Milorad Ulemek Legija u Crvenim beretkama

Pre tačno 20 godina počela je kontroverzna pobuna kontroverzne Jedinice za specijalne operacije (JSO) – jedan od događaja koji su izazvali najveći potres u petooktobarskoj Srbiji.

Pobuna, tokom koje su Crvene beretke, jedna od najelitnijih jedinica u zemlji, otkazale poslušnost i, između ostalog, blokirale auto-put u Beogradu, trajala je od 9. do 17. novembra 2001. godine.

Navodni povod bilo je učešće pripadnika JSO-a u hapšenju braće Banović i njihovo izručenje Haškom tribunalu, zbog čega su tražili promene u državnom vrhu.

„Neću uopšte da se sećam toga – 20 godina pobune nije značajan, već sraman momenat“, kaže kratko za BBC Zoran Mijatović, tadašnji zamenik načelnika Državne bezbednosti.

U pozadini tog slučaja kriju se sve drame i podele u Srbiji tog doba.

„Ta pobuna je veoma važna, iako to možda ne izgleda tako u prvi mah“, kaže Žarko Korać, u to vreme potpredsednik Vlade Srbije.

„Ona je početak rušenja vlade Zorana Đinđića i direktno je dovela do njegovog ubistva (12. marta 2003. godine)“, tvrdi on.

BBC novinari su kontaktirali nekolicinu funkcionera tadašnje Demokratske stranke Srbije (DSS), među kojima i Dragana Maršićanina i Dejana Mihajlova, ali oni nisu želeli da govore o pobuni JSO.

Predsednik DSS-a u to vreme bio je Vojislav Koštunica, tadašnji predsednik SR Jugoslavije.

Ni Rade Bulatović, tadašnji savetnik Koštunice za bezbednost, potom i direktor Bezbednosno-informativne agencije, kao ni Aca Tomić, nekadašnji šef Uprave za bezbednost Vojske Jugoslavije, nisu želeli da govore za BBC.

Vojislav Koštunica u to vreme nije odmah komentarisao pobunu – kasnije je deo čuvenu izjavu o lekarima i uniformama.

Za razliku od Koštunice, pobunu je odmah komentarisao Zoran Šami, tadašnji potpredsednik DSS, koji je preminuo 2016. godine.

„Pripadnici JSO-a očigledno su povređeni načinom upotrebe ove jedinice“, naveo je Šami, prenelo je Vreme.

Učesnici pobune – među kojima je bio i Zvezdan Jovanović, neposredni izvršilac atentata na premijera Zorana Đinđića – pred sudom su oslobođeni optužbi za oružanu pobunu.

„Oslobađajuće presude su apsolutno očekivane, tužilac ništa nije uspeo da dokaže“, kaže Božo Prelević, tada savetnik ministra policije, a tokom sudskog postupka advokat Veselina Lečića, jednog od osumnjičenih.

„Nisu izneti nikakvi dokazi koji ukazuju da su meta bili Vlada Srbije, aerodrom, Narodna skupština, Ministarstvo unutrašnjih poslova, premijer ili bilo šta slično“, dodaje.

Međutim, Korać smatra da je oslobađajuća presuda „sramota pravosuđa“.

Od pobune JSO prošle su tačno dve decenije, a priča o njoj i njenim posledicama i dalje izaziva brojne debate i kontroverze.

Pogledajte video: Đinđić za BBC godinu dana pre atentata

Đinđić je govorio o hapšenju osumnjičenih za ratne zločine i pretnjama koje trpi zbog toga.

Šta se desilo?

Dvadesetak vozila parkirano je nasred auto-puta kod Sava centra u Beogradu.

Oko njih mirno stoji sedamdesetak ljudi u uniformama, a svi na glavama imaju crvene beretke.

Reč je o Jedinici za specijalne operacije, čiji su pripadnici tokom devedesetih učestvovali na svim ratištima.

Kalendar pokazuje 12. novembar 2001, što znači u toku je četvrti dan pobune i situacija u državnom vrhu nije nimalo jednostavna.

Međutim, te godine su bile daleko od jednostavnih.

U oktobru 2000. u Srbiji dolazi do velikih opozicionih demonstracija kada je sa vlasti svrgnut Slobodan Milošević, predsednik Savezne Republike Jugoslavije.

Pripadnici JSO-a tog dana su bili na ulicama, ali nisu išli na demonstrante, čime su pružili podršku opozicionoj Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS), navodi se dokumentarnom filmu „Jedinica“, u produkciji lista Vreme.

