, uvek izgledao kao dečak, napominje majka.

Prvi Balkanski trans inter marš

Kada roditelj primeti dramatične reakcije kod deteta, poput vezivanja grudi, nepodnošenja menstrualnog ciklusa ili odbojnosti prema sopstvenom penisu i genitalijama, potrebno je potražiti stručnu pomoć.

„Kada postoji jasan napad na nešto što predstavlja karakteristike pola, to je signal“, kaže psihijatar Pešić.

Ni psihijatrima nije jednostavno uvek da utvrde da li je reč o rodnoj disforiji.

„Kao što ne znači da će svako dete sa tim osećajem biti i adolescent sa rodnom disforijom, takođe ne znači da će svaki adolescent sa osećajem rodne neuklopljenosti postati odrasli sa tim simptomom“, napominje doktor.

Da bi se krenulo sa hormonskom terapijom u Srbiji, saglasnost mora da da psihijatar.

Sliku da li je neko trans može da zamagli period puberteta koji karakteriše hormonski cunami i adolescentska potreba za pomeranjem i probijanjem granica.

„Adolescencija ima zadatak da se slika sopstvenog seksualno zrelog tela, psihološki prihvati i doživi, što nije jednostavan proces.

„Adolescenti u toj turbulenciji, napadaju telo – drogom ili sečenjem, zato je to nekad teško utvrditi“, navodi lekar.

Stezanje grudi do živih rana

Branin sin je koristio steznike, ali i čvrste bajndere koje su nabavljali u Americi – samo da se ne naziru grudi.

Taj specijalni steznik je nosio mnogo duže od dozvoljenih osam sati, skidao ga je samo kad spava – napravile su mu se rane po telu.

Stezanje grudi može biti signal da je detetu potrebna pomoć — Stezanje grudi može biti signal roditeljima da je detetu potrebna pomoć

U školi je prestao da ide u toalet, a nikad leti se nije skidao u kupaći, obično je bio u dve majice i duksu.

Majka mu je kupovala sve što je tražio od te opreme, razumevši da je to jedini način da izađe iz kuće.

„Mirisao je na trulež, ožiljci od bajndera su mu izlazili godinama.

„Ja sam ga kljukala vitaminima, plašila sam se sepse“.

Sam je od papira i kartona pravio umetke za penis, kako bi popunio muške farmerke koje je nosio.

„To je brdo problema o kojima roditelji druge dece ne razmišljaju“.

Da kod njega postoji rodna disforija sam je uputio majku – pokazao joj je blogove ljudi koji su prolazili kroz to.

Iako obrazovana, ona o tome nije ništa znala.

„Mnogo bi mi značilo tad da sam znala za diferelin, stala bi menstruacija, ali ne bi ni kukovi krenuli da se šire“.

Ovaj blokator se koristi za decu koja prerano uđu u pubertet, kao i za rodnu disforiju.

Lek zaustavlja pubertetske procese i može biti koristan da telo ne ode dodatno u suprotnom smeru.

Diferelin su počeli da koriste sa 15. godini i tek tada su prestale menstruacije.

Živeli su zajedno, a Brana kao majka nikad nije videla nijedan trag menstruacije deteta – kupovala mu je tampone, ali je on sve krio.

Takođe, sina sedam godina nije videla bez majice, on to nikome nije dozvoljavao.

Na malu maturu išao je u trodelnom odelu.

„Tad sam mu se još obraćala u ženskom rodu, to je jako teško i podsvesno problematična stvar, ali mu se nikad u javnosti nisam obraćala u ženskom rodu“, priča Brana.

Događalo se da ga vređaju i tuku vršnjaci.

Branu to i danas plaši.

„On mi je jednom rekao, svakog dana na ulici prođeš bar deset ljudi koji bi te ubili samo zbog toga što si, ali moraš da prestaneš o tome da razmišljaš“, kaže ona.

Trans ljudi u Srbiji i svetu još nisu bezbedni.

