Tragovi stopala u sivom mekom pesku pokazuju put modernih hajduka od Srbije ka Mađarskoj.

Danju hodaju, ali preko noći ovim mirnim šorovima odjekuju i eksplozije oko Subotice, najsevernijeg grada u Srbiji.

Mnogi prolaze selo Hajdukovo, čije ime asocira na borce i razbojnike koji su iz šuma napadali turske karavane u vreme Osmanske carevine.

Iz obližnje šume, na rubu ovog tihog vojvođanskog sela, uglavnom naseljenom Mađarima, migranti i izbeglice kroz zelenu granicu žele da se domognu Evropske unije i nastave na zapad.

Da u tome uspeju, potrebne su merdevine, veština, sreća ili dobra veza sa krijumčarima koji to delimično uspevaju da obezbede.

Put od Srbije do Zapadne Evrope, po nekim procenama košta više hiljada evra i organizovani kriminal je u tom unosnom poslu našao računicu.

A gde ima mafije, ima i oružja, čuvanja teritorije i pucanja, i u sukobima je protekle dve godine stradalo više državljana država Bliskog istoka, jugoistočne Azije i Afrike.

Srpske vlasti često sprovode racije sa stotinama policajaca i kada to odjekne u medijima, stiče se utisak da je na severu zemlje rat na pomolu.

Kroz Srbiju je od početka migrantske krize 2015. prošlo više od 1,5 milion ljudi.

Do Hajdukova stižem preko Subotice i Palića, ali zatičem mirno selo okupano avgustovskim suncem.

Iako u incidentima niko od meštana nije povređen, kažu da žive na oprezu i u strahu, a neki ne žele da se predstave.

Jedan od njih mi kaže da migranti prolaze stalno, i noću i danju.

Samo tog dana, 50 ili 60 stranaca prošlo je peskovitim putem, ali sa njima, kaže, nije imao problema ni bližeg dodira.

Prati ih preko kamera iza zaključanih kapija dvorišta koje čuvaju psi, nelagodno mu je da ostavi majku ili suprugu same kod kuće.

Njegov komšija Ištvan Terek ispred kuće bezbrižno cepa drva.

„Juče su baš tuda prošla dvojica i lepo su me pozdravili i otišli“, kaže uz osmeh Terek sa duplim slamenim šeširom na glavi kao zaštitom od jakog sunca.

Terek Ištvan ne brine mnogo zbog migrantske krize iako u njegovom selu Hajdukovu odjekuju eksplozije

Na samo nekoliko kilometara od mesta gde razgovaramo je mađarska granica duž koje je podignuto 150 kilometara žičane ograde visoke i do četiri metra, uz koju su kamere, a s druge strane redovno patroliraju mađarski policajci.

Nadleću ih dronovi i helikopteri.

Ove i prošle godine nije bilo postupaka zbog pucnjave ili ranjavanja migranata, navodi se u pisanom odgovoru Osnovnog javnog tužilaštva iz Subotici za BBC na srpskom.

Postupci se vode za krijumčarenje ljudi i samo sporadično za krađe i falsifikovanje isprava.

Pogledajte video: Obračun migranata u Horgošu

Pucnjava u Horgošu: Snimak naoružanih ljudi

Noću spuštaju roletne

Baš to se desilo domaćinu Bako Ferencu, nekoliko ulica dalje.

Njega na tremu ispred kuće zatičem kako sa komšinicom ćaska i odmah mi, s vrata, kažu da „pričaju o migrantima“.

Susetka Ilona Klišanić kratko odgovara kad je pitam kako je živeti ovde u vreme migrantske krize: „Strašno“.

„Mi smo ugroženi i u životnoj opasnosti, kod nas je već mesec dana skoro svakog dana pucnjava, ponekad se čuje iz šume, dešavalo se već i u naseljenim mestima, kao i da bace ručnu bombu“, kaže Klišanić ogorčeno.

Dok razgovaramo za stolom prekrivenim šarenom mušemom, mir seoskog popodneva remeti samo lavež domaćih pasa i kukurikanje petla.

Noću, kad odjekne paljba iz šume, mahom stariji ljudi spuštaju roletne na prozorima, a izlazi samo ko mora zbog navodnjavanja ili radova u polju.

„Kad su bile pucnjave, ljudi su ležali na podu, nisu smeli u krevet da legnu“, kaže Ilona.