Pogledajte video o petooktobarskim promenama

Peti oktobar dve decenije kasnije: Šta se dogodilo 5. oktobra 2000.

Godinu dana kasnije Milošević je uhapšen – u čemu su pripadnici JSO-a takođe učestvovali – a 28. juna 2001. i izručen Međunarodnom krivičnom tribunalu za zločine u bivšoj Jugoslaviji.

Taj događaj izazvao je veliku buru u DOS-u, širokoj koaliciji čiji su nosioci bili Demokratska stranka (DS) i Demokratska stranka Srbije.

Tada dolazi do prvog otvorenog sukoba lidera dve stranke i najistaknutijih ličnosti DOS-a Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, koji se protivio Haškom tribunalu.

U intervjuu za Vreme od 5. jula 2001. godine, Koštunica je izjavio da je Haški tribunal „pristrasan“ i da je zapravo „sud određenih sila i interesa, više američki nego međunarodni“.

„I pre odlaska Slobodana Miloševića u Hag, za mene je ta saradnja bila mučna, a posle ovoga što se desilo još je mučnija“, izjavio je Koštunica.

Koštunica je tada naveo da bi saradnja bila lakša da je donet zakon o saradnji sa Hagom, a koji bi „maksimalno zaštitio prava i dostojanstvo države i pojedinca“.

Đinđić potom u novembru odlazi u SAD, na sastanak sa tadašnjim američkim predsednikom Džordžom Bušom, a pripadnici JSO-a učestvuju u hapšenju blizanaca Predraga i Nenada Banovića.

Pripadnici JSO-a su upravo taj događaj naveli kao razlog pobune, ističući da nisu znali koga hapse i zbog čega.

„Ispalo je da su braća Banovići bivši pripadnici ili bliski saradnici Crvenih beretki iz rata u Bosni“, piše Miloš Vasić u prvom narednom broju Vremena.

„Izgleda da je nastala velika zabrinutost među starijim sastavom JSO-a: ‘Ako Hag traži, a MUP Srbije hapsi takve, da ne dođe i na nas red?’ Trebalo je nešto preduzeti.“

JSO je tako 9. novembra otkazao poslušnost komandi, povukao pripadnike iz obezbeđenja ministara u Vladi Srbije i prekinuo sve komunikacije sa nadležnima.

Na konferenciji za medije JSO-a u Kuli rečeno je da je „jedinica obmanuta i navedena na izvršenje nezakonitog i protivustavnog akta, mimo svoje volje“.

„S obzirom da zakon o saradnji sa Haškim tribunalom još nije donet, svaki takav akt smatramo nezakonitim, protivustavnim i odbijamo svako naređenje izdato u tom pravcu“, naveli su.

Put između Novog Sada i Subotice blokirali su 10. novembra, a dva dana kasnije i auto-put kroz Beograd.

Tada je pred njih izašao Zoran Mijatović, tražeći da čuje zahteve.

Tražili su smenu ministra policije Dušana Mihajlovića i donošenje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom.

„Moja i Goranova ostavka nikada nije tražena i to sam sto puta pričao, ali mediji svaki put objave da jeste“, kaže Mijatović za BBC, pomalo iznerviran pitanjem.

Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije i vrhovni komandant vojske, nešto kasnije je izjavio da je revolt JSO-a „sasvim opravdan i normalan“.

„Znači, recimo, kada protestuju lekari oni izađu u belim mantilima, a kada protestuju pripadnici JSO oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima“, izjavio je Koštunica.

„Mislim da je to sasvim u redu i da je to njihov način kako oni to ispoljavaju“.

Šta je Jedinica za specijalne operacije?

Jedinica Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova, čiji je status uvek bio „veoma zanimljivo pravno i profesionalno pitanje“, napisao je Miloš Vasić u Vremenu. e

„Kako se izrazio jedan iskusni policajac, ‘JSO nit’ je vojska, niti je policija – to je ništa, ali dobro naoružano i plaćeno, bezobrazno i uobraženo, nedodirljivo i potencijalno opasno'“, naveo je.

„Drugim rečima Crvene beretke su bile paravojna formacija“, dodaje se u tekstu.

Njeni pripadnici bili su aktivni na svim ratištima tokom devedesetih.

Jezgro jedinice činili su pripadnici dve paravojne grupe tog doba – Srpske dobrovoljačke garde i Knindži, navodi se u „Jedinici“.

Srpsku dobrovoljačku gardu osnovao je Željko Ražnatović Arkan, kriminalac, političar i predsednik FK Obilić, ubijen u januaru 2000. godine u Beogradu.