U Srbiji je za tri godine bilo 20 napada na trans osobe, podaci su Egala, organizacije koja se bavi podrškom LGBTI zajednici, dok je za godinu dana u celom svetu ubijeno 350 trans ljudi, navodi se u poslednjem izveštaju svetske organizacije Transdžender Evropa.

Trans Balkan u Beogradu

Tatjanina priča

Bajnderi, neuklopljenost i nezadovoljstvo telom obeležili su i odrastanje deteta Tatjane i Bogdana*.

Ovi Beograđani imaju sina od 17 koji je i dalje u postupku prilagođavanja pola.

Na rođenju su dobili devojčicu, ali je dete od vrtića pokazivalo da se oseća kao dečak.

Prvo su, kaže Tatjana, mislili da je faza, iako niko ko je video dete nikad nije pomislio da je devojčica – zbog muškobanjastog izgleda uprkos tome što mu je puštala dugu kosu.

Uvek su ga zanimale lopte, gormiti, a nikad lutkice ili leptirići.

„Bila je simpatična, neobična devojčica, ali sećam se kad je bio baš mali, jedva stoji, a hvata se za ‘najmuškarastiju’ čizmu u radnji“, priča Tatjana.

Kako su godine prolazile, to se dodatno učvrstilo – birao je tipična muška zanimanja, bez dileme.

„Govorila sam, sad je 21. vek, nema toga što žene ne mogu, a mogu muškarci, ali to nije dete zadovoljilo.

„’Ja želim da budem pravi dečak’, tako je govorio već sa šest ili sedam godina i ostalo je tako“, kaže mama.

Već tad su pomišljali da je trans, ali su i odbacivali tu misao, nadajući se da nije.

Nekoliko godina kasnije objasnili su mu da je reč o medicinskom problemu posle čega je usledilo i traganje za stručnom pomoći.

„Sa devet godina sam mu rekla to se zove tako i tako“, kaže mama uz uzdah.

„Sećam se njegovog pogleda olakšanja“.

Usledile su godine lutanja i traženja kome da se obrate.

Otac i majka su znali da postoje trans osobe, ali nisu ih poznavali.

„Ja sam mislila da smo mi jedini, posle sam upoznala mnogo divnih ljudi sa istim problemima“, kaže majka.

Iako su razvedeni, ona i suprug zajedno govore za BBC, jer je on u potpunosti uključen u odrastanje i podrška je detetu.

„On je znao uvek šta je iznutra i šta je njegova suštinska priroda.

„Ja sam davao sebi vremena da prihvatim to, ali on nije ostavljao ni komadić sumnje“, kaže otac Bogdan.

Dodaje da je detetov karakter bio olakšavajuća okolnost.

„Dobar je, ne laže, nismo imali mnoge probleme koje imaju drugi roditelji“, kaže otac ležerno naslonjen na dvosed.

Otac i majka sede jedno do drugog i razgovaramo preko video poziva, dete je u stanu, ali se ne pojavljuje.

Kako Bogdan kaže, svaki roditelj želi lakši put za sopstveno dete, a znali su da će ovo biti put pun izazova i prepreka.

„Gledali smo na to tako da naše dete ima medicinski problem, jer se u tom uzrastu ne može govoriti ni o kakvoj seksualnosti, ali nismo znali kako to da rešimo.

„Brinuli smo – nismo znali gde ćemo, šta ćemo, kako da pomognemo, to je bio problem“, kaže Tatjana.

U traženju prave adrese izgubili su neko vreme, prihvativši novi realnost.

Majka napominje da su kasno otkrili blokator koji bi detetu pomogao da suzbije ženski pubertet.

Kad je reč o okolini, većinom su imali pozitivna iskustva – sa lekarima, administracijom, ljudima u okruženju.

Ipak, bilo je i onih koji su ga u školi kažnjavali jer je napisao rad u muškom rodu, ili profesora koji bi ga namerno oslovljavali ženskim imenom.

Dete – „jedinica za hrabrost“

Dete se trudilo da to podnese.