Krajem jula, na ivici Hajdukova, blizu auto-puta, pronađeno je telo ubijenog državljanina Avganistana.

U tom obračunu, dva migranta su povređena.

Rafalne paljbe nisu utihnnule, pa je 1. avgusta u Hajdukovu i okolnim mestima, 800 policajaca i specijalaca sprovelo veliku raciju.

Pronašli su 300 migranata i zaplenili veću količinu oružja i municije, kao i voki-tokije korišćene u krijumčarenju ljudi.

policija, migranti — Oni koji dolaze iz ratom zahvaćenih područja često nisu u mogućnosti da izvade pasoše ili vize, pa su prinuđeni da na ilegalan način prelaze granice. Hapšenje migranata – arhivska fotografija

Ni ta akcija nije zaustavila pucnjave.

U noći između 12. i 13. avgusta bačene su tri ručne bombe na porodičnu kuću u Hajdukovu roditelja sa dvoje dece.

Porodica nije bila kod kuće i niko nije povređen.

Tri dana kasnije, na kući zelenkaste fasade nema oštećenja, ali tragovi gelera se vide na buretu ispred kapije.

Tu živi porodica Baka Ferenca, a on je sa suprugom u vikendici, okruženoj voćnjacima, bliže granici.

Iz voćnjaka redovno nestaju jabuke i breskve, a kukuruzište je pogaženo, kaže, pa se i on bori kako zna i ume.

„Kad sam kod kuće, ja ih vilama teram, zato me se plaše“, kaže Ferenc.

Vidno uznemiren, opisuje mi da je pre policijskih racija u šumi u šatorima boravilo više stotina ljudi i da su „imali agregat, sekli šumu, ložili vatru“.

„Ima nekih koji su ovde pet-šest godina, bolje znaju ovo mesto nego ja, sve puteve znaju, ima nekih koji već znaju srpski.

„Njima najviše pomažu taksisti, a ima ovde i ljudi koji im pomažu i daju mesto za spavanje“, kaže sedokosi Ferenc, mazeći kučiće.

Samo jednom je video migranta da nosi oružje, kaže, uglavnom su mirni i prolaze.

Kada meštani prijave manje incidente, izađe patrola policije na teren, ali to je samo privremeno rešenje, kaže komšinica Ilona Klišanić.

„Dođu policajci, dvoje, troje, četvoro, a migranata ima 20, 30 ili 50, pa kako da ih onih uhvate, šta mogu da urade – skoro ništa“, kaže ona.

Šta kaže policija?

Deo problema su i građani Srbije koji migrantima pomažu izdavanjem salaša i prevozom, snabdevanjem oružjem, upozorio je ministar policije Bratislav Gašić.

U šumama oko Subotice za tri meseca ove godine pronađeno je više od 6.000 migranata, rekao je Gašić u julu 2023.

Za dva meseca je podneto 229 krivičnih i 746 prekršajnih prijava, ali ishod procesa nije poznat.

Iz Policijske uprave Subotica je BBC-ju je pisanom odgovoru rečeno da nisu u mogućnosti da obezbede sagovornika koji može da objasni dugoročni efekat policijskih racija, ako se migranti brzo vraćaju.

Dok sam sa satima krstarila užim i širim putevima Hajdukova, nisam srela nijednog migranta.

Osim tragova stopala u pesku, na svakom rubu šume vidi se smeće, konzerve energetskih pića, plastične flašice, pa čak i patike.

Priča se da u ovom kraju cveta prodaja aluminijumskih merdevina jer ih domaći prodaju migrantima, a kad preskoče granicu, ovi samo pokupe lestve i prodaju ponovo.

Da su u čitavu krizu umešani i predstavnici države, objavila je Balkanska istraživačka mreža (BIRN) u tekstu „Krijumčar, prevodilac i `major Deki`: tvrdnje o kriminalu uz policijsku pomoć“.

Brojni izvori BIRN-a, potkrepljeni audio-snimcima tajno snimanih razgovora, video snimcima, i internim prepiskama, navode da je državljanin Srbije poreklom iz Sirije stvorio krijumčarsku mrežu koja reketira konkurenciju i teroriše izbeglice, a sve uz podršku policije.