Ražnatović je bio i optužen pred Haškim tribunalom za ratne zločine.

Knindže su paravojna formacija koja je učestvovala u ratu u Hrvatskoj, na području Krajine – njen prvi komandant bio je Dragan Vasiljković, poznat i kao Kapetan Dragan.

Vasiljković je u Hrvatskoj osuđen za ratne zločine, a posle 13 godina zatvora, početkom 2020. godine, pušten je na slobodu.

Poslednjih dana Vasiljković pažnju javnosti privlači peticijom za oslobođenje Zvezdana Jovanovića, osuđenog za ubistvo Zorana Đinđića.

Pripadnici JSO-a učestvovali su i u sukobima na Kosovu 1999. godine.

„Ti ljudi imaju kredit kod mene“, izjavio je Đinđić u intervjuu iz novembra 2001. godine, neposredno posle pobune.

„Ko je uhapsio Miloševića – oni. Ko ga je poslao u Hag – oni.

„Pitanje je da li bi ta stvar tako išla i da li bi zemlja mogla pred svetom da se pojavi kao demokratska vlast, da nije bilo podrške i tih ljudi.“

Međutim, Đinđić je tada izjavio da oni „naravno da nisu pod kontrolom, tu nema nikakvog spora“, kao i da je tačno da je to „bila situacija na ivici“.

Đinđićevu saradnju sa Jedinicom, Vasić je opisao rečima „saditi tikve sa đavolom“.

Prvi poznati komandant bio je Franko Simatović Frenki, a posle njega Milorad Ulemek Legija, kasnije osuđen na 40 godina zatvora zbog, između ostalog, ubistva Đinđića.

Okidač je povukao Zvezdan Jovanović, takođe deo jedinice i takođe osuđen na 40 godina zatvora.

Pripadnici JSO-a učestvovali su i u ubistvu Ivana Stambolića – Miloševićevog bliskog saradnika, kasnije protivnika – kao i u pokušajima atentata na Vuka Draškovića, lidera opozicionog Srpskog pokreta obnove (SPO) i ubistvu četiri člana te stranke.

„Fatalni zaokret“: Dvadeset godina od otmice Ivana Stambolića

Posle ubistva Đinđića jedinica je rasformirana.

Pogledajte video: Ko je Milorad Ulemek Legija

Ko je Milorad Ulemek Legija

Posledice

„Ono što je prelomilo taj događaj bila je podrška Vojislava Koštunice“, kaže Korać.

Navodi da su se pripadnici JSO plašili da će i oni biti izručeni u Haški tribunal, a „iza njih su stajali ljudi koji su se takođe bojali Haga“.

„Taj antihaški lobi je u javnosti imao vlastite tabloide i rušio je Đinđića, a ovo je bila prva demonstracija sile protiv nas“, kaže.

Korać zato protest JSO naziva državnim udarom.

„Kada oni pod oružjem, koje su mogli da ostave kod kuće, izađu na ulice, to je apsolutno državni udar, a naišao je na podršku tada najpopularnijeg političara u Srbiji – Koštunice.

„To je ključ svega – antihaški lobi je tada prvi put video da ima podršku unutar Vlade i DOS-a, a to je Koštunica… Shvatili su da nisu sami“, dodaje.

Međutim, Božo Prelević, jedan od koministara policije sa početka dvehiljaditih, a koji je tokom postupka branio pripadnika JSO-a Veselina Lečića, sa tim nije saglasan.

„Na sam dan protesta sam dao izjavu da to ne može da bude ni oružana pobuna, ni državni udar“, kaže Prelević.

„Reč je protestu, koji nije u skladu sa Zakonom o Ministarstvu unutrašnjih poslova i sa kojim ja nisam saglasan, ali nije reč o državnom udaru“, navodi.

To je, ističe, utvrdio i sud.

„Godinama su saslušavani svedoci i niko nije mogao da potvrdi ni da su oni na auto-put došli sa municijom, ni da su imali plan napada, koji je neophodan“, kaže.

„Zanimljivo je i pitanje kako su tamo došli – najavili su to lokalnoj policiji, saobraćajci su ih pratili do Beograda, stali su tamo, posle prošli ispod mosta Gazela, okrenuli se i vratili nazad“, dodaje.

Sve to, navodi, ukazuje da se radi o nezakonitom protestu, koji je „možda uticao na smenu Petrovića i Mijatovića“.

Na pregovore sa JSO u Kuli prvo su otišli Đinđić i Čedomir Jovanović, tada jedan od najbližih Đinđićevih saradnika.

„Država je suviše ozbiljna stvar da bismo se poigravali njome“, izjavio je kasnije Đinđić.