„Meni je on jedinica hrabrosti, u petom razredu kad je posle nekoliko dana u školi shvatio da klincima nije jasno njegovo stanje.

„On je stao ispred celog razreda i rekao ko je i šta je, ‘ako vam nije jasno da vam objasnim'“, priča otac.

Majka dodaje da je u tome poenta svega.

„To nije izbor pojedinca, to je ono što on jeste.

„Ja sam pokušala da u tom periodu savetujem dete ‘nemoj nikom da kažeš’ iz straha da ne dođe do problema ili tuče, ali ne – dete oseća da to ne može da sakrije“, ističe Tatjana.

Njihov sin je danas srednjoškolac posvećen sportu, fitnesu, zdravoj ishrani, ali ima i neka interesovanja netipična za većinu tinejdžera – voli da pravi koktele i čita ozbiljne knjige na engleskom.

Posle dve godine primanja blokatora diferelina, pre šest meseci počeo je i terapiju muškim hormonom testosteronom.

To je donelo prvu veliku fizičku i psihičku promenu, kako njemu tako i roditeljima, kažu oni.

Ime je odavno promenio i oni mu se obraćaju u muškom rodu.

Tranzicija je i skup proces, a zahteva i mnoga odricanja – izlaske sa posla, posete lekaru.

Tatjana i njen suprug su kao zaposleni u IT industriji to mogli sebi da priušte.

Iako deluje sve pozitivnije, nego što se ranije pribojavala, sada ova mama prolazi kroz težak period.

Na psihoterapiji bavi se i pitanjem kako da se privikne na to što više nema ćerku.

„Moje dete je tu pored mene, ali imam osećaj da sam nešto izgubila.

„Ne dam sebi za pravo da tugujem, jer ne treba tugovati za živim detetom, ali potrebno je vreme da se to posloži u glavi“, kaže dok joj glas podrhtava.

Otac ima vedriji pogled na sve.

„Da nije to, bilo bi nešto drugo“, dodaje.

Ističe da je najvažnije da roditelji pruže ljubav i budu siguran prostor za decu da se izraze, šta god da imaju da im saopšte – bez straha od kazne ili dobacivanja.

„Roditelji tu nisu bitni, uvek razmišljam koliko je teško detetu, njemu je milion puta teže.

„On prolazi kroz to 24 sata svakog dana“, ističe otac.

Tatjana ističe kao vrlo pozitivno što mnoge stvari mogu da se završe unutar zdravstvenog sistema u Srbiji.

„Ne mora da se ide po podrumima“, kaže Tatjana.

Pri Klinici za psihijatriju Kliničkog centra Srbije već godinama radi Kabinet za transrodna stanja kojim rukovodi doktorka Dragana Duišin.

Srbija je donošenjem Pravilnika o načinu izdavanja i obrascu potvrde nadležne zdravstvene ustanove o promeni pola, fleksibilnije odredila kada se može smatrati da je neko „promenio pol“.

I jednogodišnji hormonski tretman se takođe predviđa kao uslov da transrodna osoba dobije promenu ličnih dokumenata, a ne samo genitalna operacija, navodi se u tekstu pravnice i sociološkinje Zorice Mršević.

„Želim da drugi roditelji znaju da nije kraj sveta.

„Nije lako, ali nije ni nepodnošljivo“, kaže Tatjana, čekajući da joj sin donese koktel koji je tokom razgovora spremao.

Pojmovi koji spadaju u trans

transpolna osoba – ona koje se identifikuju u okvirima binarnih kategorija – muškarac ili žena. Na primer, (trans) žena je osoba kojoj je po rođenju pripisan muški pol, a čiji je rodni identitet ženski i koja će tokom života prilagoditi telo i željenom rodu.
transrodna osoba – njoj se rodni identitet, izražavanje, ponašanje ili uloge razlikuju od pola koji im je pripisan po rođenju, ali ne teže nužno da sopstveni identitet i telo u potpunosti usklade sa očekivanjima koje društvo ima od drugog pola, niti se uvek identifikuju kao osobe drugog pola. Na primer, muškarci koji samo ponekad nose žensku odeću (takozvani krosdreseri).
tranvestit – ljudi koji svojim rodnim identitetom i izražavanjem prenaglašavaju rodnu ulogu i često nastupaju u javnom prostoru (na sceni).