Putevi migranata — Peskoviti putevi okruženi su voćnjacima i šumama

Uzimanje pravde u sopstvene ruke

Manjak poverenja u policiju meštane je, kažu, naterao da se sami organizuju i uzimaju pravdu u sopstvene ruke.

„Kad padne mrak deca ne izlaze napolje, plašim se i ja.

„Pre mesec dana mi je pukao film i napravili smo grupu na Fejsbuku za praćenje migranata, slikamo ih i snimamo kad i gde prolaze, koja im je logistika i delimo informacije“, kaže Ričard Jakša, privrednik sa Palića, naselja između Subotice i Hajdukova.

U baštama kafića ili u šetnji pored Palićkog jezera, gde se gradi novi akva-park, ništa ne ukazuje da su nedaleko odatle oružni obračuni česti.

„Ima turista, ali većinom nisu upućeni šta se dešava“, kaže i Jakša, koji živi nedaleko od mesta gde pucnjave nisu retkost.

Jakša je deset godina, do 2008. bio pripadnik Vojske Srbije i smatra da uzimanje pravde u sopstvene ruke nije izlaz iz krize.

„Rešenje je da država preduzme sve mere da se to spreči, mogla bi vojska da se vrati sa lakim naoružanjem, jer 30 kilometara do granice ne može teško naoružanje.

„Prisustvo vojske bi već, mislim, 50 odsto stvari odradilo“, kaže on.

Slično je uradila Mađarska, kada je početkom godine odlučila da povuče pripadnike vojske sa državne međe, a da umesto njih formira specijalizovane granične borbene jedinice, takozvane lovce na migrante, pisala je Politika.

Sa srpske strane, na tom subotičkom području je, prema rečima ministra policije, bilo aktivno više od 1.400 policajaca, kao i 75 pripadnika Agencije EU za graničnu i obalsku stražu (Fronteks).

To ne sprečava cvetanje kriminala, a izostaju i sudske presude.

Prema podacima Osnovnog javnog tužilaštva (OJT) u Subotici, mali je broj okončanih postupaka za krijumčarenje gde je zaprećena kazna od jedne do osam godina, a nismo dobili odgovor da li se vodio neki postupak protiv nesavesnih policajaca.

Suotica — Subotica, grad secesijske arhitekture, imao je i koristi i štete od pograničnog položaja

Broj slučajeva pred Osnovnim tužilaštvom u Subotici*

2022. podneto 30 krivičnih prijava za nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi, 20 okrivljenih bili srpski državljani, a 10 strani. Samo jedan od postupaka protiv stranih državljana je završen sporazumom o priznanju krivice, ostali su na početku, u fazi optuženja;
2023. 22 krivične prijave za krijumčarenje ljudi, protiv 18 srpskih državljana i četiri migranta, stranih državljana. Jedan predmet je odbačen, ostali su u početnoj fazi preduzimanja dokaza ili optuženja.

Izvor: OJT Subotica

U Subotici ‘napeto’, ali bezbednije

U Subotici se „nepovoljna situacija„, kako je nedavno ocenio MUP, ne oseća, jer su se ljudi vremenom navikli na prisustvo migranata koji su često spavali po parkovima ili na autobuskoj stanici.

U šetnji kroz centar grada secesijske arhitekture sredinom avgusta nisam videla migrante, ali sam putovala sa nekoliko njih redovnom autobuskom linijom iz Beograda.

„Ako se policija usmeri na probleme s migrantima, samim tim su druge stvari manje pod kontrolom, poput delinkvencije po centru grada“, kaže Nikola.

On već 35 godina živi u Subotici, gradu koji je geopolitičkim promenama postao jedna od „kapija Evrope“ jer se nalazi tik uz granicu Evropske unije.

„U određenim situacijama, Subotica je koristila prednosti grada na granici: dok je bilo teško i država bila pod sankcijama, moglo je da se zaradi lokalnim švercom od hrane i hemije – da i ne zalazimo u ozbiljnija krijumčarenja.

„Sad je došao momenat da građani plaćaju cenu, jer su okolnosti otišle na drugu stranu.“

On izdaje stan na dan i dešavalo se da neko sa srpskim pasošem rezerviše stan, a u njemu smesti migrante, dodaje.

Uviđa da se sa istim problemima bore i Grčka i Italija i sve zemlje koje su na takozvanoj migrantskoj ruti.