„Onaj kome je država dala mandat da koristi oružanu silu i nosi oružje, ima izuzetnu odgovornost i ne može da se ponaša kao bilo ko drugi.

„Gospoda iz te specijalne jedinice će morati da nauče da se ponašaju u skladu sa opisom radnog mesta, ili biraju neko drugo radno mesto ili drugu državu u kojoj mogu tako da se ponašaju“, govorio je ubijeni predsednik vlade.

Kasnije je u Kulu otišao i ministar policije Dušan Mihajlović – takođe u Jovanovićevom društvu – čiju je ostavku JSO tražio.

Mihajlović je tada i napisao ostavku.

„Kaže da će je pročitati na konferenciji za novinare“, piše Jovanović u autobiografiji „Moj sukob sa prošlošću“ i potom se obratio Mihajloviću:

„’Pa nisu ti novinari dali mandat – mandat ti je dao Zoran Đinđić, a izglasala te je poslanička većina koju ja predstavljam i jedini ljudi kojima možeš da podneseš ostavku smo Đinđić i ja’.

„’Pošto Đinđić sada nije ovde, daj mi tvoju ostavku“, naveo je i zgužvao papir sa ostavkom.

Nudio je Mihajlović ostavku i Đinđiću, koji je nije prihvatio, ali je ipak je došlo do nekih promena.

Goran Petrović je smenjen sa mesta šefa Državne bezbednosti – umesto njega postavljen je Andreja Savić, a za njegovog zamenika Milorad Bracanović.

„Savić tu suštinski nije bitan, već Bracanović, koji je bio Legijin čovek i njegov zamenik u JSO“, kaže Korać.

„Može se reći da su Legija i ljudi iza njega, jer on ništa nije sam radio, tada direktno počeli da kontrolišu Državnu bezbednost“.

To znači, smatra Korać, da je pobuna JSO „u potpunosti uspela“ i da je Đinđić „u tom sukobu politički poražen“.

U januaru 2003. godine, posle saznanja da mafija dobija podatke koji su državna tajna, Đinđić smenjuje Savića i Bracanovića, piše Insajder.

Nekoliko dana kasnije, Milorad Ulemek Legija oglašava se otvorenim pismom, u kojem Vladi Srbije poručuje: „Odbrojavaju vam se poslednji dani“, dodaju.

U februaru je kod hale Limes u Beogradu pokušan atentat na Đinđića, a 12. marta 2003. Đinđić je ubijen ispred ulaza u Vladu Srbije.

Za njegovo ubistvo osuđeni su pripadnici JSO-a i Zemunskog klana.

123 — Zvezdan Jovanović, ubica Zorana Đinđića, takođe je bio deo Crvenih beretki

Uloga Zemunskog klana u pobuni JSO

Zemunski klan je bila organizovana kriminalna grupa, koja je učestvovala u ubistvu Zorana Đinđića.

Reč je o klanu koji je bio umešan u čitav niz ubistava, otmica i pljački u Srbiji početkom 21. veka.

Njegovi lideri bili su Dušan Spasojević, zvani Šiptar i Mile Luković, zvani Kum.

Obojica su ubijeni u policijskoj akciji posle atentata na Zorana Đinđića, a utvrđeno je i da je i Ulemek bio jedan od ključnih ljudi Zemunskog klana.

Miloš Vasić iz Vremena, u knjizi „Atentat na Zorana Đinđića„, navodi da je Spasojević bio jedan od glavnih organizatora pobune JSO.

To zaključuje na osnovu presretnutih telefonskih razgovora između Spasojevića i nepoznatog muškarca, za kojeg se pretpostavlja da je Dušan Maričić Gumar, tadašnji komandant JSO-a.

************

Spasojević: „Zovi ovoga i reci mu da kaže onome da nema šanse da popusti. Sve zahteve moraju da ispune. Nema sile, osim Koštunice, ako on naredi“.

NM: „Misliš da prekinu? On to neće da uradi („On“ je Legija)

Spasojević: „Verovatno sutra dolaze za Beograd. I nema šanse da odustanu dok ovaj (Dušan Mihajlović) ne ode.“

Suđenje

Specijalni sud u Beogradu oslobodio je 2018. godine bivše pripadnike JSO-a optužbi za organizovanje pobune.

Postupak se vodio protiv sedam ljudi – Milorada Ulemeka Legije, Zvezdana Jovanovića, Veselina Lečića, Dragiše Radića, Vladimira Protića, Dragoslava Krsmanovića i Miće Petrakovića.