Izvor: XY spektrum

Minina priča – šok i neverica

Minina 18-godišnja ćerka uglavnom se oblači u široke i muške stvari, hoda pogrbljeno da sakrije grudi i jedno vreme je imitirala grub muški glas.

Odmalena se igrala više dinosaurusima nego lutkama, ali nije dovodila u pitanje da je žensko.

Pre tri godine majci je saopštila da je trans, ali se plašila da to kaže ocu.

„Rekla mi je da se oseća kao trans – ‘kad se pogledam u vidim telo koje ne želim i u kom se ne osećam prijatno’.

„Ja o tome nisam ništa znala, dok nisam sela za kompjuter i pročitala šta to znači“, kaže Mina za BBC.

Ovoj 40-godišnjakinji, koja radi kao kućna pomoćnica, prvo osećanje je bila neverica.

„Malo je reći da sam bila zblanuta.

„U početku sam se nadala da to nije tačno, da će da odustane, da ona ne zna šta želi“.

Ubrzo je promenila mišljenje i rešila da stane iza jedinice i pruži punu podršku.

„Treba da se lečiš“

Do njihovog prvog odlaska kod psihologa prošlo je mesec dana, jer su obe bile u strahu od reakcije supruga.

„Od njega je bilo i fizičkog nasilja, ali više verbalnog i psihičkog.

„Imao je ružne komentare i prema njoj – da je ‘kao krastavac’ kad se ošišala“, priča majka.

Da je otac, koji radi kao majstor, ne bi izbacio iz kuće, ćerka mu je to napisala u pismu.

„On je to prihvatio jako teško.

„Govorio je da nije normalna i da treba da se leči, a pritom je prepričavao svima“, prepričava Mina.

Manje od četvrtine LGBTI+ osoba ima punu podršku i prihvatanje unutar porodica, podaci su istraživanja o položaju LGBTI+ zajednice u Novom Sadu, koje su 2017. sproveli Grupa „Izađi“, Zaštitnik građana Novog Sada i Centar za razvoj demokratskog društva Europolis, prenosi Vois.

Mina i suprug su se u međuvremenu razveli, ali ćerkina dilema o rodnom identitetu nije na to uticala, dodaje.

„I za mene je to bio kao grom iz vedra neba, ali sam bila spremna da je podržim“, kaže Mina.

Potražile su pomoć lekara, kao i organizacija za LGBT prava i ćerka je u jednom trenutku tog procesa spontano odustala od prilagođavanja pola.

„Nju je odvratilo to jurcanje po lekarima, endokrinolog, ginekolog i sve.

„Ona je rođena u sedmom mesecu i dugo je bila u inkubatoru, imala je brojne zdravstvene probleme kao mala, zato verovatno to nije želela ponovo da prolazi“, kaže ona.

Ćerka ima problema sa vidom, a tokom puberteta bolovala je i od depresije – jednom je i rezala ruke, ali je imala i faze kad je vedra, komunikatina i nasmejana.

Učestalost suicidnih misli među trans ljudima je značajno viša nego među većinskim stanovništvom, pokazuje istraživanje iz 2015. sprovedeno u Americi.

Na to posebno utiču diskriminacija i nasilje sa kojim se suočavaju.

„Roditelji zdrave dece nisu svesni koliko su srećni“, dodaje Mina.

Iako je za nju to bio šok, ćerku je od prvog trena shvatila ozbiljno.

Kao devojčica od 12 godina majka je bila žrtva silovanja komšije na kućnom pragu.

Kada je to podelila sa majkom, ona joj nije verovala, a otac je želeo da to zbog sramote sakrije.

„Na sopstvenoj koži sam osetila kako je kad roditelj ne veruje.