„S druge strane, i mi smo nekom migranti“, kaže.

Gradonačelnik Subotice Stevan Bakić nije želeo da govori za BBC na srpskom.

Tresetiste — Tresetište, jezero tik uz granicu, posećuju turisti i pecaroši, a ponekad se čuju pucnji

Švercerski kraj

Tokom obilaska subotičkih predgrađa, u vili na Paliću se nalazim sa Ivanom Perčićem, vlasnikom fabrike Suncokret koja se bavi proizvodnjom zdrave hrane u Hajdukovu.

On donedavno nije ni znao za sve bio češće oružane obračune, sve dok ga kolege nisu zamolile da jednog radnika pusti ranije iz druge smene, jer „ima pucnjave pored firme“.

„I dalje se osećam bezbedno, ali vidim da su ljudi preplašeni na tim mestima gde se to događa u naseljima Hajdukovo, Makova sedmica, Horgoš“, kaže 67-godišnji biznismen.

Prazne kuće i vikendice u tom kraju postale su utočište onima je bio neophodan krov nad glavom. Često su ložili vrata ili parket da se zimi ugreju.

Subotica je, podseća, dugo bila deo Austrougarskog carstva i, pošto se severno od nje nalazi peščara, taj pojas je još tada pošumljen da bi se zadržao pesak.

Crtanjem novih mapa početkom 20. veka, baš kroz tu šumu je prošla granica Srbije, odnosno Jugoslavije, i Mađarske.

„Zelena granica je ovde uvek postojala, u vreme embarga 1990-ih, tu se švercovala nafta.

„Našli su jednom dve cevi pokopane u zemlji, u jednoj je išao alkohol iz Srbije u drugoj se vraćala nafta iz Mađarske, ovo je švercerski kraj“, prepričava legende Perčić.

Makova sedmica

Jedno od mesta koje se često pominje zbog incidenata je Makova sedmica, severno predgrađe Subotice.

Ni tamo ne zatičem migrante i izbeglice, mada meštani kažu da ih je „bilo do pre neki dan“.

Uprkos eksplozijama, osećaju se bezbedno.

Na seoskom putu zatičem dvadesetogodišnjeg Lorana Nađa.

Pokazuje mi ka obližnjoj livadi koji vodi ka kanalu i trsci – tuda migranti traže prolaz ka Mađarskoj.

„Viđao sam ih stalno, sad ovih dana ne, ali prethodno su ih svaki dan dovozili taksisti“, kaže Nađ.

Sreten Damjanovic — „Meni su životinje napolju, konji, magarac, nikad nisam imao problema“, kaže Sreten Damjanović iz Makove sedmice, dok mazi magarca Žišku.

Samo nekoliko sati posle našeg razgovora po vrelom letnjem danu, baš je u ovom mestu iz obližnjeg lovišta odjeknula eksplozija.

Nije bilo povređenih.

Policija je nastavila akcije.

Policajci su K17. avgusta u akciji na području Kanjiže pronašli 167 migranata koji su prebačeni u prihvatne centre.

Ima li rešenja

Nezadovoljni meštani smatraju da je rešenje u podizanju žice na južnoj granici Srbije, sa Severnom Makedonijom, možda ne znajući da je ona već podignuta po odluci Vlade Srbije u vreme vanrednog stanja 2020.

„To nije uticalo na smanjenje broja ljudi, čak od 2020. svake godine beležimo povećan broj, to je samo omogućilo krijumčarskim mrežama da budu jače.

„Ograda postoji i na granici između Bugarske i Turske, na kopnenom delu granice Grčke i Turske, međutim to nije dalo uspeha“, kaže Milica Švabić iz organizacije Klikaktiv koja se bavi migracijama.

Granica jako dugačka da bi se svuda podigla žica, kaže, a putevi se stalno menjaju – iz pravca Bugarske, Severne Makedonije, Kosova ili Crne Gore.

Svako dizanje ograda i pooštravanje čuvanja prolaza samo pospešuje rad krijumčara i podiže cenu njihovih „usluga“, upozorava ona.

„Ljudi sada plaćaju 6.000 evra da dođu iz Srbije do Beča.

„Jedino trajno rešenje je uspostavljanje humanitarnog koridora i omogućavanje ljudima da na bezbedan način stignu do Evrope i traže azil“, kaže Švabić.