Protiv Dušana Maričića postupak je razdvojen, jer je veštačenjem utvrđeno da zbog lošeg zdravstvenog stanja ne može da prati suđenje.

Dragomir Gerasimović, predsedavajući sudskog veća, izjavio je da na osnovu dokaza i iskaza svedoka nije zaključeno da je reč o pobuni, već o protestu.

On se pozvao i na stenogram sa sednica Vlade Srbije, kojima je predsedavao premijer Zoran Đinđić, kada je konstatovano da nije ugrožena bezbednost države.

Na tim sednicama je, kako se navodi, korišćena reč protest, a ne pobuna.

Žarko Korać objašnjava da postoji dve vrste beleženja dešavanja na sednicama Vlade Srbije – snimaju se tonski i vodi se stenogram.

Međutim, one su tajne i ne postoji uvid javnosti u te sednice, ističe.

„Dejan Mihajlov, tadašnji sekretar Vlade Srbije, izvukao je pojedine rečenice sa te sednice i vešto konstruisao da je Đinđić umanjio značaj pobune“, navodi.

„To su bukvalno istrgnute i montirane rečenice“, dodaje.

Mihajlov, nekadašnji zvaničnik DSS-a, za BBC na srpskom kaže da to nije istina.

„Ukoliko je to toliko važno (Korać) može da traži ukidanje oznake poverljivosti, da cela sednica bude dostupna javnosti i da se jednom za svagda na te laži stavi tačka“, izjavio je Mihajlov.

O pobuni JSO-a nije želeo da govori.

Korać dodaje da Đinđić u javnosti „jeste umanjivao značaj pobune JSO“, ali da mu je „privatno i te kako bilo jasno šta se zbiva“.

„Nijedan političar ne voli da u javnosti ostavlja utisak da je politički poražen“, kaže kratko.

Gerasimović je u prilog presudi rekao da Vlada prilikom pobune nije proglasila vanredno stanje, da službe bezbednosti nisu stavljene u borbenu gotovost, kao i da nije bila ugrožena bezbednost građana.

Godinu dana kasnije Apelacioni sud potvrdio je oslobađajuću presudu, čime je ona postala pravosnažna.

„Mislim da nema suda koji bi sa tako prikupljenim dokazima bilo koga osudio“, kaže Prelević.

Kako navodi, čitav postupak je bio zasnovan na „lošem mišljenju o Koštunici Čedomira Jovanovića, Bebe Popovića i Srđe Popovića.“

Srđa Popović bio je advokat i borac za ljudska prava, a u suđenju za atentat na Đinđića bio je zastupnik njegove porodice.

Vladimir Beba Popović bio je jedan od najbližih saradnika premijer Đinđića, a smatra se jedinom od najuticajinijih ljudi u politici, medijima i marketingu u Srbiji i Crnoj Gori.

Tokom devedesetih vodio je političke kampanje DOS-a, a posle 5. oktobra imenovan je za sekretara Biroa za komunikacije u Vladi Srbije.

„Na početku čitavog postupka za pobunu JSO tužiteljka Zagorka Dolovac je vrlo jasno i pismeno obavestila sud da događaj nema nikakve veze sa ubistvom Đinđića“, kaže Prelević.

„Mnogi kažu ‘oni su oslobodili ubicu premijera’ – da, ali ne za ubistvo premijera“.

Beograd, 12. mart 2013. — Na desetu godišnjicu ubistva Zorana Đinđića, desetine hiljada ljudi na ulicama Beograda odalo mu je poštu

Šta dalje?

Od pobune JSO-a prošlo je tačno 20, a od ubistva premijera Đinđića 18 godina.

Politička pozadina oba događaja nikada nije rasvetljena.

„Ako pogledate fotografije sa auto-puta u Beogradu, videćete u gro planu Zvezdana Jovanovića u uniformi“, kaže Korać uzbuđeno.

Koliko su se Srbija i percepcija o pobuni JSO-a promenili za dve decenije?

Utoliko što oni koji su se bojali da će biti izručeni Hagu danas suštinski imaju vlast u Srbiji, smatra Korać.

„Ne govorim direktno o ljudima koji danas vode Srbiju, ali ratni zločinci se proglašavaju za heroje, po povratku iz Haga im se priređuju svečani dočeci, osuđeni generali na naslovnim stranama tabloida pričaju o pobedi nad NATO paktom, članovi su vladajućih partija…

„Đinđić je samo bio prepreka na tom putu – Srbija je napravila pun krug“.

Pogledajte i video: Sve tajne lične biblioteke Zorana Đinđića