„Tad mi se zgadio muški rod, a ipak sam sa 15 upoznala njenog oca i počeli smo da se zabavljamo“, dodaje Mina, objašnjavajući da kroz život ne da sebi da potone.

Ćerka je danas srednjoškolka koja voli plejstejšn, ima smisla za crtanje i muziku, retko izlazi.

Ima nekoliko drugarica i iskustvo dve veze sa devojkama.

Pogledajte video: Prvo put sa mamom na Prajd

„Podržavam svoju kćerku od kada se rodila“, kaže Gordana Perunović Fijat.

Na poslednju gej paradu u Beogradu, ona i Mina išle su zajedno.

Nedavno je ponovo nagovestila da joj treba psihološka pomoć i da bi mogla da se vrati tranziciji.

Mina je spremna i na to, mada se pribojava mogućeg „odlaska pod nož“.

Na komentar da deluje da je sve stoički podnela, zaćuti.

„Teško je…“, kaže i zaplače.

Brzo briše suze maramicom i nastavlja:

„Često hvatam sebe kako plačem – nekad tešim sebe, nekad krivim sebe, milion misli prolazi kroz glavu.

„Ali iznad svega mi je važno da u tom razvojnom periodu usmerim dete bude odrastao, zreo, koliko-toliko srećan čovek, kog god pola da je“, zaključuje.

Da se proceni šta je u pitanju i da li mlada osoba treba da krene u tranziciju, potrebni su stručnost lekara i psihologa i temeljna psihološka testiranja i psihijatrijsko praćenje.

„Važno je da se napravi ravnoteža između proaktivnog pristupa – koji pacijenti nekad jedva čekaju i pažljivog posmatranja i čekanja kako nam ne bi nešto promaklo“, kaže psihijatar Danilo Pešić.

Imao je dobra iskustva sa diferelinom, koji može da kupi vreme dok se mlad čovek još preispituje.

„Ima slučajeva da adolescente ta ideja pusti posle nekog vremena, pa ne treba žuriti.

„Taj lek može da kupi vreme, a čim se prestane sa njim izgubi se dejstvo i hormonski procesi nastavljaju gde su stali“, navodi Pešić.

Sve više slučajeva

Pešićevo iskustvo sa adolescentima pokazuje da se sve više mladih javlja sa idejom o prilagođavanju pola, ali da to ne mora da znači nužno da ih je više, već da se samo o tome otvorenije govori.

Tome su doprineli i postmodernističko društvo u kom živimo, ali i moderne serije poput Seksualnog obrazovanja, vrlo popularne među mladima, objašnjava.

„Deluje kao da je to neka moderna zaraza, i u nastavku serije Seks i grad Šarlot ima nebinarno dete, a Mirandina partnerka je nebinarna.

„Ipak, to mora ozbiljno da se shvati čak i kada adolescent kroz to komunicira nešto drugo“, kaže Pešić.

To može da bude bunt kojim se zaobilazi neko traumatsko iskustvo, na primer.

Koliko je tačno takvih primera u Srbiji, nema podataka.

„Danas postoji ‘epidemija’ sindroma ADHD – ljudi misle da deca masovno imaju hiperaktivni poremećaj pažnje.

„U većini slučajeva, oni samo nemaju radne navike i mrzi ih da uče, ali mi kao lekari ne smemo propustiti onog jednog koji zaista ima ADHD, slično je i sa trans osobama“, ističe psihijatar.

Šta dovodi do toga da neko bude trans, nauka nije u potpunosti utvrdila, na to utiču i genetika i razvoj.

Postoje studije koje pokazuju da se mozak trans osoba u nekim delovima razlikuje od većinskog stanovništva.

„Ono što se zna da se vaspitanjem na to sigurno ne utiče“, ističe Pešić.

Roditeljima preporučuje knjigu iz koje i sam dosta naučio – „Stranac u sopstvenom telu: atipični razvoj rodnog identiteta i mentalno zdravlje“.