U pogranični — U pograničnom pojasu kada se približite žici mađarske granice, delovi Hajdukova su na mađarskoj telefonskoj mreži

Takav koridor je postojao od Grčke do Nemačke od 2015. do marta 2016. ali je od tada zatvoren.

„U krijumčarskim mrežama učestvuje jako puno ljudi, kako onih iz lokalne populacije, tako i iz izbegličke, a imaju kontakte i sa druge strane granice.

„To su mreže koje idu od zemalja porekla do zemalja destinacija, i duž cele rute krijumčari imaju kontakte“, kaže pravnica iz Klikaktiva.

Ranije su migrantima krijumčari pomagali u određenom delu da pređu granicu. Sada je sve više migranata pod potpunom kontrolom krijumčara.

U oružanim sukobima tako „stradaju ljudi koji su najniže pozicionirani u hijerarhiji krijumčarskih mreža, čiji je zadatak da borave u šumi sa grupom migranata i izbeglica, da im obezbeđuju hranu, vode računa ko tu dolazi, odlazi i da ljude vode do same granične linije“., kaže Švabić.

Radenko Martić, prvi čovek za Suboticu desničarske parlamentarne stranke Dveri, prati migrantsku krizu od početka 2015.

On uz bezbednosne, ukazuje i na ekološke probleme.

Na zahtev MUP-a posečeno je mnogo zaštićene šume, da bi teren bio pregledniji, a za migrantima ostaju i „nenormalne količine smeća“, kaže on.

Bezbednosnu situaciju ocenjuje kao „izuzetno lošu“, pre svega zbog oružanih sukoba migranta.

Na predlog Martića, Dveri zahtevaju od Vlade Srbije da se ograniči kretanje migranata van prihvatnih centara, a država im obezbedi pomoć i kontakte sa ambasadama zemalja u koje žele da odu, ali da ih vrate u zemlje porekla u slučaju odbijanja.

Traže i da se primi samo onoliko migranata koliko ima mesta u prihvatnim centrima u Srbiji, u kojima, prema procenama, ima mesta za oko 4.500 ljudi.

Ko je odgovoran?

Vraćanje migranata, često mimo zvaničnih procedura, pod okriljem noći i mimo kancelarija, jedan je od problema.

Postoji lanac odgovornosti koji leži u nezakonitim praksama zemalja na Balkanskoj ruti, ocenio je pravnik Nikola Kovačević, u autorskom tekstu za Vreme.

„Mađarska, Hrvatska i Rumunija nezakonitim putem vraćaju izbeglice i migrante nazad u Srbiju, to je početak svakog problema, te zemlje krše svoje zakone, ustave i konvencije koje su potpisale.

„Bez saradnje sa srpskom graničnom policijom i formalnih procedura vraćaju ljude u Srbiju koja nije uspostavila efikasan sistem azila, zbog čega ti ljudi ne žele da ostanu ovde“, kaže Kovačević za BBC na srpskom.

Zbog toga se „ljudi ne okreću graničnim vlastima zemalja, policiji ili vojsci, jer shvataju da je jedini način da bi došli do sigurnosti da plaćaju organizovanim kriminalnim grupama, smatra.

„Kad su organizovane, to znači da su nadnacionalne, što znači da u njima sede i izbeglice i migranti, ali organizatori svega toga u pograničnom pojasu Srbije sigurno ne mogu da budu Marokanci ili Sirijci, već je tu sigurno umešan i lokalni kriminal“, objašnjava Kovačević.

Kovačević se pita zašto tužilaštvo ne obradi sve koji učestvuju u incidentima, jer je odgovornost za sve nezakonite radnje uvek individualna.

Ukazuje i na paradoks da Evropska unija sve što radi, čime krši prava migranata i izbeglica, opravdava borbom protiv organizovanog kriminala.

„Tako nastaje začarani krug.

„Lokalno stanovništvo je opravdano uplašeno za bezbednost, ali optužuju izbeglice i migrante, a oni su u prvoj kategoriji žrtvi, zajedno sa meštanima“, zaključuje Kovačević.

priroda — Pogranične pejzaže kao sa razglednice okružuju visoke žive mađarske granice, a često nadležu dronovi i helikopter

Prihvatni centar za samce

Poslednja stanica mi je prihvatni centar na obodu grada.

U njemu ima mesta za oko 200 ljudi.

Centar Komesarijata za izbeglice i migracije Vlade Srbije namenjen je samo za samce, muškarce.

Tražeći put ka centru, u Gugl mapama je odredište napisano i na srpskom i na arapskom.

Na obližnjoj livadi i u dvorištu centra kapija obojenih u srpsku trobojku, zatičem mladiće u trenerkama i majicama, sa rančevima na leđima, u papučama ili patikama.

Sede na travi i uglavnom gledaju u telefone.

Upravnik Milan Đokić me vodi u obilazak centra koji čine nekoliko manjih zgrada i beli kontejneri-prikolice.

Prolazimo pored sobe sa belim bolničkim krevetom u kojoj doktorka pruža pomoć korisnicima koji strpljivo čekaju red.

Prihvatni centri su dobrovoljnog tipa, objašnjava Đokić.

Tog dana je u njemu bilo 182 uglavnom mlađa muškarca.

Dve trećine korisnika je iz Sirije, deo iz Maroka, a tu su i Pakistanci, Palestinci, Alžirci, Egipćani i Avganistanci.

Dolaze sami, taksijem ili gradskim saobraćajem.

Đokić kaže da se često smenjuju – jedni odlaze, drugi dolaze.

„Nema pravila, ali najčešće ostanu nekoliko dana, mada ima slučajeva koji su i duže u centru.“

U centru imaju obezbeđena tri obroka, smeštaj, tuševe, pranje veša, kao i lekarsku pomoć.

Žene i deca se upućuju u centar Krnjača, kod Beograda.

Mnogi od onih koji ilegalno uđu u zemlju zaobilaze prihvatne centre ukoliko imaju novac za privatni smeštaj.

Đokić ocenjuje da se Srbija dobro nosi sa migrantskom krizom, posebno kada je reč o prihvatnim centrima, mada bi uvek trebalo više prostora i osoblja.

Najvažnije je, kaže, da se nastavi humani pristup prihvata i zbrinjavanja ljudi dok su u Srbiji, i obavestiti one koji žele da ostanu o pravima na azil.

Đokić citira iskusnijeg kolegu – „reka ljudi koja je krenula ne može da se zaustavi.

„Đerdap i Perućac nisu zaustavili Dunav i Drinu, nego samo ukrotili, a isto važi i za Srbiju“, kaže Đokić.

Ne žele svi migranti pomoć krijumčara

U subotičkom prihvatnom centru je Baba Kan iz Pakistana.

On je već tri i po godine u Srbiji, pokušavao je tri puta da uđe u Evropsku uniju preko Hrvatske, ali nije uspeo.

Vratili su ga svaki put, ali nisu bili nasilni, kaže.

Baba Kan je već tri godine u Srbiji i pomalo govori srpski

Razgovaramo u skromnom predsoblju upravne zgrade, gde se on snalazi mnogo bolje od mene.

Kan, visoki markantni čovek u krem lanenoj tunici i pantalonama, govori engleski, a sa zaposlenima priča i na srpskom.

„Sviđa mi se u Srbiji, bio sam prvo u Preševu, posle u Kanjiži i Šidu, pa ovde, uvek sam bio u kampovima, nisam bio u privatnom smeštaju.“

U domovini je do odlaska 2015. radio u fabrici odeće i tamo mu je ostala supruga i četvoro dece.

U Srbiju je stigao kopnom, preko Iraka, Turske, Grčke i Severne Makedonije.

„Otišao sam zbog lokalnih problema, sa tamošnjim talibanima i pakistanskom vojskom.

„Cilj mi je da odem u Zapadnu Evropu, nisam odlučio u koju zemlju, imam dosta prijatelja u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj“, kaže Kan,

Probače ponovo, kaže, ali ne želi da se povezuje sa krijumčarima, jer nema novca.

I njegov cimer iz kampa Muhamed Aloklah, 26-godišnji Sirijac iz regiona Darha, spreman je za put u EU.

„Kad je počeo rat u Siriji, imao sam 15 godina i video sam strašne stvari, smrt prijatelja, smrt brata, mojih prstiju“, pokazuje mi šaku bez kažiprsta i srednjeg prsta.

On se nije borio, ali jesu njegov otac, ujak, braća. Mnogi su nastradali.

Siriju je napustio kao student istorije na fakultetu u Damasku.