Nju je napisao Domeniko di Ćelje, urednik koji je dugo radio u Portman klinici u Londonu koja je deo britanske Nacionalne zdravstvene službe.

Trans širom sveta

Trans prepoznaju kulture širom sveta – plemena američkih Indijanaca imaju, četiri roda – muško, žensko i muškoženski i ženskomuški.
U Indiji se i dalje uvažava postojanje trećeg pola koji se smatra svetim i ima moć da blagoslovi ili proklinje, prenosi BBC.
Njihova kultura prepoznaje ne dva, već desetine rodova – između 20 i 28 njih.
Aboridžini u Australiji takođe su uvažavali rodnu fluidnost, mada se to kod mnogih zajednica izgubilo dolaskom kolonijalnih osvajača.
Veliki broj i antičkih kultura je prihvatao postojanje trećeg pola, ili mogućnost preuzimanja odlika suprotnog pola, i to na svim kontinentima.
U doba Starog Egipta postojao je i treći pol „Sekhet“.
U Nemačkoj u doba Vajmarske republike, Berlin je važio za vrlo liberalan grad, u kome je delovalo najviše LGBT pokreta na svetu.
Godine 1931. Dora Rihter je postala prva poznata trans žena kojoj je urađena vaginoplastika.
Iste godine u Drezdenu, Lili Elbe (poznati slikar rođen kao Ejnar Magnus Andreas Vagner) je prošla kroz sličnu proceduru, ali je preminula usled postoperativnih komplikacija.

Ima 25 godina i pre šest započeo je proces tranzicije.

Srbija – najbolje mesto u okruženju

Ni danas, kada Branin sin na slici izgleda kao tipični 18-godišnji momak, ona se na njegovo novo ime teško navikava.

Ime koje mu je dala na rođenju, više ne postoji.

„Kao da sam se porodila u 50. godini i dobila sina“, kaže uz osmeh.

Od juna 2020. momak prima hormonsku terapiju, a uklonjene su mu i dojke.

„To mu je bila najveća želja i tad sam se rasplakala pri povratku kući“, kaže.

Prvi put je nedavno obukao majicu.

Dete je u međuvremenu promenilo čitav rodni list sa matičnim brojem, tranzicija napreduje.

„Srbija je od svih zemalja u okruženju najbolje mesto gde smo mogli da se rodimo“, dodaje Brana.

U Vodiču kroz tranziciju za trans osobe u Srbiji, objavljenog uz podršku Vlade Srbije, nabrojani su postupci i koraci od medicinske preko socijalne do pravne tranzicije.

Trpi sinovljev socijalni i ljubavni život, jer još nisu završene sve operacije, ali stvari idu nabolje, kaže Brana.

Godinama je išla na terapiju da bi se izborila sa svim izazovima, ali i neprihvatanjem koje je doživela od sopstvene majke koja je lekarka.

Neznanje, čak i u medicinskim krugovima, osuda sredine i prepreke svakodnevica su sa kojom se susreću i roditelji i deca.

„Naučiš da sve prevaziđeš i da detetu pružaš podršku i da ga voliš sve vreme.

„Oni jesu normalni, samo imaju pogrešnu karoseriju“, zaključuje mama Brana uz osmeh.

Ljubav i transrodne osobe: Koliko je trans ženama teško da nađu partnera

Kome se trans ljudi mogu obratiti za pomoć

Kabinet za transrodna stanja Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, kojim rukovodi doktorka Dragana Duišin

LGBTIQ SOS telefon 0652059725 svakim radnim danom od 11 do 15 sati – za pružanje podrške lezbejkama, gej muškarcima, biseksualnim i trans ljudima – transrodnim, transeksualnim – krosdreserima, onima koje se rodno ne određuju, interseks i kvir ljudima, kao i njihovim partnerima, članovima porodice, prijateljima.

Psihološku podršku u Srbiji nude, između ostalih, nevladine organizacije XY spektrum, Geten i Izađi.

Na sajtu Transbalkana su linkovi ka organizacijama koje pružaju pomoć u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji